ILHA DE BOIPEBA

EKSTREMNA OPUŠTENOST

Na mesto kao što je ostrvo Boipeba – mesto privlačnih, praznih plaža, gde pored tirkiznog mora možete kilometrima da hodate a da nikog ne sretnete – svi dolaze sa prvobitnim oprezom

Automobilima pristup ovde nije dozvoljen. Jedini put na ostrvu je peščani makadam za traktore, a do ostrva se može stići samo brodom.

Mapa ostrva Boipeba

Mi smo naš uhvatili u živopisnom kolonijalnom gradiću Salvadoru. Dok je kiša lila kao iz kabla, stajali smo na molu potpuno mokri, ne gubeći nadu.

Ali ubrzo, po pljusku se pojavio čovek ogrnut kesom za đubre, zgrabio naše torbe, i pohitao ka dokovima. Moja supruga Erin i ja uskočili smo na njegov brodić i krenuli ka bujnoj vegetaciji prepunoj mangrova, dok su kišni oblaci ostajali za nama otvarajući plavi horizont.

Na kraju smo pristali na bleštavu peščanu plažu na kojoj su bili razbacani bungalovi za dnevni odmor. U daljini smo videli kako grupa dece igra fudbal pored bara na plaži. Sve sumnje da li je trebalo da pođemo za hordama turista i završimo na popularnim destinacijama na severu Brazila raspršile su se u trenutku.

Ovo mesto je potpuno drugačije

Od plaže smo krenuli stazom kroz tropsko rastinje i ušli u Pousada Santa Clara, mirnu krčmu koju drže dva brata, Amerikanci Čarls i Mark Levitan.

Gosti odsedaju u brvnarama sa veselim mozaicima, svetlim zavesama, i udobnim ležaljkama od konopca koje vise po balkonima. Naša brvnara bila je dupleks okružen preko dva metra visokim bananama. Iz gornje sobe pogled je pucao na pučinu.

Ostrvo Boipeba

Uveče smo otišli u elegantan restoran sa terasom na obali, gde se služe vijetnamska piletina sa salatom od zelene papaje, tek ulovljene krabe i supa od kokosa.

Nije loše za mesto koje se u brošurama reklamira po ceni od 45 dolara za noć. Istina, u sobu su nam povremeno ulazili gušteri, poneka buba ludačkog izgleda, pa čak i jedan neidentifikovani mali sisar koji jedne večeri nije hteo da nam se makne sa prozora. Mislite da je ovde reč o luksuznom kampovanju. TV i klima uređaj? Ni govora.

Jelo od tek ulovljenih gigantskih jastoga

A neće vam ni nedostajati. Klima na ostrvu Boipeba je prijatna maltene tokom cele godine. Temperatura je oko 27 ºC, a okeanski povetarac neprekidno duva.

Ostrvo Boipeba je maltene prazno

Većina turista ovde dolazi na jednodnevni izlet sa obližnjeg ostrva Morro de Sao Paulo, koje je krcato bekpekerima i bračnim parovima sa decom. Oni obično svrate u restoran na nekoj od dve glavne plaže, i odu. Osim te dve plaže, ostrvo Boipeba je maltene potpuno prazno. Što znači da će kilometri obale biti samo vaši.

Na plaži ćete tu i tamo sresti ponekoga ko se sunča ili surfuje. A može vam se desiti da hodate satima, upijate neverovatan prizor, povremeno se bućnete u topao okean i da nikog ne sretnete.

Na putu ka selu jednog dana sreo sam Guida, koji je među putnicima postao legenda. Guido je preduzimljivog duha, doneo je plastične stolove i stolice i roštilj u jedan od najzanimljivijih delova ostrva Boipeba, desetak kilometara od glavnog sela. Svakoga dana on na meniju ima sveže jastoge ogromnih dimenzija.

Gigantski jastog, pirinač, pasulj, puter i kokosovo mleko servirano u kokosovoj ljusci koštaće vas oko 7 dolara; sve se služi na stolu koji se nalazi na samoj liniji plime. U glavnom selu, on i njegova žena imaju restoran sa malo kompletnijim menijem, koji uključuje prženu ribu i ledene konzerve Skola, piva popularnog u ovom delu Brazila.

Restoran na ostrvu Boipeba

I mada ne bih imao ništa protiv da vreme u Boipebi provodim tumarajući plažama i leškareći u ležaljci ispred bungalova, ovde je na raspolaganju i sijaset aktivnosti. Jahanje, ronjenje, jedrenje, hajking. Za sitne pare možete da unajmite vodiče ili "guias" koji će vas povesti u avanturu.

Lokalna luka

Jednog jutra za doručkom, prišao nam je mladić sa majicom na kojoj je pisalo "Adriaino: Guia Local" i, uz prevodilačku pomoć vlasnika krčme, upitao nas je da li želimo da idemo do plimskih bazena na otvorenom okeanu, gde možemo da ronimo u plićaku. Čuli smo da je to izlet koji se ne sme propustiti i ugovorili cenu od 18 dolara za oboje.

Barke za izlete

Pola sata kasnije, sedeli smo u njegovom rasklimatanom ribarskom brodiću. Sa nama je pošao još jedan par iz krčme, a zatim smo krenuli da skupljamo sve prijatelje našeg kapetana, uključujući i jednog dvadesetogodišnjaka krvavih očiju, koji je na sebi imao vunenu kapu.

Do izlaska na otvoreno more pokupili smo još i jedan istetoviran par koji je mirisao na koncert Grateful Dead, tipa koji je na sebi imao samo "speedo", sa paklom cigara zakačenim za struk, njegovu utegnutu devojku. Za nas 12 bilo je 4 pojasa za spasavanje.

Da li sam zaboravio da kažem da je Boipeba ekstremno opuštena?

Do plimskih bazena nikada nismo stigli. Nemirno more nas je primoralo da se vratimo na ostrvo i odjednom, svi smo se našli u snek baru za koji se ispostavilo da ga drži Adriainov prijatelj. Adriaino je istog trenutka zauzeo ležaljku iza kuće i zaspao. Nismo ga videli sve dok nije došao da pokupi svoj novac.

Relaksacija

Dan je bio predivan, a obližnja staza ka glavnom selu nas je privlačila tako da smo sa našim novim prijateljima krenuli nazad peške. Staza nas je dovela preko vrha obližnjeg brda sa kojeg smo imali fantastičan pogled.

Do sela nam je trebalo još oko sat vremena, ali smo potrošili čitava tri sata uživajući u krajoliku.

Odšetali smo do kafića na plaži, naručili kokosovo mleko i zagledali se u zalazak sunca – i za trenutak smo se upitali da li ikada treba da odemo odavde.

Kako stići

Od Los Anđelesa do Salvadora, u Brazilu, možete doći kompanijama American, Continental, Delta, Copa i Lan.

Od Salvadora do ostrva Boipeba je malo teže doći. Za određenu sumu, vlasnici bungalova će vam organizovati privatni transport od Salvadora malim avionima ili brodićima.

Manje skupa maršruta počinje u Salvadoru na terminalu za feribote Sao Joaquim, odakle možete da sednete u katamaran koji će vas za 25 minuta odvesti do mesta Bom Despacho, Itaparica (2,50 dolara). Odatle uzmite autobus do mesta Graciosa (5 dolara), što traje oko dva sata. Iz Graciose brodovi za Boipebu isplovljavaju u 14 časova, a vožnja traje dva i po sata (5 dolara).

Smeštaj

Voće

Pousada Santa Clara, 75-3653-6085, http://www.santaclaraboipeba.com, je udaljen samo nekoliko minuta od plaže. Dvokrevetne sobe su od 40 dolara, a cena zavisi od sezone i veličine sobe.

