VARANASI

PRAH, PEPEO I VEČNOST

"Stariji od istorije, stariji od tradicije, stariji i od legende, a izgleda još dva puta stariji od svih njih zajedno."

Mark Tven

Još jedan noćni voz, još jedno živopisno indijsko putovanje i gomila raspričanih saputnika. I tako prepoznatljivi povici 'chai-chai-gharm-chai', 'coffee-nes-coffee', 'pani-coldrinks' do duboko u noć. Ujutru stižemo u Varanasi (ranije Benares). Odmah shvatam da su sva ranija upozorenja bila istinita: Varanasi je za strane posetioce krajnji test razumevanja i prihvatanja Indije. Mora se videti da bi se shvatilo da i oni osnovni pojmovi kao vera, duhovnost, život, trajnost i smrt mogu nositi jedno sasvim drugačije značenje. Ovo nije i ne može biti klasična turistička destinacija, te stoga ono uobičajeno pitanje "da li ti se tamo dopalo?" ovde uopšte nije primereno.

Mapa lokacije Varanasija (Benaresa)

Varanasi, u Indiji poznatiji kao Benares ili Kaši – grad svetlosti, jedan je od najstarijih kontinuirano naseljenih gradova na svetu i mesto jednog od najvećih hindu hodočašća. Nalazi se u istočnoj Indiji, na obali svete reke Gang, i to na njenom posebno svetom mestu, gde reka naglo menja svoj tok i plovi od juga ka severu.

Za hindu vernike, ovaj grad je isto što i Meka za muslimane, a Jerusalim za jevreje i hrišćane. Ritualno kupanje u svetoj reci Gang ili gutljaj njene vode garancija su čišćenja svih grehova. Umreti ovde znači osigurati put u raj, konačno se osloboditi okova ponovnog rađanja i time dostići mokšu, hindu verziju nirvane. Možda upravo ta blizina smrti, njena sveprisutnost, kao i opušten odnos prema njoj posetioca istovremeno ispunjava fascinacijom i jezom.

Ritualno kupanje u svetoj reci Gang

Kao i u svakom indijskom gradu, put od železničke stanice do centra grada ispunjen je iscrpljujućim cenkanjem sa vozačima rikši, svađanjem sa lokalnim prevarantima, haotičnom protoku krava, džipova, bicikala i pretovarenih kamiona po prašnjavim ulicama punim rupa. Dok prilazimo starom delu grada, gužva i buka se intenziviraju do granica podnošljivosti. U Indiji život se odvija napolju, na bazarima, ulicama, u improvizovanim uličnim prodavnicama i hramovima. U Varanasiju taj život je nekako još intenzivniji, još haotičniji, preliva se svuda, preko zapaljenih gradskih đubrišta, oronulih palata, raskopanih ulica, kroz preuske zagušene ulice starog grada, sve do obale Ganga, do njenih kultnih stepenika na kojima turizam i duhovnost, život i smrt mirno koegzistiraju.

Stepenište Grad

Stepenište Grad se prostire duž zapadne obale reke do koje se silazi betonskim stepenicima, poznatijim po nazivu the ghats. Tih prilaza reci ima preko devedeset i svaki ima određenu svrhu, odnosno 'pripada' određenoj grupi vernika koji su ga izgradili ili tu izvode svoje rituale. Na njima se živi, šeta, moli i umire.

U ranim jutarnjim časovima izlazim na reku da doživim izlazak sunca na majci Gang i posvedočim rituale koji se ovde na isti način odvijaju preko 3.000 godina. Dok se, zajedno sa stotinama drugih turista, vozim malim drvenim čamcem niz obalu reke, posmatram hodočasnike kako stoje u vodi do struka, izgovaraju svete stihove, naizgled neopterećeni prisustvom uljeza i blicevima njihovih fotoaparata. Prvo tiho, a onda sve jače i jače, čuje se nežna prepoznatljiva melodija "hare Rama, hare Rama, hare Krišna, hare hare." Polako se na nebu pojavljuje užarena crvena kugla i na trenutak vlada apsolutna tišina. Molitve na reci se privode kraju i premeštaju se u stotine obližnjih hramova.

