SARAJEVO

RANJENO, PODELJENO, VOLJENO…

Uvek primamljivo, lepo i uzbudljivo, bogato mostovima, palatama, ali i duhom, danas više no ikad budi interesovanje svih koji bi da ga posete – a nemaju prilike

Pođete li iz Srbije u Sarajevo, koje je sada za nas inostranstvo, pasoš vam neće trebati – za prelazak granice dovoljna je i lična karta, a osim konvertibilne marke, evro je i tamo dobrodošao. Put vodi preko Šapca, Zvornika, Šehovića, Vlasenice, Han Pjeska.. Kad uz obalu Drine već počnete da se približavate Javoru i Romaniji – srce vam se otima i počinje da ubrzava…

Mapa lokacije Sarajeva

Svež vazduh sa Romanije i miris njenih šuma budi asocijacije na neka prošla vremena. Ali, Sarajevo o kojem su pisali Andrić, Džumhur, Selimović i Sijarić, a opevali ga Ujević, Sarajlić i Sidran – više ne postoji! ranjeno je i podeljeno. Na Istočno, odnosno srpsko, i federalno, odnosno bošnjačko-hrvatsko Sarajevo. Istočno je nastalo posle Dejtonskog sporazuma, kada je Sarajevo pripalo Federaciji BiH, a izrevoltirani Srbi osnovali svoje – Srpsko Sarajevo. Međunarodna zajednica ga je na brzu ruku preimenovala u Istočno – radi "mira u kući".

Dok se putem penjemo ka Lukavici, sa desne strane, u kotlini, iznad krovova opažamo silesiju novih minareta koje se presijavaju na suncu. Kao koplja pobodena u zemlju.

Svega ima, ali…

Prvi utisak o Istočnom Sarajevu jeste da to i nije grad, već predgrađe – čim se maknete od najužeg centra zgrade su od još neomalterisane cigle. Od "gole livade" u kratkom roku organizovane su sve javne ustanove – škole, opštine, policija, bolnica… Uslova za život sada ima, a kako ljudi žive? Kao svi koji su za sobom ostavili imovinu, uspomene, najbliskije – a poneli samo najnužnije. Ko je ima sa čim, nešto je napravio. Ima privatnih firmi, radnjica, novih lepo uređenih motela kakav je i "Veljine", miran, domaćinski. U dvokrevetnoj sobi cena je 70 KM odnosno 35 evra.

Istočno Sarajevo

Od većih objekata postoji i sportska hala, pa moderan tržni centar "Tom" sa restoranom i odličnom domaćom kuhinjom. Atraktivni su i riblji restoran "Toplik" i "Srpska kuća", oba u nacionalnom stilu, ali malo kome je do velikog provoda. Posla baš i nema, ne živi se lako.

Pitamo taksistu, koji nas vozi do centra Sarajeva, spuštaju li se iz Istočnog uveče u ovo donje, radi šopinga, nekog posla ili zabave.

– Ma dole rade mnogi odavde, ali se ne zadržavaju duže, nemaju šta više tamo tražit'. Pivu pije svako sa svojom rajom.

Sarajevo, preko Miljacke

To se, naravno, na turiste ne odnosi. Ima ih iz svih krajeva sveta. Živo je kao nekad, a sve ostalo – drugačije. Čim pređete Miljacku, ugledaćete ožiljke na "licu" grada, izrovašene fasade, izrešetane krovove, još je mnogo ruševina, crni se nagorela zgrada Izvršnog veća… Sarajlije neće propustiti priliku da vam pokažu ćuvike okolnih brda sa kojih su "agresori gađali grad i držali ga na nišanu snajpera". Ne mogu to da zaborave, a i kako bi – ne zaboravljaju istu muku ni na Lukavici, koja je bila pod kišom kuršuma sa Trebevića. Ali odmah posle "časa istorije" raspituju se kako je u Beogradu i trude se da vam pomognu u svemu za šta ih zamolite.

Urođeni osećaj za gostoprimstvo nadvladava ostale emocije. Sarajevo je oduvek bilo otvorenog srca, multietničko. Taj "bosanski lonac" izgubio je sada glavni začin – mnoštvo nacija, rasa, vera – blago koje nisu krnjili ni Turci za 400 godina vladavine, ni Austrijanci za 40. U Sarajevu je sada više od 80 posto Bošnjaka.