Pousada Vila Sereia, 75-3653-6045, http://www.ilhaboipeba.org.br/en/vilasereia.html. Najbolja opcija ukoliko želite smeštaj na samoj plaži. Dvokrevetne sobe su od 89 dolara.

Pousada Sossego, 75-3653-6009, http://www.ilhaboipeba.org.br/en/sossego.html.

Relativno ofucane sobe u centru sela, po najnižoj mogućoj ceni. Dvokrevetne sobe su od 28 dolara.

Zalazak sunca na ostrvu Boipeba

Restorani

Guidova plaža je jedna od najlepših na ostrvu. Na meniju su uvek sveži jastozi, a ručak košta 7 dolara po osobi.

Mar e Coco je mesto gde možete da sednete na klupu na plaži, naručite pivo i uživate u zalasku sunca. Obrok za dvoje: 18-22 dolara.

Barraca Brilho do Sol je najbolji restoran sa morskim plodovima na ostrvu. Obrok za dvoje: 18-22 dolara.

Panela de Barro se nalazi u centru sela, i tu se može pojesti jednostavan lokalni ručak. 8 dolara po obroku.

Za više informacija o smeštaju i aktivnostima, obratite se Bahiatursa Information Office, 12 Rua Francisco Muniz Barreto, 71-3321-2463;

http://www.bahia.com.br ili
http://www.braziltourism.org.

Udruženje stanovnika i prijatelja Boipebe, Rua Comendador Madureira,
http://www.amabo.org.br.

Evan Halper
B92 (Los Angeles Times) – 25.10.2006.

IGUASU VODOPADI

VELIKA VODA

Ovaj čudesan prizor nalazi se na samoj granici dveju najvećih država Latinske Amerike: Argentine i Brazila. Uostalom, svi veliki vodopadi imaju taj običaj da ih dele dve zemlje: Nijagarini, Viktorijini... Iguasu nije izuzetak u tome…

Možete i sami da zamislite iznenađenje na licima oklopljenih konkvistadora koji su se teškom mukom probijali kroz bujno rastinje samog srca Zelenog kontinenta, kada su čuli buku teške mase vode koja se survava niz litice. Došli su do ivice i pogledali dole: to mora da je bio čudesan prizor. Kada su rekli svojim prevodiocima – Indiosima da pitaju domoroce kako se zovu ova reka i ovaj prizor, dobili su odgovor: Iguasu, to jest Velika voda.

Mapa lokacije Iguasu vodopada

I zaista je velika. I to je još uvek čudesan prizor. A nalazi se na samoj granici dveju najvećih država Latinske Amerike: Argentine i Brazila. Uostalom, svi veliki vodopadi imaju taj običaj da ih dele dve zemlje: Nijagarini, Viktorijini... Iguasu nije izuzetak u tome. No, ako imate vremena i novca, uzmite pasoš, obezbedite brazilsku vizu (argentinska vam nije potrebna sa našim pasošem), i krenite u avanturu. A ako nemate – ostanite sa nama do kraja i uživajte barem u ovim odjecima lepote.

Iguasu vodopadi

Ovi golemi vodopadi (na portugalskom Cataratas do Iguaçu, na španskom Cataratas del Iguazú) nalaze se na reci Iguasu, pritoci reke Parana (Paraná), po kojoj je i istoimena brazilska država dobila ime (inače, na portugalskom reč paraná označava vodotok). Parana je, uzgred, toliko velika i mutna, bučna i tropski smeđa i muljevita, da predstavlja gotovo zastrašujući prizor gledana sa mosta koji razdvaja Brazil i Argentinu, posebno ako most prelazite avanturistički – pešice, kao što smo to mi uradili, u želji da prištedimo koji pezos, stopirajući sa argentinske strane (ima tu još razloga za stopiranje, ali o njima nešto kasnije)... Ta velika reka, koja se kasnije kreće lagano ka La Plati, da bi se kod Buenos Airesa pretvorila u pravi morski zaliv, predstavlja pravo "čudovište" za one koji su navikli na evropske reke... No, vodopadi ne nastaju na ovoj reci (na nesreću), već na njenoj omanjoj pritoki – gde se ogromna količina vode u 275 pojedinačnih vodopada survava sa raznih visina, čineći pravu "pletenicu", to jest, koloplet zelenila i plavetnila vode, začinjenu beličastim odsjajem vodene pene.

Dakle, da se vratimo na one konkvistadore: verovatno im je netaknuti plavo-zeleno-beli krajolik Iguasua delovao kao kosmonautima naša planeta iz svemirskog broda: blago, prelepo, iskonski, divlje, sve u isto vreme!

Legenda

Reka Iguasu

Krenimo ispočetka, od istorije, ili barem verovanja! Po legendi, jedan indijanski bog poželeo je da oženi lepu domorotkinju po imenu Naipú. No, Naipú se nije dala onome koga ne voli, pa bio on i bog, i u kanuu je pobegla sa zemaljskim izabranikom srca svoga niz reku Iguasu. Bog je pojurio za njima i u besu je "smakao" dno reke za 70 metara, baš na mestu gde su se nalazili zaljubljeni begunci. Tako su nastali vodopadi, a zaljubljeni smrtnici su potvrdili svoje smrtno ime, uzgred bivajući osuđeni na večni pad niz vodopade, ako je ovo ikako logički spojivo.

Kao što rekosmo, ime ovih vodopada potiče od lokalnih gvarani reči y (voda) i guasú (velik), a ostaci ove ortografije vide se i dan danas u paragvajskoj varijanti pravopisa: Paragvajci nazivaju vodopade Yguazú, a svakom ko zna savremeni španski pravopis jasno je da je ova ortografija potpuno nemoguća. No, to je indijanski uticaj, a Paragvaj je zemlja u kojoj narod Gvarani dominira, a tako se zove i njihova valuta, da ne spominjemo da im je gvarani, uz španski, i zvanični jezik... Dakle, ovi vodopadi, najveći na svetu, po površini trostruko veći od svog severnoameričkog pandana Nijagare, naveli su mnoge goste i pre vas da im se divite. Recimo, žena Teodora Ruzvelta, posle posete Iguasuu, napisala je u knjigu utisaka "Jadna, jadna Nijagara!", da bi ozvaničila svoje poređenje sa "domovinskim vodopadima".

Jadna, jadna Nijagara

Recimo da krenete sa brazilske strane, kao što smo to mi uradili: trebaće vam poprilično duga vožnja od ulaska u Nacionalni park Iguaçu (namerno pišemo ovako, da biste ga razlikovali od argentinskog nacionalnog parka Iguazú, koji se isto izgovara, a različito piše), gde plaćate kartu, do samog početka staze. Na početku staze postoji i stanica, gde se malo odmorite. Betonska staza sa drvenom ogradom vijuga na metar pored korita reke, tako da izvanredno razuđeni argentinski vodopadi mogu da se vide kroz retku šumu u punom sjaju.

Prva impresija je da svi škljocaju aparatima – kao pomahnitali svi počinju da fotografišu, iako do Đavoljeg grla, najspektakularnijeg prizora u okolini, ima još vrlo mnogo! Najimpresivniji prizor su tri najveća vodopada u okolini, nazvana Tri brata, koja ostaju, naravno, zdesna.

