PERU

MISTERIJA IZGUBLJENOG GRADA

Sa prvim zracima sunca, pred nama se odvija neverovatan prizor. Magla se povlači neverovatnom brzinom, a pred nama izranja prelepi grad. Maču Pikču je otkriven 1912. godine, ali se ni danas ne zna ko ga je i kada gradio, a još manje šta se dogodilo sa njegovim stanovništvom

Cilj naše ekspedicije je vrh Ausangate (6.372 metra) na Andima, koji mnogi Peruanci smatraju svetim. Prva stanica je Lima, glavni grad ove južnoameričke države u kojoj živi 12 miliona stanovnika. Ili, dve trećine ukupnog stanovništva zemlje.

Lima

Osim Peruanaca, tu su i Indosu – Kečua i Ajmari, a među žiteljima su i malobrojni belci i crnci.

Španci su, 1533. godine, osvojili Kuko, glavni grad nekadašnjeg carstva Inka, da bi dve godine kasnije na samoj obali Pacifika osnovali svoje naselje – Limu. Ovde smo se zadržali dva dana, a zatim smo starim rasklimatanim autobusom krenuli ka Kuskou, udaljenom više od 1.100 kilometara. Put nas je najpre vodio pored obale okeana, a nakon dva sata vožnje smo skrenuli u brda.

Pupak sveta

Kusko, centralni trg

U nekadašnju prestonicu Inka smo stigli u rano jutro. Leži na 3.400 metara nadmorske visine i u njemu danas živi oko 200.000 stanovnika. Krasi ga prelepi trg, oivičen katedralama, koje su Španci izgradili na temeljima nekadašnjih građevina. Kečua Indiosi, na čijem jeziku Kusko znači pupak sveta, i danas žive u ovim nepristupačnim predelima. Kao potomci nekadašnjih Inka, i oni neguju kult Sunca. Nedaleko od grada, u jednom selu, sreli smo i jednog šamana (vrača). Šamanizam je u Peruu, kao i u celoj Južnoj Americi, veoma rasprostranjen, pa nije čudno što ljudi u slučaju bolesti najpre posete šamana, pa tek onda zvaničnog lekara. U ritualnim seansama koriste sokove halucigenih biljaka, pa se često dešava da se tokom terapije priviđaju i džinovske zmije, zmajevi, krokodili i druge životinje. Svrha seanse je oslobođenje od straha i neka vrsta pročišćenja. tako nešto, međutim, nismo želeli da probamo.

Koka

Šamani žive u boljim uslovima nego njihovi sunarodnici. Naš domaćin, Emanuel nas je srdačno dočekao i upoznao sa ženom i svojom decom. U prostoriji sa zemljanim podom, pažnju nam je privukao sto sa predmetima čudnog oblika, među kojima je bilo i nama poznatih – krst sa raspećem, Marija sa Isusom i druga hrišćanska obeležja. Kao gostoprimljiv domaćin obećao je da će se odmah obratiti Apusima (božanstvima), koji žive u planini na koju smo krenuli, i da će nam obezbediti zaštitu. Da bi to ostvario, počeo je sa ritualom, koji se, manje-više, sastoji od prilaganja darova, Srećom te božanstva nisu previše zahtevna. Prilozi su bili razni slatkiši, pivo (za koje reče da bogovi mnogo vole), i listovi koke, koja je po svemu sudeći, najvažnija. Koka je sveta biljka i ona se, kako šaman kaže, za lečenje ritualno koristi još od vremena drevnih Inka. Reče nam i to da se iz lista koke može saznati sudbina svakog čoveka, i da je sama biljka u vezi sa magnetnim silama božanstva Apusa. zapravo, koka je direktna veza između zemlje i neba, a Apusi i anđeli daju pouzdan odgovor o sudbini svakog ko im se obrati.

Grad pozitivne energije

Boravak kod Emanuela nas je ohrabrio, jer smo bili uvereni da će nas Apusi štititi. Dva dana smo se zadržali u gradu, a zatim krenuli u petodnevnu avanturu. Nekadašnjim stazama Inka prolazimo kroz brojna sela. Većina kuća je napravljena od slame i blata, a prvi prevoj koji smo morali savladati, Salkantaj, leži na visini od skoro 4.600 metara. U međuvremenu smo prešli nekoliko reka i tek smo petog dana, u rano svitanje, stigli do Maču Pikčua, izgubljenog grada.

