Obrasle četinarima, litice iznad reke se osmehuju ili mršte, u zavisnosti od oka posmatrača, i ne čuje se ništa osim vode koja teče. Možda tek poneka ptica…
Kanjon reke Tare je prvi po veličini, odnosno dubini, u Evropi, a drugi u svetu, odmah posle Velikog kanjona kojim protiče reka Kolorado u Americi. U njega se može doći sa više strana, zavisno od toga koji se deo obilazi i, naravno, odakle se putuje. Ka pivskom kraju krenuli smo iz Nikšića. Nekada je na toj deonici uglavnom vozila firma "Tara trans", čiji su vozači važili za najbolje u bivšoj SFRJ. Svakodnevno vežbanje, okretanje autobusa na nekoliko metara makadamskog puta uz sam kanjon (od čega se turistima dizala kosa na glavi), učinilo je da budu na dobrom glasu.
Kanjon reke Tare je prvi po veličini, odnosno dubini, u Evropi, a drugi u svetu, odmah posle Velikog kanjona kojim protiče reka Kolorado u Americi. U njega se može doći sa više strana, zavisno od toga koji se deo obilazi i, naravno, odakle se putuje. Ka pivskom kraju krenuli smo iz Nikšića. Nekada je na toj deonici uglavnom vozila firma "Tara trans", čiji su vozači važili za najbolje u bivšoj SFRJ. Svakodnevno vežbanje, okretanje autobusa na nekoliko metara makadamskog puta uz sam kanjon (od čega se turistima dizala kosa na glavi), učinilo je da budu na dobrom glasu.
Mapa lokacije kanjona TareDanas te firme nema, a izgleda ni vozača poput ondašnjih jer putovanje od Nikšića do Plužina traje skoro dva sata. Ima, izgleda, samo autobusa u kojima je jedini otvor za vazduh prozor kod vozača. Ali problemi sa ventilacijom gotovo da nestanu kada se na jednoj od krivina pojavi prva u nizu lepota ovog kraja – Pivsko jezero. Put ga prati kilometrima, u nekadašnjem, sada uglavnom potopljenom, kanjonu reke Pive. Čak i sa visine od nekoliko stotina metara boja vode ukazuje na čistoću i hladnoću. Kada se stigne u Plužine, najveći grad u istoimenoj opštini, gde se grle Piva i Tara, već se zaboravi na mukotrpni put. U slučaju da putnik prvi put dolazi ovde, valja mu znati da je baš uz autobusku stanicu Turistička organizacija Plužine.
PlužineZa razliku od većine njihovih kolega i koleginica u Crnoj Gori, ovde će vam ponuditi sve potrebne informacije s osmehom i izuzetnom predusretljivošću.
Od Plužina do ušća Tare, koja sa Pivom čini Drinu, mora se preći još 26 kilometara vijugavog puta. Uprkos dobrom asfaltu, potrebno je voziti obazrivo jer lepota predela zaista može da skrene pažnju, a od bankine do ivice izuzetno strmog kanjona ima samo metar, možda ni toliko. Ko nije skoro prelazio preko graničnog prelaza Šćepan polje, gde se inače skupljaju splavari, biće prijatno iznenađen modernim zdanjima kao što su motel, nekoliko kafana, prodavnica...
Od Plužina do ušća Tare, koja sa Pivom čini Drinu, mora se preći još 26 kilometara vijugavog puta. Uprkos dobrom asfaltu, potrebno je voziti obazrivo jer lepota predela zaista može da skrene pažnju, a od bankine do ivice izuzetno strmog kanjona ima samo metar, možda ni toliko. Ko nije skoro prelazio preko graničnog prelaza Šćepan polje, gde se inače skupljaju splavari, biće prijatno iznenađen modernim zdanjima kao što su motel, nekoliko kafana, prodavnica...
