VELIKO TRNOVO

TAMO GDE JE UMRO SVETI SAVA

U crkvi Četrdeset velikomučenika vidno je i danas obeleženo mesto gde je bio sahranjen. Iako je bogomolja u temeljnoj rekonstrukciji, na poklonjenje dolaze Srbi, ali mu se mole i Bugari

Vraćajući se iz Svete zemlje, prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava preminuo je 1236. godine u Velikom Trnovu u Bugarskoj. Pošto "sveti nije ništa zaveštao o ovome", bugarski car Ivan Asen Drugi, Savino telo je položio u pripratu trnovske crkve Četrdeset velikomučenika, mauzolej svih vladalaca tzv. drugog bugarskog carstva.

Mapa lokacije Velikog Trnova (Veliko Tărnovo)

Sedam godina kasnije, pošto je sazidao Mileševu, po stričeve mošti u bugarsku srednjovekovnu prestonicu lično je došao srpski kralj Vladislav (Nemanjić), zet Ivana Asena Drugog.

Crkva Četrdeset Velikomučenika

Mesto u najčuvenijoj trnovskoj crkvi, gde je bio sahranjen Sveti Sava, vidno je i danas obeleženo. Iako je bogomolja u temeljnoj rekonstrukciji, na poklonjenje srpskom svecu dolaze i Srbi, ali mu se mole i Bugari.

– Dok sam oslikavala ikonu sa svetačkim Savinim likom, osećala sam neku čudnu toplinu u grudima. Slikanje me je nadahnjivalo. I danas se tako osećam kad se molim pred ikonom – pripoveda nam ikonopisac Miglena Praškova, profesor na trnovskom Univerzitetu.

Drevna bugarska prestonica

Panorama Velikog Trnova

Veliko Trnovo, nekadašnja bugarska prestonica, danas pleni lepotom i starinama. Dok iz više idealnih pozicija posmatra stari trnovski grad, posmatraču se otme uzdah iz grudi. Takav sklad retko se gde sreće.

Iznad reke Jantre, koja sa svih strana "grli" Veliko Trnovo, dominira Samovodska čaršija, a nešto dalje je utvrđenje Carevac. Brojne crkve uzdižu se nad krovovima kuća, koje izdaleka ostavljaju utisak kao da su zidane jedna na drugoj.

Utvrđenje Carevac

Bugari objašnjavaju da je Samovodska dobila ime po obližnjem selu iz kojeg su utorkom i petkom seljaci dovozili svoje proizvode u Trnovo, a potom pazarili po brojnim dućanima.

– Odmah se prepoznaju samovodske građevine. Gotovo sve imaju simboliku obramice. Čuveni trnovski arhitekta Nikola Fičev, u narodu poznat kao Kolja Fićeto, svakoga dana gledao je jednu devojku kako na obramici nosi sudove sa vodom. Zaljubio se u nju i sve građevine zidao je sa elementima obramice – objašnjavaju Trnovljani.

Tipična arhitektura Velikog Trnova

Sve "boljarske", odnosno bogataške trnovske porodice, imale su u Samovodskoj svoju crkvu, ali Turci su ih gotovo do jedne kasnije porušili.

Samovodski sokaci se po "značaju" određuju po odvodnim kanalčićima. Ako sokak ima po sredini dva kanalčića, debljine prsta, onda je "glavni", ostali su sporedni. U Samovodskoj su smešteni brojni dućani i retke zanatlije. Tu se može pazariti od igle do lokomotive.

U najstarijem delu grada izbrojali smo tridesetak hotelčića. Leti je Trnovo prepuno turista koji se ovde, na putu za Crno more, zadržavaju pokoji dan.

Kao i u svim zemljama u tranziciji, i u Bugarskoj "vršljaju" novokomponovani bogataši. Dobar deo samovodske čaršije već je u njihovom vlasništvu, a najstarije građevine otkupljuju bogati Amerikanci, Japanci, "Anglićani"."Sičko" (svi) imaju obavezu da pri zidanju poštuju simboliku obramice. Malo ko od njih, međutim, obavezu ispoštuje.

Čorba na škembe

Brojni trnovski restorani puni su gostiju. U Bugarskoj je hrana jeftina, sve drugo je na našem nivou ili skuplje. Porodice odlaze na obed u restorane jer im se ne isplati da kod kuća spremaju hranu. Za četiri "levčeta" (dva i po evra) može se bogovski ručati i uz to popiti "čaška črnoga".

Specijalitet trnovskih restorana je "čorba na škembe". Naročito se preporučuje posle mastike, koja se, inače, nikako ne pije bez "razblažujućeg" jogurta.