Miljacka

Miljacka, ravnodušna prema ljudskim slabostima, grabi ispod brojnih mostova – ukrasa i obeležja ovog grada. Kozja ćuprija je najstarija i na ulasku u grad, slede Šeher ćehajina, Careva, Ćumurija, Drvenija, Čobanija, Skenderija, pa nekad i ponovo Latinska ćuprija, a u međuvremenu i Principova, po atentatoru na austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda i njegovu ženu.

Josip Broz, dobar skroz

Mostovi spajaju delove grada, vodeći do centra. Spoj Istoka i Zapada, Orijenta i Evrope, prošlosti i sadašnjosti – vidljiv je na svakom koraku, Džamije, šadrvani, nekadašnji hamami i hanovi u uskim uličicama mediteranskog tipa u kontrastu sa trgovima i velelepnim palatama iz vremena Austrougarske monarhije, građenih pretežno u pseudomavarskom i neorenesansnom stilu, kao što su Većnica, zgrada Zemaljskog muzeja i vlade, Narodno pozorište… Obnovljeni hotel "Holidej In", koji blista na suncu, i dve moderne visoke kule od stakla i čelika u kontrastu su sa crkvom Sv. Josipa na Marin dvoru u neoromaničkom i pravoslavnom Sabornom crkvom u neobaroknom stilu… Takvi kontrasti, naravno, ne smetaju, već obogaćuju.

Centar grada, Titova ulica

Glavna meta turista svakako je Baščaršija (glavna čaršija), trgovinski zanatski centar građen po ugledu na arapski suk, tesnih uličica nazvanih po zanatima koji su tu bili najbrojniji. U Kazandžiluku i danas odzvanja orkestar čekića kojim se kuju bakreni ibrici i tepsije. U neposrednom komšiluku, u Saračima, radnjice u kojima se mogu naći rukotvorine od kamena, drveta, metala, stakla, kože, vune, tekstila… Ima i novotarija – bižuterije, drangulija i odeće poput pamučnih majica sa odštampanim grafitima kao što je: "Josip Broz – dobar skroz!"

Većnica

Pomenuti Josip još u ovom gradu ima svoju ulicu, kao i Štrosmajer, u čijoj su ulici brojni kafići u kojima se uveče okupljaju mladi. Grad sa svojih 440.000 stanovnika i hiljadama turista, uveče najviše liči na neku od svetskih metropola. Muzika, velegradska vreva, graciozne i lepe Sarajke, a bogme i Sarajlije, šetaju korzoom.

Baščaršija

Na garderobi ne štede, odeveni su po poslednjoj modi.

Bazar iz 1001 noći

Dugi bezistan

Na obodu Baščaršije je i čuveni Dugi bezistan, podzemni tržni centar (još jedna od zadužbina Husrefbega), sav u lukovima, kao iz 1001 noći, sa 52 dućana u koja se sliva roba i sa Istoka i sa Zapada.

Husrefbegova džamija

Prodavačice elegantne, doterane, mnoge zabrađene. I devojke koje pohađaju medresu odevaju se tradicionalno i pokrivaju, što ne umanjuje njihovu ženstvenost.

Morića han

I u Morića hanu možete videti drugarice koje su došle na kafu – jedna u farmerkama, druga u dimijama. Uz urmašice ili tufahije, turisti u dvorištu hana merkaju ručno tkane svilene i vunene tepihe, koje trgovci isporučuju i u Australiju ako treba. Atmosferu boje pesme Zaima Imamovića i Safeta Isovića, careva meraka i sevdalinki. U Sarajevu su se oduvek rađali muzičari za svačiji ukus – od Keme, Brege i Čole, preko Harisa Varešanovića i Džinovića, do Plavog orkestra, Prljavog kazališta, indeksovaca. U kafiću Mirze Delibašića mnogo fotografija i ploča koje podsećaju na Davorina Popovića, pevača Indeksa, koji je tu svraćao pre nego što je prerano napustio ovaj svet.

Sat na visokoj, vitkoj baščaršijskoj sahat-kuli pokazuje vreme kao u Londonu, odakle je u XVII veku i donet, ali po promuklim glasovima mujezina koji sa minareta pozivaju svoje vernike na jutarnju, podnevnu ili večernju molitvu, imaćete vremensku orijentaciju. Miris svežeg hleba iz imareta, najstarije pekare u gradu, mami… Male, vruće kiflice su odlične, bosanski burek poslovično dobar, a glavni hit je burek ispod sača.