"Izgubljeni" grad Maču Pikču

Maču Pikču je na visini od 3.100 metara i sa svih strana je zaštićen oštrim planinskim liticama. Tek kada smo mu prišli, shvatili smo zašto ga zovu "izgubljenim". Stajali smo na jednom uzvišenju i čekali izlazak sunca. Dole, u magli, grad se nije video. U jednom trenutku, pre sunčanih zraka, pojavljuju se prvi obrisi i neka čudna omamljujuća tišina. U tom trenutku kada se Sunce javlja iza jedne oštre litice, magla se neverovatnom brzinom povlači. Za samo nekoliko trenutaka je sve čisto, i pred nama se ukazuje neverovatan prizor prelepog grada. Sve vreme se osećaju i jake vibracije, a objasnili su nam da je ovo jedno od najjačih energetskih mesta na planeti.

Prvi zrak Sunca prolazi kroz dva otvora u steni i direktno obasjava piramidu Sunca, u samom centru grada. Pored piramide je i kamen isceljenja, a dovoljno je, kažu, prisloniti se na jednu izbočinu na njemu, pa ćete biti obasuti neverovatnom pozitivnom energijom. Dok stojite, imate utisak, da ste u nekoj drugoj dimenziji, pa zaista verujemo u priče da su ovde česte neobične vizije.

Neverovatno brzo podizanje magle

Grad je, inače, otkrio Hiram Birgham, 1912. godine. Leži na kraju kanjona reke Urubamba, na rubu tropske kišne šume. Iza njega se uzdiže vrh Huayana Picchu, čije visoke litice celo područje čini, praktično, nedostupnim. Ni danas se ne zna ko je i kada gradio, a još manje gde je nestalo njegovo stanovništvo. Legendi, naravno, ne manjka. Po jednom predanju, grad je služio kao utvrđenje za zaštitu stanovnika Kuskoa od napada ratobornih naroda. Drugi veruju da je Maču Pikču bio ogromni samostan u kome su živele Sunčeve device, mlade devojke čiji je zadatak bio da udovolje željama vladara Inka. Treća verzija ovo mesto povezuje sa astrologijom, odnosno posmatranjem zvezda.

U gradu ima oko 200 građevina, podignutih na prostranim paralelnim terasama oko velikog središnog trga. Stepenaste terase su van naseljenog područja i pretpostavlja se da su služile za uzgajanje biljaka. Verujemo, međutim, da će misterija ovog grada dugo biti nerazjašnjena.

Sveta planina

Alpaka

Nakon povratka u Kusko, krenuli smo ka selu Tinki koje se smestilo na visini od 3.800 metara na severnoj strani planine Ausangate. Veoma je siromašno, ali s obzirom na to da ima puno stanovnika, ujedno predstavlja i neku vrstu opštine. Stanovništvo se uglavnom bavi stočarstvom, a najviše uzgajaju alpake, vrstu životinje koja podseća na mešavinu ovce i lame.

Malo došljaka ovde dolazi, pa nije čudno što su nas veoma radoznalo posmatrali. Deca su, po pravilu, bila "najhrabrija", a tome su verovatno doprinele i bombone, koje smo delili "i šakom i kapom". Posle prespavane noći, krenuli smo ka drugoj etapi naše avanture – vrhu Ausangate, visokom 6.372 metra. Stanovništvo Kečua ovu planinu smatra svetom. Vekovima skrivena i zolovana od ostatka sveta, ovde su živela brojna plemena, koja su čuvala i "sa kolena, na koleno" prenosile tajnu šamanskog učenja. Tek odnedavno, šamani su odlučili da deo svog rituala predstave i drugima.