Sadus – prosjak-svetac

Sa dolaskom dana na reci se polako gasi duhovni a budi onaj dnevni, surovi život. Šetaju se turisti, hipici novi i stari, pristižu prosjaci sa decom obolelom, golom, neuhranjenom i deformisanom. Tu su i sadus – prosjaci-sveci, posuti pepelom i sa trorogom u ruci, znak da su sledbenici boga Šive, tvorca i zaštitnika ovog grada. Tu se pere veš celog grada i prostire da se suši po obližnjim padinama, prašnjavim i prekrivenim kravljom balegom i pepelom. U jednom trenutku, dok na stepenicama uz samu vodu delim bombonice deci koja se tu igraju, u vodi između dva čamca ukazuje se naduveno telo tek rođene bebe. Na trenutak zastaje, a potom odlazi dalje niz svetu reku, to bezimeno majušno telo i još jedan ugašeni bezvredan život. Uveče se ponovo izlazi na reku, i niz vodu se puštaju stotine sveća u malim činijama sačinjenim od lista banane. Molitve za duše umrlih.

Prah i pepeo

Za hindu vernika, smrt na Gangu je uzvišena, to je kraj mučnog ciklusa reinkarnacija, to je oslobođenje od ovozemaljskih muka i put na nebo. Veoma često, ljudi napuštaju svoje dnevne živote, poslove i porodice, i dolaze u svete gradove kao sto su Varanasi ili Rišikeš da ostatak života provedu u molitvama, da tu sačekaju smrt, ne bi li se pepeo njihovog tela raspršio u svetoj reci.

Manikarnika ili burning ghat

Jedan od prilaza reci u Varanasiju je i Manikarnika ghat, koji se još zove i burning ghat, jer se baš tu ceremonijalno spaljuju tela umrlih vernika. U pozadini stoje naslagana debla, kao i balzamovana tela umotana i ukrašena cvećem koja čekaju na svoj red. Spaljivanje se vrši danonoćno i obale reke na ovom mestu nikada nisu napuštene. Osim duhovnosti i bogobojažljivosti, ovde se skuplja i sva moralna prljavština ovog grada, sa mračnim likovima koji turistima nude posetu umirućima i posmatranje njihove smrti i spaljivanja. Uz to se šapatom nudi i hašiš i sve resto.

Lepota

Istovremeno, malo dalje od reke, u starim oronulim palatama i baštama skrivenim iza visokih zidova još uvek se odvija vrhunski umetnički život koji je hiljadama godina obeležavao ovaj grad. Tu su centri klasične hindustanske muzike čiji su najpoznatiji predstavnici danas Ravi Šankar i Bismila Kan, centri izučavanja sanskrita, joge i meditacije, škole slikanja mogulskih minijatura.

Benares Hindu univezitet

Jedan izlet van starog gradavodi me i u Benares Hindu University, jedan od najvećih svetskih univerzitetskih centara sa renomiranim fakultetima, muzejima i istraživačkim centrima. Zelenilo, sofisticiranost i mir, još jedna krajnja suprotnost onom drugom svetu pored reke.

Manje je poznato da je Varanasi i veoma važan budistički centar. U mestu Sarnat, nedaleko od centra grada, Buda je održao prvo predavanje po dostizanju prosvetljenja i tu je osnovao prvu zajednicu prosvetljenih (sanga). Danas je to uređeno i veoma prijatno mesto, bogato arheološkim iskopinama i muzejskim prostorima. U muzeju se nalazi i stub vladara Ašoke iz III veka pre naše ere, sa četvoroglavim lavom isklesanim u kamenu, koji je danas nacionalni simbol Indije.

Trajnost

Po povratku u guest house, u bogatoj biblioteci našeg domaćina nailazim i na monografiju koja obeležava stari način života u ovom delu zemlje, i konačno shvatam šta zaista znači pojam vanvremenskog. Požutele fotografije kolonijalnog života XIX veka otkrivaju koliko su u ovoj volšebnoj zemlji fundamentalne vrednosti i rituali ostali nepromenjeni, za razliku od neuporedivih transformacija kroz koje je zapadni čovek prošao i vrednosti kojih se pri tom odrekao.

