VARADERO

TAMO I ATLANTIK SANJA

Najelitnije i najpopularnije kubansko letovalište izgleda baš kao one kič razglednice sa tirkiznim morem, belim peskom i obaveznim palmama. Nekada su tu gusari i španski osvajači solju snabdevali svoje brodove, a danas se bogata svetska klijentela baškari po luksuznim hotelima

Tačno tako: Atlantik sanja, onako razbaškaren na preko 20 kilometara belih i sivoružičastih peščanih plaža, dok ga odozgo sunce blaži prosečnom godišnjom temperaturom od 27 stepeni. Baš ga briga što su i ljudi ovaj karipski kutak na kubanskom poluostrvu Ikakos odabrali za svoje snove – skoro da ih i ne primećuje. Talasima koji vazda penušaju i sustižu se, brzinom munje briše sve tragove bosih nogu na mokrom pesku.

Mapa lokacije Varadera

Dabome Varadero, dabome najelegantnije, najpopularnije i najposećenije letovalište na Kubi, u pokrajini Matanzas, 140 kilometara istočno od Havane. Poluostrvo Ikakos deluje kao prirodni fenomen u obliku tanke igle zabodene u more, čiji je najširi deo 1,2 kilometara. Sa jedne njegove strane je Atlantski okean sa najlepšim plažama na svetu, sa druge je zaliv Kardenas, a vrh poluostrva, Punta Ikakos, istovremeno je i najsevernija tačka kubanskog ostrva.

Zagrljaj mora i peska

Oni koji u Varadero stižu preko aerodroma "Huan Gualberto Gomez" propuštaju da vide manja ili veća naselja koja neodoljivo podsećaju jedna na druga. Osim temeljnog siromaštva, uočili smo još jednu sličnost: oguljene, niske kuće, mahom sa ravnim krovovima i otvorima koji bi se samo uslovno mogli nazvati prozorima i vratima, bile su razbacane bez ikakvog reda i elementarne logike. Kao da su, kud koja, popadale iz aviona, negde zgusnute, negde proređene, što njihovi vlasnici možda nisu ni primetili.

Varadero

Nizale su se takve favele sve do predgrađa Varadera, a onda odjednom sasvim drugi "film": čvrst zagrljaj mora, neba, sunca i peska, a samo koju desetinu metara dalje đerdan hotela svih kategorija, bazeni, marine, parkovi, restorani, noćni klubovi sa zanosnim igračicama, diskoteke, golf tereni… U tom drugom filmu, u kome junaci iz prvog eventualno mogu da poslužuju, uživo se doživljavaju scene sa onih silnih kič razglednica iz ovog ili nekog sličnog kraja sveta, među kojima prednjače tirkizno more ili vatreni zalasci sunca.

Hotel San Bič

Varadero nije teško zamisliti: glavna džada sa čije su obe strane nanizani hoteli lepih naziva "Palma real", "Arenas Blankas", "Bela kosta", "Koral end Sirenas", "San bič", "Paradisus Varadero", "Solimar"… ispresecana je poprečnim uličicama koje, sa oba kraja, izlaze na more – Atlantik i zaliv Kardenas. Ne baš reke, ali potoci najživopisnijih vozila slivaju se tom džadom ka hotelima i vilama: sve moguće vrste i boje poslovičnih kubanskih oldtajmera, rentirani džipovi, pa popularno žuto taksi vozilo za dva putnika "koko", koje zaista liči na pile, fijakeri, bicikli, otvoreni autobusi "Varadero bič" u kojima se turisti za 5 konvertibilnih pesosa (oko 5 evra) ceo dan mogu voziti okolo-naokolo. Nije ništa neobično da uniformisani kuvar nekog od usputnih restorana, sa reklamnim plakatom u rukama, đuska nasred te džade uz temperamentnu kubansku muziku. Sve je podređeno turistima.

Otvoreni autobus "Varadero bič"

Čarobni čiča

Naravno, nije tako oduvek bilo, beleži više nego skromna istorija Varadera u odnosu na burnu prošlost Havane. Zna se da su se nekada ovde popravljali i zalihama soli snabdevali brodovi gusara i španskih osvajača, a samo selo Varadero osnovalo je 1883. godine deset porodica iz obližnjeg mestašca Kardenas. Ništa se značajno ne dešava sve do 1920. godine, kada američki i španski bogataši i mafijaši, omađijani prirodnim lepotama, počinju tu da podižu vile. Zbog njih to postaje mondensko letovalište, ali turistički bum ovog mesta od oko 10.000 stanovnika ipak nastaje znatno kasnije.