Lokalni pripadnici faune

Arara

Već primećujete da sa brazilske strane nema mnogo vodopada, ali je velika prednost to što možete da posmatrate nebrojene slapove argentinske strane u punom sjaju. To se, naravno, dešava zato što je brazilska strana mnogo strmija. Već tu nas "spopadaju" i lokalni pripadnici faune: pa ovo je istinski tropski raj, u kojem sa grana kriču are i tukani! Are na portugalskom imaju jedno "ra" više i zovu se arará, a kada "propevaju", jasno vam je i kako su dobili ime: nesnosna buka ovih prelepih ptica koje sve vreme krešte "Arará! Arará!" nikako se ne uklapa u divno perje. No, ima i lepih žena koje pokvare ceo utisak kada progovore, zajednički je zaključak, uz opšti smeh...

Tukan

Još su "gori" tukani, divne ptice sa ogromnim kljunom koje stoje minutima kao da su punjeni piljevinom, nepomično, tako da se upitate da li su uopšte i živi, sve dok se naglo ne pomere i dokažu da nisu lutke... Utisku nestvarnosti ovih ptica još više doprinose perje, kljun i oči, koji izgledaju kao da su savršeno "skrojeni i zakačeni" na lutku, a ne na živo biće! No, i tukan "upropasti utisak" i zakrešti "Kraaaa!" Nit' lepše ptice, nit' ružnijeg glasa! Ali, mnogo toga u tropskom raju nije onako "kako mali Perica zamišlja"!

Sledeći "drugari" se daju i uhvatiti, ali ne baš dugo maziti – mačkoliki rakuni, poznati i kao nosati rakuni (imaju vrlo dug nos) ili kuaći, vrzmaju se oko nogu i traže, doslovno, prose hranu od posetilaca. Obožavaju hamburgere i sladoled! Ako im deca i ne daju sladoled, kuaćiji skoče i izbiju detetu sladoled iz ruke (dečiji sladoled je najbliži tlu) i posle ga jedu sa zemlje... Deca vrište, a roditelji ih teše uz nezaobilazno: "Bezobrazni mali kuaći, kupiće tata drugi tebi..."

Zanimljivo kako su se navikli na ljudsko prisustvo! Naš prijatelj biolog kazuje nam da svi rakuni iz nacionalnog parka imaju povišen holesterol i kvarne zube – zbog hamburgera i sladoleda! Za ne poverovati. Uhvatio sam jednog i slikao se, ali se nije dao dugo "držati u zagrljaju" ljudskog prijatelja – kada je video da nema pljeskavice, počeo je da se batrga…

Nosati rakun

Iguane su veoma simpatične – vrlo su plašljive i drage, iako izgledaju kao monstrumi iz praistorije. Brzo pobegnu u žbunje ako naiđete, a oni koji ih drže kao kućne ljubimce kažu da su vrlo prijateljski nastrojeni i da se rado maze! Mislim, ako volite velike plašljive guštere nalik na omanje dinosauruse...

Đavolje grlo

Ubrzo se stiže i do onog najvećeg i najatraktivnijeg slapa – on se zove Garganta do Diabo, na portugalskom, i Garganta del Diablo, na španskom, u svakom slučaju, Đavolje grlo, na našem. Pakleni prizor kvasi svakoga ko je i na 50 metara od njega, što uopšte nije naivno, ako je hladnije vreme! No, na našu sreću, bio je žarki decembar, dakle, južnjačko leto u punom sjaju… Đavolje grlo je vodopad u obliku slova U, a to "U" je 150 metara široko i 700 metara dugačko, i označava granicu između dve zemlje. Iako brazilska strana, kao što smo rekli, ima svega 600 metara, sa nje i njenih osmatračnica (miradores) pruža se divan pogled na mnogobrojne argentinske... A njih treba posetiti – sutra.

Puerto Iguazú

Sutradan je potrebno "uskočiti" na lokalni autobus za argentinski grad Puerto Iguazú, a zatim pešačiti do vodopada. Argentina se doima sređena kao Švajcarska, a umesto mulatskog stanovništva Brazila, dominira indijansko i, naravno, čuje se manje šuštavi kastiljanski jezik. Travica je gotovo nestvarno zelena, i svuda uredno podšišana. Ono što je u argentinskom nacionalnom parku odmah primetno je da se, za razliku od brazilskog, ne hoda samo napred. Na protiv, Argentinci imaju čitavu mrežu panoramskih stazica od drveta koje vijugaju između vodopada, tako da možete da ih vidite izbliza, i sa svih mogućih strana!

Kada dođete do samog Đavoljeg grla sa argentinske strane, neće vam više biti ni bitno to kako se ovaj monstrum od vodopada vidi i pod kojim uglom – već ste ga videli sa suprotne, spektakularne strane, a i toliko ste puni utisaka sa argentinske, da vam on deluje samo kao delić slagalice, ali ne i ono najvažnije, što je možda i pogrešan utisak, ali tako jeste.

Đavolje grlo

Pri povratku, imajte u vidu da se autobusi za nazad kreću sa učestalošću od jednog sata, a da, iako u svim, ali bukvalno svim kartama sveta piše da su Argentina i Brazil u istoj časovnoj zoni, u stvarnosti nisu!!! Kako? Pa, Brazil ne primenjuje letnje računanje vremena, a Argentina da, tako da među ovim zemljama leti postoji ceo sat razlike, što može da vam se osveti ako odlučite da se vratite poslednjim autobusom uveče, a niste podesili svoje ručne satove, pa mislite da ima vremena... Onda morate da stopirate, i molite i kumite da vas povezu natrag, što uopšte nije mali put – samo od granice do brazilskog hostela, koji je izvrstan, ima 17 kilometara, a tu je još i desetak kilometara do argentinskih vodopada!

Foz do Iguasu

Elem, jedna prijatna scena na ulasku u Argentinu je bila ta da smo sa našim pasošima ulazili bez viza i bez pečata, dok je Švajcarac morao da plati 20 dolara, na sopstveno zaprepašćenje... Na ulasku u Argentinu, takođe, stoji i ogroman natpis "Malvinska ostrva su argentinska!", sa delfinima koji skakuću oko belih slova, tako da je naš saputnik Britanac bukvalno prebledeo, znajući da Argentinci valjda najviše na svetu mrze – njegove sunarodnike. No, ovi ljudi su veoma ljubazni, i naravno da Britanac nije imao ama baš nikakvih problema.

Brana i hidroelektrana Itaipu

Oba nacionalna parka istog imena stavljena su pod zaštitu UNESCO-a, i to 1984. (argentinski) i 1986. (brazilski). Nije loše posetiti urbani velegrad Foz do Iguasu, nedaleko od vodopada, na brazilskoj strani (Foz znači ušće), u kome možete da se divite šarenim soliterima jarkih boja i savršenom komunalnom redu koji će u Beogradu, na žalost, ako se nešto dramatično i iznenađujuće ne desi, biti misaona imenica još decenijama, ali i branu Itaipú, između Paragvaja i Brazila. Ova hidrocentrala je toliko velika da šestospratnica sa upravnim centrom izgleda kao kućica od lego-kockica, a poseta je besplatna. Potapanjem reke Iguasu nastalo je ogromno akumulaciono jezero sa gomilom letovališta na obalama, na kojima se nalazi crveni pesak, nastao mešanjem nasutog peska sa lokalnom jarkocrvenom zemljom, što je posebno interesantno...

Brana i hidroelektrana Itaipu

Ako vam vreme dopusti, preporučujem kupanje na ovim mirnim plažama, i boravak u mnogobrojnim kafeima duž obale... Za one koji su ljubitelji kulture i starina, preporučujem novi odlazak u Argentinu i posetu jezuitskim misijama u provinciji Misiones, koja je po tim misijama, tako dramatično opevanim u filmu sa proslavljenim Džeremijem Ajronsom, i dobila ime. Ako uzmete DVD i pogledate film još jednom, moći ćete da vidite i te vodopade, kao i kakva je plemenitost krasila stare Gvaranije i jezuite, a kakva pokvarenost i gordost bez pokrića bele konkvistadore, bez obzira na jezik kojim su govorili...