Samovodska čaršija

– Prvo što nauče trnovski studenti jeste konzumiranje specijaliteta koji oni nazivaju čorbir. To je, zapravo, njihova omiljena hrana. Sastoji se od vrlo masne i zaljućene čorbe od škembeta i piva. Čorbir se ne preporučuje turistima slabog stomaka – priča Cani Dmitrov, kustos univerzitetske galerije. Veliko Trnovo ima oko sto hiljada stanovnika, a svaki njegov peti žitelj poseduje fakultetski indeks.

Na zgradi trnovskog kmetstva, odnosno opštine, već se vijori zastava Evropske unije. Bugarska će postati "članica" prvog januara. Ako je suditi po onome što smo videli u njenoj unutrašnjosti, Srbija je u odnosu na Bugarsku odavno trebalo da "postane" član evropske porodice. Pored bugarskih puteva, često se mogu videti kolone konja koji na drvenim samarima prenose naramke drva. Ništa neobično da usred Sofije, "protutnji" koji "zaporožac" ili kamion iz doba Todora Živkova.

U tom pogledu ni Veliko Trnovo nije izuzetak, ali su ove "mane" zbog brojnih omamljujućih lepota i starina, manje vidljive.

Miloš Milišić
GLAS javnosti broj 2.946 od 31.10.2006.

BUGARSKA

DOLINA RUŽA

U Bugarskoj se nalaze najveće plantaže ruža na svetu, a ružino ulje iz njihovog cveta nezamenljiv je sastojak najskupocenijih parfema. Međutim, ni sve ruže nisu – ruže

Dobro došli u Dolinu ruža. Tu često viđenu poruku duž puta koji povezuje gradove Kazanlak, Šipka, Karlovo i Kalofer, u središnjem delu Bugarske, kao da ponavlja statua žene u belom, u čijim je rukama kotarica puna ruža. Nesvakidašnji spomenik ženi u ružinom polju koju ovde nazivaju "ružoberačka". Ruže su i svuda unaokolo.

Mapa Doline ruža

Nepregledna ravnica okružena je sa severa Starom planinom, poznatijom kao Balkan, sa vazda snežnim vrhom Botev i širokom Srednjom gorom sa juga. Balkan je prirodna brana vetrova sa Dunava i Karpata, dok niža Srednja gora "propušta" ugodnu mediteransku klimu, stvarajući pravu toplu oazu pogodnu za uzgoj najrazličitijeg rastinja. Tome pogoduje i porozno peskovito zemljište. U takvom prirodnom i klimatskom okruženju "ukotvila" se čuvena Dolina ruža, najveća bugarska i svetska regija za uzgoj ove atraktivne biljke.

"Ružoberačka"

Iako su od berbe prošli meseci, tragovi blagog opojnog mirisa kao da nisu sasvim iščezli: upečatljiv dokaz da smo u srcu mirisnih ružinih polja.

Stihovi i bodlje

Mnogo je stihova i pesama darivano ruži i njenom prelepom cvetu. Međutim, duže od jednog veka (tragovi sežu u tri stotine godina unazad), ta obična-neobična biljka u Bugarskoj je prestala da bude samo mirišljavi ukras, dar zaljubljenih ili pesnička metafora. Na ovim prostorima ruža je poljoprivredni proizvod, koji se poput drugih, sadi, uzgaja, neguje i bere. Od nje se zarađuje i živi.

Njen dragoceni sastojak je ružino ulje, ekstrakt koji se koristi u parfimerijama širom sveta, nezamenljiv sastojak ili dodatak široke lepeze skupocenih parfema i proizvoda slične namene. Oko 70 odsto količine ružinog ulja potiče iz Bugarske, čije je zemljište i podneblje "bogomdano" za njihovo uzgajanje.

Ruža iz Doline ruža

Pojednostavljene, pomalo idilične predstave o ruži, lepoti i mirisu njenog cveta, rasprše se poput lahora sa njenih latica pred mnoštvom činjenica iz realnog života povezanih za njeno uzgajanje i korišćenje. Rečju: nije ruža samo – ruža.

Kažu da u svetu postoji na hiljade ruža, različitog oblika, veličine i boja, a samo nekoliko stotina "izabranih" ima poželjnu dugotrajnu aromu. U Bugarskoj farmeri ih, prema boji cveta, pojednostavljeno dele na bele i roze, uz pouku da su ove druge nežnije i osetljivije, ali im je miris bogatiji i trajniji.