Naime, kada je Fidel Kastro 1961. godine potpuno porazio pristalice bivšeg diktatora Fulhensija Batiste, proterao je iz zemlje sve te bogataše i u njihove vile smestio više hiljada kubanskih učitelja da bi ih osposobio da što brže, zapravo za samo godinu dana, opismene ogromnu većinu tada nepismenog stanovništva. Tek kada je to i ostvareno, počinje pravi turizam u Varaderu. Tokom cele godine hoteli su danas puni Nemaca, Engleza, Kanađana, Francuza, Italijana, Švajcaraca, a u poslednje vreme sve više i Rusa. Iako je Florida "na puškomet", Amerikanci su prava retkost, budući da je Kuba sa Kastrom na čelu poslednji bastion otpora američkom imperijalizmu, zbog čega i trpi ekonomski embargo već pune 43 godine.

Čas salse

Ipak, beli, crni ili čokoladni, svi Kubanci odaju utisak bezbrižnih, otvorenih, radoznalih i veselih ljudi. Sa njima ćete se lako sporazumeti, čak i ako ne znate ni španski, ni engleski. vazda se smeju, pevaju i igraju, a to je jezik koji svako razume.

Prvi i drugi pogled

Krenete, recimo, na pijacu da kupite majicu sa likom Če Gevare ili neki drugi suvenir, kad tamo – čiča. Ne običan, nego čarobni čiča koji istovremeno puši, svira gitaru, usnu harmoniku, peva kao niko na svetu. Zaboravljate na Če Gevaru, počinjete da se njišete, prvo stidljivo, pa sve jače, mašete rukama, eto već i poluskokova, samo što nije trans…

Da je Varadero stvarno elitno kubansko letovalište, uverili smo se na licu mesta, u hotelu "Koral end Sirenas", dok smo nosili one plastične narukvice iz programa "sve uključeno", simbola svetskog konformističkog turizma. Istovremeno smo se uverili da ti neodoljivi, raspevani, razigrani i većinom veoma obrazovani Kubanci ne vole preterano da rade i da to veoma šteti njihovoj turističkoj ponudi. Na prvi pogled Varadero deluje kao svetski turistički centar za bogatu klijentelu, ali na drugi…

Ograda mostića hotela Palma real

Primeri pljušte: u hotelskom otvorenom bazenu može se sedeti do pola u vodi i piti piće za šankom, ali se ograda preko mostića "šarmantno" ljulja; restoran na plaži radi samo do 18:00 časova, iako sunce prži bar još dva sata; posle 20:00 časova u hotelu se ne mogu kupiti cigarete, niti se može promeniti novac, pošto su službenici završili radno vreme upravo onda kad turisti najviše troše; nije retkost da za običnu kafu ili pivo čekate na konobara više od pola sata, s tim što on svaki čas promiče pored vas uz široki osmeh i klimanje glavom. U "Placa Amerika", jedinom tržnom centru u Varaderosu sa realativno finijom i firmiranom robom, može da se desi da vam prodavačica kupljenu stvar bez kese tutne pravo u torbu.

Itd. itd. Da li je princip zvani "lako ćemo", nastao pod uticajem naopakog komunističkog sistema, suptropske klime, lenjosti ili svega zajedno, o tome ćemo da mozgamo – sutra. Sada nemamo kad, hrlimo čiči na pijaci koji, ziher, još svira.

Rada Tamindžić
Politika MAGAZIN broj 478 od 26.11.2006.

KUBA

SVE BILO JE MUZIKA

Upravo ovaj naziv jedne nekada popularne muzičke numere verovatno najbolje ilustruje Kubu ukoliko i ako bi je trebalo sažeti u nekoliko reči. Kuba definitivno jeste muzika, i muzika i ritam jesu Kuba. No, Kuba, nije samo to, i ako treba opet ostati na nekoliko odrednica koje definišu ovu zemlju, onda muzici sigurno treba pridodati rajsko more, cigare, koktele, otvorene i srdačne ljude i, zašto ne, revoluciju...

