Najveći vodopadi na svetu jedno su od najgrandioznijih prirodnih čuda koje je prašuma skrivala vekovima a ljudi ga se plašili. Danas su jedna od najčuvenijih turističkih atrakcija Argentine i Brazila
Kako li to izgleda kad se Bog razbesni kad mu žena ne uzvrati ljubav. Rascepi reku na pola i stvori vodopade kakve svet nije video. Tako su, barem, verovali Guarani Indijanci. Prelepa Indijanka Naipi, uprkos božanskim ponudama, odlučila je da pobegne za svojim dragim Tarobom u kanuu. Ipak, Božji gnev ih je ubrzo sustigao, a kazna je bila večan pad niz "veliku vodu", što je u prevodu sa njihovog jezika značenje imena grandioznih vodopada Iguasu.
Prvi Evropljanin koji je otkrio vodopade bio je španski konkvistador Alvar Nunjez Kabesa de Vaka 1541. godine, samo godinu dana posle njegovog postavljenja za guvernera tadašnje Rio de Plate, koju su činili današnji Paragvaj, Argentina i daleko manji deo Brazila (u njegovu čast jedan od vodopada na argentinskoj strani je nazvan po njemu). Posle toga se o njima ništa više nije čulo, ni znalo do kraja XIX veka kada ih je ponovo otkrio izvesni Boseli, po kojem je, takođe, nazvan jedan od vodopada.
Iako je na samo nekoliko kilometara jedna od najmoćnijih južnoameričkih reka Parana, vodopadi se nalaze na mnogo manjoj, njenoj pritoci Iguasu, koja deli Brazil i Argentinu i uliva se u Paranu na tromeđi sa Paragvajem. Najveće vodopade na svetu zapravo čini 275 vodopada i slapova koji zauzimaju ukupnu dužinu od 2,7 kilometara. Neki od njih dostižu visinu od 82 metra, ali većina je visoka oko 65 metara. Najveći i najpoznatiji je čuveni vodopad Đavolje grlo (Garganta del Diabolo), ogromna litica u obliku latiničnog slova "U", širine 150 i dužine 700 metara sa koje se velika količina vode obrušava velikom brzinom praveći pri tom zaglušujuću buku.
Iako je na samo nekoliko kilometara jedna od najmoćnijih južnoameričkih reka Parana, vodopadi se nalaze na mnogo manjoj, njenoj pritoci Iguasu, koja deli Brazil i Argentinu i uliva se u Paranu na tromeđi sa Paragvajem. Najveće vodopade na svetu zapravo čini 275 vodopada i slapova koji zauzimaju ukupnu dužinu od 2,7 kilometara. Neki od njih dostižu visinu od 82 metra, ali većina je visoka oko 65 metara. Najveći i najpoznatiji je čuveni vodopad Đavolje grlo (Garganta del Diabolo), ogromna litica u obliku latiničnog slova "U", širine 150 i dužine 700 metara sa koje se velika količina vode obrušava velikom brzinom praveći pri tom zaglušujuću buku.
Hučeći spektakl
Do vodopada je relativno lako stići. U blizini se nalaze gradovi Foz do Iguasu (brazilski deo) i Puerto de Iguazu (argentinska strana), do kojih se može doći avionom iz Buenos Airesa za sat i po. Prilaz vodopadima je danas veoma olakšan jer su izgrađene brojne stazice koje vode duž celog vodenog spleta. Najpristupačnija su gornja i donja staza.
Do vodopada je relativno lako stići. U blizini se nalaze gradovi Foz do Iguasu (brazilski deo) i Puerto de Iguazu (argentinska strana), do kojih se može doći avionom iz Buenos Airesa za sat i po. Prilaz vodopadima je danas veoma olakšan jer su izgrađene brojne stazice koje vode duž celog vodenog spleta. Najpristupačnija su gornja i donja staza.
Gornja je dosta kraća i duga je oko 800 metara, a okružuje je spektakularno Đavolje grlo. Posetioci mogu da priđu vodopadima relativno blizu, ali i da budu spremni da se dobro okvase.
Donja staza je dosta duža i vodi do drugih vodopada od kojih je najpoznatiji Dos Hermanos, Boseti, Ramirez, Čiko i San Martin. Svi su visoki između 40 i 60 metara i pogled na njih pruža neponovljiv doživljaj. Dos Hermanos, iako je samo osam metara visok, veoma je zanimljiv jer se njegovim obrušavanjem stvara čaroban prirodni bazen. Čiko i Boseti se razbijaju na dva dela i stvaraju neverovatnu sliku, a kapljice vode koje prska služe kao prirodni rashlađivač na tropskih 30 ºC.