Uz talambase i gajde

Završni i najlepši čin priče o ružama je njihova berba. Započinje sredinom maja ili početkom juna tradicionalnim festivalom ruža, manifestacijom punom nacionalnog kolorita. Sve protiče u znaku ruže i njenog mirisnog cveta: okićeni berači, pesma, igra, narodno veselje, uz svečanu karnevalsku povorku ulicama Kazanlaka. Događaj godine u Dolini ruža, koji medijski prerasta u regionalne okvire, privlačeći na desetine hiljada domaćih i stranih turista koji dodatno uživaju u bogatoj trpezi bugarske tradicionalne kuhinje. Lane je, kažu, samo iz dalekog Japana pristiglo više od 2.000 gostiju.

Kazanlak, seoska kuća u tradicionalnom stilu

Kada talambasi, frule i gajde utihnu, na scenu stupaju berači. Ruža se bere u rano jutro. Nekada je cvet prikupljan u korpe od vrbovog pruća, danas u plastične kese i džakove. Berači nose rukavice koje ih štite od uboda trnja. Berba traje oko mesec dana.

Nasuprot idiličnim predstavama, prava berba nije nimalo lak posao. Pokušajte da zamislite koliko je vremena potrebno da bi se, recimo, ubrao kilogram ružinog cveta (lagan ko lahor). A tek – tona. Za litar ružinog ulja potrebne su čak četiri tone latica. Ne čudi onda što ružino ulje "zlata vredi". Jedan litar te dragocene tečnosti, kažu, donosi vlasniku oko 4.000 evra.

Za litar ružinog ulja potrebno je četiri tone latica!

U Bugarskoj je oko 10.000 hektara pod zasadima ove biljke. Nekada, pretežno, u rukama države, danas u vlasništvu starih i novih farmera. Sa njih se godišnje ubere od 400 do 600 litara ružinog ulja. Površine se poslednjih godina smanjuju. Razlozi su brojni, pre svih, nedostatak radne snage (pa i sezonske), težina posla i unosnije ulaganje u drugu proizvodnju. Vek jedne biljke je od 10 do 12 godina, kada se stari zasadi zamenjuju mladim sadnicama, čije prinose valja sačekati. Međutim, stanje će se verovatno menjati nabolje posle najave stranih ulaganja, a na listi zainteresovanih su i SAD, Francuska i Japan.

Opojni miris ulja

Kada se jutarnja berba okonča, ubrane količine cveta se odmah šalju na složen proces prerade, kako bi se sačuvao njihov glavni "sastojak" – opojni miris. Nekad se proces destilacije odvijao u dve faze, nalik na one za pečenje rakije. Prvo bi dobijali ružinu vodu, da bi nakon ponovljene destilacije sa površine specijalnih sudova dobili ružino ulje, koje se, većma, izvozi. Danas se taj proces odvija po istom principu, ali znatno efikasnije i brže u "rozovarnama" (destilerijama), a kazani su dobili trajno mesto u izložbenim postavkama muzeja kao vredan eksponat.

Muzej ruža u Kazanlaku

Centralno mesto pripada im i u sasvim neobičnom izložbenom prostoru – Muzeju ruža, verovatno jedinstvenom u svetu. Okruženi su mnogobrojnim fotografijama i eksponatima koji svedoče o načinu uzgajanja ove biljke od pamtiveka do danas. U njegovom predvorju posetiocu nude paletu proizvoda sa ljupko upakovanom mirišljavom tečnošću, a oni se mogu naći i u svim turističkim mestima kao nezaobilazni suvenir.

Muzej je deo značajne državne institucije – Instituta za ruže i eterična ulja, koji je osnovan 1907. godine (ove godine beleži vek postojanja). U međuvremenu, preselio se u novu zgradu, a u staro zdanje smešteni su muzejski eksponati. Uzgoj ruža je, dakle, i značajan državni posao.

Ružino ulje

Sve je ovde u njenom znaku, od kapija ukrašenih cvetovima, pojedinačnih bokora, oglednih leja i polja, do destilerije, do koje se dolazi kroz slavoluk bodljikave lepotice. O njihovom uzgoju i preradi i nauka ima šta da kaže. Uporedo, kraj njih su i zasadi lavande i drugog lekovitog bilja, koje takođe raste pod nadzorom stručnjaka.

Sve to pokazuje sa kakvom se ozbiljnošću naš sused odnosi prema tom bogatstvu, koje je odavno postalo prepoznatljiv nacionalni brend. Ruža je simbol Bugarske i na reklamnim turističkim spotovima, slovi kao "zemlja ruža".

Stanoje Jovanović
Politika MAGAZIN 497 – 08.04.2007.

BURGAS

NAJJEFTINIJE LETOVANJE

Turisti iz Srbije sve češće u potrazi za suncem, morem i zabavom, odlaze u lepu i jeftinu Bugarsku. Crno more spada u najtamnije, najneslanije, ali i najčistije more

Burgas, smešten na jugoistoku države, četvrti je po veličini grad u Bugarskoj odmah posle Sofije, Plovdiva i Varne. Luka Burgas je najveća u zemlji. Pored toga što je važan industrijski centar ovog regiona, to je vrlo razvijeno turističko mesto. Svakako, ono što najviše privlači turiste jeste more.

