SAMARKAND

TEMERLANOV GRAD

Plavo-zeleni grad na putu svile svojom prestonicom je proglasio jedan od najvećih osvajača na svetu, a gradilo ga je i 70 srpskih neimara

Na putu svile gde su se odmarali brojni karavani nikao je nestvarni plavo-zeleni grad u Uzbekistanu, star 2.700 godina. Bio je glavni grad Sogdijanske satrapije Persijskog carstva za vreme vladavine Ahemenida. Aleksandar Makedonski osvojio je Samarkand 329. godine p.n.e. i ostao bez daha. Drugi najveći osvajač sveta Tamerlan, poznat i kao Timur Lenk ili Timur Ćopavi, 1370. proglasio ga je prestonicom carstva koje se protezalo od Moskve do Velikog kineskog zida.

Mapa lokacije Samarkanda

Čitavih 35 godina gradio je novi grad, najčudesniji na planeti. Zidali su ga umetnici i najveštije zanatlije iz celog sveta, a među njima je, po nekim hronikama, bilo i 70 Srba.

Potomak Džingis Kana

Samarkand, panorama grada

Ovaj mongolski emir koji je tvrdio da je potomak Džingis kana i bacio na kolena Persiju, Indiju i Mesopotamiju, zapečatio je jednom turskom sultanu vladarsku slavu za celu večnost. Svi veliki sultani imaju u mauzolejima ispisanu reč "gazi" (herojska smrt), osim nesrećnog Bajazita, kojeg je u bici kod Angore 1402. godine Tamerlan potukao do nogu i zarobio zajedno sa ženom ljubimicom Oliverom, najmlađom ćerkom kneza Lazara.

U bici se kao Bajazitov vazal borio i Stefan Lazarević, a turski letopisci kažu da je nakon rasula u turskoj vojsci Stefan bio jedini koji se i dalje hrabro borio: "Samo jedan sin Lazarev držao se sa svojom vojskom stalno protiv neprijatelja i borio se hrabro. Kad je to video Tamerlan, rekao je: Gle, kako su ljuti i pomamni oni derviši! A neko mu je od savetnika njegovih rekao: Nisu ono derviši, nego hrišćani. Tada i Lazarev sin opazi da sam sebe uzalud mori, boreći se tako strasno. Jer su već i sami Turci svi navalili u bežanje".

Trg Registan

Po nekim zapisima, Tamerlan je velikog Bajazita stavio u zlatan kavez i vodao godinu-dve po svetu kao dvorsku ludu, a Bajazit je u kavezu skončao, neki kažu od muke, drugi tvrde da je popio otrov iz prstena, a treći da se ubio lupajući glavom o rešetke kaveza. Po nekima je presvisnuo što njegova najlepša žena Olivera mora da služi Tamerlana vinom, dok on čuči u kavezu i bespomoćno posmatra svoje poniženje. Uglavnom, despot Stefan uspeo je da izbavi svoju sestru iz zarobljeništva i vrati u Srbiju, ali 70 srpskih dunđera, vičnih zidanju kamenih mostova, kula i bogomolja Tamerlan je zadržao.

Uz pomoć srpskih neimara

Grobnica Timur i Ulughbek porodica

I tako se gradio, uz pomoć srpskih neimara, grad bajkovitog izgleda, gde centralno mesto zauzima Šah-i-Zinda, mauzolejski kompleks izgrađen u XV veku. Tu se nalaze grobovi članova porodice Timura Lenka. U mauzoleju, oslikanom ornamentima i mozaicima, izložen je rekonstruisan Tamerlanov sarkofag, iznad kojeg se uzdiže kupola, ispisana citatima iz Kurana od 24-karatnog zlata.

Mauzolej Temerlana

Originalni sarkofag nije izložen turistima, ali uz malu nadoknadu možete ubediti čuvara da vam pokaže pravu grobnicu jednog od najvećih osvajača sveta koji je poštovao hrabrost svojih neprijatelja. Pripremite se za spuštanje u dubinu zemlje.