Kanjon TareKad se krene ka Crkvičkom polju sledi još jedno iznenađenje – makadamski put je zamenjen asfaltom. Nema više ni bojazni da će neka stena da se oburva, osim možda po izuzetno lošem vremenu. Od Šćepan polja do Crkvičkog polja mora se proći još 9 kilometara strmim putem, razdaljina koja se nekada prelazila uglavnom peške ili na konju. Koji kilometar dalje put se račva. Jedan pravac nastavlja ka Crkvičkom polju, a drugi ide pod brdo, ka manastiru Svetog Jovana, iz XV veka, i još malo dalje, starom gradu hercega Šćepana. Manastir koji je do pre 10 godina bio potpuno zapušten, bezmalo srušen, sada je potpuno obnovljen. Freske su ponovo oslikane, čak je i konak obnovljen, pa se u manastiru može i noćiti. Na dvadesetak minuta hoda iznad manastira bio je grad hercega Šćepana, koji nije sačuvan – ali se o njemu ispredaju razne legende. Tu se može se videti i stolica u kojoj je herceg stolovao, a uz nje se nalazi naslon i udubljenje za koje Pivljani kažu da mu je bila pepeljara. To što je duvan donet u Evropu mnogo posle njegove smrti, ne pominju.
Reka TaraJugoslavija – nebu pod oblake
Kada se konačno priđe Crkvičkom polju, "gužva" u saobraćaju prestaje, jer se maltene svi turisti zadržavaju samo u kanjonu Tare. A sva lepota ove planinske reke i njenog kanjona može se sagledati tek sa vrhu, oboda kanjona. Osim oblaka, za koje se čini da se rukom mogu uhvatiti, pogledom se daleko obuhvata, a Tara izgleda kao plava traka ukleštena između zelenih, predivnih planina.
U pivskom kraju, u poslednjoj godini-dve, niklo je čak pet ekoloških i etnosela. Mi smo se odlučili za ekološko naselje zvano "Jugoslavija". Smešteno je baš u Crkvičkom polju i kažu da je najlepše u bivšoj Jugoslaviji. Naselje se nalazi u centru sela, na Rudinama, na samo nekoliko stotina metara od mesta na kome se nalazila bolnica za partizane koji su preživeli Igmanski marš. Selo je ušuškano između planina Soko i Sokolina, a po vedrom danu odavde se vidi Durmitor. U selu, u kome se uglavnom mogu videti stare, brdske kuće, nalazi se sedam bungalova i restoran. Uprkos nepristupačnom terenu, turiste očekuje pun komfor, a jedan od bungalova je prilagođen osobama sa posebnim potrebama. Simbolike i istorije, kako u selu tako i u naselju, ima na pretek, ali, ipak, u granicama dobrog ukusa. Vlasnik i osnivač naselja Jovo Nišić, rodom iz Crkvičkog polja, kaže:
– Odlučio sam da ga nazovem "Jugoslavija" jer sam nostalgičan za tom zemljom u kojoj se mnogo dobro živelo. Ali bungalovi nisu namenjeni samo jugonostalgičarima, već svima koji žele da se odmore i uživaju u netaknutoj prirodi. Televizor i radio uključujemo samo po izričitoj želji gostiju.
Kada se konačno priđe Crkvičkom polju, "gužva" u saobraćaju prestaje, jer se maltene svi turisti zadržavaju samo u kanjonu Tare. A sva lepota ove planinske reke i njenog kanjona može se sagledati tek sa vrhu, oboda kanjona. Osim oblaka, za koje se čini da se rukom mogu uhvatiti, pogledom se daleko obuhvata, a Tara izgleda kao plava traka ukleštena između zelenih, predivnih planina.
U pivskom kraju, u poslednjoj godini-dve, niklo je čak pet ekoloških i etnosela. Mi smo se odlučili za ekološko naselje zvano "Jugoslavija". Smešteno je baš u Crkvičkom polju i kažu da je najlepše u bivšoj Jugoslaviji. Naselje se nalazi u centru sela, na Rudinama, na samo nekoliko stotina metara od mesta na kome se nalazila bolnica za partizane koji su preživeli Igmanski marš. Selo je ušuškano između planina Soko i Sokolina, a po vedrom danu odavde se vidi Durmitor. U selu, u kome se uglavnom mogu videti stare, brdske kuće, nalazi se sedam bungalova i restoran. Uprkos nepristupačnom terenu, turiste očekuje pun komfor, a jedan od bungalova je prilagođen osobama sa posebnim potrebama. Simbolike i istorije, kako u selu tako i u naselju, ima na pretek, ali, ipak, u granicama dobrog ukusa. Vlasnik i osnivač naselja Jovo Nišić, rodom iz Crkvičkog polja, kaže:
– Odlučio sam da ga nazovem "Jugoslavija" jer sam nostalgičan za tom zemljom u kojoj se mnogo dobro živelo. Ali bungalovi nisu namenjeni samo jugonostalgičarima, već svima koji žele da se odmore i uživaju u netaknutoj prirodi. Televizor i radio uključujemo samo po izričitoj želji gostiju.