Mapa lokacije Burgasa

Tokom leta Burgas se pretvara u grad sa karnevalskom atmosferom. Ako ste ljubitelj zabave, sigurno ćete odsesti u nekom od naselja sa lepim imenima: Zlatni Pjsaci, Sunčev Breg ili u onima koji se zovu nešto jednostavnije: Albena, Primorsko… Ako niste, bićete u Nesebaru, Varni ili u Burgasu, sve zavisi da li ste za gradsku atmosferu ili želite da pobegnete od nje.

Istorija

Istorija Burgasa nije duga. U XVII veku ribari iz Pomorja su se doselili na mesto drevnih ribarskih sela. U podnožju grčke tvrđave Pirgos nikao je grad sa istim imenom. Turci su imali problema sa izgovorom imena ovog mesta, tako da su ga nazvali Burgas, što je ostalo i do danas.

U vreme oslobođenja 1878. godine, gradić je imao svega 7.000 stanovnika, uglavnom Grka, ali se situacija naglo menja izgradnjom pruge od Plovdiva, 1890. godine, i završavanjem moderne luke 1903. godine. Od tada se grad brzo razvija, da bi dana imao više od 200.000 stanovnika.

Južni deo grada je idealan za turiste, sa svojom plažom, parkom i mnogobrojnim kafićima, avenijama i prodavnicama. Sve upućuje da vam uveče u ovom gradu sigurno neće biti dosadno. Ukoliko vam ne treba privatni smeštaj, nema potrebe da idete u severni deo grada.

Zeleno srce Burgasa

Plaža

Plaža se nalazi ispod Primorskog parka, najlepšeg mesta u gradu, zelenog srca Burgasa. Ovaj ogromni prostor pun zelenila, ispresecan stazama, bogat je spomenicima posvećenim različitim ličnostima iz bugarske istorije, ali i istorije svetske književnosti, poput Puškina. Svega nekoliko desetina metara niže nalazi se plaža. Nedaleko od luke, ali odvojena dokovima koji ne dozvoljavaju mešanje voda, bugarska Azurna obala (Lazuren Brjag), kako se naziva gradska plaža, predstavlja pravo osveženje, sa nekoliko kilometara peska i ravnice.

Molo

I kada je najveća gužva, na tolikom prostoru nećete se osećati skučeno. Sigurno ćete imati mesta za brojne sportske aktivnosti, poput odbojke na plaži ili fudbala na pesku. Voda je plitka, a more je prepuno života, sa mnogo malih riba i školjki.

Mnogi su pričali o tome kako Crno more i nije neko more, jer voda nije slana i nema "onaj miris mora", što nije tačno – voda jeste slana, doduše, nešto manje nego u Jadranu, ali vetar zaista nosi onaj slani, prepoznatljivi miris vazduha unaokolo. Iako možda nećete morati toliko dugo da ispirate so sa kože, morski ugođaj vam neće nedostajati. Izuzev ukoliko niste baš neko ko obožava borove i čemprese.

More

Nemojte da se začudite ako u jednom momentu, kada ugledate ćirilične natpise i čujete jezik koji kao da je naš, dobijete neobičan osećaj da ste kod kuće, ali i na moru. Ali, kada vidite cene u kafićima i restoranima, ili soka ili kafe na plaži, biće vam jasno da niste kod kuće. jer je sve barem duplo jeftinije!

Stari centar grada

Crkva Svetih Ćirila i Metodija – simbol grada

Stari centar grada je prepun butika i kafea. Iskoristite situaciju u kojoj ste se našli i kupite neki odevni predmet za male pare, budući da Bugari imaju tekstilnu industriju na vrhunskom nivou, koja je u ravni sa turskom, ako ne i čak i ispred nje.

Posle osveženja, krenite ka Trgu Trojkata (Ploštadi Trojkata), na kome se nalazi velelepna fontana i Spomenik Sovjetskim oslobodiocima. Tu je i pijaca na otvorenom, a u blizini se nalazi monumentalna crkva Svetih Ćirila i Metodija, sa dva tornja i tri kupole, koja je simbol grada i svakako je vredi posetiti.

Milica Prelević
Stil magazin 31 – 30.07.2007.