Donja staza je dosta duža i vodi do drugih vodopada od kojih je najpoznatiji Dos Hermanos, Boseti, Ramirez, Čiko i San Martin. Svi su visoki između 40 i 60 metara i pogled na njih pruža neponovljiv doživljaj. Dos Hermanos, iako je samo osam metara visok, veoma je zanimljiv jer se njegovim obrušavanjem stvara čaroban prirodni bazen. Čiko i Boseti se razbijaju na dva dela i stvaraju neverovatnu sliku, a kapljice vode koje prska služe kao prirodni rashlađivač na tropskih 30 ºC.
Nešto dalje su vodopad Mibigua, Adam i Eva, a na kraju dolazi San Martin, zaglušujući i hučeći spektakl koji zadivljuje svojom snagom vode koja se razbija o stene. Odmah se formira u drugi vodopad kojim se završava šou koji je počeo 70 metara više, i sve to uz večnu izmaglicu i poneku dugu.
Malo više u odnosu na vodopade nalaze se El Eskondido, Dos Moskueteros, Rivadavia, Penjon i Mitre. Cela ova serija se završava živopisnim vodopadom Union čije se vode u bujicama slivaju ka ogromnom Đavoljem grlu. Polovina ovog vodopada pripada Brazilu, sa čije strane se pruža spektakularniji pogled na vodeno čudo, ali je argentinska strana daleko interesantnija za obilazak.
Za one malo smelije, koji bi hteli bliže da priđu prokuljaloj peni koja se stvara od obrušavanja vode, postoje ture gumenim čamcima koje vode gotovo u sam epicentar zbivanja. Postoje i ture helikopterima iz kojih može bolje da se vidi ovaj prirodni spektakl, ali je cena visoka.
Za one malo smelije, koji bi hteli bliže da priđu prokuljaloj peni koja se stvara od obrušavanja vode, postoje ture gumenim čamcima koje vode gotovo u sam epicentar zbivanja. Postoje i ture helikopterima iz kojih može bolje da se vidi ovaj prirodni spektakl, ali je cena visoka.
Život koji buja
Da bi se ovaj prirodni fenomen zaštitio od negativnog uticaja čoveka, ali i ceo tropski ekosistem koji ga okružuje, Argentina je 1934. godine osnovala Nacionalni park "Iguazu", koji se prostire na površini od 67.630 hektara. To je samo deo parka zato što su Brazilci svoj deo vodopada i okruženja proglasili nacionalnim parkom.
Da bi se ovaj prirodni fenomen zaštitio od negativnog uticaja čoveka, ali i ceo tropski ekosistem koji ga okružuje, Argentina je 1934. godine osnovala Nacionalni park "Iguazu", koji se prostire na površini od 67.630 hektara. To je samo deo parka zato što su Brazilci svoj deo vodopada i okruženja proglasili nacionalnim parkom.
Ali ono što ovo čudo prirode čini posebnim jeste život koji naprosto buja na svakom koraku. Neprestana buka papagaja, šarenilo boja kakve se mogu videti samo na ovom delu sveta i večno zelena boja prašume u kojoj raste više od 2.000 različitih endemskih vrsta biljaka, potpuno razoružavaju posetioce. Tu je svoj dom pronašlo i više od 450 vrsta ptica koje mogu da se posmatraju rano izjutra i u sumrak. Tada se često mogu fotografisati tukani i are, koji krešteći prave nesnosnu buku. Posebno su interesantni tukani jer znaju nepomično da stoje na grani, kao da su preparirani, i onda da naglo naprave pokret i zakrešte najstrašnijim "kra". Što bi rekao jedan prolaznik: "Ni lepše ni čudnije ptice, niti ružnijeg glasa!"
O nebrojenim vrstama insekata ne treba ni govoriti, a posebno su interesantni leptiri najrazličitijih boja i šara, kao što je na primer: leptir "Dupla osmica" ili "Mrtvačke glave".
Veoma značajna je zaštita mnogih ugroženih vrsta koje žive u prašumi, poput jaguara i ocelota, koji uspevaju da opstanu samo zahvaljujući zaštiti u nacionalnom parku.
Vodopadi Iguasu možda nisu poznati kao Viktorijini ili Nijagarini, ali su najveći po površini koju zauzimaju i daleko, daleko grandiozniji. Nije slučajno Eleonora Ruzvelt napisala u knjigu utisaka posle posete vodopadima: "Jadna, jadna Nijagara!"
Veoma značajna je zaštita mnogih ugroženih vrsta koje žive u prašumi, poput jaguara i ocelota, koji uspevaju da opstanu samo zahvaljujući zaštiti u nacionalnom parku.
Vodopadi Iguasu možda nisu poznati kao Viktorijini ili Nijagarini, ali su najveći po površini koju zauzimaju i daleko, daleko grandiozniji. Nije slučajno Eleonora Ruzvelt napisala u knjigu utisaka posle posete vodopadima: "Jadna, jadna Nijagara!"
Nikola Jablanaov
Press Kofer 21 – 24.10.2007.
Press Kofer 21 – 24.10.2007.
Нема коментара:
Постави коментар