Kupola

Po legendi, njegov grob otkrila je jedna britanska ekspedicija. Meštani su upozoravali da se sarkofag ne sme otvoriti, jer će svet pogoditi velika nesreća. Naučnicima su bili potrebni dokazi i kosti za ekspertizu. Krajem avgusta 1939. sarkofag je otvoren i ekspertiza je dokazala da tu, zaista, leži Tamerlan. Nije trebalo raditi komplikovane testove, jedna noga mu je bila kraća jedna ruka je bila povređena sabljom (imao je ukrućenu ruku), nema sumnje, to je bio njegov skelet. Ubrzo, posle otvaranja sarkofaga u Samarkandu, na drugom kraju sveta počeo je Drugi svetski rat. Hitler je napao Poljsku 1. septembra 1939. godine

Sanja M. Tomić
Press Kofer 33 – 30.01.2008.

TURKMENISTAN, UZBEKISTAN, KIRGISTAN I KINA

PUT SVILE

Jedna od najvećih turističkih atrakcija današnjice zapravo je putanja duga 8.000 kilometara, kojom su, do pomorskih otkrića, reke trgovačkih karavana prenosile ne samo svilu, porcelan, zlato, začine, već i tehnička dostignuća, kulturu i religije

Do pomorskih otkrića, jedina veza između Mediterana i Azije bio je veliki Put svile, mreža trgovačkih puteva duga čak 8.000 km. Ovom rutom nisu se prenosili samo svila, porcelan, zlato i drugi vredni proizvodi, već i razli­čite ideje, telinička dostignuća, kulturne vrednosti i religije. Zahvaljujući Putu svi­le razvile se su velike civilizacije i moćna carstva Kine, Egipta, Persije, Arabije, Ri­ma i Vizantije.

Mapa puta svile

Danas je ova putanja opet zaživela kao jedna od najvećih turističkih atrakcija. Istražujući rute trgovačkih karavana, turisti mogu da otkriju mnoge tajne starih gradova koji su nikli u retkim oazama. Uspomenu na njih čuvaju bro­jna arheološka nalazišta i intrigantne ru­ševine koje obećavaju iskustvo kakvo re­tko gde drugde možete da doživite.

Uđeš, a ne izađeš

Trgovačke veze između Mediterana i Azije postojale su još u praistoriji. Arheo­loški podaci ukazuju da su stari narodi Sahare u periodu od 6000. do 4000. godi­ne p.n.e. uvozili iz Azije domaće životi­nje i druga dobra. Osim ekonomskih ve­za, mnogi posrednici su sporadično uspostavljali i diplomatske i kulturne od­nose između udaljenih carstva zapada i istoka. Ali, odlučujući momenat za ra­zvoj Puta svile bila su osvajanja Aleksan­dra Makedonskog u IV veku p.n.e. Šire­ći svoje carstvo, Aleksandar Veliki je pro­dro u centralnu Aziju, koja je do tada bi­la slabo poznata Evropljanima.

Karavan na Putu svile

Sledeći korak u uspostavljanju veze iz­među Kine i Zapada preduzela je kine­ska carska dinastija Han 114. godine p.n.e., kada je u svojim osvajačkim pohodima uspela da pređe prostranu pustinju Ta­kla makan (na kineskom znači "uđeš, a ne izađeš"), kao i regiju slanih jezera Lop Nur. Tako su stvorene karavanske rute koje su sve do srednjeg veka i pronalaska pomorskih puteva bile žila kucavica tr­govine starog sveta.

Pustinja Takla makan ("uđeš, a ne izađeš")

Turkmenistan – raskršće kultura

Možda vam obilazak Turkmenistana, Uzbekistana i Kirgistana ne zvuči kao pri­mamljiva ponuda, ali ove bivše sovjetske republike poseduju ogromno kulturno nasleđe iz perioda antike, koje je uvršće­no na UNESCO-vu listu svetske kulturne ba­štine.

Nepristupačni predeli centralne Azije, prostrane pustinje i visoki planin­ski venci nisu mogli da spreče mnoge voj­ske da protutnje kroz ovu regiju u svojim pohodima. Još u drevnim vremenima na ovoj teritoriji ljudi su osnivali naselja, ali tek sa razvojem Puta svile tu su procvetali mnogi gradovi u kojima su karavani sta­jali radi odmora i trgovine. Oni su tokom vekova bili dom različitih kultura i religi­ja, gde su moćni vladari gradili impresi­vne građevine koje su do danas opstale.