Upravo ovaj naziv jedne nekada popularne muzičke numere verovatno najbolje ilustruje Kubu ukoliko i ako bi je trebalo sažeti u nekoliko reči. Kuba definitivno jeste muzika, i muzika i ritam jesu Kuba. No, Kuba, naravno, nije samo to, i ako treba opet ostati na nekoliko odrednica koje definišu ovu zemlju, onda muzici sigurno treba pridodati rajsko more, cigare, koktele, otvorene i srdačne ljude i, zašto ne, revoluciju...

Mapa Kube

"Ne želim da vidim sirotinju"

Kad pomenuh ovo poslednje,... Kuba je takođe i jedna od onih zemalja u koje se ide sa dosta predrasuda, a malo razumevanja. Verovatno da ste pričajući o tome gde nameravate da putujete – i pritom zaista vidite zemlju – dobili bar poneki začuđen pogled ili komentar tipa "Ne želim da vidim sirotinju", "Nisam ljubitelj komunizma", ili već nešto slično. Jer oko Kube, jednog od poslednjih bastiona komunizma na svetu, i svega vezanog za nju i sistem koji tamo postoji već nekoliko decenija, godinama se vode pravi ideološki bojevi i pri tom često insistira na upravo pomenutom materijalnom aspektu – koji ako za neku zemlju nije bitan, onda bi se reklo da to upravo jeste Kuba.

I možda najvažnija preporuka pred polazak, koju ja nisam znao i naravno nisam primenio, ali sam shvatio njenu vrednost kad sam ponovo bio na Balkanu: odvojite dva sata za sjajan Vendersov film "Buena Vista Social Club" i pokušajte da se stavite u poziciju Raja Kudera. Ako ste osetili makar i delić istih vibracija susrećući se sa fenomenom iz naslova i početka ovog teksta, onda ste na pravom putu da od putovanja u ovu daleku zemlju načinite nezaboravan doživljaj.

Dakle, ipak naoružan solidnim predznanjem – osim, kako rekoh, Kudera – rešio sam da odem i Kubu vidim svojim očima. Da vidim kako to funkcioniše sistem u mnogim elementima sličan onome što smo – u blažoj varijanti – i sami imali pre ne tako mnogo vremena, kako ljudi u jednom potpuno drugačijem podneblju i toliko udaljenom delu sveta žive, i kako uopšte i gde nastaje ta muzika kojom sam oduvek bio fasciniran...

Kubanski muzičari

Pri tom, moja prvobitna ideja o putovanju na Kubu bila je da odemo – porodica i ja – na dve nedelje i prokrstarimo zemljom idući od jednog do drugog grada i od jedne do druge oblasti. No, kada se napravila mala porodična računica i kada je ispalo da samo avionska karta bez aranžmana košta koliko i avionska karta + 14-dnevni smeštaj u odličnom hotelu po principu all inclusive, onda je bilo jasno šta izabrati. Plus ostatak porodice koji je jednoglasno bio za uživanje u tropskim morima više od avanturističkog obilaženja unutrašnjosti, definitivno je prelomio...

Odluka je stoga bila jasna i logična: idemo na klasično putovanje sa agencijom, ali ćemo – kao ustupak mojoj ideji – iznajmiti kola i onda prokrstariti ostrvom. Tu je moj argument da bi bila šteta otići na drugi kraj zemljine kugle i ne videti ništa osim peska i mora – ma kako čarobni bili – ipak prevagnuo u smislu nalaženja opisanog kompromisa.

Varadero

Do Kube se iz Evrope leti sa nekoliko manje poznatih avio-kompanija, poput Kondora koji smo izabrali i koji je valjda specijalizovan za te daleke destinacije. Let od Minhena do Varadera (direktni) traje nešto preko 10 sati i nije mi se i pored dužine učinio preterano napornim – valjda i zato što je čovek u očekivanju nečeg očaravajućeg što Karibi stvarno i jesu. Sletanje pogotovo izgleda impresivno jer se odjednom počnu da pojavljuju ostrva sa peščanim plažama i tirkiznom bojom mora unaokolo i čovek onda neizbežno oseti da je nadomak nečemu što bi lako moglo da se identifikuje sa rajem.