SUNČEV BREG

IBICA ISTOKA

Sunčev Breg je jedno od najpopularnijih letovališta u Bugarskoj koje svake godine ugosti turiste iz celog sveta

Najveće bugarsko letovalište Sunčev Breg nalazi se uz grad Nesebar. Samo mesto nema puno stanovnika, ali tokom letnjih meseci turista ima na hiljade i hiljade, iz svih krajeva sveta. Sunčev Breg, odmaralište sa najdužom i najširom obalom po kojoj se prostiru hoteli između peščanih dina, idealno je mesto za odmor. Jedinstvenost ovog mesta je u tome što je od maja do oktobra obasjano suncem. Letnja sezona traje od sredine maja do sredine oktobra, a prosečna dnevna temperatura je 27 stepeni Celzijusa.

Mapa lokacije Sunčevog Brega

Najpopularnije letovalište na Crnom moru od Beograda je udaljeno 860 kilometara, pa ako se odlučite da putujete autobusom, znajte da vas čeka put od 12-13 sati.

Sunčev Breg ima preko 150 hotela različitih kategorija. Hotelski kompleks okružen je prelepim zelenim površinama. Iz godine u godinu podižu se novi hoteli koji su u vrhu svetskih standarda, a većina njih je uz dugu peščanu plažu.

Ovde vam sigurno neće biti dosadno, imaćete najrazličitije mogućnosti za sportske aktivnosti: surfing, skijanje na vodi, jedrenje, vožnju sandolinama, skuterima, odbojku na pesku, tenis, kuglanje…

Sunčev breg

Kada ste na plaži, na jednu stvar morate posebno da obratite pažnju, a to su zastavice crvene, žute i zelene boje. Ukoliko je postavljena crvena zastavica to znači da nikako ne smete da ulazite u vodu, doduše, nećete ni moći jer su spasioci vrlo savesni i sigurno vam to neće dozvoliti. Veliki talasi umeju da naprave virove, zbog morskog tla koje je kao peščana dina i to je opasno. Kada je šuta zastavica, možete plivati uz povećanu opreznost, a kada je zelena, to znači da nema opasnosti.

Plaža

Noćni život

Noćni život je veoma raznovrstan i odvija se u brojnim restoranima, kafićima, disko klubovima, kazinima i striptiz barovima. Pristupačne cene doprinele su da Sunčev Breg postane omiljeno letovalište mladih, a neki ga čak nazivaju Ibica Istoka.

Sunčev Breg je osvojio i prestižnu nagradu "Internacionalna plava zastava" za očuvanje ekološke sredine.

Sunčev Breg ima svoju liniju autobusa, a na raspolaganju vam je i vozić koji vozi sa jednog na drugi deo plaže, a saobraća na svakih deset minuta. Postoji i regularni prevoz do Nesebara i Burgasa, kao i mnoštvo privatnih autobusa i taksista.

Nesebar

Nesebar

Nalazi se u oblasti Burgas, naseljen je pre oko 3.000 godina pod nazivom Menebria. Prvobitno su ga naselili Tračani. Na severnoj strani poluostrva (na kome se ruševine grada i nalaze) još uvek se mogu videti ostaci tračanskog utvrđenja.

Nesebar – ostaci starih građevina

U VI veku p.n.e. grad je bio grčka kolonija i važan trgovački centar. U tom periodu grad je imao svetilište, hram posvećen Apolonu i pijacu. Godine 71. p.n.e. potpada pod rimsku vlast, a u XIII i XIV veku izgrađeno je mnoštvo crkava: Svete Teodore, Svete Paraskeve, Svetog Mihaila… Iako su 1453. godine Turci zauzeli grad, arhitektura je ostala ista. Stil tog perioda vidljiv je na drvenoj kući koja se nalazi u Plovdivu.

Nesebar – drevne ruševine su pod zaštitom UNESCO-a

Nesebar se sastoji od starog i novog dela. Stari deo grada je taj koji daje pečat ovom gradu, a drevne ruševine su pod zaštitom UNESCO-a. Karakterišu ga srednjevekovne crkve sa predivnim fasadama i dobro očuvanim enterijerom.

Nesebar – drvena kuća

Ono što ga čini popularnom turističkom atrakcijom jesu dobra atmosfera, lepe plaže, kamene ulice, drvene kuće i taverne. Nesebar je arhitektonski i istorijski muzej bugarske kulture i jedna je od najpopularnijih turističkih destinacija ove zemlje.

Nesebar – težak izbor suvenira

Povoljne cene

Glavno mesto za šoping je pešačka ulica u centru sa malim grupama prodavnica razbacanim naokolo. Možete naći sve i svašta počev od obuće i odeće, preko nakita od srebra, naočara, kupaćih kostima i ostalih džidža-bidža, i što je najbitnije, po vrlo povoljnim cenama! Trebaće vam bar pola dana da obiđete sve prodavnice.