Ašgabat, glavni grad Turkmenistana

Ašgabat, glavni grad Turkmenistana, smešten je između surove pustinje Kara­kum i planinskog venca Kopet Dag. U njegovoj blizini nalazi se stari kraljevski grad Nisa, koji je bio jedna od prvih sta­nica na Putu svile. Skoro devet vekova ka­ravani su se tu zaustavljali sve dok ga ni­su porušili Mongoli. Osim značajnih ar­heoloških nalazišta, atrakcija Ašgabata su i lokalni bazar Tolkučka i Nacionalni umetnički muzej, sa velikom i veoma vrednom kolekcijom ćilima.

Savremeni grad Tašauz malo liči na na­selje koje je na istoj teritoriji postojalo u vreme Puta svile. Zbog velike reke Amu Darja, to je bila odlična tačka za okreplje­nja na dugom putu ka Kini. Tu je i podig­nut jedan od najvećih i najrazvijenijih an­tičkih gradova Konja-Urgenč. Njegovo ogromno bogatstvo privuklo je Džingis­kana, čija je vojska u XIII veku u njemu počinila jedan od najkrvavijih masakara u istoriji. Zbog dobrog položaja brzo je ob­novljen, ali ipak nije uspeo da preživi i drugi nalet Mongola. Posle osvajanja voj­skovođe Timura Lenka krajem XIV veka, grad je definitivno napušten. Danas je op­stalo nekoliko zdanja iz XIV veka: mauzo­lej sultana Tekeša, minaret Kutluk Timu­p (sa visinom od 62 metra predstavlja na­jviši minaret u centralnoj Aziji) i mauzo­lej Nadjmadin Kubre, osnivača kubravid­ske škole – sufizma.

Uzbekistan – dragulji islamske umetnosti

Uzbekistan se sa razlogom ponosi drev­nim gradovima Kiva, Buhara i Samarkand, koji su bili duhovni i ekonomski centri sta­rih kraljevina. Njihovo bogatstvo je davno nestalo, ali ostale su fasci­nantne ruševine koje ostavljaju snažan uti­sak na posetioce. Upra­vo zbog svoje neobične lepote, bogate arhitektu­re i umetničkih dostig­nuća, nalaze se na UNESCO-voj listi svetske kul­turne baštine.

Kiva, kapija Kive

Poseta pustinjskom gradu Kiva vratiće vas u drevno doba kada su karavani u ovaj grad donosili svilu, začine i zla­to, ali i mnoge ideje i ku­Iturna dobra. Podeljen na dva dela Diča Kala i Ičan Kala pružao je trgo­vcima neophodnu za­štitu od opasnih razbo­jnika. O njegovoj sjajnojprošlosti svedoči više od 50 istorijskih spomenika i 250 starili kuća, koji su do danas sačuvani.

Buhara je znatno im­presivnije mesto i u celosti podseća na ogroman muzej. Ova oaza je bila na­seljena još u bronzano doba, a do nje je u svojim osvajanjima sti­gao i Aleksandar Makedonski. Od VII veka bio je intelektual­ni centar iranske civilizacije i mnogi su ga smatrali stu­bom islama. Njegovi do­broočuvani spomenici pred­stavljaju jedno od najzani­mljivijih mesta na svetu. Tu­risti mogu da prošetaju kroz kompleks građevina Poi Kajlan (u prevodu znači "Stopalo Velikog") koje pripadaju minaretu Kajlan iz XVI veka. Mir i Abab medresa (visoka islamska škola), kao i Ismajil Samini mauzolej, osnivača po­slednje persijske carske dinastiji, jedne su od najposećenijih građevina u centralnoj Aziji. Iako je mauzolej sagrađen u IX veku, do danas je u celosti očuvan, uprkos broj­nim ratovima na ovoj teritoriji!