Varadero

No, povratak u realnost sledi odmah nakon sletanja na mali lokalni aerodrom onda kada se stane u beskrajne redove pridošlih putnika gde pasoška kontrola traje neopisivo dugo, a na ekranima se u nečem što liči na naš "Dnevnik" iz 60-tih vrte govornici poput onih iz nama poznatih prošlih vremena, uključujući i vođu lično. Što može, naravno, da odmah izazove mučninu, ali i prijatnu nostalgiju – zavisi kako se stvari posmatraju. Ovo je, inače, jedna od stvari koje čoveka prate sve vreme – situacije koje podsećaju na ono kako se kod nas živelo valjda pre 3-4 decenije, ili u doba hiperinflacije 90-tih, a osećanja mogu biti baš kao što je upravo opisano...

Elem, posle ipak završene kontrole i nakon što čoveka zapljusnu prvi utisci o drugačijoj vegetaciji, neizbežno visokoj temperaturi praćenoj onom tropskom vlažnošću i kolima/autobusima do tada viđanim samo u prastarim američkim filmovima – sledi transfer do hotela. Male kuće i zgradice jarkih boja, ali veoma zapuštene, mnoštvo ljudi koje sede/stoje napolju, goluždrava deca koja trče unaokolo, i posvuda bujna vegetacija upotpunjuju taj prvi utisak.

Plaža

Put do Varadera nije dug – tek nekih 20-tak minuta. Varadero je inače najveće kubansko (i karipsko) letovalište u koje dolazi svaki treći turista koji stiže na Kubu. Neobičan i dugačak rt od nekih 20-tak kilometara na kojem su onda posle malog i simpatičnog, ali bezličnog gradića nanizani hoteli koji su svi na toj jednoj beskrajnoj plaži. Plaža je, dakle, dugačka, peščana, sa pravim tropskim palmama, naravno, i predivnom tirkiznom bojom mora. Baš onakovom kako Karibi i izgledaju na svim fotografijama. More je toplo, čak i pretoplo, sa stalnom temperaturom od nekih 28-29 ºC i kada čovek jednom uđe u vodu, uopšte nema želju da brzo iz nje izađe.

Gitaristi

Rekoh da Varadero osim hotela nema bog zna šta da pruži. Malo restorana, lep gradski park i to bi otprilike bilo sve... No, zato je hotel – a tako je valjda sa većinom hotela koji su svi solidnih kategorija – pun sadržaja: od svih onih standardnih stvari koje se nude na plaži, pa do škole salse, učenja španskog ili večernjeg vrlo pristojnog plesno-pevačkog programa. Pri tom, sve je nenametljivo i svakom se prepušta da odluči da li će i šta od toga iskoristiti. U stvari, najveće (i jedino) razočaranje je hrana. U hotelu prihvatljiva, na drugim mestima pomalo jednolična – možda nismo imali sreće, ali u toku dvonedeljnog boravka teško da je bilo nešto što bi na tom kulinarskom planu moglo da obori s nogu. Naravno, u ovom kontekstu bi valjda trebalo pomenuti i piće sa kojim je sasvim druga priča, a pre svega koktele koji su sve moguće varijante ruma i sokova, voćnih ili gaziranih, sa puno leda... Mojito – u koji se još stavlja i nana – moj je prvi izbor i preporuka...

Dakle, letovanje u hotelu bilo bi prava relaksacija uz kupanje, sunčanje i pomenute koktele.

No, moju radoznalost to, naravno, nije moglo da zadovolji. Očito je bilo da je i naš hotel, ali i svi ostali, nešto što je tako različito od zemlje u kojoj smo se nalazili i da je pravi život zapravo bio negde van zaštićenih hotelskih kompleksa koji su stvarali lažni privid izobilja i bili namenjeni razmaženim zapadnim turistima, a Kubi trebalo da posluže kao značajan izvor deviznih prihoda koji su nakon propasti Sovjetskog Saveza i ukidanja bratske pomoći postali neophodni za golo preživljavanje...

Havana i unutrašnjost

Havana, panorama grada

Dakle, trebalo je otkriti onu pravu Kubu, a za to je bilo nužno uputiti se u Havanu i unutrašnjost zemlje da bi se tamo stvorila neiskrivljena slika o ovom prelepom ostrvu i ljudima na njemu. U tu svrhu smo iznajmili auto (solidan "Pežo 206", po nimalo niskoj ceni) koji je trebalo da posluži za višednevni obilazak. Kada smo kod automobila i tu ima jedna specifičnost Kube: naime, verovatno se samo tamo može videti takvo izobilje američkih automobila iz 50-tih ili 60-tih, pravih "oldtimera" koji su ostali nakon odlaska Amerikanaca. Ti automobili, inače, i dalje idu, neki su čak u fantastično dobrom stanju, i zapravo čine najveći deo voznog parka u kome još, pored njih, ima i ruskih automobila ("Moskvič", "Lada"), ali i u manjoj meri novijih zapadnih modela (osim najbrojnijeg "Pežoa" tu su i "Tojota" i još par poznatih brendova) koji su većinom u "rent-a-car" upotrebi.

