ARKANJ

BAČKI AMAZON NA KRAJU SVETA

Po selu smo zastali da se izmusavimo pod svakim dudom ili višnjom (što će reći na svakih nekoliko koraka), a ja sam se i uzverala na jedno drvo da doprem do što zrelijih ringlova. A onda smo se zaputili ka močvari…

Lazar: Kod sela Kovilj, odmah uz levu obalu Dunava, nalazi se ogromna močvara poznata kao Koviljski rit ili Arkanj. U pitanju je neverovatan lavirint rečica, jezera, šumaraka, sprudova, ostrva, bara, čitav jedan svet trske, lokvanja, žaba i barskih ptica.

Mapa Kovilja i Koviljskog rita ili Arkanja

Detaljna mapa ovog lavirinta je porodično nasleđe (Koviljski rit, kartu sastavio Đuragić Đorđe – Đugara sa meštanima Kovilja) a imena tipa Matora ada, Mrtvailovo, Greda divljiih svinja ili Bara Venecija odavno su me vukla da sednem u šajku (od suvoga kedra, sa katarkom od šimšira) i istražim makar delić bačkog Amazona...

Arkanj

Iva: A mene nije bilo teško nagovoriti da se pridružim :)

Lazar: Oko 10 pre podne smo krenuli da stopiramo, u Kovilj stigosmo pre 11.

Kovilj, centar sa pravoslavnom crkvom

Iva: Pre nego što smo podvrnuli nogavice, zasukali rukave i uskočili u šajku, procunjali smo po selu. Zastali smo da se izmusavimo pod svakim dudom ili višnjom (što će reći na svakih nekoliko koraka), a ja sam se i uzverala na jedno drvo da doprem do što zrelijih ringlova. A onda smo se zaputili ka močvari.

Konji (i guske)

Bircuz

Lazar: Prvo svratismo u bircuz na obali rita, da pijemo vode i posetimo konobare koji su mi jednom spasili život. Bilo je to pre nekih godinu dana, Acketa i ja smo upali u restoran po mrklom mraku, promrzli, očajni, mokri i blatnjavi do gole kože, selo nije imalo struje a napolju je besnela oluja od koje se drveće savijalo do zemlje. Pitao sam simpatičnog konobara da li se seća toga, a on je spustio čašu koju je trljao krpom, značajno me pogledao i rekao samo: ona noć.

Iva: Nisam sigurna da li kao posledica te ili neke druge noći, na samom ulasku u rit leži veliki broj iz korena iščupanih ogromnih stabala topola polu-zaronjenih u mulj. Preskakali smo ih u potrazi za deda Batom koji je jedan od odgovornih za čamčiće koje ovde pecaroši često iznajmljuju (dnevna dozvola za pecanje je 200, a godišnja 1.000 din). Nabasali smo na konkuretnog iznajmljivača šajki, čika Brašu, koji je u pecaroškim čizmama izbacivao koficom vodu iz vezanih šajki. Ubedio nas je da to što su pune vode ne znači da nisu u plovnom stanju, dao nam onu sa najmanjom barom po sredini, snabdeo nas veslima i prepustio sudbini na neograničeno vreme...

Nema ništa lakše nego izgubiti se

Lazar: I otisnusmo se. Ribe u vodi, ljudi na obali i rode u vazduhu začuđeno su gledali kako se čamac kreće u cik-cak, vrti u krug, prolazi pravo kroz bodljikavo žbunje i povremeno za dlaku izbegne da se frontalno zakuca u drvo. A povremeno i ne izbegne.

Kada smo konačno uspeli da uspostavimo kontrolu nad plovilicom, nasumično smo odabrali pravac (sudeći po pomenutoj mapi – niz Dunavac, preko Poljane divljih gusaka, u pravcu Pčelarske grede) i prilegli na vesla.

Drveće i gustiš

Manevrišući između drveća i tražeći prolaze u gustišu trudili smo se da upamtimo kuda smo prošli, jer je rit zaista ogroman i nema ništa lakše nego izgubiti se. Društvo su nam pravili rojevi komaraca i oblak vilinih konjica koji gotovo da nas nije napuštao, a za živu muziku pobrinuo se žablji hor.

Brčkanje u mlakoj močvari

Lokvanj

Iva: Za potpunog početnika, nije bilo naivno. Pre svega zato što sam, i ne znavši to, sedela na onom kraju čamca na kome je zadatak guranja klizavog drvenog vesla kroz vodu punu lokvanja i plutajućih grana bio neuporedivo teži nego na drugom. Na onu vrućinu i umor, vodena masa duboka oko 2 m svuda oko nas mamila je i mamila i na kraju sam postavila ultimatum da se moramo okupati. Kada smo uplovili u mirne i čiste vode Kod hrasta, bacili smo sidro, i to tako što smo 10 minuta pokušavali da uglavimo čun između tri drveta i vežemo ga lancem oko četvrtog (na kraju smo uspeli), a onda smo se bacili u savršeno toplu barsku vodu.

Vilin konjic

Lazar: Brčkanje u mlakoj močvari prijatno je sve dok ne pomislite šta sve živi dole. Dok se Iva opušteno praćakala i plivala između drveća, lokvanja, lijana i visećeg korenja, ja sam svakog časa očekivao da me džinovski oktopod ščepa za nogu i odvuče na dno u plemenitom cilju ishrane svojih oktopodčića. U svakom slučaju, pregurasmo i to kupanje i uspešno izvedosmo komplikovani poduhvat pentranja natrag u čun. Posle male diskusije o tome ko je kriv što nismo poneli peškir, zaputismo se natrag.

Iva: Nazad je bilo lako, sada smo već bili uigran dvojac bez kormilara. Mogla sam čak i da se osvrnem oko sebe i natenane osmotrim sav taj biljni i životinjski svet bez konstantnog alarmirajućeg osećaja da ćemo se sasvim sigurno prevrnuti i pljusnuti u vodu sa skupocenim pozajmljenim foto-aparatom u ruci.

Knjige uz detinjstva

Lazar: U detinjstvu sam imao jednu knjigu koju sam mnogo voleo: zvala se Močvara Okefinoki. Radilo se o dečaku koji je živeo na rubu beskrajne močvare. Knjiga je davno izgubljena, ali ostalo je mistično poštovanje negostoljubivog vodenog sveta.

Kafana Na kraju sveta

Iva: Moja izgubljena knjiga iz detinjstva zvala se Vodoplovci, priča je smeštena u Vojvodini, a u njoj su neka deca pobegla od kuće tako što su sklepala nekakav splav i šmugnula put močvara, ritova, rukavaca i čitavih reka. Odatle možda potiče moje osećanje privrženosti blatnjavim sporotekućim vodama.

Lazar: Kada se dokopasmo obale, posle kratkog odmora koji smo iskoristili za struganje naslaga blata, puzavica, insekata itd, kretosmo, nogu pred nogu, ka autoputu, u nadi da vozači u brzini neće videti slojeve prljavštine na nama. Put koji vodi od Kovilja do kraja sveta nije preterano prometan, ali su zato vozila koja se na njemu sreću, u najmanju ruku, nesvakidašnja. I pomalo spora.

Ova tura značajna je za čovečanstvo iz više razloga, ali njen najveći značaj je u tome je što smo istovremeno formulisali i dokazali jednu veliku filozofsku maksimu: ne morate ići do kraja sveta da biste stigli do kraja sveta.

Lazar, Iva
Klub Putnika Srbije 30.06.2006.