Skoro 300 vodopada u zelenom srcu prašume

Dakle, Iguasu je jedna od latinoameričkih prirodnih atrakcija koju nijedan turoperator koji drži do sebe ne propušta na svojim južnoameričkim turama, nestvarni niz skoro 300 vodopada u zelenom srcu prašume, gde se čovek, okružen tom moćnom prirodom, oseti tako slab i mali, da se zapita čemu sva ova naša nabusitost i vera u progres. Pogled u to zelenilo, kao i pogled u plavetnilo neba koje gotovo da boli, iznad glave, reći će vam da niste u Evropi, jer tako jarkih, gotovo nestvarnih i kič-boja nema na našem kontinentu. I možda zbog tog jednog trenutka, pogleda u nebo ili osećaja ljudske nemoći i konačnosti i vredi živeti. I vredi putovati, posebno ovako daleko.

Žikica Milošević
B92 (Travel Magazine) – 02.01.2007.

BRAZIL

TURNEJA PO BRAZILU

Sao Paulo, Rio de Žaneiro, Salvador de Bahia, Rio Grande do Norte…

Brazil je prelepa zemlja, peta u svetu po veličini (8,5 miliona kvadratnih kilometara) i broju stanovnika (190 miliona). Pored toga što je najveća zemlja u Južnoj Americi, Brazil je i jedina zemlja na ovom kontinentu gde je portugalski zvanični jezik. Od 1500. do 1822. ova zemlja je bila portugalska kolonija, nakon čega je izborila status nezavisne države. Ovu zemlju velikih kontrasta krase spektakularni predeli, velika prirodna bogatstva, fascinantni gradovi, muzika, fudbal i sami Brazilci.

Mapa dela Brazila sa opisanim destinacijama

Tropskešume Amazona obuhvataju čak 45% površine Brazila. Najveća koncentracija stanovništva je u priobalju, pogotovu u jugoistočnom delu zemlje gde se nalaze federativne jedinice/države Sao Paulo i Rio de Žaneiro. Severoistok zemlje je takođe gusto naseljen, a grad Salvador de Baija se smatra kulturnim centrom zemlje. Klima je tropska i kao takva ne podleže prevelikim oscilacijama tokom godine. Brazil je zemlja u razvoju sa velikim ekonomskim potencijalom. Ovaj tekst se neće baviti analizom istog ali je značajno pomenuti da Brazil odaje utisak zemlje gde tehnološki napredak i modernizacija postoje rame uz rame sa bedom i nerazvijenom infrastrukturom.

Pored svega što Brazil ima u ponudi odlučili smo da, u svojoj režiji, obiđemo Sao Paulo, Rio de Žaneiro, Salvador de Baija (port. Salvador de Bahia), Nacionalni Park Ćapada Diamantina u državi Baija i grad Natal na samom severoistoku zemlje. Do samog Brazila možete stići preko bilo koje veće avio kompanije u Evropi, a cena karte Beograd-Sao Paulo može da izađe oko 1.100-1.300 evra, sa svim taksama. Prelaženje velikih distanci unutar same zemlje je omogućeno vrlo razvijenom mrežom avio saobraćaja. U Brazilu postoje tri avio prevoznika sa vrlo solidnom i sve boljom mrežom: TAM (najveća kompanija), GOL i BRA. Ostali avio prevoznici ili ne posluju više dobro (Varig) ili nemaju dovoljno razgranatu mrežu. Zahvaljujući ponudi kompanije TAM u vidu Brazilpass karte bilo je moguće obaviti četiri leta po ceni od 550 dolara. Ponuda važi samo za putnike van Brazila. Za više informacija videti www.tam.com.br.

Brazilska valuta se zove Real i otprilike je jednaka pola USD. Od ekonomskih reformi iz 1994. godine ova valuta je prilično stabilna. Najpraktičnije je da na put ponesete bankovnu karticu i da novac vadite iz bankomata koji su prilično rasprostranjeni širom zemlje (Citi Bank, Banco do Brazil, Bradesco, ABN Amro itd).

Brazil je zemlja u kojoj stanovnici vole da istaknu da nema potrebe za stresom. Bez obzira na to što većina stvari kasni (od aviona, autobusa do dogovora, itd.), Brazilci sve prihvataju bez nervoze i krajnje opušteno. Primetili smo određene sličnosti sa nama, s tim što su Brazilci daleko opušteniji.

Sao Paulo

Sao Paulo je bio početna tačka puta isključivo zato što je to jedina destinacija do koje se stiže direktno iz Kanade odakle smo započeli put. U njemu smo proveli samo jedan dan.

Sao Paulo

Sao Paulo je ogroman, moderan grad, finansijska prestonica zemlje i prava metropola sa pripadnicima raznih etničkih i rasnih grupa. U gradu od 19 miliona stanovnika živi 5 miliona Italijana, 3 miliona Portugalaca, 2 miliona Španaca i po milion Nemaca, Libanaca i Japanaca. Portugalski koji se govori u Sao Paulu je zadržao jak uticaj Italijanskog jezika.

Sao Paulo sadrži vrlo dobar noćni život i šoping. Noćni život nudi širok dijapazon zabave, a centar grada sa čuvenom avenijom Paulista prepun je radnji sa vrhunskom robom koja se prodaje po pristupačnim cenama.

Cene smeštaja u hotelima sa 4 zvezdice u centru grada su oko 100 dolara. Sao Paulo je grad sa visokom stopom kriminala i tu ne treba štedeti po pitanju kvaliteta smeštaja.

Rio de Žaneiro

Za razliku od relativno užurbanijeg i većeg Sao Paula, Rio de Žaneiro je prava boemska metropola, grad sa prelepim plažama, komunikativim, otvorenim ljudima, vrhunskom muzikom, sasvim solidnom hranom i neosporno genijalnim duhom. Rio je grad prepun kontrasta i svakako je kategorija za sebe, po svakom kriterijumu.

Rio de Žaneiro i plaža Kopakabana

Već pri sletanju na aerodrom „Santoš-Dumont“ putniku namerniku zastaje dah pri pogledu na brda Glavu Šećera (port. Pao d’Asucar) i Korkovado (port. Corcovado) sa statuom Hrista Spasitelja, sam centar grada, zaliv Guanabaro i plaže Flamengo i Botafogo.

Sam grad je smešten na obali mora koja je isprepletana prelepim plažama i brdima. Na Korkovadu (710 m), jednom od tih brda, nalazi se statua Hrista Spasitelja (port. Cristo Redentor) koji nadgleda grad širom otvorenih ruku. Statua je visoka 38 metara i izgrađena je još 1931 godine a dizajnirao ju je francuski arhitekta Pol Landovski (fr. Paul Landowski). Do statue se stiže tramvajem čija je početna stanica u podnožju brda Korkovado. Vožnja traje dvadesetak minuta i košta 36 reala (18 dolara). Drugo čuveno brdo je skoro duplo manja Glava Šećera (port. Pao de Asucar) koja se nalazi na samoj obali i koja pruža pogled na grad sa zaliva Guanabaro.

Statua Hristosa Spasitelja na brdu Korkovado

Pre nego što je osnovana Brazilija, glavni grad Brazila od 1763. do 1960. godine je bio Rio de Žaneiro. Rio je u periodu od 1808 do 1822 bio proglašen i glavnim gradom celokupne Portugalske imperije. Kao takav je bio jedini glavni grad neke evropske države van evropskog kontinenta.