Ali kad dobro ogladnite, svratite obavezno u neku od ćevabdžinica. Ćevapi od junećeg mesa u vrućem somunu, plus luk i ko voli kajmak, najjači su kulinarski brend Sarajeva (ta divota – svega 1 evro). Ni Mekdonalds mu nije mogao ništa, pa ga u ovom gradu i nema.

Inat kuća

Ko želi i voli, može otići i na jagnjetinu sa ražnja, u neku od brojnih kafana i aščinica, a može svratiti i u restoran u Inat kući, gde će čuti i priču o njenom nastanku. Kad su Austrijanci 1892. hteli da na desnoj obali Miljacke, na Mustajpašinom majdanu, sagrade velelepnu Većnicu i zbog nje poruše privatnu kuću, njen vlasnik se uskopistio – neće da je proda, a ni da dozvoli rušenje. U inat je celu preneo, kamen po kamen, na levu obalu reke, gde i danas stoji.

Druga spomen-kuća je Svrzina, u Glodinom sokaku, primer bogate begovske kuće, sa unutrašnjim muškim i ženskim dvorištem, haremlukom i selamlukom, čardacima i magazama. Opasana je zidovima koji su čuvali intimu doma od bučnog sokaka.

Sebilj česma

Česme, hamami i šadrvani, kult vode i čistoće, još jedno su obeležje Sarajeva. Među najlepše česme spada i Sebilj, čuvar Baščaršije. Ista takva se nalazi i na početku Skadarlije, a poklon je grada Sarajeva Beogradu u vreme 9. samita nesvrstanih 1989. godine i podseća na nekadašnje zajedništvo.

Nađa Orlić
Politika MAGAZIN broj 474 od 28.10.2006.

ZELENGORA

BAJKA KOJU TREBA DOŽIVETI

Guste stoletne šume smenjuju prostrani zeleni pašnjaci, iznad kojih preteći štrče planinski vrhovi. Tu su i divlji pejzaži, bistri i hladni izvori, lednička jezera prozirne vode, stada divokoza… kao da ste zabasali u dečju bajku

Zbog ratnih zbivanja na području bivše Jugoslavije, stari magistralni put od Beograda do Dubrovnika, preko Bosne, beše skoro zaboravljen. Malo je onih koji su tuda prolazili, još manje onih koji su imali priliku da zastanu i uživaju u prelepim pejzažima. Tek kada je rat minuo, pravac je ponovo otkriven, pa se opet mogu sresti turisti iz Srbije, koji koriste najkraću vezu do Jadranskog mora.

Mapa područja planine Zelengore

Od Beograda se putuje preko Valjeva, Bajine Bašte, Tare i dalje ka Višegradu, gde se prelazi državna granica i ulazi u Bosnu i Hercegovinu. Otprilike na pola puta do Jadranske obale, nedaleko od Foče (Republika Srpska), stiže se i do planinskog prevoja Čemerno, odakle počinje predeo nestvarne lepote. Pred očima putnika se ukazuju beskrajna travnata i šumska prostranstva Zelengore, planine koja će malo koga ostaviti ravnodušnim.

Put u srce planine

Mada je kolovoz dobar, drum je krivudav pa ne treba žuriti. Možda je još bolje zastati i skrenuti sa glavnog pravca, jer ćete time sebi pružiti jedno zaista nesvakidašnje iskustvo. Pre Tjentišta, u centralnom delu Nacionalnog parka Sutjeska, sa desne strane se odvaja makadamski put. Putokaza nema, pa je teško reći kuda vodi. Ipak, dobri poznavaoci ga neće "promašiti". Naime, odavde pa do sela Vrbica, koje se smatra srcem planine, valja putovati sat i po vremena, ali se trud višestruko isplati.

Pašnjaci i planinski vrhovi Zelengore

Guste stoletne šume smenjuju prostrani zeleni pašnjaci, iznad kojih preteći štrče planinski vrhovi. Tu su i divlji pejzaži, bistri i hladni izvori, lednička jezera prozirne vode, stada divokoza… Kao da ste zabasali usred dečje bajke. A u bajci, zna se, čovek zna i da zaluta. Veći broj skoro identičnih vrtača, česta magla i neobeležene staze, prava su prilika da se u ovoj Božjoj lepoti izgubite. Ako niste ljubitelj avanture, najbolje je da imate pratnju iskusnih vodiča. Tim pre što su tragovi ljudi retki, a životinja ima na pretek.