Restorani

U letovalištu postoji oko 130 restorana, kafića, barova, noćnih klubova, diskoteka i drugih mesta za zabavu. Poseta tradicionalnom restoranima počeće hlebom, solju i folk muzikom. Ručak za dve osobe sa predjelom, salatama, glavnim jelom, pićem i desertom košta oko 20 evra.

Milica Prelević
Stil magazin 26 – 25.06.2007.

BELOGRADČIK

ZARĐALE STENE

Zbog velikog prisustva oksida gvožđa stene u neposrednoj blizini bugarskog grada Belogradčika, ne samo da imaju crvenu boju, već deluju poput ogromnih skulptura koje na neverovatan način pobuđuju ljudsku maštu

Belogradčik, smešten na istočnim padinama Stare planine, udaljen je 170 kilometara od Sofije i 55 kilometara od Vidina. Turistima iz Srbije je najzgodnije da do njega stignu preko Zaječara i graničnog prelaza Vrška čuka. Doduše, postoji i znatno kraći put koji vodi preko prevoja Kadibogaz ali na njemu još nije otvoren zvanični granični prelaz.

Mapa lokacije Belogradčika

Sa 550 metara nadmorske visine, Belogradčik je prijatno planinsko mesto od kojeg je Midžor, najviši vrh Stare planine, udaljen jedva dvadesetak kilometara. Ono što ga čini atraktivnim i zanimljivim za turiste jesu crvene stene neverovatnih oblika u koje se uklopio na čudesno lep način. Smatra se da su se ove stene, koje se pružaju u dužinu od 30 i širinu od oko 3 kilometra, stvarale dejstvom vode, vazduha, geofizičkih i drugih sila tokom 200 miliona godina, a crvenu boju im daje prisustvo oksida gvožđa tako da su praktično sve "zarđale".

Ljudska mašta u njima prepoznaje okamenjene medvede, konjanike, Adama i Evu, pa i Hajduk Veljka koga ovde smatraju velikim junakom i upravo zato su i bile povod za stvaranje brojnih legendi od kojih je najpoznatija ona o devojci Valentini.

Panorama Belogradčika

Sini munjo, udri grome

Priča kaže da je jedna mlada devojka iz ovog kraja bila prisiljena da ode u manastir koji se nalazio u blizini. U šoku zbog toga, zaboravila je ime pa su je kaluđerice prozvale Valentina. Međutim, to ime joj nije dugo ostalo. Kada su joj odsekli kosu i obukli manastirsku odoru, svi koji su prisustvovali tom činu primetili su koliko je lepa i da neobično liči na Bogorodicu pa su je prozvali Madona. Samotan i molitvama ispunjen život u manastiru je za mladu i lepu devojku bio gotovo nepodnošljiv. Malo svetla u njega je uneo dolazak grupe hodočasnika među je bio i jedan na belom konju. Madona ga je srela u crkvi i bio je dovoljan samo jedan pogled da se zaljubi. Mladić isto tako. O svojoj ljubavi i tajnim sastancima nisu nikom govorili. Trenutak istine je nastupio kad je Madona dobila porođajne trudove i rodila dete zbog čega je morala da napusti manastir. U trenutku kada su se teška drvena vrata zatvorila za njom, sinula je munja, udario je grom a potom je zemljotres porušio manastir do temelja. Sve živo što se našlo u blizini – monahinje, Madona sa detetom i usamljeni konjanik koji je čekao, skamenili su se istog časa. Tako bar meštani objašnjavaju nastanak jedne grupe stena.

Okamenjeni hajduk Veljko

Međutim, obzirom na to da se svetlost menja tokom dana, a to isto se dešava i kad se promeni mesto sa kojeg se ove stene posmatraju, u njima mogu da se otkriju i neki drugi oblici zavisno od mašte posmatrača. Najlepše ih je posmatrati sa prostrane hotelske terase ili vidikovca koji se nalazi u neposrednoj blizini, prilikom izlaska sunca.

Pejzaž koji se stvarao stotinama miliona godina

Druga grupa stena se nalazi zapadno od grada a u njoj se izdvajaju Zbegovi i Borič. Do nje vodi dobar put, možda i zbog toga što leži na pravcu iz kojeg su u grad dolazili trgovci, putnici namernici ali i osvajači. Upravo zbog ovih poslednjih su visoke stene Boriča imale i stratešku ulogu. Naime, sa njih se lako uočavao svako ko se primicao gradu pa i neprijatelj o ćemo su odmah upozoravana okolna utvrđenja.

Vezano za Borič postoji priča o devojci koja se, poput Jovanke Orleanke, rame uz rame sa muškarcima borila protiv Turaka. Kada je i poslednji ratnik pao, devojka je skočila u ambis da ne bi završila u haremu. Cveće koje raste ispod stena, kaže dalje priča, nastalo je od suza koje je hrabra devojka lila za porobljenom zemljom.