Sveta planina Ausangate

Sveta planina (el Apu) Ausangate ima i svoj praznik, koji uz hodočašće i slavljenje Gospoda (Oullur Ritti) okupi veliki broj ljudi. Reč je o jednom od najvećih praznika u Peruu, a slavi se neobični susret malog Marijanita Mauta i jednog belog dečaka. To se dogodilo 1870. godine, a prema legendi beli dečak je bio bez odeće, skoro smrznut. Marijanito je požurio do bišopa (poglavara crkve) i zatražio nešto odeće za svog novog prijatelja. Sveštenik je pratio dečaka do svetog Apu planine Ausangate, a kada je stigao čekao ga je neverovatan prizor – dečak je bio usred blještave svetlosti. Uplašeni sveštenik ga je uzeo za ruku, izvukao iz svetlosti, ali je dečak već bio transformisan u Tauanca drvo, na kome se odslikavao Hrist u agoniji. Ova slika je urezana u steni, a od 1920. godine na ovom mestu se slavi Gospod i organizuje pravi festival na kojem se, uz drevne običaje nekadašnjih Inka, veliča i hrišćanstvo. Na hodočašću učestvuje više hiljada ljudi, a veruje se da planina Ausangate i njen najviši vrh – Bele Kordiljere, predstavljaju večnog zaštitnika Kuskoa.

Deca Kečua Indosa

Nakon dva dana pešačenja smo stigli i do južne strane planine, odakle smo planirali da osvojimo još jedan vrh. Nažalost, na visini od 6.250 metara nailazimo na velike pukotine, a povremena tutnjava lavine nas upozorava da Aposi više ne žele da ih uznemiravamo. Posle svega što smo videli i čuli, jasno je da ovo upozorenje prihvatamo veoma ozbiljno. Vraćamo se u selo gde počinjemo pripreme za odlazak u prašume Amazona. O tome, nekom drugom prilikom i na drugom mestu.

Dragan Pavlović
HORIZONT 12/06

PERU

ZEMLJA VEČNIH MISTERIJA

Ukoliko ste spremni da napravite pauzu od sjaja evropskih metropola i zaplovite u vode malo manje komercijalnog turizma, a u sebi imate barem mrvu avanturističkog duha – Peru je prava zemlja za vas

Lima, glavni grad Perua, možda je najbolji primer drastičnih kontrasta sa kojima se u ovoj zemlji možete susresti na svakom koraku. U samom centru grada imaćete priliku da pazarite najpoznatije svetske brendove u prodavnicama kojih se ne bi postideli ni mondenski evrop­ski gradovi, dok će vas samo neko­liko kilometara dalje zaprepastiti tužni prizori nemaštine i siromaš­tva.

Mapa i lokacija Perua

Na površini, Lima možda i nije najlepši grad koji ste videli. Ali, ako zagrebete ispod slojeva magle, praš­ine i saobraćajne buke, pronaći ćete jednu drugačiju sliku ovoga grada i naići na zavidan broj zanimljivih muzeja, vila, baroknih crkava i noćnih klubova.

Maču Pikču

Maču Pikču, izgubljeni grad civi­lizacije Inka, koji se nalazi na 2.430 metara nadmorske visine, sagrađ­en je oko 1450. godine, a napušten samo stotinak godina kasnije, kada je velika epidemija malih boginja pokosila stanovništvo. Zbog teško pristupačne lokacije, španski osvaja­či nisu uspeli da ga pronađu i unište, a za njegovo postojanje saznalo se tek 1911. godine. Misterija njego­ve izgradnje i dan-danas golica ma­štu svetskih arheologa i istoričara.

Maču Pikču – izgubljeni grad civi­lizacije Inka

Najvažnija turistička atrakcija Perua krije mnoge tajne: priče o mističnom kamenju sa čudotvornim moćima, tajnim tunelima i podzemnim prolazima dugim i po par stotina ki­lometara, ljudskim žrtvama prino­šenim starim bogovima... Obilazak ovog mesta, koje je nedavno progla­šeno jednim od novih sedam svetskih čuda, i obližnjeg grada Kuska neizo­stavan je deo posete Peruu.

Naska linije

Još jedna od nerešenih misteri­ja Perua, koju ne smete zaobići na svom putovanju, jesu Naska linije, vidljive jedino iz vazduha i nacrta­ne sa neverovatnom preciznošću. Na površini od oko 80 kilometara, pro­stiru se dugačke linije i slike životi­nja i ljudi, kojima se i dan-danas ne zna namena.