Varanasi

Varanasi je vanvremenski grad – na njegovim stepenicama se isti život odvija već više od 3.000 godina, uz zvona hramova i slatkasti miris paljevine.

Olivera Burgess
B92 – 29.11.2006.

VARANASI

POSLEDNJA OVOZEMALJSKA DESTINACIJA

Varanasi (Benares) je Sveti grad na Gangu, najstariji živi grad na svetu, centar hinduističke religije i za mnoge hinduse, poslednja ovozemaljska destinacija

Posle 10 dana provedenih u hladnim i maglovitim planinama Sikima, radovala sam se toploj klimi Varanasija. Taksi nas je dovezao u stari grad i posle kraćeg lutanja, pronašli smo sobu u prijatnom guest-house-u Pooja, sa velikom terasom na krovu sa koje se pružao pogled na čitav grad. Iscrpljeni od dugog puta, obilazak smo ostavili za sutra, a to veče proveli zagledani u stotine sveća koje su plutale rekom, uz nežne zvuke flaute.

Mapa lokacije Varanasija

Probudila sam se i otvorila prozor. Vreo vazduh je ušao u sobu. Bila sam srećna zbog te toplote. Gotovo je sa smrzavanjem na severu.

Spaljivanje siromašnih

Prvo što smo obišli je bio Nepalski hram u Starom gradu. Po legendi, podigao ga je nepalski kralj, koji je došao u Varanasi kako bi mu sveštenici tog najsvetijeg grada pomogli da dobije naslednika. Posle rođenja sina, u znak zahvalnosti, podario im je prelep hram ukrašen statuama izrezbarenim u najfinijem drvetu. Pored hrama je bila oronula zgrada koja je izgledala napušteno. Popeli smo se stepenicama do vrha i ušli u prostoriju u kojoj je sedelo i ležalo tridesetak ljudi, mahom staraca. Bili su to vernici iz raznih krajeva Indije, došli da provedu svoje poslednje dane u Varanasiju. Po verovanju, ko umre u svetom gradu, biće prosvetljen. Sa terase smo videli mrtva tela, uvijena u bele čarsave, položena između zapaljenih cepanica. Na tom mestu su spaljivani siromašni.

Spaljivanje siromašnih

Okupljeni ljudi su ćutke posmatrali vatru. Jedan čovek je dugačkim štapom povremeno razgarivao plamen. To je bio njegov posao, u bukvalnom smislu. Vatra se održavala 4 sata, potom su pepeo pokojnika i neizgorele ostatke bacali u Gang. Bogati su sebi mogli da priušte spaljivanje u krematorijumu. Okupljeni ljudi su mahom bili porodica preminulog. Niko nije plakao. Za njih smrt nije predstavljala kraj, nego početak.

Varanasi je njegova poslednja ovozemaljska destinacija

Gatovi za ritual kupanja

Stepenicama smo se spustili do reke, niz koju su u liniji bili poređani Gatovi, u stvari stepenice koje su vodile od hramova i palata do reke, na kojima su se hindusi okupljali za rituale kupanja u svetoj reci. Bilo ih je ukupno 100 i svaki je bio drugačiji, sa posebnom religijskom ulogom. Mi smo bili u Man Mandir Gat-u. Poslednji, Asigat je bio udaljen sat vremena šetnje. Duž reke su se smenjivali hramovi i palate, oronuli, ali veličanstveni. Harischandra Gat je bio najpoznatiji. Tu se nalazio krematorijum, bezlična betonska zgrada. I ispred krematorijuma su se neprekidno vršili rituali spaljivanja. U neku ruku, to je bila turistička atrakcija i mnoštvo okupljenih su posmatrali tela koja gore.

Asigat je imao toplu, prijateljsku atmosferu, kakva se može osetiti u predgrađima velikih gradova, a koja je i meni i mom saputniku jako prijala, pa smo odlučili da se sutradan preselimo u taj kraj. Ručali smo na terasi malog restorana Vatika, sa pogledom na reku, poznatom po velikom izboru italijanskih jela. Veverice su skakale između stolova i skupljale ostatke hrane.