Treća grupa stena se nalazi istočno od grada i udaljena je od njega 4 kilometra, a poslednja, četvrta, nalazi se između sela Borovica i Falkovec.

Stene su korišćene kao deo utvrđenja

Sin Vuka Karadžića, zapovednik grada

Tvrđavu iznad Belogradčika podigli su Rimljani u periodu od I do III veka nove ere. Pri tome su u najvećoj mogućoj meri koristili ogromne stene kao delove zidina pa čak i odbrambene kule. Tvrđavu je tokom VI veka obnovio i proširio car Justinijan da bi zaustavio prodor nadirućih Slovena. Mnogo kasnije dograđivao je i bugarski vladar Ivan Stracimir da bi je krajem XIV veka preuzeli Turci.

Tokom Prvog srpskog ustanka, Hajduk Veljko je oslobodio Belogradčik od Turaka, a jedan od zapovednika grada bio je neko vreme Sava, sin Vuka Karadžića. Tvrđava koja je tada sjedinila sudbinu dva susedna naroda bila je poprište oružanog sukoba između Srba i Bugara tokom rata 1885. godine.

Deo tvrđave koji su dogradili Turci

Panova kuća iz 1810. godine danas je muzej sa preko 8.000 eksponata. U gradu se nalazi i Prirodno-naučni muzej, opservatorija i Hadži Huseinova džamija iz 1751. godine koja se trenutno obnavlja. Značajan je i antički lokalitet Anište kod sela Graničak.

Tokom večernjeg obilaska grada imao sam utisak da se nalazim u Beogradu jer su iz brojnih kafića dopirali prepoznatljivi zvuci srpskog turbo-folka. Pravo mesto za degustaciju dobrih bugarskih vina i gurmanluka je etno-restoran "Madona". Uz prepoznatljiv belmuš mogu da se probaju i pikantni gulaši, dobro pripremljeno meso i raznovrsne salate.

Pećinski ukrasi u Maguri

Okolina Belogradčika je poznata po mnogobrojnim pećinama. Od stotinak otkrivenih, najpoznatija je Magura. Udaljena je 25 kilometara ka severozapadu a odlikuju je prostrani hodnici i bogat pećinski nakit. Kroz 30.000 kvadratnih metara pećinskog prostora vode hodnici dužine 2.500 metara. Posebno je interesantna takozvana Trijumfalna dvorana i ona u kojoj se nalazi Pali bor. Pećinski crteži nesumnjivo govore da je bila nastanjena pre 12 milenijuma i da su stanovnici imali precizan kalendar.

Neki crteži u Maguri su dugački i po 20 metara

Posebnost Magure je Vinska izba u kojoj se čuvaju penušava vina Magura.

Dragan Bosnić
Politika MAGAZIN 528 – 11.11.2007.

BANSKO

SKIJANJE IZ SNOVA

Bansko je najmlađi, ali najperspektivniji skijaški centar na Balkanu koji pruža zimovanje kakvo ste uvek želeli

Verovali smo da je Bugarska atraktivna turistička destinacija samo u letnjem periodu na obali mora. Ali, prevarili smo se.

Bansko, malo, mirno mesto smešteno na obroncima Pirina, jedne od najlepših bugarskih planina, proglašenoj za nacionalni park i pod zaštitom UNESCO-a, pravo je čudo prirode koje nudi zimovanje iz snova.

Mapa lokacije Banska

Bansko je najmlađi, ali najperspektivniji skijaški centar na Balkanu. Mada kao tačka na svetskim ski-mapama postoji deceniju i po, tek poslednjih nekoliko godina dobija značaj kakav zaslužuje. U njegov razvoj uloženi su milioni evra, naročito poslednje tri godine. Izgrađeni su mnogobrojni hoteli, od malih, komfornih porodičnih pansiona, do luksuznih kompleksa sa svim pratećim sadržajima (barovima, bazenima, saunama, masažom, dečjim obdaništima, garažama…) kakav je "Kempinski", a postavljeni su i skiliftovi najnovije generacije: gondola za osam osoba, pet četvorosedežnica, dve dvosedežnice i šest vučnica tipa "tanjir" i "sidro".

Raj i za bordere

Gondolom od grada do staze

Gondola, do koje se stiže hotelskim kombijem, može da preveze 2.400 osoba na sat, i povezuje gradić sa Bundesriskom poljanom koja se nalazi na 1.635 metara nadmorske visine, i sa koje se granaju staze, široke kao autoput sa tri trake. Ukupna dužina staza je oko 65 kilometara, a kao snežni potoci, slivaju se sa vrha Todorka, koji se nalazi na 2.600 metara nadmorske visine.