Samarkand, panorama grada

Čarobni Samarkand nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Upamćen je kao jedna od najluksuznijih prestonica centralne Azije, gde se se ukrštale mnoge kulture, a danas je drugi po veličini grad u Uzbekistanu. U svojoj istoriji dugoj 2.700 godina menjao mnoge vladare, ali svi su bili zave­deni njegovom lepotom. Čak je i Aleksandar Veliki bio njime im­presioniran kada ga je osvojio 329. godine p.n.e. Dva zaroblje­na kineska vojnika u VIII veku upravo u Samarkandu su odala tajnu pravljenja papira, koja bila dugo čuvana u Kini. Mongoli su ga više puta pljačkali, a osvajač Timur Lek ga je 1370. godine proglasio prestonicom svog ogromnog carstva. Timur je bio mudar i poštovan vladar, koji je u Samarkand dovodio mnoge umetnike, matematičare i astronome.

Samarkand, drevni kvart Registan

Njegov unuk Ulukbeg otvorio je 1420. godine cenjenu naučnu školu i sagradio je naprednu opservatoriju, čiji su ostaci otkriveni početkom XX veka. Savremeni grad Samarkand podignut je oko drevnog kvarta Registan, u kome imate osećaj kao da je vreme stalo. U srednjem veku to je bio centar Samarkanda, gde su podignute tri velike medrese, koje danas mogu da posete znatiželjni turisti. Još jedna od atrakcija je predivno ukrašena džamija Bibi-Hanum, koja deluje krajnje bajkovito.

Kirgistan – prirodne lepote

Između Uzbekistana i Kine nalazi se Kirgistan, misteriozna zemlja koju krase prelepe planine, brojna jezera, ali i pustinje. Do pre deset godina Kirgistan je bila zatvorena država, u koju nije bilo lako otputovati. Sada kroz nju prolaze mnogi turisti koji pohode Put svile.

Kirgistan, prelepa priroda

Njena prestonica Biškek sagrađena je je na mestu starog sogdijanskog naselja Jula, kroz koji su prolazili trgovački karavani na putu ka Kini. Mnogi arheološki ostaci pronađeni su i kod jezera Isik Kil, zvano Toplo jezero. Iako je okružen snežnim planinama Tien Ša, Isik Kil nikad ne ledi zbog velikog procenta soli.

Put svile dalje vodi u grad Karakol, popularnog zbog netaknute prirode u njegovoj okolini. Od kulturnih znamenitosti u njemu se nalazi drvena kineska džamija, koja je sagrađenja bez ijednog eksera početkom XX veka, kao i simpatična ruska pravoslavna crkva.

Kina – zemlja zmajeva

Iz Kirgistana se prelazi u Kinu, u živopisno mesto Kašgar. Tu živi narod Ujgur, koji ne liči na tipične Kineze. Ujguri su poreklom iz Turske, a u ovu regiju su se naselili u VIII veku. Muslimanske su ve­roispovesti i dalje žive kao njihovi pre­ci koji su dočekivali karavane svile. Muškarci mahom imaju brade, obla­če se u tamne boje i nose karakteri­stične kape, a žene su obučene u duge haljine i pokrivaju lica, ma­da ima i onih koje se malo slobod­nije oblače. Kašgar je svet za sebe, koji kao da je izolovan od ostatka planete.

Grad je opstao zahvaljujući ba­zaru, koji i danas radi. Poseta ovoj neobičnoj pijaci svakako je pose­ban doživljaj. U velikoj gužvi Ujguri se bez problema snalaze. Bazar je podeljen na nekoliko delova, zavisno od robe koja se prodaje. Tu su mesa­ri, zanatlije, pekari, štandovi tradicio­nalne brze hrane, seljaci koji proda­ju stoku, ali i trgovci luksuzne robe, kao što su svila, porcelan i žad. U dugačkom redu nalaze se i brojne be­rberske stolice, gde mušterije, osim brijanja i šišanja, mogu da traže i va­đenje kvarnih zuba!

Kašgar, mauzolej Abaka Hoje

Zgrade nekadašnjeg britanskog i ru­skog konzulata u Kašgaru, gde se u XIX ve­ku odvijala žestoka diplomatska borba za prevlast u Aziji, danas su pretvorene u zanimljive hotele koji turistima nude uvid u delić uzbudljive istorije koja se odvijala u ovom neobičnom gradiću.