Naska linije

Razne teorije, priče i legende vezuju se za ove prastare slike, pa su se čak pojavile i tvrdnje da su one delo bogova, vanzemaljaca, džinova... Naučnici veruju da crteži mogu biti povezani sa religijom ili astronomijom, ali njihova svrha i način nastanka i dalje su obavijeni velom misterije.

Burna istorija

O narodima koji su u Peruu živeli pre Inka malo se zna. Brojne arhe­ološke iskopine svedoče o civiliza­cijama koje su tamo živele i 4.000
godina pre nove ere. Inke su poko­rili španski osvajači sa Franciskom Pizarom na čelu u XVI veku.

Gladni zlata, gotovo su uništili ovu bogatu civilizaciju, uspostavljajući Vicekraljevinu Peru. Nezavisnost je ova ze­mlja ponovo stekla 1821. godine, da bi u današnje vreme uspostavila re­lativno stabilan demokratski sistem.

Kuhinja za avanturiste

Malo ljudi zna da se peruanska kuhinja smatra jednom od najboljih na svetu. Mešavina različitih kultura i priliv imigranata iz raznih delova sveta, doveli su do mešanja ukusa sa četiri različita kontinenta i rezultirali izobiljem ukusnih jela, koja bi zadovoljila potrebe i najvećih gurmana.

Seviće – jelo od ribe u limunovom soku

Jedan od najpoznatijih peruanskih specijaliteta je seviće – jelo od ribe u limunovom soku, a ukoliko ste avanturistički nastroje­ni, probajte i cuy – pečeno morsko prase, koje se u pojedinim delovima zemlje služi kao specijalitet, samo u posebnim prilikama.

Od pića nemoj­te zaobići čaj od kokinog lišća – ima efekat sličan kafi, a smatra se da je dobar u sprečavanju raznih bolesti, i Inka-kolu, peruanski pandan koka­koli.

Jovana Stefanović
Stil magazin 162 – 12.04.2010.

PERU

PUTEVIMA INKA

Iza jedne od najvećih svetskih civilizacija, nenadmašne u obradi kamena, ostao je veliki broj spomenika širom Perua, a naročito u Kusku i njegovoj okolini

Stigao sam u Kusko sa jezera Titikaka. Put je vodio preko andske visoravni visoke 4.300 metara, po čijim obodima se uzdižu planinski vrhovi pokriveni večitim snegom. Putovao sam autobusom na sprat, koji na donjem nivou ima samo 12 širokih, luksuznih sedišta, po tri u redu, koji se obaranjem pretvaraju u udobne krevete. Uveče stjuardesa putnicima podeli obrok, ćebad i jastuke. Ujutru se budite naspavani i odmorni. Kao u avionu, i to u biznis klasi.

Mapa i lokacija Perua

Tim putem je, po legendi, došao i prvi Inka, Manko Kapak u potrazi za "pupkom sveta" (kosko na kečua jeziku, kojim su govorile Inke, znači pupak). Meni je trebalo osam sati, a njemu…

A taj "pupak sveta" u kojem je zlatni štap, koji je Manko Kapak dobio od boga Inti skroz utonuo u tlo, označivši odabranu zemlju, to je mesto Kusko. Prestonica drevne imperije Inka, jedna od prestonica turizma Južne Amerike i jedini grad u Peruu u kojem sam tek u četvrtom hotelu našao slobodnu sobu, leži u dolini, na 3.300 metara nadmorske visine, okružena planinskim vrhovima.

Kusko

Silueta starog grada opasanog zidinama – to je silueta pume, svete životinje andske religije. Svoj procvat Kusko je doživeo za vreme devetog kralja, Pačakuteka ("Onog koji je promenio Zemlju"), između 1438. i 1472. godine. Njegov prethodnik Virakoča, zajedno sa svojim starijim sinom i svim dvorjanima, pobegao je iz grada pred najezdom plemena Kanča, ostavivši Pačakuteka kao odstupnicu.