Etno-selo "Jugoslavija"Gostima su na raspolaganju splavarenje Tarom, jahanje, planinski velosipedi i šetnja. Noć donosi novi, za mnoge nepoznat, osećaj tišine, kada se čuje samo zujanje u ušima. U selu, koje je nekada brojalo 120 domaćinstava, tek dva-tri upaljena svetla, naspram mesečine. Zbog raštrkanosti kuća, čini se praznije nego što zaista jeste. Vazduh doslovno miriše na poljsko cveće, pokatkad se čuje muk krave i zvuk medenice. Ponekad čak i zavijanje vuka iz daljine.
Konačno u čamcu
Ujutru, posle kosačkog, jakog doručka, posluženog na vreme, po nas dolazi jedan od pivskih skipera. Na Tari ih ima mnogo, kako sa bosanske tako i sa crnogorske strane, a dobar broj njih radi bez ikakve pripreme ili plana. Zato smo se i odlučili da idemo sa jednim od meštana, jer ko će od njega bolje poznavati i poštovati reku. Vraćamo se na Šćepan polje kako bismo dobili zaštitna odela i pojaseve, zatim sledi polazak u Brštanovicu, prvu stanica splavara. Opet makadam kroz šumu, ali ovde se već primećuje prisustvo čoveka. Nesavesni turisti neretko "zaborave" da ponesu sa sobom prazne pivske konzerve i ostali otpad. Kako nema organizovane službe za odnošenje smeća, sav teret pada na skipere i meštane, koji oni ne mogu uvek dobro da obave jer ih je nedovoljno.
Konačno u čamcu
Ujutru, posle kosačkog, jakog doručka, posluženog na vreme, po nas dolazi jedan od pivskih skipera. Na Tari ih ima mnogo, kako sa bosanske tako i sa crnogorske strane, a dobar broj njih radi bez ikakve pripreme ili plana. Zato smo se i odlučili da idemo sa jednim od meštana, jer ko će od njega bolje poznavati i poštovati reku. Vraćamo se na Šćepan polje kako bismo dobili zaštitna odela i pojaseve, zatim sledi polazak u Brštanovicu, prvu stanica splavara. Opet makadam kroz šumu, ali ovde se već primećuje prisustvo čoveka. Nesavesni turisti neretko "zaborave" da ponesu sa sobom prazne pivske konzerve i ostali otpad. Kako nema organizovane službe za odnošenje smeća, sav teret pada na skipere i meštane, koji oni ne mogu uvek dobro da obave jer ih je nedovoljno.
Konačno u čamcuZemljište uz kanjon, koje je vekovima pripadalo pojedinim porodicama, većinom je rasprodato, a na mestu kuća i štala sada su nikla kamp naselja. Nažalost, dosta je divljih, u vlasništvu ko zna koga, samo ne meštana. Dok smo prilazili Tari, počela je da sipi kiša, tako da se temperatura vode spustila na sedam-osam stepeni. Iako je bilo hladno, prvi susret sa njom bio je prisan, kao susret sa nekim bližnjim.
Pred ulazak u maticuGoropadna reka
Na spust krećemo u dva gumena čamca, jer se splavovi često ne koriste zbog niskog vodostaja. Osim skipera, u oba čamca samo pet gostiju iz Srbije i Bosne. Svi ostali su Rusi. Blizina primorja, koje postaje njihova turistička Meka, dovodi ih, radoznale i željne avantura, na izlete u planine. Rusi su ovde, ne zbog novca, nego zbog "široke slovenske duše" više nego dobrodošli. Mnogi od njih pojma nemaju da je Crna Gora tek pre nekoliko godina konačno sklopila mir sa Japanom, sa kojim je u rat ušla 1908. godine. Takođe je zanimljivo da je u pivskom kraju pedesetih godina prošlog veka bilo mnogo informbirovaca, zbog simpatija prema Rusiji i Staljinu.