Ledničko jezero Gornje bare

Iako Zelengoru krase i brojni stenoviti vrhovi čija imena, takođe, podsećaju na bajke (Vilinjak, Bregoč, Stog, Orlovac, Planinica, Klek, Uglješin vrh), mnogi ovu planinu smatraju pitomom i blagom. Posebna draž su njene "gorske oči" – bistra jezera u podnožju vrhova. Ima ih osam i svako je primer savršenog prirodnog neimarstva. Istinska oaza u planinskom bespuću – reći će mnogi čija je noga prvi put ovde zabasala.

Ljudi je malo, ali daleko od toga da je Zelengora nenastanjena. Svake godine, od kraja marta do sredine septembra, hiljade ovaca prekriju zelengorske pašnjake. A gde je "blago", tu su i ljudi. Na njih podsećaju pramenovi dima iz brojnih katuna, gde će svakog putnika rado dočekati. I dočekati i poslužiti onim što imaju – od kafe i rakije, do nadaleko poznatih planinskih specijaliteta. A ima tu i sira i kajmaka, i mješave i domaće pogače, i svega što je priroda podarila i ljudima dala. Planinska katuništa su posebna atrakcija za posetioce, a iskrena dobrodošlica zna i da začudi ljude izbegle iz gradske vreve. Ipak, svakom će prijati i podsetiti ga na vreme kada su drugačiji odnosi među ljudima vladali.

Lovačka priča

Divokoza

Na Zelengori možete obići i istoimeno lovište, koje je, kažu, najveće u Bosni. Hvale se kvalitetnom divljači, ali i činjenicom da je ovde pre rata bilo najviše divokoza u Evropi. Ratne strahote su pogodile i zverinje, stado je desetkovano, ali se stanje iz godine u godinu popravlja. Ima tu i vuka, medveda, divlje svinje, srneće divljači, divlje mačke, lisice, risa, velikog tetreba i mnoštvo ptica i sitnih sisara.

Kalifornijska pastrmka

Jezera su poribljena kalifornijskom pastrmkom, a u obližnjim rekama – Drini i Sutjesci – mogu se naći dobriprimerci pastrmke, lipljana i mladice.

Na putu ka Planinici (1.794 m)

Zelengora pruža razne mogućnosti za aktivni odmor. Osim lova i ribolova, svakodnevno se može planinariti, voziti bicikl ili šetati tajanstvenim stazama. Ljubitelji prošlosti će imati priliku da se podsete i na neke minule događaje. Ovde se, da podsetimo, odigrala čuvena bitka na Sutjesci, u našoj istoriografiji zabeležena kao Peta neprijateljska ofanziva, a u nemačkim ratnim dokumentima kao operacija Švarc. Poznata je i po tome što je u njoj ranjen i drug Tito, ali ga to, očigledno, nije omelo da se ovde kasnije vraća kad god je bilo prilike. Posle rata su na Orlovačkom jezeru i jezeru Donje bare izgrađene dve luksuzne lovačke kolibe, koje je isključivo koristio voljeni Maršal i njegovi zahtevni gosti. Voleo je da lovi divojarca i uživa i prelepim pejzažima Zelengore. Ne znamo da li je obilazio i Memorijalni kompleks na Tjentištu, koji čuva uspomenu na stradale u ovoj bici, ali mu nećemo zameriti ako nije. Jednostavno, lovačka strast često u stranu potisne druge obaveze.

Memorijalni kompleks Tjentište

O lepotama Zelengore se dobro znalo i u nekadašnjem Habzburškom carstvu. Austrougarska vojska je probila i napravila sve puteve koji danas vijugaju po ovoj planinskoj lepotici. Oni se i danas koriste, jer drugih nema. Traju i odolevaju zubu vremena i još su čvrsta veza sa najbližom civilizacijom. Čak je i Titova lovačka kuća na Orlovačkom jezeru bila izgrađena na temeljima austrougarske kasarne, odakle je kontrolisan put pored jezera, koji vodi ka Kalinoviku. I oficiri carske vojske su ovde rado boravili, lovili i vojnički staž trošili. I o svojim utiscima ukućanima pisali, pa je i to, verovatno, razlog da carske vlasti Zelengoru stave pod poseban režim zaštite.

