TARA

U SENCI OMORIKA

Ljubitelji prirode vrlo dobro znaju da postoje mesta u koja se jednostavno zaljube. Tara je svakako jedno od njih

Tara je jedna od najšumovitijih planina Srbije. Na južnoj strani planine su Kaluđerske bare, odakle se granaju putevi prema Bajinoj Bašti, Kremnima, Mitrovcu…

Mapa lokacije Tare

Planina je postala čuvena po tome što je na njoj poznati naučnik, botaničar Josif Pančić otkrio jedinstvenu vrstu četinara, omoriku. Klima je izuzetno pogodna, sa 100 dana pod snegom i prosečnom letnjom temperaturom od 16 stepeni Celzijusa.

Tara

Tara se nalazi u zapadnom delu Srbije, zauzima površinu od 183 kvadratna kilometra, i ima prosečnu nadmorsku visinu od 1.200 metara. Najviši vrh je Kozji rid sa 1.591 metar. Bogatstvo i raznovrsnost turističkih vrednosti, ekološki očuvana prirodna sredina, planinski reljef sa umerenom nadmorskom visinom od 800 -1.500 metara, pogodni tereni za zimske sportove, bogat i raznovrstan biljni i životinjski svet, blagotvorna klima, Drina sa veštačkim jezerima Zaovine i Perućac, daju ovoj planini turističku vrednost koja je čini konkurentnom u odnosu na druge planine.

U okolini Tare se nalaze Užice, Mokra gora, Višegrad…

Nacionalni park

Nacionalni park Tara – ulaz

Tara je od 13. jula 1981. godine nacionalni park. Na površini od oko 22.000 hektara sastoji se od planinskih vrhova i dubokih klanaca, od kojih je najatraktivniji Drinski. Prostor Tare predstavlja šumsko područje koje po raznovrsnosti i očuvanosti ekosistema spada u najbogatija šumska područja Evrope.

Duboki kanjoni

Duboki kanjoni i očuvana vegetacija predstavljaju idealno stanište za mnoge životinjske vrste, od kojih se izdvaja Pančićev skakavac, koji se smatra lokalnim endemitom Tare.

Pančićeva omorika pod zaštitom

Josif Pančić je za omoriku, kao četinar koji se razlikuje i od jele i od smrče, prvi put čuo 1855. godine. Kako nije uspeo da je pronađe prilikom posete ovim krajevima 1861. godine, četiri godine kasnije naredio je da se za potrebe Velike škole iz zapadne Srbije dostave grane sa šišarkama svih četinara. Tu su se našle i dve grane omorike, ali nije bilo zabeleženo odakle su donete ni ko ih je poslao.

Pančićeva omorika

Već sledeće godine krenuo je sa svojim učenicima na naučnu ekskurziju po zapadnoj Srbiji i opet je nije pronašao, iako je išao putem koji je prolazio pored prirodnih staništa omorike. Tek 1875. godine Pančić pronalazi omoriku u Zaovinama, a ovo otkriće je objavio ne nemačkom jeziku, u članku "Jedan novi četinar u istočnim Alpima".

Nova vrsta je dobila ime po njemu, Pančićeva omorika, a stabla su pod zaštitom države.

Najopasnija gljiva u Evropi

Kaluđerske bare – etno-naselje

Na Tari je izgrađeno etno-naselje koje predstavlja svojevrstan muzej pod otvorenim nebom. Naselje je postavljeno na Kaluđerskim barama i načinjeno je od koliba koje su prikupljene po tarskim i bajinobaštanskim selima.

Mrki medved

Od 53 vrste sisara, koliko ih je zabeleženo na Tari, najatraktivniji su mrki medved i divokoze. Od 135 vrsta ptica 43 su selice, a posebno se ističu najugroženije vrste poput orlova, sokolova i drugih čistača prirode.

U šumama Tare postoji više od 250 vrsta gljiva, od kojih su 3 otrovne. Jedna od njih je zelena pupavka, najopasnija gljiva u Evropi.