Stanovnici Rio de Žaneira se nazivaju Karioke. Pogrešno je nazivati sve Brazilce ovim imenom. Pored Karioka (o kojima će biti jos reči) i navedenih brda, glavne karakteristike Rija su plaže, muzika, noćni život, fudbal, favele, itd.

Sve plaže Rija duguju svoje nazive gradskim četvrtima u kojima se nalaze. Najpoznatije su Kopakabana, Ipanema, Leblon, Botafogo i Flamengo. Kopakabana (port. Copacabana) je sigurno jedna od najčuvenijih plaža u gradu sa oko 4 km dužine. U tom kraju grada se nalaze mnogobrojni hoteli, noćni klubovi, restorani, diplomatska predstavništva itd. Sama plaža je uvek puna ljudi koji igraju fudbal na pesku, odbojku ili se samo opuštaju sunčajući se.

Glava šećera

Ipanema je epicentar boemskog života koji je zaživeo u Riju u punom smislu tokom 1950-tih godina. Pored prelepe plaže, Ipanema je čuvena po mnogobrojnim kafanama i činjenicom da je upravo tu nastala bosa nova. Tom Đobim (port. Tom Jobim), jedan od stvaralaca ovog žanra je ovekovečio Ipanemu u pesmi „Girl from Ipanema“ (port. Garota do Ipanema). U Ipanemi se nalaze i mnogi dobri restorani. Generalno, u Brazilskim restoranima se služe pozamašne porcije i to pravilo se poštuje i u Riju.

Rio je grad u kojem dominira muzika vrhunskog kvaliteta. Samba, bosa nova i odličan brazilski džez su poslastica za svakog poznavaoca i nepoznavaoca muzike. Ipanema i Lapa (centar grada) sadrže spektakularna mesta sa živom muzikom, a među posećenima bih istakao Rio Scenarijum (www.rioscenarium.com.br) sa bendovima koji sviraju vrhunsku sambu. Nije retko da grupa muzičara jednostavno krene da svira na javnom mestu ili ispred bašte nekog kafića/restorana. U slučaju da se nađete tu i posmatrate performans, običaj je da se muzičari nagrade određenom sumom (2-3 reala je dovoljno).

Cene pića su manje više slične cenama u Srbiji. Pivo je odličnog kvaliteta i u lokalima se prodaje u staklenim bocama od 660 ml. Najprodavanija piva su Skol, Brahma, Antarktika, Bohemia. Cena jedne boce u lokalima po Ipanemi ili Kopakabani je od 3 do 5 reala (1,5 do 2,5 dolara). U najpopularnijim lokalima cene su iste ali za malu bocu od 330 ml.

Stadion Marakana

Ljudi u Brazilu generalno žive za fudbal, stalno pričaju o njemu i igraju ga na svakom koraku. Rio de Žaneiro, sa čuvenom Marakanom, je jedan veliki hram fudbala, sigurno jedan od najbitnijih u svetu. Grad ima 4 predstavnika u prvoj saveznoj ligi: Flamengo, Fluminenze, Vasko da Gama i Botafogo (klupske boje su crno-bele). Rambo Petković je jedan od najpopularnijih fudbalera u zemlji. Njega znaju svi, mladi, stari, žene, deca, širom Brazila. Kad je saznao odakle smo, jedan taksista u Riju nije mogao čudom da se načudi da Rambo nije bio pozvan u našu reprezentaciju za vreme mundijala u Nemačkoj.

Šoping. Rio je grad gde kupac može da pazari robu vrlo dobrog kvaliteta i dizajna po više nego pristupačnim cenama, a propraćena je uslugom prodavaca koji vas neće previše gnjaviti. Generalno, za razliku od zemalja Bliskog Istoka gde vas prodavci neće ostaviti na miru, Brazilski trgovac će ispoštovati vašu želju da u miru kupujete ili ne kupujete. Majice odličnog kvaliteta se mogu naći po ceni od 7 do 20 dolara, u zavisnosti od tipa prodavnice.

Ljudi. Karioke su opušten, dobro raspoložen i komunikativan narod. Neznanje portugalskog nije prepreka u komuniciranju, a spontano i neobavezno stupanje u kontakt je više nego lako. Žene su prelepe i prilično je lako ostvariti komunikaciju sa istima.

Saobraćaj. Iznajmljivanje vozila je jako skupo i nepotrebno. Cene taksija su slične beogradskim, a sama vožnja u Riju je izazov za sebe, uzbudljiva i haotična. Slična je recimo vožnji u Istanbulu ili Kairu.

Rio je veliki grad koji, kao uostalom i velika većina svetskih metropola, ima znatno visoku stopu kriminala. Iako je dosta učinjeno da se bezbednost turista poboljša u Ipanemi i Kopakabani, čak i u tim krajevima može da dođe do pljačkanja ili džeparenja turista tako da nije na odmet uvek biti na oprezu.

Jedna od favela Rio de Žaneira

Favele su improvizovana siromašna naselja koja se nalaze u samom Riju i u njegovoj okolini. Čak 25% stanovnika Rija živi u favelama. Veliki broj favela nije bezbedan. Postoje međutim favele u kojima se nalaze banke, pošte, itd. Ukoliko ste zainteresovani da bezbedno posetite favelu posetite www.favelatour.com.br.

Kao i u Sao Paulu, ne treba štedeti na taksiju kao glavnom prevoznom sredstvu. Postoje i lažna taksi vozila bez istaknute dozvole za rad tako da treba obratiti paznju gde ulazite. Ipanema, Kopakabana i odredjeni delovi centra grada (Lapa) su uglavnom bezbedni ali pošto je grad isprepletan siromašnim i bogatim četvrtima treba uvek da znate gde se nalazite i gde se krećete. Iznad svega, treba se ponašati normalno, bez preteranog isticanja fotoaparata, novčanika, itd. Nemojte nositi prevelike sume novca sa sobom i uvek imajte 20-30 reala pri sebi.

Izbor hrane je na zadovoljavajućem nivou. Brazil je ogromna zemlja i kao takva ima različite specijalitete. Generalno, po celoj zemlji se hrana služi u velikim porcijama. Brazilci vole meso i roštilj koje možete probati u roštiljarnicama koje se zovu „Ćuraskarija“ (port. Churascaria). U Riju postoji vrlo veliki izbor raznovrsne hrane, a cene se kreću od 4-6 dolara u jeftinijim mestima do 20 dolara u restoranima više kategorije.

Salvador de Baija

Let od Rija do Salvadora (3 miliona stanovnika, 4 grad po veličini) traje dva sata. Tamo smo proveli pet dana, što je bilo sasvim dovoljno. Salvador, glavni grad države Baija (port. Bahia), je prvobitna prestonica Brazila i centar Afro-Brazilske kulture. Grad je osnovan još sredinom16. veka i bio je glavni grad tadašnje Portugalske kolonije više od 200 godina. Centar grada, Pelurinjo (port. Pelourinho) je izuzetno lep, sa građevinama kolonijalnog stila XVII veka i predstavlja spomenik pod zaštitom UNESCO-a. Reč je o četvrti koja je predstavljala žilu kucavicu komercijalnog života Salvadora, a koja je danas prepuna turista, restorana i kafića. Pelurinjo je centar i kad je u pitanju noćni provod u Salvadoru. Utorak, petak i subota su najbolji dani za izlaske.

Salvador de Baija

Čak 70-75% stanovništva Salvadora su afričkog porekla, uglavnom potomci robova koje su Portugalci doveli iz Afrike. Ovaj grad je poznat i kao ‘Afrika u egzilu’ i smatra se najbitnijim centrom afričke kulture na celom američkom kontinentu. Hrana, muzika i običaji u Baiji se uveliko razlikuju od ostatka Brazila i celokupan milje bi vrlo lako mogao da odgovara bilo kojoj metropoli u Africi.