Suton na Zelengori

Velelepna lovačka zdanja su u poslednjem ratu opustošena, a na njihovom mestu su sada izgrađene skromne ali funkcionalne planinske kolibe. Nudi se komforan smeštaj po pristupačnim cenama, ali pravim ljubiteljima prirode, onima kojima udobnost na planini nije potrebna, mogu prespavati i u sređenom kampu na obali jezera. Šta god da izaberu, boravak na Zelengori će im, verujemo, ostati u trajnom sećanju.

Ivan Čančar
Horizont 10/06

TREBINJE

NEODOLJIVI ŠARM ISPOD LEOTARA

Bistro nebo daje ljude bistra uma, pa kad se to udruži sa prelepim gradom – onda postaje jasno zašto je veliki Jovan Dučić žarko želeo da ga sahrane na jednom od okolnih brda, da mu zavičaj bude na dlanu

Sve što sam o Trebinju znala bilo je iz novina, u vezi sa raspadom Jugoslavije i prilikama nastalim usled toga. Nigde ni reči o samom gradu, lepotanu neodoljivog šarma ispod Leotara koji je, po jednom predanju, ime dobio po grčkoj reči elefteria – sloboda. I zato je on za mene predstavljao pravo otkriće, biljur skriven zahvaljujući geografskom položaju i udaljenosti od važnih magistralnih puteva. A opet, možda upravo zahvaljujući tome, Trebinje je to što jeste – pravi mediteranski grad usred hercegovačkog krša. Nedostaje mu samo morska obala.

Mapa lokacije Trebinja

Umesto nje, tu je smaragdna Trebišnjica za koju se verovalo da je najveća ponornica na svetu sve dok, u Africi, nije pronađena veća. No, ne sekiraju se Trebinjci toliko zbog toga. Više im je žao što je reka, izgradnjom akumulacionog jezera, izgubila nekadašnju čar i što nema više onih vrbaka u kojima se uz stisak ruke učilo šta je ljubav. Žao im je i što za letnjih žega ne mogu da se rashlade u njoj jer sadašnja temperatura vode od 17 stepeni ne prija ni najodvažnijim, pa ni članovima vaterpolo kluba koji su dobili struju, ali izgubili bazen koji im je priroda podarila. Žao im je i što je ukroćena, saterana u betonski kanal dugačak pedeset kilometara da ne bi zaludu gubila vodu. Mada, priznaju, ne plavi više kao nekada.

365 soba pod zemljom

Betonom ukroćena Trebišnjica

Naravno, nije Trebišnica jedino čime se grad na nekada čuvenom Via Bosnia ponosi. To je i neverovatno bistro nebo neobičnog plavetnila i vazduh u kojem se mešaju morska i planinska strujanja. Bogomdan, kažu, za astmatičare i razvijanje zdravstvenog turizma. Sam grad ne bi bio to što jeste da se, sticajem istorijskih okolnosti, u njemu nisu isprepleli razni uticaji i kulture. Ponešto od toga zapisano je u "Letopisu popa Dukljanina", mnogo toga se nalazi u beleškama dubrovačkog. ali i bečkog i drugih arhiva. Ovo je, ipak, bio grad u kome ni Turci nisu nalazili mane, naprotiv.

Panorama grada

Svoj pečat ostavila je i Austrougarska koja je sravnila sa zemljom sve što je bilo izvan bedema tek osvojenog Trebinja i grad isplanirala po svom ukusu i meri, po uzoru na primorske. Otuda onaj šmek Mediterana. Austrougarska je baš ovde podigla i tvrđavu od koje je malo šta ostalo. Jedno od njenih čuda bilo je i 365 soba pod zemljom, po jedna za svaki dan u godini, i četiri kupole za topove koji su tada bili čudo vojne tehnike: okretali su se oko sopstvene ose. Iz njih, na sreću, nikada nije ispaljena nijedna granata je Habzburška monarhija pala pre nego što je tvrđava završena.

Ono što je za njom ostalo bila je železnička pruga i prvi agregat za struju. Jedna od retkih tvrđava na Balkanu, koja je po veličini mogla da se meri sa Petrovaradinskom, srušena je posle Drugog svetskog rata.

Arslanagića most

Šta misli jedan Trebinjac?

Trebinje je grad koji je dugo živeo od vojske, rekao nam je naš vodič kroz priču o ovdašnjoj povesti Nikola Mišo Ratković, inače rođeni Trebinjac. U vreme kad je imao jedva 4.000– 5.000 meštana, u njemu je bilo 5.000–6.000 vojnika, a uz njih su išli trgovci i zanatlije. Industrije nije bilo, pa je zahvaljujući tome Trebinje ostalo čisto, nezagađeno.