Milica Prelević
Stil magazin 37 – 10.09.2007.

TARA

TRAŽIO BARU DOBIO TARU

Planinsku lepoticu je od Osmanlija Srbima vratio iguman manastira Rače tako što je iskao "male" Kaluđerske bare koje su zapravo obuhvatale ogromno prostranstvo. Meštani i danas tako zovu jedan od najlepših dragulja naše zemlje

Kada je početkom XIX veka hadži Melentije, tadašnji iguman manastira Rače kraj Bajine Bašte, otišao u Stambol da od Porte izmoli dozvolu za obnovu crkve, ujedno je tražio da se manastirskom imanju pripoji i jedan potez pod nazivom Bare. Verujući da je reč o bezvrednom, močvarnom zemljištu, carski velikodostojnici su mu rado izašli u susret. Međutim, kada su užički Turci saznali za sadržinu carskog fermana, nastala je prava panika. Naime, Bare su obuhvatale ogromno prostranstvo na Tari, pa su Osmanlije tražile da se ovaj ukaz poništi. Ne želeći da prizna da je prevarena, Porta je zahtev odbila uz obrazloženje da se "carska ne poriče".

Mapa lokacije Tare

Time su Srbi, makar i na ovaj način, povratili jedan od najlepših dragulja naše zemlje, a naziv Kaluđerske bare zadržao se do današnjih dana. Ipak, običnom svetu ova planinska lepotica dugo je bila nedostupna. Posle Drugog svetskog rata vojska je ovde izgradila nekoliko hotela, a mogućnost da u njima uživaju imali su samo odabrani. Srećom, poslednjih godina se štošta promenilo, pa je Tara u međuvremenu postala jedno od najposećenijih mesta za odmor.

Sezona traje preko cele godine

Tara

Treba, međutim, reći da ova planina nikada nije bila klasični zimski centar. Za tako nešto, doduše, nije ni bilo preteranih uslova, počev od potrebne nadmorske visine, pa sve do nedostatka ozbiljnih skijaških terena. Ali, vremenom se to pretvorilo u svojevrsnu prednost, jer su se domaćini svojski potrudili da različitim turističkim sadržajima ublaže uočene nedostatke. Rezultat svega jeste da sezona sada praktično traje preko cele godine, a gostiju ne manjka ni onda kada se u drugim centrima, po pravilu, zatvaraju vrata.

Manastir Rača

Umesto preporuke šta obavezno videti, možda je dovoljno samo nabrojati: prelepe pešačke i trim staze, sportski tereni, zatvoreni bazen, ergela sa konjima ili fijaker, koji će vas neosetno povesti u neka davna, verujemo srećnija vremena. Tu su i brojna izletišta, jezera na Perućcu ili Zaovinama, i reka Drina kojoj je Tara, baš ovde, podarila neobični pastelni kolorit, koji je, svakako, čini jednom od najlepših reka u Srbiji. Ljubitelji istorije neće propustiti da svrate u već pomenuti manastir Raču, zadužbinu kralja Dragutina, u kome se i danas čuva deo ruke ovog značajnog srpskog vladara. Tu je i rečica Vrelo, za koju će mnogi u šali reći da je najduža reka na svetu. Dugačka je, kažu, tačno godinu dana, odnosno 365 metara. Sem prelepe boje, posetioce će najviše, verujemo, oduševiti pogled na jata pastrmki koja se u njoj izazovno šepure.

Nacionalni park

Tara je odavno proglašena nacionalnim parkom, pa samim tim na njoj nećete sresti ružne građevine i druge oblike divlje gradnje. Ako putujete automobilom, nisu vam daleki ni Zlatibor, Mokra Gora i Šarganska osmica, a šta tek reći za proslavljene proroke Tarabiće i mistična Kremna, do kojih ćete stići za svega dvadesetak minuta. Do Tare saobraća i redovna autobuska linija, a možete putovati preko Užica i Kremana (oko 250 kilometara) ili znatno kraće, preko Valjeva i Debelog brda (oko 170). Smeštaj možete dobiti u hotelima "Omorika" i Beli bor, depadansa "Javor", ali i sve većem broju privatnih apartmana ili pansiona. Dakle, ako ste ljubitelj proleća, buđenja prirode na planini, mira i tišine, Tara je, možda, idealno mesto za vaš godišnji odmor ili, barem, produženi vikend.