Posle raspodele mesta u čamcima i deljenja vesala, spust je započeo i zavladao je – muk. Litice kanjona, obrasle četinarima, osmehuju se ili mršte, u zavisnosti od oka posmatrača – i ne čuje se ništa osim vode koja teče. Možda tek poneka ptica. Tara je u ovo doba godine mirna, tako da smo za pola sata veslanja došli do dela gde može da se pliva i kupa. Bez obzira na temperaturu, neki od gostiju iz Rusije su poskakali u vodu, tako da je pisac teksta morao da brani čast domaćih, pa se i on okvasio. Niska temperatura se skoro i ne oseća preko zaštitnih odela, a kristalno bistra voda prosto mami na skok. Pastrmke se vide i na više metara dubine. Usledila je pauza, ponovo veslanje i ponovo brzaci, odnosno bukovi. Skiper Ilija Živković, rođeni Pivljanin, kaže da je najbolje doći na reku u maju ili oktobru, kada voda nabuja, a Tara pokaže svu svoju ćudljivost. Onda nema veslanja, već sav napor prelazi u ruke skipera, od čijeg upravljanja zavisi da li ćete se bezbedno spustiti do Šćepan polja.
Na spust krećemo u dva gumena čamca, jer se splavovi često ne koriste zbog niskog vodostaja. Osim skipera, u oba čamca samo pet gostiju iz Srbije i Bosne. Svi ostali su Rusi. Blizina primorja, koje postaje njihova turistička Meka, dovodi ih, radoznale i željne avantura, na izlete u planine. Rusi su ovde, ne zbog novca, nego zbog "široke slovenske duše" više nego dobrodošli. Mnogi od njih pojma nemaju da je Crna Gora tek pre nekoliko godina konačno sklopila mir sa Japanom, sa kojim je u rat ušla 1908. godine. Takođe je zanimljivo da je u pivskom kraju pedesetih godina prošlog veka bilo mnogo informbirovaca, zbog simpatija prema Rusiji i Staljinu.
Posle raspodele mesta u čamcima i deljenja vesala, spust je započeo i zavladao je – muk. Litice kanjona, obrasle četinarima, osmehuju se ili mršte, u zavisnosti od oka posmatrača – i ne čuje se ništa osim vode koja teče. Možda tek poneka ptica. Tara je u ovo doba godine mirna, tako da smo za pola sata veslanja došli do dela gde može da se pliva i kupa. Bez obzira na temperaturu, neki od gostiju iz Rusije su poskakali u vodu, tako da je pisac teksta morao da brani čast domaćih, pa se i on okvasio. Niska temperatura se skoro i ne oseća preko zaštitnih odela, a kristalno bistra voda prosto mami na skok. Pastrmke se vide i na više metara dubine. Usledila je pauza, ponovo veslanje i ponovo brzaci, odnosno bukovi. Skiper Ilija Živković, rođeni Pivljanin, kaže da je najbolje doći na reku u maju ili oktobru, kada voda nabuja, a Tara pokaže svu svoju ćudljivost. Onda nema veslanja, već sav napor prelazi u ruke skipera, od čijeg upravljanja zavisi da li ćete se bezbedno spustiti do Šćepan polja.
Ledena voda nije bila prepreka za ove RuskinjeKao dokaz goropadne reke, vidimo srušeni betonski most. Usput srećemo još splavara. Nažalost, ima i onih koji se glasno natpevaju sa melodičnim tokom reke, narušavajući mir kanjona. Uznemireno je i stotine lastavica koje se u velikom broju gnezde na jednoj kosini, bez klasičnih gnezda, na zemlji. A onda ponovo komanda "grebi" (na ruskom: veslaj) i izbegavanje stena. Čvrsto uplićemo noge u konopce kako na nekom od bukova ne bismo ispali iz čamca. Veselo društvo još glasnije peva, još žešće nazdravlja, tako da pomalo nervira saputnike. Stoga se odlučujemo na polazak. Ostalo je još tridesetak minuta veslanja do našeg krajnjeg odredišta koje prelazimo u neverici: zar je moguće da smo toliko veslali – a nismo se umorili.
Mnogi su, stigavši na cilj, u oduševljenju najavili ponovni dolazak.
Jedino što svima ostavlja pomalo opor ukus u ustima, jeste načeta priroda. Ljudska ruka milosti nema, pa divlja gradnja i pojedini posetioci ostavljaju sijaset tragova iza sebe.
Mnogi su, stigavši na cilj, u oduševljenju najavili ponovni dolazak.
Jedino što svima ostavlja pomalo opor ukus u ustima, jeste načeta priroda. Ljudska ruka milosti nema, pa divlja gradnja i pojedini posetioci ostavljaju sijaset tragova iza sebe.
Milivoje Pantović
Politika MAGAZIN XXX – 24.08.2008.
Politika MAGAZIN XXX – 24.08.2008.
Нема коментара:
Постави коментар