Jedan od simbola ishrane u Salvadoru je ‘akaraje’ (izgovara se akarađe), tj. loptice/ćufte od mlevenog crnog pasulja koje se obično kupuju na uličnim štandovima. Ćufta se, po želji, puni salatom, sosevima i škampima. Najbolje je pitati nekog od lokalnih stanovnika za preporuku gde je najbolji akarađe u kraju. Pored toga, morske hrane ima u izobilju ali treba je jesti isključivo na mestima koja Vam se preporuče i nikako kod prodavaca na plaži.

Sveprisutna muzika Baije takođe otkriva afričko nasleđe. Dominiraju bubnjevi i ostale udaraljke, a neki od najpoznatijih bendova su Olodum, Ile Aiye, Ara Ketu, Timbalada, itd. Karneval u Riju je sigurno najpoznatija manifestacija te vrste u svetu ali znatan broj Brazilaca će Vam reći da je upravo karneval u Salvadoru najpopularniji unutar Brazila.

Kapoeira – ples Salvadora i Baije

Ples ‘Kapoeira’ je jos jedan od zaštitnih znakova Baije i Salvadora. Reč je o izuzetno interesantnom, sinhronizovanom plesu koji oponaša borbu ‘prsa u prsa’. Ples je nastao među afričkim robovima jos krajem XVII veka i služio im je kao ’dimna zavesa’ prilikom njihovih unutrašnjih sukoba. Naime, nakon fizičkih obračuna između samih robova, robovlasnici bi surovo kaznili sve robove. Da bi prikrili obračune od svojih vlasnika robovi su, prilikom internih sukoba, počeli da primenjuju muziku i ples – kapoeiru. U slučaju da robovlasnik čuje neko komešanje kapoeira bi ga prilično verodostojno uverila da je samo reč o svojevrsnom plesanju robova, a ne o sukobu. Prisustvovati izvedbi kapoeire je obavezna stvar koju svaki posetilac Salvadora treba da uradi.

Pored istorijskog centra vredi videti i druge delove grada – Bara, Rio Vermelho (Rio Vermeljo) i plažu Itapoa. U okolini Salvadora treba posetiti ostrvo Itapariku kao i potez do mesta Praia do Forte, mada ukoliko ste u stisci sa vremenom, nije pod ‘obavezno’. Van ovih delova ne bi trebalo ići osim ako ne poznajete dobro nekog od lokalnih stanovnika. Kao i svaki veći grad, Salvador ima svoje delove gde ne treba zalaziti. Dobro se raspitajte koji su to krajevi i uvek budite na oprezu od džeparoša koji su u blizini turističkih delova.

Plaža Itapoa

Žitelji Salvadora su dosta srdačni, letargični i indiskretni. Komuniciraju vrlo direktno, a Karioke i građani Sao Paula ih generalno smatraju vrlo usporenima i previše opuštenima.

Cene su nešto niže od onih u Riju, pogotovu po pitanju kupovine majica i ‘krpica’. Doduše, izbor nije kao u Riju ali je sasvim prihvatljiv u dva velika šoping centra u gradu. Pivo u boci od 660 ml u kafani može da košta od 3-4 reala (1,5 - 2 dolara).

Smeštaj u osrednjem (čistom, vrlo prihvatljivom) pansionu na bazi ‘prenoćište sa doručkom’ košta od 60-80 reala (van sezone). Za vreme februarskog karnevala cene se povećavaju za 30-40%.

Lensois i NP Ćapada Diamantina

Lensois

Nakon pet dana provedenih u Salvadoru, seli smo u autobus (koji je naravno kasnio 40 minuta u polasku) i zaputili se u Lensois (port. Lençois), gradić od desetak hiljada stanovnika u Nacionalnom parku Ćapada Diamantina. Ovaj kraj je do 1970-tih služio za eksploataciju dijamanata, a od tada je proglašen za Nacionalni park. Godišnje privlači na hiljade turista, a karakterišu ga spektakularni brdsko-planinski predeli, atlantske šume (ne treba ih mešati sa tropskim koje se nalaze još dalje u unutrašnjosti zemlje), planinske reke sa brzacima, vodopadima, prirodnim bazenima, pećinama itd.

Nacionalni park Ćapada Diamantina – vodopad

Nije zanemarljiv broj stranaca, prevashodno Nemaca, Italijana, Španaca koji su „pobegli“ iz civilizacije i žive u ovom ovozemaljskom raju vec decenijama. Ukoliko Vam je cilj da vidite prirodne lepote Brazila nećete pogrešiti ukoliko dođete u ovaj Nacionalni park.

Nacionalni park Ćapada Diamantina – kanjon

Od obližnjih atrakcija obišli smo brdo Pai Inacio, odakle se pruža spektakularan pogled na niz skoro identičnih stenovitih brda, vodopade Poso do Diablo i Riasinjo, Rio Musugezinjo, pećinu Lapa Doce, itd. Takođe treba obići vodopad Kaćeira de Fumasa (port. Cachoeira da Fumaça), pećine Gruta Azul i Gruta da Pratinja, itd.

Grad Lensois je vrlo lepo organizovan i moguće je naći vrlo kvalitetan smeštaj po pristupačnoj ceni, preko interneta. Pansion na bazi prenoćišta sa doručkom košta od 25 do 50 dolara po osobi, a sami pansioni i hoteli uglavnom imaju svoje interenet prezentacije (za više detalja posetite www.bahia-online.net/lencois.htm). Uglavnom su jako čisti i komforni, a celo mesto je, kao turistički centar, izuzetno bezbedno i simpatično.

Natal

Natal – panorama grada

Poslednja etapa našeg boravka je bila na krajnjem severoistoku zemlje, u Natalu (prezentacija www.natal-brazil.com), glavnom gradu države Rio Grande do Norte. Natal je grad od 700.000 stanovnika koji predstavlja jednu od glavnih destinacija brazilskih, ali i inostranih turista. Karakterišu ga prelepe plaže, pustinjski predeli, tople vode Atlantskog Okeana i izuzetno jako sunce. Ovde obavezno upotrebljavati kremu za sunčanje sa faktorom 50. Ovo je mesto gde ćete se odmoriti ali i gde možete obići okolinu vozeći se u bagi vozilima, te posetiti plaže gde prebivaju delfini, itd.

Cene boravka u samom Natalu su prilično visoke i kreću se i do 100 dolara po osobi na noć. Za Natal je dovoljno odvojiti par dana i odmah potom se prebaciti u Pipu, 80 km južno od Natala, mesto gde se turizam razvija aktivno poslednjih pet godina i gde su cene još uvek vrlo pristupačne (25-35 dolara po osobi na noć, u vrlo lepim pansionima) a kvalitet boravka, rekao bih, višestruko bolji od Natala. Tamo ćete naći i plaže sa delfinima, a taj kraj je jako popularan medju surferima.

Plaža Natala

Obavezno probati morske specijalitete, konkretno škampe, u restoranu Camaroes u Natalu. U Natalu i Pipi smo proveli šest dana.

Za kraj, Brazil je jedna velika i prelepa zemlja koja može da zadovolji potrebe skoro svakog putnika. Nacionalni parkovi koji se prostiru po celom Brazilu, severoistok zemlje sa afričkim srcem i najlepšim plažama na kontinentu te metropole jugoistoka, pre svega Rio i Sao Paulo će Vas ostaviti bez daha.