Vlada Arsić
Press Kofer 41 – 26.03.2008.

TARA

SPUST GOROPADNOM REKOM

Obrasle četinarima, litice iznad reke se osmehuju ili mršte, u zavisnosti od oka posmatrača, i ne čuje se ništa osim vode koja teče. Možda tek poneka ptica…

Kanjon reke Tare je prvi po veličini, odnosno dubini, u Evropi, a drugi u svetu, odmah posle Velikog kanjona kojim protiče reka Kolorado u Americi. U njega se može doći sa više strana, zavisno od toga koji se deo obilazi i, naravno, odakle se putuje. Ka pivskom kraju krenuli smo iz Nikšića. Nekada je na toj deonici uglavnom vozila firma "Tara trans", čiji su vozači važili za najbolje u bivšoj SFRJ. Svakodnevno vežbanje, okretanje autobusa na nekoliko metara makadamskog puta uz sam kanjon (od čega se turistima dizala kosa na glavi), učinilo je da budu na dobrom glasu.

Mapa lokacije kanjona Tare

Danas te firme nema, a izgleda ni vozača poput ondašnjih jer putovanje od Nikšića do Plužina traje skoro dva sata. Ima, izgleda, samo autobusa u kojima je jedini otvor za vazduh prozor kod vozača. Ali problemi sa ventilacijom gotovo da nestanu kada se na jednoj od krivina pojavi prva u nizu lepota ovog kraja – Pivsko jezero. Put ga prati kilometrima, u nekadašnjem, sada uglavnom potopljenom, kanjonu reke Pive. Čak i sa visine od nekoliko stotina metara boja vode ukazuje na čistoću i hladnoću. Kada se stigne u Plužine, najveći grad u istoimenoj opštini, gde se grle Piva i Tara, već se zaboravi na mukotrpni put. U slučaju da putnik prvi put dolazi ovde, valja mu znati da je baš uz autobusku stanicu Turistička organizacija Plužine.

Plužine

Za razliku od većine njihovih kolega i koleginica u Crnoj Gori, ovde će vam ponuditi sve potrebne informacije s osmehom i izuzetnom predusretljivošću.

Od Plužina do ušća Tare, koja sa Pivom čini Drinu, mora se preći još 26 kilometara vijugavog puta. Uprkos dobrom asfaltu, potrebno je voziti obazrivo jer lepota predela zaista može da skrene pažnju, a od bankine do ivice izuzetno strmog kanjona ima samo metar, možda ni toliko. Ko nije skoro prelazio preko graničnog prelaza Šćepan polje, gde se inače skupljaju splavari, biće prijatno iznenađen modernim zdanjima kao što su motel, nekoliko kafana, prodavnica...

Kanjon Tare

Kad se krene ka Crkvičkom polju sledi još jedno iznenađenje – makadamski put je zamenjen asfaltom. Nema više ni bojazni da će neka stena da se oburva, osim možda po izuzetno lošem vremenu. Od Šćepan polja do Crkvičkog polja mora se proći još 9 kilometara strmim putem, razdaljina koja se nekada prelazila uglavnom peške ili na konju. Koji kilometar dalje put se račva. Jedan pravac nastavlja ka Crkvičkom polju, a drugi ide pod brdo, ka manastiru Svetog Jovana, iz XV veka, i još malo dalje, starom gradu hercega Šćepana. Manastir koji je do pre 10 godina bio potpuno zapušten, bezmalo srušen, sada je potpuno obnovljen. Freske su ponovo oslikane, čak je i konak obnovljen, pa se u manastiru može i noćiti. Na dvadesetak minuta hoda iznad manastira bio je grad hercega Šćepana, koji nije sačuvan – ali se o njemu ispredaju razne legende. Tu se može se videti i stolica u kojoj je herceg stolovao, a uz nje se nalazi naslon i udubljenje za koje Pivljani kažu da mu je bila pepeljara. To što je duvan donet u Evropu mnogo posle njegove smrti, ne pominju.