Sklopivši savez sa nekoliko susednih plemena, Pačakutek je već izgubljenu bitku pretvorio u pobedu. Prvu. Onda je zbacio oca sa vlasti. To je bila druga pobeda. Zatim je proširio carstvo 1.000 kilometara na sever i 500 kilometara na jug, pokoravajući ili sklapajući saveze sa lokalnim plemenima. Dalje brojanje gubi svaki smisao.

Uske ulice i zidovi starog Kuska

Zmija, puma i kondor

Inke nisu znale za točak, a lama, kao najveća tegleća životinja, mogla je da nosi do 50 kilograma. Možda su zbog toga ulice starog Kuska uske. I možda zbog toga nisu imali potrebu za tako dobrim putevima kao Rimljani, mada su svi putevi vodili u Kusko. Iz tog perioda ostali su zidovi, nažalost samo do visine vrata, karakterističnog oblika – dole su širi i sužavaju se sa spoljne, ulične strane ka vrhu. Inke su znale da je takav način izgradnje otporniji na zemljotrese, koji su u Andima i razorni i česti.

Naravno, u kamenim palatama živelo je plemstvo. Od kamena su bili i hramovi. Ostali su živeli u kućama od gline. Zanimljivo je da je svaki naredni kralj morao sebi da podiže novu palatu, jer je u staroj nastavljao da "stoluje" mumifikovani prethodnik, sahranjen zajedno sa (živom) poslugom. Kraljevi su – kao i onaj običan svet u zajedničkim grobnicama – bili sahranjeni u fetalnom položaju. Inke su verovale da će se posle zemaljske smrti roditi na nebu.

Andska trilogija: zmija, puma i kondor

Verovali su u tri nivoa postojanja: podzemni (koji simbolizuje zmija), zemni (puma) i nebeski (kondor).

Glavni trg u Kusku

Glavni trg, kao i u većini drugih gradova, zove se "Trg oružja" (Armas), u spomen na oružje kojim je 28. jula 1826. godine izvojevana nezavisnost od Španije. Avenija Sunca, saobraćajna i trgovačka žila kucavica, od jutra do ponoći zagušena je ljudima i automobilima, spušta se od tog trga ka jugu.

Korikanča, ostaci vrhovnog hrama imperije

Međutim, ono najlepše i najvrednije u Kusku – najbolje očuvane ruševine u samom gradu – nalaze se istočno od Avenije. Ili, kako je nama Srbima, lakše za orijentaciju, levo od nje. Prave, uske, kaldrmisane ulice, neočekivano puste, vode pravo do vrhovnog hrama cele imperije, do Korikanče. Ili do onog što je ostalo od njega posle invazije Španaca. Sada je tu manastir Svetog Dominga.

Kameni blokovi, savršeno uklopljeni u zid

Pa ipak, ni surovim konkvistadorima nije se dalo da Korikanču ("Zlatno dvorište" na kečua jeziku) razruše do kraja. Putnik još može da položi ruku na taj kamen, na te blokove, savršeno uklopljene u zidove iz nekog, čini se, nama nedokučivog razloga. I može sa setom da uzdahne nad činjenicom da su Španci samo iz ovog hrama odneli tonu i po zlata.

Na ulice Kuska pada oštra, planinska noć. Zima je (juli mesec), u stvari, bolje je reći "sušna je sezona", jer u Peruu kiša ili pada (leto), ili ne pada (zima). A što se tiče temperature, razlika između zime i leta je samo nekoliko stepeni. Bilo kako bilo, noć brzo pada i trebalo bi da požurim u hotel, da skinem bermude i obučem skijaške pantalone, a preko majice sa kratkim rukavima navučem duks i jaknu, jer napolju je temperatura sa dnevnih 25 stepeni pala na svega 2-3.

Žrtvenik pod vedrim nebom

Kenko

Ako ne želi da se nervira, čovek bi na razgledanje neposredne okoline Kuska trebalo da krene pre podne. To razgledanje traje pola dana, ali Peruanci nemaju osećaj za vreme, tako da se uvek kasni, pa ako krenete popodne, budite sigurni da ćete poslednje lokalitet "razgledati" po mrklom mraku!