Zalazak sunca nad Rio de Žaneirom

Ukoliko imate želje, mogućnosti i dobre volje, treba posetiti Brazil makar delimično. Naravno, dobro se pripremite, pročešljajte internet stranice o Brazilu i obavezno kupite jednu od knjiga tipa ‘Lonely Planet’ koja se odnosi na Brazil. Mi smo koristili knjigu za putnike ‘Fooprint: South American Handbook 2007’ i bili smo vrlo zadovoljni i planiramo novu posetu ovoj impresivnoj zemlji u doglednoj budućnosti.

Milan Zelčević
B92 – 17.02.2007.

AMAZONIJA

U STILU INDIJANE DŽONSA

Dok stručnjaci upozoravaju da bi zbog nekontrolisanog krčenja šuma do 2040. godine zauvek moglo da nestane više od polovine "najvećih pluća sveta", ljubitelji prirode i pobornici ekologije hitaju na odmor u Sivau- Siparini, jedinstven ekološki rezervat Amazonije

Amazonija (Amazonas) zauzima preko 40 odsto površine Brazila i u njoj se nalazi najveća prašuma na svetu, velika kao Evropa, koja proizvodi preko 40 odsto kiseonika na našoj planeti. U ovoj oblasti koja se proteže od podnožja Anda do Atlantskog okeana živi manje od 4 odsto stanovništva Brazila. Zato je vest da je otkriveno pleme čiji pripadnici do sada nisu umali nikakve kontakte sa spoljnim svetom, koju je početkom juna saopštila Brazilska kancelarija za Indijance, izazvala veliko interesovanje.

Mapa Amazonije

Pleme Metiktire broji oko 80 članova i živi u nepristupačnom delu prašume, daleko od kopnenih i vodenih puteva. Do ovog neobičnog otkrića došlo je kada su se dvojica pripadnika Metiktira iznenada pojavila u selu plemena Kauaru. Njihovo pojavljivanje samo je potvrdilo da ovaj deo sveta krije još mnoge tajne.

Ratoborne kume

Sa dužinom od 6.400 kilometara, od kojih preko 4.300 kilometara plovno, i preko 1.000 pritoka, Amazon je najveći vodeni sistem i vodom najbogatija reka na svetu. Prvi Evropljanin, Francisko de Oreljana, stigao je pre 1541. godine i reci dao ime po Amazonkama iz grčke mitologije na koje su ga podsetile žene iz domorodačkih plemena sa kojima se borio.

Amazonija

Amazon i raskošnu, na mnogim mestima još uvek netaknutu, prašumu kroz koju protiče danas ne brane ratoborna plemena već ekološke organizacije i pojedinci koji znaju o kakvoj se vrednosti radi, a u tome im svesrdnu pomoć daje lokalno stanovništvo istrajno u želji da sačuva svoj prirodni habitat od daljeg uništenja. Zahvaljujući tome, 1992. godine je osnovan trudom Asocijacije Amazonija prirodni i ekološki rezervat Sivau-Siparina, a tri godine kasnije otvoren i za turiste.

Deo sveta pun tajni

Ova zelena eko-oaza nalazi se na oko 500 kilometara severozapadno od Grada Manausa. Rezervat se prostire uz granicu brazilskih država Amazonas i Roraima na površini od 172.000 hektara, koju najvećim delom pokriva očuvana prašuma sa bogatom i raznolikom florom i faunom. U Sivau-Siparini živi preko 8.000 životinjskih vrsta od kojih su mnoge endemske i vrlo retke. Pripadnici plemena Kaboklo, koje broji oko 570 članova, većinom mlađih od 15 godina, jedini su stalni stanovnici ovog nacionalnog parka i čuvari ogromnog prirodnog bogatstva koji savesno brinu o svemu, ne dozvoljavajući prekomerno iskorišćavanje prirodnih resursa niti bilo kakvu aktivnost koja šteti ambijentu.

Avanturističkim dušama željnim odmora u stilu Indijane Džonsa, "vrata" rezervata su širom otvorena tokom cele godine. Po sletanju u Manaus do rezervata se nastavlja brodom. Posle tridesetak sati plovidbe rekama koje se lenjo probijaju kroz bujnu vegetaciju i uživanja u igri džinovskih vidri i rečnih delfina stiže se na neobično odredište.

Brod za saobraćaj na Amazonu

Turisti se smeštaju u malakose, kuće od drveta i slame izgrađene u domorodačkom stilu. O luksuzu ovde nema ni govora. Ipak, vodi se računa o potrebama urbanog gosta. Sve kuće imaju kupatila, a o apetitu turista računa vode izvrsne Kaboklo kuvarice čiji specijaliteti mogu da se probaju u simpatičnom restoranu gde su na meniju uglavnom jela od rečne ribe, među kojima mnoga od pirana, lokalno povrće i egzotično voće.

Svi na teren

Sivau-Siparina je idelano mesto da se uplovi, doživi i svim čulima oseti jedan sasvim drugačiji svet. Na mešavini portugalskog, engleskog i lokalnog dijalekta, narod Kaboklo se iskreno trudi da svoj zavičaj približi svakom gostu i obezbedi mu što prijatniji i zanimljiviji boravak. Rado će vas povesti u vožnju kanuom po rekama u kojima sem krvoločnih pirana i kajmana žuto-crvenih očiju živi i mnoštvo egzotičnih riba živopisnih boja ili u šetnju kroz prašumu kojom se širi miris vanile, uvesti vas u tajne njihovog ribarenja (u basenu Amazona živi preko 850 vrsta riba), odmeriti se sa vama u veštini gađanja lukom i strelom, prirediti vam "lov" na leptire raskošnih boja ili vas pozvati na partiju fudbala.

Iako većina pripadnika Kaboklo plemena nikada nije uživo ili na televiziji videla fudbalsku utakmicu, najvažnija sporedna stvar na svetu je i ovde ono bez čega se ne može. Čim se temperatura malo spusti, vođeni željom da njihova ekipa pobedi, na improvizovan, nevešto iscrtan teren istrčavaju svi, i oni od 60 i oni od 15 godina, neki u patikama, drugi bosonogi. Turisti su uvek dobrodošli.

Karlos, nekadašnji lovac na jaguare i džinovske vidre, a danas zadovoljni ribar, sa ponosom objašnjava kako je od osnivanja ovog jedinstvenog projekta zajednica porasla i kako su realizovane mnoge važne stvari. Osnovane su škole, eliminisana malarija, sprečen šverc tropskih biljnih i životinjskih vrsta, usred džungle osnovana je farma u kojoj se po strogim ekološkim standardima uzgajaju poljoprivredne kulture i stoka.

Kofer pun uspomena

Tipična kuća u selu Siparin

Kažu da je boravak u rezervatu Sivau- Siparina jedinstven i nezaboravan doživljaj koji zaokuplja i obogaćuje sva čula. O opasnostima nema ni govora, pod uslovom da se poštuju zakoni džungle i prirode, a čak i oni koji nisu skloni romantici nisu ravnodušni pred prizorom izlaska ili zalaska sunca. Uz širok, srdačan osmeh i iskrenu dobronamernost lokalnog stanovništva, brzo i lako se otkrivaju hiljade lica Amazonije.

Tokom boravka u njihovom selu, narod Kaboklo dozvoliće vam da učestvujete u svim aktivnostima zajednice. Da meljete brašno od manioka koje čini osnovu njihove kuhinje, spremite čorbu od rečne ribe, suvih rakova i lišća juke, ili pomognete da se od lijana i pruća ispletu korpe za voće.

Amazonski Indijanci

Pre polsaka u Sivau-Siparinu, sem otvorenog srca i želje za zbližavanjem sa prirodom, u kofer spakujte udobnu odeću. Nekoliko dugih pantalona za šetnju po prašumi, bermude i šorc za boravak na reci, pamučne majice sa kratkim i dugim rukavima, udobnu zatvorenu obuću, šešir ili kačket, sunčane naočare, kišnu kabanicu i nikako ne zaboravite sredstvo protiv dosadnih komaraca i drugih insekata kao ni fotoaparat i dvogled.