Reka Tara

Jugoslavija – nebu pod oblake

Kada se konačno priđe Crkvičkom polju, "gužva" u saobraćaju prestaje, jer se maltene svi turisti zadržavaju samo u kanjonu Tare. A sva lepota ove planinske reke i njenog kanjona može se sagledati tek sa vrhu, oboda kanjona. Osim oblaka, za koje se čini da se rukom mogu uhvatiti, pogledom se daleko obuhvata, a Tara izgleda kao plava traka ukleštena između zelenih, predivnih planina.

U pivskom kraju, u poslednjoj godini-dve, niklo je čak pet ekoloških i etnosela. Mi smo se odlučili za ekološko naselje zvano "Jugoslavija". Smešteno je baš u Crkvičkom polju i kažu da je najlepše u bivšoj Jugoslaviji. Naselje se nalazi u centru sela, na Rudinama, na samo nekoliko stotina metara od mesta na kome se nalazila bolnica za partizane koji su preživeli Igmanski marš. Selo je ušuškano između planina Soko i Sokolina, a po vedrom danu odavde se vidi Durmitor. U selu, u kome se uglavnom mogu videti stare, brdske kuće, nalazi se sedam bungalova i restoran. Uprkos nepristupačnom terenu, turiste očekuje pun komfor, a jedan od bungalova je prilagođen osobama sa posebnim potrebama. Simbolike i istorije, kako u selu tako i u naselju, ima na pretek, ali, ipak, u granicama dobrog ukusa. Vlasnik i osnivač naselja Jovo Nišić, rodom iz Crkvičkog polja, kaže:

– Odlučio sam da ga nazovem "Jugoslavija" jer sam nostalgičan za tom zemljom u kojoj se mnogo dobro živelo. Ali bungalovi nisu namenjeni samo jugonostalgičarima, već svima koji žele da se odmore i uživaju u netaknutoj prirodi. Televizor i radio uključujemo samo po izričitoj želji gostiju.

Etno-selo "Jugoslavija"

Gostima su na raspolaganju splavarenje Tarom, jahanje, planinski velosipedi i šetnja. Noć donosi novi, za mnoge nepoznat, osećaj tišine, kada se čuje samo zujanje u ušima. U selu, koje je nekada brojalo 120 domaćinstava, tek dva-tri upaljena svetla, naspram mesečine. Zbog raštrkanosti kuća, čini se praznije nego što zaista jeste. Vazduh doslovno miriše na poljsko cveće, pokatkad se čuje muk krave i zvuk medenice. Ponekad čak i zavijanje vuka iz daljine.

Konačno u čamcu

Ujutru, posle kosačkog, jakog doručka, posluženog na vreme, po nas dolazi jedan od pivskih skipera. Na Tari ih ima mnogo, kako sa bosanske tako i sa crnogorske strane, a dobar broj njih radi bez ikakve pripreme ili plana. Zato smo se i odlučili da idemo sa jednim od meštana, jer ko će od njega bolje poznavati i poštovati reku. Vraćamo se na Šćepan polje kako bismo dobili zaštitna odela i pojaseve, zatim sledi polazak u Brštanovicu, prvu stanica splavara. Opet makadam kroz šumu, ali ovde se već primećuje prisustvo čoveka. Nesavesni turisti neretko "zaborave" da ponesu sa sobom prazne pivske konzerve i ostali otpad. Kako nema organizovane službe za odnošenje smeća, sav teret pada na skipere i meštane, koji oni ne mogu uvek dobro da obave jer ih je nedovoljno.