Gatovi za ritual kupanja

Ujutro smo spakovali torbe i čamcem se spustili do Asigat-a. Sa reke je grad izgledao još lepše, jer su se hramovi mogli videti u svoj svojoj raskoši. Reka je bila mutna, smenjivale su se nijanse zelene, žute i tamno braon boje. Nešto je plutalo po površini. Bilo je to beživotno telo dečaka. Nije imao više od 10 godina. Čamdžija je ravnodušno slegao ramenima i nastavio da vesla. Smrt je ovde bila deo života više nego bilo gde drugde.

Nije lako opisati Varanasi. Bosa deca su trčala po gomilama đubreta, na pločnicima prekrivenim kravljim izmetom ležali su narkomani i buncali u delirijumu. Devojčice i žene su skupljale osušenu kravlju balegu i slagale je u velike platnene torbe koje su spretno nosile na glavama. To je bio glavni izolacioni materijal. Šetnja kroz grad je predstavljala odlazak na ratište. Neprijatelj je vrebao sa svih strana. Trotoar nije postojao, a vozači nisu mnogo marili za bilo kakve prepreke na putu, pa ni za pešake. Ako bih pažnju usmerila na izbegavanje motora, rikši i bicikala, rizikovala bih da završim do guše u kravljem izmetu. Dileri su nas neprestano saletali i nudili sve vrste opijata. WC je bio svuda gde može da se čučne i čitav grad je smrdeo kao javni toalet. I pored svega toga, nešto drugo je ostavilo jači utisak na mene. Lokalci su verovali da njihov grad štiti Shiva, govorili su da su tu sigurni i da sve elementarne nepogode, po kojima je Indija poznata, nekim čudom zaobilaze Varanasi. Bilo je nečega, pored te gužve, prljavštine, komaraca, što je teralo ljude da se na prvi pogled zaljube u taj grad.

Grad muzike

Religijski praznik Diwali

Posle par dana u Asigat-u, osećala sam se kao kod kuće. U Vatiki sam popila jutarnji čaj, potom po obilasku hramova kojima je Varanasi obilovao, zaklon od podnevne vrućine potražila sam u restoranu Hayat, koji nije imao nikakve veze sa Hyatt-om koji je nama svima poznat. Vlasnik je bio Arapin, poreklom iz Sirije. Jednom prilikom sam tu sedela u njegovom društvu i sa još dva Izraelca, dva Italijana i Indijskom petočlanom porodicom. Takva mešavina različitih kultura je moguća samo u Varanasiju.

Varanasi je i grad muzike. Svako veče su organizovani koncerti indijske klasične muzike. Prvo veče u Asigat-u smo prisustvovali koncertu profesora muzičke akademije u Varanasiju, koji je svirao tablu i njegovih prijatelja koji su ga pratili na flauti i sitaru. Zvučalo je nežno i egzotično. Zvučalo je kao Indija.

Ono što je obeležilo moj boravak u Varanasiju je veliki religijski praznik Diwali. Grad je bio okićen kao novogodišnja jelka. Prošetala sam do jarko crvenog hrama Durga, okruženog bazenom. Po tamno zelenoj, mutnoj površini, graciozno su klizila dva snežno bela labuda. U hramu su me sveštenici blagoslovili za 5 rupija, vezali mi končanu ogrlicu oko vrata, a na čelo stavili Tiku – crveni prah, nezaobilazan deo religijskog rituala.

Crveni hram Durga

To veče sam prisustvovala verskom obredu na obali Ganga. U gradu nije bilo struje, pa je svetlost sveća pojačavala svečanu atmosferu. Sveštenik je dugo čitao molitvu, koju su svi u tišini slušali. Uz zvuke molitve, vernici su prilazili reci i umivali se svetom vodom. Usledilo je puštanje sveća niz reku. Devojčica koja je prodavala sveće, objasnila mi je da je to za dobru karmu mene, moje porodice i prijatelja. Majka Ganga će me štititi.

Zalazak sunca na reci Gang

Ono što je najlepše u Varanasiju je atmosfera, koju je nemoguće opisati, ali je definitivno razlog da se ovaj grad ne zaobiđe na proputovanju Indijom.

Aleksandra Blagojević
B92 – 25.04.2008.