Prilike su se promenile posle Drugog svetskog rata kada je podignuta industrija alata od koje je praktični živeo ceo grad. Raspadom Jugoslavije ona je gotovo ugašena, a danas privatizovana. Hoće li opet biti ekonomska potpora gradu, videćemo. Izvori prihoda traže se na drugim stranama, ali malo ko ume da objasni gde je to, obzirom na to da privrede gotovo i nema.

Ipak, u svako doba dana, kafići su puni pa tako čoveku sa strane izgleda da je stepen nezaposlenosti obrnuto proporcionalan njihovoj posećenosti. Ono što još iznenađuje jeste to da u njima devojke i mladići sede odvojeno. Isto je i na šetalištu. Prava je retkost videti neki par zajedno. Da li je u pitanju patrijarhalni duh sredine, ne baš naročito uočljiv kad su u pitanju neke druge stvari, teško je reći. Recimo, strogost vaspitanja gotovo ne postoji kad je u pitanju saobraćaj. Uskim ulicama u centru grada vozi se kao na kakvom reliju, a prekori ili glasan protest, kažu, nisu baš preporučljivi. Zbog posledice rata, objašnjavaju.

Manstir Tvrdoš

Inače, u ličnom kontaktu, Trebinjci su vrlo predusretljivi, ljubazni, spremni da pomognu i, po rečima nekih sagovornika, osećaju se kulturnom elitom. Ali, opet po tvrđenju upućenih, Trebinjac nije čovek koji će odmah reći šta misli. Pričaće i pričaće, ne izjašnjavajući se ni o čemu dok vas dobro ne upozna, što ne mora obavezno da se shvati kao mana već kao posledica viševekovnog iskustva. Ovde su se zaista smenjivali gospodari i, da bi se opstalo, moralo je da se razvije umeće preživljavanja.

Uloga Dučića

Ništa manje nisu vidljive ni neke sasvim posebne niti koje Trebinjce vezuju za njihov grad. Uzmimo samo Jovana Dučića, pesnika koji je (ma koliko bio daleko) uvek žudeo za njim, uzdigao ga do nebeskih visina, trudio se da mirisu Orijenta, koji su ovde u svom bagažu doneli Turci, doda začin Mediterana, pre svega sa pogledom na obližnji Dubrovnik i Cavtat. Zahvaljujući tome, u grad na Trebišnjici stizale su pošiljke iz Grčke, Španije, Egipta, sve ono što je trebalo da ga približi svetu. I nikakvo čudo onda što ovdašnji Muzej Hercegovine spada u najbogatije u Republici Srpskoj.

Zgrada opštine

Teško je u malo reči pobrojati sve šta je Dučić učinio za zavičaj. Jedna od najvidljivijih stvari svakako je park u centru koji je nastao po njegovoj želji i u kojem su, tačno jedna preko puta druge, smeštene skulpture dva velika pesnika – Njegoša i Dučića. Prvi podignut 1934. a drugi 1996. godine.

Skulptura Jovana Dučića u parku u centru grada

Sa tim parkom, zamišljenim kao spomenik srpskom duhu, čuvaru tradicije, vezan je, u civilizaciji posve redak slučaj koji se dogodio za vreme Drugog svetskog rata kad su ustaše i bukvalno za grane platana – jednog od simbola grada – obesile Njegošev spomenik. Skinuo ga je i sačuvao jedan musliman. Sa parkom, ali i ovdašnjim mentalitetom, u vezi je i priča koja, onako "muški", kaže da će iz njega devojka izaći nedirnuta tek kad kameni lavovi na ulazu u njega zariču, kad Njegoš okrene list knjige koju drži u ruci i kad topovi na bedemu počnu da pucaju.

Na park se naslanja bašta pod platanima koji su ovde stigli zajedno sa Austrijancima. Ima ih tačno 16, što zna svaki rođeni Trebinjac i što je test pitanje za svakog ko se nekom hvališe da je baš odavde. Pod više od stoleća starim razgranatim krošnjama, koje i po najvećim žegama pružaju dubok hlad, voleo je, kažu, da sedi Josip Broz Tito. U njihovoj senci je i neveliki, ali vrlo ljubak, hotel "Platani" u kojem ima samo 26 postelja, pa je uputno na vreme rezervisati sobu u njemu. Dvokrevetna soba košta 110 KM.