Dakle, uzeli smo kola i otisnuli se u avanturu. Putovanje po Kubi nije baš jednostavno – putevi su solidni, pogotovo je širok – mada i on kao i svi ostali poptuno neobeležen – glavni autoput koji vodi sa istoka na zapad i dug je preko 1.000 km, postoje i dobre mape, ali je, nažalost, signalizacija jako loša i za nekoga ko vozi po nepoznatim predelima, snalaženje nije nimalo jednostavno. Uz to, interesantno je napomenuti da je transport generalno jedan od velikih problema Kubanaca – zato se u svako doba dana mogu videti ljudi koji stopiraju, ali i pokušavaju da se prebace sa jednog mesta na drugo na sve moguće načine – od hodanja, jahanja, preko upotrebe volovskih zaprega, čeza, pa do autobusa i kamiona.

Kapitolio

Prva na redu je bila Havana. Veliki grad, bučan i naporan, grad velikih kontrasta i posebnog šarma. Centar grada – Stara Havana – je naravno naijinteresantniji. Tu se nalaze i najvažnije zgrade – od najreprezentativnijeg Kapitola (Capitolio Nacional), sedišta kubanskog kongresa do 1959. i nekoliko ministarstava nakon toga, monumentalnog zdanja koje predstavlja repliku onog u Vašingtonu, preko nekoliko crkava i velikih trgova...

Katedrala San Kristobal

...uključujući i jednu od najlepših katedrala u Americi (Catedral de San Cristobal), impresivnog Muzeja revolucije (bivše palate diktatora Batiste) pa sve do Hemingvejevog omiljenog kafea "La Bodeguita del Medio" (što bi se valjda slobodno moglo prevesti kao "Mala radnjica u centru").

Šetalište Malekon

Havana ima i nekoliko interesantnih šetališta kao što su Paseo del Prado sa stalnom uličnom izložbom slika i Malecon, kilometarsko šetalište pored more koje sa završava impozantnim hotelom Nacional, još jednim poznatim mestom iz nekih prohujalih vremena... Inače, i tu su, u samom srcu Havane, ulice razrovane i raskopane, zgrade zapuštene, fasade propale, no dosta toga se ipak i radi i popravlja u pokušaju da se ovom delu grada vrati nekadašnji prestiž i sjaj. Naravno, tu je i koncentracija barova sa najšarenijom ekipom orkestara i najveća, i teško je zapravo odlučiti se u koji od njih ući. A nešto što je posebno interesantno: nakon što se ipak odlučite i odslušate muziku, uvek ćete biti ponuđeni da kupite CD sa muzikom izvođača koje ste upravo čuli – muzika je autentična, i ponekad je kupovina zaista pun pogodak, ali naravno ne uvek. Sve u svemu, dva dana su bila tako malo vremena da se vidi i delić onog što Havana može da pruži...

Sledeća etapa bila je putovanje ka unutrašnjosti zemlje. Vinales se smatra jednim od najinteresantnijih delova Kube. I s razlogom. Oblast se sastoji od jedne ogromne kotline sa crvenkastom zemljom – što u kombinaciji sa bujnim zelenilom izgleda nestvarno lepo – u kojoj se gaji verovatno najbolji duvan na svetu i oko koje se odjednom uzdižu strma brda, atraktivna za penjanje, ali i puna jednako interesantnih pećina. Najinteresantnije je istoimeno mesto (Vinales) koje je zapravo malo veće selo sa jednom važnijom ulicom. U tom kraju se nalazi i Pinar del Rio – centar duvanske industrije – gde sam spavao u jednom od najbezbojnijih hotela u kojem sam ikada boravio. Uprkos tome, u mračnom i siromašnom baru tog istog hotela sa uživanjem sam slušao grupu Kubanaca kako uporno vežba, nonšalantno, i bez imalo želje da animira unaokolo, a zapravo pritom svira i peva onako božanstveno kako to samo valjda oni umeju. Da, tamo sam doživeo i pravu tropsku kišu tokom koje je u jedan sat u kome se otvorilo nebo palo valjda više kiše no što kod kuće padne u tri meseca. A imao sam prilike i da posetim jednu kuću, upoznam par starijih, izuzetno prijatnih Kubanaca i probam njihovu domaću hranu – najbolje što sam jeo tokom dve nedelje – uključujući i jastoga koji se tamo otprilike tretira kao, recimo, teletina kod nas...