U Kašgaru se nalazi i najveća džamija u Kini, Id Kah, u kojoj se moli više od 10.000 vernika. U gradu je sačuvan i mauzolej Abaku Hoje iz XVII veka, koji je poznat i kao mauzolej Mirisne konkubine. Abak Hoja je bio vladar Kašgara i u mauzoleju je sahranjeno pet generacija njegove porodice, uključujući unuku lparhan, koja je bila konkubina cara Kinalonga. Zavodljiva Iparhar bila je poznata kao Mirisna konkubina i u Zabranjenom gradu je provela 25 godina. Kada je preminula, bilo je potrebno tri godine kako bi njeno telo preneli u mauzolej u Kašgaru.

Turpan, džamija

Drugi važan grad na Putu svile u Kini bio je Turpan. Kako se nalazi usred pustinje Takla makan, njegova oaza je bila vrlo značajna za putujuće karavane. Pre više od 2.000 godina tu je igraden irigacioni sistem Karez, neverovatno čudo inženjerstva, pomoću koga je voda dopremana u grad. U blizini se nalaze im­presivni ostaci starog grada Gaočang iz II veka p.n.e., nekadašnje prestonice kra­Ijevine Han dinastije, kao i čudesan kom­pleks budističkih pećina Bezeklik, koje se nalaze na obroncima Plamtećih planina. Bezeklik je bio izuzetno važan centar bu­dističkog učenja između V i IX veka, a u okviru celog kompleksa nalazi se oko 77 pećina sa vrednim muralima na kojima je predstavljen Buda.

Najzapadnija tačka na Putu svile je Urumči, današnja prestonica Sinjiang Uj­gur autonomne regije. Za vreme dinasti­je Han ovaj grad je bila dobro čuvana tvr­đava zbog brojnih trgovaca koji su ovde dopremali dragocenu i luksuznu robu. U njemu se nalazi veoma zanimljiv Urum­či muzej, u kome su izložene drevne mumiije iz nekropole Astan. Reč je o mumi­fikovanim ljudskim ostacima iz pustinje Takla makan, koji nisu mogli da se raspadnu zbog suve pustinjske klime.

Sian – večni grad

Iz Urumčija Put svile je vodio u oazu Danhuang, čuvenoj po pećinama Magao – najbogatijoj riznici budističkih rukopisa, zidnog slikarstva i skulptura. Teško rečima može da se opiše lepota ovih umetni­čkih dela, koja su stvarana tokom vlada­vine devet dinastija. Zbog svoje umetni­čke vrednosti, pećine Magao uvršćene su u svetsku kulturnu baštinu. A u blizini se nalaze i remek-dela prirode: peščane di­ne Mingša i jezero Izvora polumeseca.

Put svile je imao različite rute, koje su delile mnoge planine, reke, pustinje... Ali sve su počinjale, odnosno završavale se u Sianu – večnom gradu. Istorija duga preko 3.100 godina svrstala ga je među najvažnije gradove u istoriji Kine, a bio je i jedna od četiri prestonice carstva. Sian je bogat brojnim istorijskim zname­nitostima, koje vredi istražiti. Teško je ostati pasivan u gradu tako raskošne istorije. Na svakom koraku doživećete neverovatna iskustva i avanture, koje će­te prepričavati celog života.

Sian, Mauzolej terakote

Čudesni Mauzolej terakote je njegova najveća atrakcija. Reč je o grobnici prvog kineskog cara Čin Š Huanga, u kojoj je pronađena kolekcija od 7.000 skulptura Ijudi napravljenih od gline, sa fizionomijama različitih etničih grupa iz mnogih delova Kine.

Sian, skulpture vojnika, seljaka, muzičara… (detalj)

Skulpture predstavljaju vo­jnike sa oružjem i konjima, seljake, slu­ge, muzičare, akrobate, a njihova funkcija je bila da pomognu caru prelazak u za­grobni život. Zanimljivo je da je svaka skulptura jedinstvena i da ne postoje dve identične.

G. Opalić
Press Kofer 61 – 20.08.2008.