Novi život Starog grada

Restoran Alfa

Trebinje jeste malo i, osim svoje lepote i hercegovačke Gračanice na obližnjem brdu Crkvina (gde su 22. oktobra 2000. godine, 57 godina nakon smrti u SAD, preneseni zemni ostaci Jovana Dučića a koju je, kao zadužbinu, podigao Branko Tupanjac, Trebinjac nastanjen u SAD) u čijem su kompleksu i galerija i ikonopisačka radionica, malo toga nudi potencijalnom turisti. Ipak ono je ekonomski, kulturni i visokoškolski centar. Pored Likovne akademije, u njemu su i Viša turistička škola i Fakultet za menadžment.

Motel "Konak" u selu Mosko

Istini za volju, Trebinje ima još jedan, znatno veći od prethodnog, hotel "Leotar" koji je takođe često pun. Ako vam se dogodi da na vreme ne obezbedite konak, ne znači da ćete čitavu noć morati da probdite u nekom kafiću ili automobilu. Samo desetak kilometara od grada je selo Mosko i u njemu izuzetno dobro opremljen motel "Konak" koji će vam ostati u sećanju po dobroj usluzi, prihvatljivim cenama i ljubaznom osoblju.

Stari grad

Posebnost Trebinja svakako je i Stari grad koji se razbaškario na desnoj obali Trebišnjice u kojoj se danonoćno samozaljubljeno ogleda. Poput kamenog Narcisa. Nekada moćno i teško osvojivo utvrđenje, danas je svojevrsna niska lepih kafića i restorančića, galerija i negovanih bašta. U blizini je i Dučićeva ulica koja je, pored toga što je najlepša u Trebinju, popločana kamenom, po želji kamenoresca Gojka Šiškovića koji je smatrao da na taj način treba da se oduži rodnom gradu. Nažalost, umro je pre nego što mu je želja ispunjena, ali je nesumnjivo uspeo da doda još jedan biser u lepom đerdanu Trebinja. I zarobi oči stranca, tako da ih zauvek ovde iznova traži.

Olga Vukadinović
Politika MAGAZIN 505 – 03.06.2007.

BANJA LUKA

KRAJIŠKA LEPOTICA

Banjaluka je grad mladih, zelenila,bogate istorije i – lepih žena. Tu će vas na svakom koraku dočekati ljubazni i predusretljivi domaćini

Kad dođete u Banjaluku, glavni grad Republike Srpske i drugi po veličini grad Bosne i Hercegovine, odmah vas osvoji ljubaznost sa kojom Banjalučani dočekuju sve goste, a posebno putnike koji ovamo dolaze iz njima bliske Srbije. Zatim zapazite i optimizam, još jedno od obeležja naroda ovoga kraja, koji se može osetiti na svakom koraku, a koji njegove žitelje nije napustio i pored teške ekonomske situacije i činjenice da je donedavno ovde besneo rat.

Mapa lokacije Banjaluke

Treća stvar koju posetilac primeti jeste čistoća grada kojoj se, stiče se utisak, posvećuje izuzetna pažnja. Ulice, parkove, autobuske stanice, tržnice i druga javna mesta i zelene površine nigde nećete videti "začinjene" otpacima, niti ćete ovde zateći prenatrpane kontejnere.

Banjaluka je poznata i po zelenilu. Doduše, proces urbanizacije i želja da se, naročito u centru, iskoristi svaki slobodan prostor učinili su svoje, pa je zelenih površina manje nego ranije. Ali, lepi drvoredi i dalje krase mnoge banjalučke bulevare, a tu su i parkovi. Najpoularniji su Grad-ski park, smešten u samom centru, pa park "Mladen Stojanović" i zelena površina oko čuvenog Kastela.

Najzad, ne možete a da ne primetite i lepe devojke svuda oko vas: Banjalučanke je još u bivšoj Jugoslaviji bio glas da su najlepše u zemlji, a sudeći po onome što smo ovde videli, ta procena bila je više nego osnovana!

Panorama Banjaluke

Opčinjeni Rimljani

Banjaluka, smeštena u srcu Bosanske krajine, imala je više nego burnu istoriju. Ovde su naselje osnovali Rimljani, opčinjeni njegovim položajem, ali i izvorima termalnih voda koje su otkrili u okolini. Prvo naselje podigli su na mestu današnjeg Kastela, utvrđenja smeštenog blizu centra grada, koje očekuje obnova i čiji turistički potencijali, stiče se utisak, nisu dovoljno iskorišćeni. Isto bi se moglo reći i za obližnje izvore termalnih voda u Srpskim toplicama (Šeheru), Slatini i Laktašima.