Najudaljeniji (oko desetak kilometara od Kuska) jeste Tambomačaj, pastoralni, kameni hram, ako se tako može reći, posvećen vodi, kod kojeg obrađeni kameni blokovi sa neobrađenim stenama čine skladnu celinu i svedoče o jedinstvu čoveka i prirode. Nešto bliži je Pukapukara, tvrđava-carinarnica sa divnim pogledom na planine, pa Kenko, skoro neobrađen monolit dužine 35 metara, koji svojim izgledom podseća na suve vrtove iz japanskih zen hramova, a služio je kao žrtvenik pod vedrim nebom, a najbliži Kusku, zastrašujući veliki hram-tvrđava Saksajvaman. Budući da je već pao mrak, njega nismo mogli da obiđemo.

Sveta dolina

Sledeća destinacija bila je "Sveta dolina", oko reke Urumbaba, severno od Kuska. Njen naziv smišljen je u novije doba, mada su Inke tu živele, u velikom broju, jer tle je plodno a klima blaga. nažalost, za "Svetu dolinu" je potreban ceo dan, pa kada smo krenuli u pola deset, a ne u devet, i još se na pijaci suvenira zadržali čitavih sat i po, odmah mi je bilo jasno da do crkve u selu Činčero nećemo stići. Ali, nije važno. Tu su terasasta polja sa ruševinama grada i hrama u mestu Pisak i veliki hram u Oljantajtambu. da li je tako monumentalan jer na drugoj strani doline ima "protivtežu" u visokoj planini? Zašto su graditelji ostavili nekoliko velikih stena, obrađenih u kocke usred polja kod Piska, a mogli su skroz da ih uklone? Hoćemo li ikada shvatiti stvaralačke porive ovog velikog naroda?

Zoran Petrović
Politika MAGAZIN 626 – 27.09.2009.

PERU

NEZABORAVNO ISKUSTVO

Najveći deo Perua pokriven je prašumom koja se pruža sve do Ekvadora, Kolumbije, Bolivije i Brazila. Ovo je misteriozna zemlja kontrasta i bogate istorije

Ukoliko vam se ukaže prilika, posetite ovu čudesnu zemlju, istražite drevni grad Kusko, prošetajte glavnim gradom Limom, ne propustite da vidite prestonicu Inka i posetite izgubljeni grad Maču Pikču. Peru kao zemlja i njegovi stanovnici sami po sebi nezaboravno su iskustvo. Prirodna obeležja ove daleke zemlje jesu džungla, obala i planine.

Mapa Perua

Grad kraljeva

Glavni grad Lima nalazi se između Pacifičkog okeana i prohodnih delova Anda, na pola puta kroz suvu i prašnjavu pustinju autoputem Perua. Grad se odlikuje nekim posebnim šarmom. Snažan kontrast između siromaštva i bogatstva najbolje se vidi miljama duž puta sa prašnjavim barakama koje se prostiru sa obe strane grada i blistavim apartmanima i oblakoderima sa kancelarijama na obali predgrađa.

Lima

U danima španskog kolonijalizma, grad je smatran najvažnijim i najprosperitetnijim gradom španske Amerike, poznat kao Grad kraljeva. Iako je danas ta raskoš nestala, Lima je i dalje dinamičan osmomilionski grad, ispunjen uzbudljivom mešavinom nacija i stilova.

Nacionalni muzej

Lima, Nacionalni muzej

Izvanredan antropološki i arheološki Nacionalni muzej sadrži eksponate koji obeležavaju istoriju peruanskih drevnih civilizacija i omogućavaju pregledan uvid u arheološko bogatstvo zemlje. Ovo je najznačajniji državni muzej.

Hronološki redosled vodi posetioce kroz komplikovanu istoriju, prikazujući mnoge pokorene kulture i njihova dostignuća iz umetnosti i istorije originalnih i autentičnih žitelja imperije Inka.

Crkva San Francisko

Lima, crkva San Francisko

San Francisko, najspektakularnija kolonijajna crkva Lime, belo-žuta je zgrada sa dve kule bliznakinje i kamenom fasadom. Ona je jedna od nekoliko zgrada koja je očuvana nakon razaranja iz 1746. godine i poznata zbog svojih podzemnih katakombi u kojima je pronađeno oko 70.000 skeleta ljudi.