Vrh Todorka

Ima ih sedamnaest, različitih težina, a najteža, "crna", nosi ime po višestrukom olimpijskom šampionu Albertu Tombi, koji je otvorio sezonu 2003. godine. Ako se žičarom popnete do samog vrha, gde vam se čini da ćete – ako ne sagnete glavu – da dodirnete nebo, na skijama možete da se spustite do početne stanice gondole, vozeći neprekidno čitavih šesnaest kilometara. Inače, deo staze ispod gondole predviđen je za noćno skijanje, a u blizini je i klizalište.

Staze široke kao autoput

U podnožju velelepnog masiva Pirina postoje i staze za decu i početnike. Ovdašnja škola skijanja važi za jednu od najboljih u Bugarskoj. Uz pomoć profesionalnih instruktora skijanja za nedelju dana lako ćete naučiti ovaj nauk. Osim za skijaše, ovo je raj i za bordere. Pojedini izvode takve vratolomije na dasci, da je bolje, kada čujete da sneg šušti iza vaših leđa, da se sklonite u stranu da vas ne bi "pokupili".

Atraktivno i leti i zimi

Sve staze se nalaze na severnim padinama Pirina zaštićenim od vetra masivom Stražite. Na povoljnu klimu utiče i blizina Egejskog mora (120 kilometara), što uslovljava veliku količinu padavina i znatan broj sunčanih dana. Prosečna visina snežnog pokrivača je blizu metar i po, a zahvaljujući najsavremenijim topovima za pravljenje veštačkog snega i mašinama, koje kao gusenice gmižu gore-dole ravnajući staze, sezona traje od decembra do sredine aprila.

Kristalno tirkizno jezero Ribno

Stranim turistima ne treba mnogo da shvate da ih ovde čekaju fantastični uslovi skijanja. Poslednjih godina stižu iz svih zemalja Evrope, a najviše je Makedonaca, Grka i Engleza, koji u vreme ferija prosto okupiraju ove terene. Nas, iz Srbije, ima u nešto manjem broju, ali čini se da uživamo velike simpatije kod Bugara. Lakoći komunikacije doprinosi i bugarski jezik koji je Srbima prilično razumljiv, kao i srpski Bugarima.

Ukoliko, i pored duge ski-sezone, ne stignete da uživate u zimskim čarolijama, ne jadikujte. Živopisna prostranstva ove planine jednako su privlačna i tokom sunčanih, ali i prohladnih letnjih dana. Ukras Pirina su kristalno čista tirkizna jezera kojih ima bezbroj. Kupanje se ne preporučuje, da se biste i na letnjem žaropeku pretvorili u ledenu statuu, dok je ribolov ono pravo. Do njih se stiže vijugavim pešačkim stazama, a radi lakšeg snalaženja na usluzi su vodiči. Zaneti lepotama, mnogi turisti ostaju u planini i po nekoliko dana, praveći ture od jednog planinarskog doma do drugog.

Crkva Svete Trojice

Osim atraktivnog položaja, posebnu draž i lepotu Banskom daju specifična arhitektura i idilična atmosfera koju je, uprkos brzom razvoju, uspelo da sačuva. Najveće znamenitosti su muzej "Nikola Vapcarov" i crkva Sveta Trojica, građena 1835. godine. Crkva je bez kupole, sa izvanredno lepim ikonostasom. Pored nje je podignuta visoka kula sa zvonikom, na kojoj su rode svile gnezdo kao stalno, sigurno stanište.

Idila koja traje

Tradicionalna bugarska mehana u tradicionalnoj kući

Pravi duh Bugarske sakriven je iza švrstih kamenih zidova i teških drvenih kapija; u kućama sa prostranim sobama i malim prozorima sa rešetkama, tavanicama ukrašenim duborezom, šarenim prekrivačima na klupama, kaminom u kome se vatra ne gasi. Takav ambijent odlikuje i stare mehane, gde možete da čujete najmelodičnije pesme i jedete nacionalne specijaliteta po pristupačnim cenama. Bugarima je nazamislivo da se uz aperitiv ništa ne mezi, pa će vam uz tradicionalnu aromatičnu "mastiku" ponuditi bar sir ili šopsku salatu, po kojoj su, pored skare (roštilja), čuveni.

"Happy End", popularan među mladima

Dobar provod, koji vas, takođe, ne mora koštati mnogo, očekuje vas i u disko barovima, a među mladima "Happy End" je veoma popularan.

Ono što mnogo vredi, a ne košta ništa, jesu ljubaznost i neposrednost kojom vas svuda dočekuju. Kad od svega pomalo okusite, nećete odoleti da se u Bansko ne vratite već sledeće godine.

Dana Stanković
Politika MAGAZIN 545 – 09.03.2008.