Da, na tom sam putu shvatio i koliko je sveprisutna Kastrova policija: ostavivši u Varaderu vizu (papir koji sam popunio na ulasku na Kubu), a našavši sobu za spavanje u privatnoj kući – i to je sada nakon mnogo godina dozvoljeno – prošao sam kroz policijsko ispitivanje o tome gde mi je viza i potom bio prinuđen da napustim tu kuću u kojoj sam se već bio smestio, zamenivši je za hotel gde mi, srećom, osim pasoša ništa više nisu tražili.

Cienfuegos

Najzad, valjda najinteresantnija je bila poseta Cienfuegosu i posebno Trinidadu, gradiću koji me tako neodoljivo podsetio na Markesa i "Sto godina samoće".

Trinidad

Trinidad je, kao i Havana, na listi svetske kulturne baštine, ponajviše zato jer je ostao nepromenjen valjda u poslednjih stotinak ili više godina. Grad – ili bar njegov centralni deo – je sa kaldrmisanim ulicama, niskim kućama najživljih mogućih boja, gde svi prozori – valjda kao ostatak nekih prohujalih opasnijih vremena – imaju rešetke, ali su sada otvoreni i prozori i vrata, tako da se vide ljudi koji sede i razgovaraju ili gledaju televiziju. Grad ima i predivan centralni trg, sa crkvom, muzejom i lepim parkom. U doba kada smo mi stigli tamo, kasno popodne, činio se jako pust i prazan. Međutim, uveče na stepeništu pored crkve ipak je bilo dosta sveta, naročito mladih koji su, ispijajući koktele, slušali odličan lokalni orkestar. U Trinidadu smo, inače, spavali u privatnoj kući, maloj i zapravo poluizgrađenoj, koja je pripadala sestri učiteljice koju smo usput povezli. Sve je bilo skromno, i više nego skromno, ali su – kao i uostalom svugde na Kubi – ljudi bili otvoreni, ljubazni i nasmejani.

Sređivanje utisaka

Da, kada sad pokušavam da sredim utiske još jednom o celom tom putu, ljudi su pre svega ono što Kubu čini izuzetnom. Lepi i nasmejani, otvoreni i komunikativni – oni čine da svaki dan predstavlja događaj za sebe. Uz to, Kuba je – za razliku od ostalih zemalja regiona, ali i Latinske Amerike – savršeno bezbedna zemlja, tako da se čovek ni u jednom trenutku ne oseća nesigurno.

Slast kubanskih cigara

Uz pomenutu muziku, koktele, predivnu prirodu i nestvarne plaže – sve to daje utisak prijatnosti koja prosto pleni i čini ukupni događaj neponovljivim. Nisu me zato začudili divljenje i očaranost Raja Kudera i Vima Vendersa ovom prelepom zemljom, muzikom i ljudima kada sam jednom ipak seo da pogledam i odslušam Ibrahima Ferera i kompaniju – Kubi je zaista teško odoleti.

Deeme3
B921 – 06.12.2006.

HAVANA

OLDTAJMERI, SALSA I PALATE

Osim mora, kitnjaste arhitekture i burne istorije, kubanska prestonica je turistima neodoljivo privlačna i zbog veselog mentaliteta ostvljana

Obično se samo u bajci ili crtanom filmu istovremeno može biti ubog i srećan. Pardon, i na Kubi. U to bar veruje većina turista koji hrle na ovo ostrvo Antilskog arhipelaga, a još više oni kojima će se taj san teško ostvariti. Mit o otmenoj, a vrlo razbarušenoj prestonici Havani, vrtlogu kontrasta, apsurda i prkosa zapadnjačkom načinu života, između ostalog, podgrejao je i čuveni film "Buena vista social club". Istovremeno sa kitnjastim, mada zubom vremena i besparice načetim palatama u španskom kolonijalnom stilu, ako i raskošnim parkovima sred kojih je u mermernim statuama okovana burna istorija, ovde se sama zemlja nudi kao najmekši dušek, a nebo kao paperjasti pokrivač.