Unutrašnjost crkve je dekorisana predivnim mozaicima i tavanicom od drveta. Crkva poseduje raskošnu biblioteku i sobu sa remek-delima slikara Rubensa, Van Dajka i drugih flamanskih majstora.

Muzej Rafael Larko Herera

Lima, Muzej Rafael Larko Herera

Muzej smešten u kući kolonijalnog stila XVIII veka, poseduje najveću i najimpresivniju kolekciju keramike na svetu, sa oko 55.000 glinenih ćupova.

Kolekcija sadrži keramiku dinastije Mos, ljudi koji su živeli na severnoj obali Perua između 200. i 700. godine pre n.e.

Zlatni muzej Oro del Peru

Lima, Zlatni muzej Oro del Peru

Smešten je u zgradi u obliku tvrđave, prostorije ovog muzeja su ispunjene riznicama i blagom civilizacije Inka.

Ogromna zbirka zlata i juvelirskih predmeta privlači pažnju, kao i čuveni zlatni Tumi, simbol Perua, koji je izlagan širom sveta.

U drugom delu muzeja, takođe interesantnom, nalaze se stotine tapiserija, oružje, drveni predmeti, maske, mumije i odeća.

Izgubljeni grad Inka

Kusko, grad belih kuca i crvenih krovova

Stari kolonijalni grad Kusko, grad belih kuća i crvenih krovova, možda je i turističko mesto broj jedan celog južnoameričkog kontinenta. Zaslužuje dva-tri dana boravka, ne samo zbog šarmantnih kaldrmisanih ulica i interesantnih muzeja već i zbog mnogih istorijskih ostataka. Ove je ujedno i odlična baza za odlazak u posetu neverovatnom Maču Pikčuu.

Izgubljeni grad Inka, Maču Pikču

Maču Pikču, ili "Stari vrt", najipozantnija je ostavština Inka. Izgrađen je u XV veku (oko 1450. godine), na 2.700 metara nadmorske visine. Grad je imao oko 10.000 stanovnika i bio je ograđen gigantskim zidinama. Kada su Inke sišle sa vrha, osnovale su grad Kusko, a šuma je pokrila Maču Pikču, koji često zovu i "mrtvi grad". Tek 1911. otkriva ga Hiram Bingam i otada postaje glavna turistička atrakcija, nacionalni park i zaštićena svetska prirodna i kulturna baština. Od 1983. godine ovo mesto je pod UNE-SCO-ovom zaštitom.

Tokom 2000. godine oko 400.000 ljudi je posetilo ovaj drevni grad. UNESCO je izrazio zabrinutost, jer toliko turista može trajno da oštetiti mesto. Do "zaboravljenog grada" hrabrima treba četiri dana hoda ili vožnje andskom železnicom. Kada stignete na cilj, bićete veoma srećni i ponosni što ste uspeli da pređete toliki put. Ali, u toku same šetnje verovatno ćete zažaliti bezbroj puta što ste na to uopšte i pomislili. Legenda kaže da su Inke namerno učinile ove staze teškim, a svrha je bila "duhovno pročišćenje".

Zato se dobro pripremite i užuvajte!

Milica Prelević
Stil magazin 64 – 17.03.2008.

MAČU PIKČU

TAJNA IZGUBLJENOG GRADA

Susret sa Maču Pikčuom mnoge posetioce će ostaviti bez daha. Nije ni čudno, s obzirom da ovo mesto, osim mnoštva misterija legendi, ima i najveće pozitivno zračenje na planeti

Stajali smo na jednom uzvišenju i čekali izlazak sunca. Dole, u magli, nije se videlo ništa. Pred samu zoru primećujemo prve obrise i neku čudnu omamljujuću tišinu. Sa prvim sunanim zracima, skoro istovremeno, magla se munjevito povlači. Istog trena se pred nama ukazuje neverovatan prizor prelepog grada. Sve vreme osećaju se jake vibracije, što i ne čudi kada se zna da je ovo jedno od najjačih energetskih mesta na planeti.