Zalazak sunca na Amazonu

U prtljagu ostavite malo mesta jer ćete sem predivnih uspomena iz ovog rezervata verovatno poželeti da ponesete i neku rukotvorinu. A ako tokom boravka osetite nostalgiju za civilizacijom, zaboravite telefon. Zahvaljujući satelitskoj anteni iz rezervata sa spoljnim svetom možete da komunicirate samo putem i-mejla, ako uopšte budete imali želju za tim.

R. Petrović
Politika MAGAZIN 512 – 22.07.2007.

IGUASU VODOPADI

KAD BOG RASCEPI REKU

Najveći vodopadi na svetu jedno su od najgrandioznijih prirodnih čuda koje je prašuma skrivala vekovima a ljudi ga se plašili. Danas su jedna od najčuvenijih turističkih atrakcija Argentine i Brazila

Kako li to izgleda kad se Bog razbesni kad mu žena ne uzvrati ljubav. Rascepi reku na pola i stvori vodopade kakve svet nije video. Tako su, barem, verovali Guarani Indijanci. Prelepa Indijanka Naipi, uprkos božanskim ponudama, odlučila je da pobegne za svojim dragim Tarobom u kanuu. Ipak, Božji gnev ih je ubrzo sustigao, a kazna je bila večan pad niz "veliku vodu", što je u prevodu sa njihovog jezika značenje imena grandioznih vodopada Iguasu.

Mapa lokacije vodopada Iguasu

Prvi Evropljanin koji je otkrio vodopade bio je španski konkvistador Alvar Nunjez Kabesa de Vaka 1541. godine, samo godinu dana posle njegovog postavljenja za guvernera tadašnje Rio de Plate, koju su činili današnji Paragvaj, Argentina i daleko manji deo Brazila (u njegovu čast jedan od vodopada na argentinskoj strani je nazvan po njemu). Posle toga se o njima ništa više nije čulo, ni znalo do kraja XIX veka kada ih je ponovo otkrio izvesni Boseli, po kojem je, takođe, nazvan jedan od vodopada.

Iako je na samo nekoliko kilometara jedna od najmoćnijih južnoameričkih reka Parana, vodopadi se nalaze na mnogo manjoj, njenoj pritoci Iguasu, koja deli Brazil i Argentinu i uliva se u Paranu na tromeđi sa Paragvajem. Najveće vodopade na svetu zapravo čini 275 vodopada i slapova koji zauzimaju ukupnu dužinu od 2,7 kilometara. Neki od njih dostižu visinu od 82 metra, ali većina je visoka oko 65 metara. Najveći i najpoznatiji je čuveni vodopad Đavolje grlo (Garganta del Diabolo), ogromna litica u obliku latiničnog slova "U", širine 150 i dužine 700 metara sa koje se velika količina vode obrušava velikom brzinom praveći pri tom zaglušujuću buku.

Iguasu, vodopad Đavolje grlo

Hučeći spektakl

Do vodopada je relativno lako stići. U blizini se nalaze gradovi Foz do Iguasu (brazilski deo) i Puerto de Iguazu (argentinska strana), do kojih se može doći avionom iz Buenos Airesa za sat i po. Prilaz vodopadima je danas veoma olakšan jer su izgrađene brojne stazice koje vode duž celog vodenog spleta. Najpristupačnija su gornja i donja staza.

Iguasu vodopadi

Gornja je dosta kraća i duga je oko 800 metara, a okružuje je spektakularno Đavolje grlo. Posetioci mogu da priđu vodopadima relativno blizu, ali i da budu spremni da se dobro okvase.

Donja staza je dosta duža i vodi do drugih vodopada od kojih je najpoznatiji Dos Hermanos, Boseti, Ramirez, Čiko i San Martin. Svi su visoki između 40 i 60 metara i pogled na njih pruža neponovljiv doživljaj. Dos Hermanos, iako je samo osam metara visok, veoma je zanimljiv jer se njegovim obrušavanjem stvara čaroban prirodni bazen. Čiko i Boseti se razbijaju na dva dela i stvaraju neverovatnu sliku, a kapljice vode koje prska služe kao prirodni rashlađivač na tropskih 30 ºC.

Izgrađene staze za turiste

Nešto dalje su vodopad Mibigua, Adam i Eva, a na kraju dolazi San Martin, zaglušujući i hučeći spektakl koji zadivljuje svojom snagom vode koja se razbija o stene. Odmah se formira u drugi vodopad kojim se završava šou koji je počeo 70 metara više, i sve to uz večnu izmaglicu i poneku dugu.

Vodopad San Martin

Malo više u odnosu na vodopade nalaze se El Eskondido, Dos Moskueteros, Rivadavia, Penjon i Mitre. Cela ova serija se završava živopisnim vodopadom Union čije se vode u bujicama slivaju ka ogromnom Đavoljem grlu. Polovina ovog vodopada pripada Brazilu, sa čije strane se pruža spektakularniji pogled na vodeno čudo, ali je argentinska strana daleko interesantnija za obilazak.

Za one malo smelije, koji bi hteli bliže da priđu prokuljaloj peni koja se stvara od obrušavanja vode, postoje ture gumenim čamcima koje vode gotovo u sam epicentar zbivanja. Postoje i ture helikopterima iz kojih može bolje da se vidi ovaj prirodni spektakl, ali je cena visoka.

Vodopad Union

Život koji buja

Da bi se ovaj prirodni fenomen zaštitio od negativnog uticaja čoveka, ali i ceo tropski ekosistem koji ga okružuje, Argentina je 1934. godine osnovala Nacionalni park "Iguazu", koji se prostire na površini od 67.630 hektara. To je samo deo parka zato što su Brazilci svoj deo vodopada i okruženja proglasili nacionalnim parkom.

Tukan – lepa ptica, loša pevačica

Ali ono što ovo čudo prirode čini posebnim jeste život koji naprosto buja na svakom koraku. Neprestana buka papagaja, šarenilo boja kakve se mogu videti samo na ovom delu sveta i večno zelena boja prašume u kojoj raste više od 2.000 različitih endemskih vrsta biljaka, potpuno razoružavaju posetioce. Tu je svoj dom pronašlo i više od 450 vrsta ptica koje mogu da se posmatraju rano izjutra i u sumrak. Tada se često mogu fotografisati tukani i are, koji krešteći prave nesnosnu buku. Posebno su interesantni tukani jer znaju nepomično da stoje na grani, kao da su preparirani, i onda da naglo naprave pokret i zakrešte najstrašnijim "kra". Što bi rekao jedan prolaznik: "Ni lepše ni čudnije ptice, niti ružnijeg glasa!"

Leptir "Dupla osmica" ili "Mrtvačke glave"

O nebrojenim vrstama insekata ne treba ni govoriti, a posebno su interesantni leptiri najrazličitijih boja i šara, kao što je na primer: leptir "Dupla osmica" ili "Mrtvačke glave".

Veoma značajna je zaštita mnogih ugroženih vrsta koje žive u prašumi, poput jaguara i ocelota, koji uspevaju da opstanu samo zahvaljujući zaštiti u nacionalnom parku.

Vodopadi Iguasu možda nisu poznati kao Viktorijini ili Nijagarini, ali su najveći po površini koju zauzimaju i daleko, daleko grandiozniji. Nije slučajno Eleonora Ruzvelt napisala u knjigu utisaka posle posete vodopadima: "Jadna, jadna Nijagara!"

Nikola Jablanaov
Press Kofer 21 – 24.10.2007.