Mapa i lokacija Havane

Havana je sva u doživljaju koji se odmah prima, a teško opisuje. Nije čudo što je bila neiscrpna inspiracija za američkog nobelovca avanturističkog duha Ernesta Hemingveja koji je na ostrvu proveo punih 20 godina, uživajući u svojim omiljenim havanskim bistroima "Florida" i "Bodegita del Medio" i još omiljenijim koktelima daikiri i mohito. Verovatno je uživao i u izazovnom njihanju bokova svih nijansi čokoladnih lepotica, ali nije sigurno da bi mu se dopalo što je, kroz turu "Putevima Hemingveja", posthumno postao turistička atrakcija. Samo zbog njega turisti obilaze mesta poput preskupe "Tropikane", noćnog kluba po uzoru na pariski "Mulen ruž", legendarnog hotela "Nacional", svojevremene oaze američkog džet-seta i kriminala. ili nekog od poznatih noćnih lokala: "Kaza dela muzika", "Gato tuerto", "Parizijen"…

Panorama Havane

Ne može se uporediti ni sa jednim

Osnovana 1519. godine kao luka u Meksičkom zalivu, Havana je danas ekonomski, kulturni i politički centar kubanskog ostrva koje južnim delom ulazi u Karipsko more, a sa severa je prepušteno toploj Golfskoj struji Atlantskog okeana.

Dva i po miliona stanovnika, od kojih je 60 odsto belaca, živi u staroj, zapadnoj, i novoj, istočnoj Havani koje dele reka Almendares i istoimeni park obrastao gustim rastinjem.

Trg oružja

U svakom drugom podneblju ovaj kontrast baroknih i neoklasicističkih, naspram ružnih socrealističkih zdanja delovao bi potpuno nadrealno.

Trg revolucije

Ovde je to nekako prirodno, baš kao i kontrast između, recimo, Trga oružja, prepunog palata sa senovitim kolonadama, i Trga revolucije, brisanog prostora namenjenog Kastrovim govorima, okruženog raznim ministarstvima, sa spomenicima legendarnom nacionalnom junaku Če Gevari i pesniku u rangu sveca Hoseu Martiju.

Spomenik legendarnom nacionalnom junaku Če Gevari

A tek katolička i afrokubanska religija, koje bitišu jedna pored druge u slozi i uzajamnom poštovanju!

Sve je to Havana, grad za koji kažu da se ne može uporediti ni sa jednim na svetu. Posebno je živopisan kej Malekon od petnaestak kilometara, u čijem su zagrljaju gusto naseljeni deo grada – Centro Habana, nekadašnja četvrt američke mafije Vedado, i rezidencijalni deo Mira Mar.

Kej Malekon

Utisku da je čitava Havana veliki muzej pod vedrim nebom doprinose i tri tvrđave oko grada, podignute od XVI do XVIII veka: Kastiljo de la Real Fuerca, Tres Rejes del Moro i San Karlos de la Kabanja.

Tvrđava Tres Rejes del Moro

A utisku da je taj muzej još i živ, doprinose kostimirane ulične trupe koje vam se odjednom pojave iza leđa i očas vas uvuku u taj divlji, ludi ples.

Oldtajmeri

Naročito je živo ispred čuvenog Kapitola u strogom centru grada, izgrađenog po ugledu na Belu kuću u Vašingtonu, gde vrvi od turista sa svih meridijana, u bermudama i majicama sa likom Če Gevare, sa šeširima i obaveznim fotoaparatima ili kamerama.

Kapitolo

Kroz tu uličnu vrevu promiču išarani gradski autobusi, drečavi oldtajmeri zaostali još od američkog boravka na ovom tlu, žuti koko-taksiji na tri točka, fijakeri, ponajviše bicikli kojih je Havana prepuna.

Ulična trupa

Četiri principa

Uprkos tome što se zna da Kubanci veoma teško žive, ova zemlja i leti i zimi prepuna sunca, a naročito Havana večiti je san za ogroman broj potencijalnih turista širom sveta. Možda ih čak više od prirode, klime i arhitekture privlači taj neuništivi mentalitet nasmejanih, bezbrižnih i ne naročito vrednih ljudi koji, duhovito rečeno, u životu imaju četiri principa: animation, potentia, vitamina i bum-bum, ili u prevodu: zabava, snaga, rum i seks.

Mira Brus
Blic Panorama 67 – 23.03.2008.