Konačno u čamcu

Zemljište uz kanjon, koje je vekovima pripadalo pojedinim porodicama, većinom je rasprodato, a na mestu kuća i štala sada su nikla kamp naselja. Nažalost, dosta je divljih, u vlasništvu ko zna koga, samo ne meštana. Dok smo prilazili Tari, počela je da sipi kiša, tako da se temperatura vode spustila na sedam-osam stepeni. Iako je bilo hladno, prvi susret sa njom bio je prisan, kao susret sa nekim bližnjim.

Pred ulazak u maticu

Goropadna reka

Na spust krećemo u dva gumena čamca, jer se splavovi često ne koriste zbog niskog vodostaja. Osim skipera, u oba čamca samo pet gostiju iz Srbije i Bosne. Svi ostali su Rusi. Blizina primorja, koje postaje njihova turistička Meka, dovodi ih, radoznale i željne avantura, na izlete u planine. Rusi su ovde, ne zbog novca, nego zbog "široke slovenske duše" više nego dobrodošli. Mnogi od njih pojma nemaju da je Crna Gora tek pre nekoliko godina konačno sklopila mir sa Japanom, sa kojim je u rat ušla 1908. godine. Takođe je zanimljivo da je u pivskom kraju pedesetih godina prošlog veka bilo mnogo informbirovaca, zbog simpatija prema Rusiji i Staljinu.

Posle raspodele mesta u čamcima i deljenja vesala, spust je započeo i zavladao je – muk. Litice kanjona, obrasle četinarima, osmehuju se ili mršte, u zavisnosti od oka posmatrača – i ne čuje se ništa osim vode koja teče. Možda tek poneka ptica. Tara je u ovo doba godine mirna, tako da smo za pola sata veslanja došli do dela gde može da se pliva i kupa. Bez obzira na temperaturu, neki od gostiju iz Rusije su poskakali u vodu, tako da je pisac teksta morao da brani čast domaćih, pa se i on okvasio. Niska temperatura se skoro i ne oseća preko zaštitnih odela, a kristalno bistra voda prosto mami na skok. Pastrmke se vide i na više metara dubine. Usledila je pauza, ponovo veslanje i ponovo brzaci, odnosno bukovi. Skiper Ilija Živković, rođeni Pivljanin, kaže da je najbolje doći na reku u maju ili oktobru, kada voda nabuja, a Tara pokaže svu svoju ćudljivost. Onda nema veslanja, već sav napor prelazi u ruke skipera, od čijeg upravljanja zavisi da li ćete se bezbedno spustiti do Šćepan polja.

Ledena voda nije bila prepreka za ove Ruskinje

Kao dokaz goropadne reke, vidimo srušeni betonski most. Usput srećemo još splavara. Nažalost, ima i onih koji se glasno natpevaju sa melodičnim tokom reke, narušavajući mir kanjona. Uznemireno je i stotine lastavica koje se u velikom broju gnezde na jednoj kosini, bez klasičnih gnezda, na zemlji. A onda ponovo komanda "grebi" (na ruskom: veslaj) i izbegavanje stena. Čvrsto uplićemo noge u konopce kako na nekom od bukova ne bismo ispali iz čamca. Veselo društvo još glasnije peva, još žešće nazdravlja, tako da pomalo nervira saputnike. Stoga se odlučujemo na polazak. Ostalo je još tridesetak minuta veslanja do našeg krajnjeg odredišta koje prelazimo u neverici: zar je moguće da smo toliko veslali – a nismo se umorili.

Mnogi su, stigavši na cilj, u oduševljenju najavili ponovni dolazak.

Jedino što svima ostavlja pomalo opor ukus u ustima, jeste načeta priroda. Ljudska ruka milosti nema, pa divlja gradnja i pojedini posetioci ostavljaju sijaset tragova iza sebe.

Milivoje Pantović
Politika MAGAZIN XXX – 24.08.2008.