Mapa lokacije Maču Pikčua

Ovim rečima Dragan Pavlović, beogradski planinar, opisuje svoj prvi susret sa Maču Pikčuom, izgubljenim gradom na istoku Perua. A zašto ga tako nazivaju, možda najbolje ilustruju i ove impresije:

– Prvi zraci jutarnjeg sunca prolaze kroz dva otvora u steni i direktno obasjavaju piramidu Sunca, postavljenu u samom centru grada – kaže Dragan. – Pored piramide je i kamen isceljenja, a dovoljno je, kažu, prisloniti se na jednu izbočinu na njemu, pa ćete biti obasuti neverovatnom pozitivnom energijom. Dok stojite, imate utisak da ste u nekoj drugoj dimenziji, pa zaista verujemo u priče da su ovde česte neobične vizije.

Legendi ne manjka

Izgubljeni grad – Maču Pikču

Maču Pikču leži na 3.100 metara nadmor-ske visine, a sam grad je otkrio Hiram Birgham 1912. godine. Smeđten je na kraju kanjona reke Urubamba, na rubu tropske kišne šume. Iza nje-ga uzdiže se vrh Huajna Pikču, čije visoke litice celo područje čini, praktično, nedostupnim. Ni danas se ne zna ko ga je i kada gradio, a još manje gde je nestalo njegovo stanovništvo. Legendi, naravno, ne manjka.

Piramida Sunca gledana sa Huajna Pikčua

Prema jednom predanju, grad je služio kao utvrđenje za zaštitu stanovnika Kuskoa od napada ratobornih naroda. Drugi veruju da je Maču Pikču bio ogromni samostan u kome su živele Sunčeve device, mlade devojke čiji je zadatak bio da udovolje željama vladara Inka. Treća verzija ovo mesto povezuje sa astrologijom, odnosno posmatranjem zvezda.

U gradu ima oko 200 građevina, podignutih na prostranim paralelnim terasama oko velikog središnjeg trga.

Stepenaste terase van naseljenog područja

Stepenaste terase su van naseljenog područja i pretpostavlja se da su služile za uzgajanje biljaka. Veruje se, međutim, da će misterija ovog grada dugo biti nerazjašnjena. Inače, ruševine grada odavno su uvrštene u kulturnu baštinu UNESCO-a, a građen je od kamena, bez upotrebe cementa, što samo pokazuje vrhunsko umeće tadašnjih graditelja.

Pupak sveta

Kusko, legendarna prestonica Inka, zvana i pupak sveta

Ovo je samo jedna od turističkih atrakcija Perua, zemlje na krajnjem zapadu Latinske Amerike. Pored misterioznog grada, posetioci najčešće obilaze Kusko, legendarnu prestonicu Inka. Ovaj grad sa oko 300.000 stanovnika, simboliše idealnu državu u kojoj su vekovima svi građani bili ujedinjeni pred Bogom Sunca. U blizini grada i danas se mogu videti ruševine starih Saksaduamana, Kenka, Puka Pukare i Tampa Mačaja, i drugih zdanja drevnog naroda.

U okolini prostire se i Sveta dolina reke Urubamba, koja je u doba Inka bila veliki poljoprivredni centar. Inače, sam grad leži na 3.400 metara nadmorske visine, a krasi ga prelepi trg oivičen katedralama koje su Španci izgradili na temeljima nekadašnjih građevina. Keču Indiosi, na čijem jeziku Kusko znači "pupak sveta", i danas žive u ovim nepristupačnim predelima.

Lima, Trg svetog Martina

Naravno, doći u Peru a ne posetiti glavni grad Limu, skoro je nemoguće. Od svog osnivanja bila je poznata kao Grad kraljeva, a tokom XVI i XVII veka važila je za najveći i najmoderniji grad Južne Amerike. Turisti se i danas najradije zadržavaju na Trgu svetog Martina, na kome se mogu videti stare, kolonijalne građevina, katedrala, gradska većnica, predsednička i biskupova palata. Retko ko će propustiti priliku da vidi Trg svetog Martina, kao i jedan od najzanimljivijih muzeja na svetu, čije ime puno govori – Muzej zlata.

Vlada Arsić
Press Kofer 45 – 23.04.2008.