Kastel

Na mestu rimskog nastalo je srednjovekovno utvrđenje, a pod imenom Banjaluka grad se prvi put pominje 1494. godine, u jednom pismu ugarskog kralja Vladislava II. Pod turskom vlašću grad se nalazio od 1528. do 1878. Tada je Banjaluka bila sedište vilajeta i u njoj su podignuti mnogi vredni kulturno-istorijski spomenici poput džamije ferhadije i drugih zdanja. Austro-ugarska je ovim prostorima vladala od 1878. do 1918. U tom periodu otvorene su Trgovačka škola i (1885) ponos grada – Velika realna gimna­zija. Bogoslovija je, inače, osnovanajoš 1866.

Pre i posle zemljotresa

Najveći urbanistički i kulturni procvat grad je ipak doživeo u vreme "prve" Jugoslavije, i to početkom tridesetih godina XX veka, u vreme bana Svetislava-Tise Milosavljevića. Tada su izgrađene zgrade Banskog dvora, Banske uprave, Sokolskog doma, Hipotekarne banke, Narodnog pozorišta, Higijenskog zavoda.

Banski dvor

Nažalost, tokom Drugog svetskog rata, kada je Banjaluka bila u sastavu Nezavisne države Hrvatske, grad i njegovo stanovništvo veoma su stradali, a ubrzanu posleratnu obnovu preki­nuo je katastrofalan zemljotres, koji je Banjaluku pogodio 27. oktobra i 31. decembra 1969. godine. U njima je stradalo mnogo ljudi, a oštećeno je oko 80 odsto zgrada. U centru grada, na Trgu Krajina, nalazi se sat koji podseća na taj događaj.

Posle toga Banjaluka je potpuno obnovljena, podignuta su mnoga moderna naselja (građena po čuvenom "Žeželjevom principu"), a 1975. godine osnovan je i Univerzitet. Onda su 1992. došli novi rat i nesreće. Njegove posledice se još ocećaju, ali Banjaluka ubrzano vida ra-ne i postaje ponos Republike Srpske i cele Bosne.

Zgrada Vlade Republike Srpske

Grad se prostire na oko 15.000 hektara i ima više od 200.000 stanovnika. Ovde su smešteni Vlada i Predsedništvo Republike Srpske, Skupština grada, Narodna i Univerzitetska biblioteka, Narodno pozorište, Narodni muzej, Arhiv, Univerzitet, Klinički centar, Dečje pozorište, 29 osnovnih i 13 srednjih škola...

Narodno pozorište

Većina državnih i kulturnih ustanova nalazi se u centru, duž ulice Kralja Petra I Karađorđevića, na Tpru Krajina, kao i duž njima paralelnih ulica Gospodskoj i Veselina Masleše. Te dve ulice čine i omiljenu pešačku zonu, sa mnoštvom modernih butika, prodavnica i kafića. U središtu Banjaluke, duž glavnog bulevara, nalaze se i zgrada pošte, hoteli "Palas" i "Bosna", pored kojeg je mali park sa bistama narodnih heroja i velikim šahovskim tablama. Sa druge strane ulice su Banski dvor (gde je Skupština RS), crkva Hrista spasitelja, koja se gradi na mestu bogomolje koju su srušile ustaše, a malo dalje, na Tpru Krajina, nalazi se i zgrada robne kuće "Boska".

Banjaluka je i grad mladih, kojima je na raspolaganju mnoštvo sportskih terena i klubova, a omiljena sastajališta su im lokali u Gospodskoj i Veselina Masleše, kao i oni duž reke Vrbas, u velikom stambenom naselju Borik. Kafići se od beogradskih razlikuju jedino po nižim cenama i nešto kraćem radnom vremenu (noćobdijama ostaje na raspolaganju nekoliko diskoteka i noćnih klubova u kojima gužva traje sve do zore).

Crkva Hrista spasitelja

U Banjaluci je, inače, uveče uvek gužva: oni malo stariji idu u restorane ili na čuveni banjalučki ćevap, mlađi sede u kafićima ili parkovima sa gitarama u ruci, korzoom u Gospodskoj se teško prolazi... sve do ponoći, kad sledi – fajront.

Jovan Gajić
Politika MAGAZIN 571 – 07.08.2008.