GOA

INDIJA NA PORTUGALSKI NAČIN

Zemaljski raj, kako mnogi u svetu nazivaju ostrvo Goa, idilično mesto južne Indije, otkrili su hipici lutajući sa rancima na leđima

Zemaljski raj, kako mnogi u svetu nazivaju ostrvo Goa, idilično mesto južne Indije, otkrili su "hipici". Natovareni samo ruksakom na leđima, mladi ljudi du svakodnevno pristizali iz celog sveta.

Mapa ostrva Goa u južnoj Indiji

Dane su provodili na obalama, a uveče su na pesku pravili žurke. Boraveći tu mesecima kao turisti, "deca cveća" nisu bila svesna da su oni bili prvi točkić koji je pokrenuo žestoku turističku mašineriju…

U odnosu na druge indijske države, Goa je "liliputanac" malenih razmera. Površina ovog ostrva je 3.700 kvadratnih kilometara, a od milion i trista hiljada stanovnika, sto hiljada živi u prestonici Panaji.

Goa

Istorija je zabeležila da su još u XIV veku na obalu Goe dolazili brodovi iz Arabije i prodavali konje za ratne pohode tadašnje vladajuće dinastije Vijajangar. Vek kasnije, 1510. godine, doćli su Portugalci. Osvajajući obalu Malabara, naročito im se dopala Goa na čijoj teritoriji stvaraju uporišta, a u velikoj prirodnoj uvali osnivaju trgovinsku ispostavu. Zanimljivo je da su Portugalci ostali ovde do 1962. godine, kada Goa i konačno ulazi u sastav Indije (Portugalci su se zadržali čak i posle proglašenja nezavisnosti Indije 1947. godine).

Palma na sto načina

Goa je Indija na portugalski način – i obrnuto! U Goi život teče van zatorenog prostora. Vreme se provodi u šetnji ribarskim selima, ulicama Stare Goe sa portugalskom arhitekturom i indijskim mirisima – ili na peskovitoj obali ili pod palmama…

Nekada su na ovim plažama uživali hipici, a danas turisti

A njih je bezbroj! Od svake visoke vitke, čupave i niske, žbunaste ili polegle iskoristi se baš sve! Lišćem se pokrivaju krovovi i prave nadstrešnice. Nezreo plod ima kokosovo mleko i hrskavo sočno meso. Zreli opadaju, od njihovih niti se prave konopci i teška užad za brodove.

A cvet! Po njemu je posebno poznata todi palma. Iz tučka njenog cveta se pravi ukusan i osvežavajući sok. Ako se ostavi da stoji nekoliko dana, onda fermentira i od njega nastaje arak – primamljivo piće za sve koji vole "dobru kapljicu". I kao i svuda u svetu, posebno uživanje je piti ga sa društvom u kafani. Ali, jednog dana je zapaženo da je veliki broj uživalaca ovog pića počeo da gubi vid! Mada se arak i dalje krišom služi po birtijama, indijska vlada je odavno zabranila njegovu proizvodnju i korišćenje.

Crni osmeh zadovoljstva

"Imate betel!" rekli su najogorčenijim zagovornicima todija. Rasprostranjen u celoj Aziji, betel je vrlo korišćen, zbog neznatne količine narkotičnih supstanci – smanjuje glad i žeđ, izaziva osećaj zadovoljstva. U šetnji obalom prepoznala sam palmu sa žutozelenim lepezastim listovima i sitnim zrnastim plodom.

Todi palme

Istucano zrno prodavci stavljaju u lisku, savijaju ga u "sarmicu" i prodaju. Oni koji žvaću betel prepoznaju se po "crnom osmehu", jer im od stalnog i dugog korišćenja zubi postaju tamni.

"Oplemenjeni" betel

U većim gradovima betel je "oplemenjen", pa se u pan (list) dodaje slatki kim, oraščić, rendani kokos, slatko od ruže, poneko zrno kardamona. Prodaje se gotovo u svakoj prodavnici, po trafikama… Uvijen u srebrnu foliju, neizbežan je na svetkovinama, svadbama, a serviran pored tanjira ili poslužen u pletenim korpicama veoma je koristan posle obilnih obeda – kao odličan digestiv!

Opasne morske struje

Arapsko more koje zapljuskuje obale Goe nije plavo! Zbog sedam reka koji se u njega ulivaju voda mu je poprimila rečnu boju. Arapsko more je toplo koliko i vazduh, ali je nemirno.

Panaji, šetalište pored Arapskog mora

– Na Goi se čuvajte sunčanih zraka i morskih struja! Sunce je tropsko, nemojte to zaboraviti ni jednog trenutka! A, za struje…

Ponda, hindu hram

Dovoljnoje reći da su odnele već dvoje nesmotrenih plivača! – govorili su nam hotelski čuvari kad smo odlazili na plažu.

Plaža

Grupa turista iz Beograda bila je poslušna – od sunca su se štitili hladom palminih krošnji, a od struja – kupanjem u plićaku!

Pre svitanja napuštamo hotel, ispraća nas usnulo selo i kukurikanje petlića ranoranioca…

Mila Stračević
Blic – KOLAŽ od 12.11.2006.

ANDAMAN I NIKOBAR

MISTIČNI ARHIPELAG

Duboko u Bengalskom zalivu, ne tako daleko od Burme i Tajlanda, proteže se najbolje čuvana indijska tajna: Andaman i Nikobar. Arhipelag od preko 500 ostrva, od kojih je većina nenaseljena, predstavlja jedinstven prirodni i antropološki dragulj, možda i jedini koji nekim čudom još uvek odoleva hiljadama godina nemilosrdne modernizacije

Andamanska i Nikobarska ostrva su daleko od matice Indije. Potrebno je vreme da bi se do njih stiglo, bilo da se putuje avionom ili brodom iz Kalkute ili Čenaja (Madrasa) na istočnoj obali Indije. Mnogo su bliže Burmi i Sumatri između kojih se protežu u blagom luku kao stotine perlica, a ustvari vrhovi planinskog venca koji je u davna vremena spajao ove dve zemlje. Ta udaljenost je vremenom postala i njihov najveći blagoslov. Pomogla je da se sačuva neprocenjiva lepota predela, kao i neki stari ljudi i njihovi drevni svetovi.

Mapa Andamanskih i Nikobarskih ostrva

Predeli

Od preko 500 ostrva ovog arhipelaga, svega četrdesetak je naseljeno i u velikoj meri pripitomljeno, sažvakano i ispljunuto. Ostalo su rajske slike. No, da se razumemo: ovde ima malo šta nalik Tajlandu, Baliju, Maldivima. To su brdovita nepristupačna ostrva, prekrivena džunglom i močvarom, puna krokodila, malaričnih komaraca i 'neprijateljskih' domorodaca. Zato se kroz njih ne hodi – radije, prilazi im se sa mora i to sporo i oprezno. Ali ne svima; mnogi su i zakonom zaštićeni od spoljnih uticaja. Kako to dobro zvuči – biti zakonom zaštićen od ljudi koji sobom nose nesreću modernog života…

Andamanska i Nikobarska ostrva

I plaže. Ah, da, te rajske plaže, u uvalicama oivičenim fjordovima i stenama, u hladu kokosovih palmi, bez ljudi, suncobrana, bez all-inclusive hotela, bez plastičnih dušeka. Bez ičega, sem debla srušenih u čestim monsunskim olujama i kornjača koje se lenjo šetaju između tirkiznih talasa i vrelog belog peska. U moru netaknuti koralni sprudovi, eksplozija života i boja. Odmor sa pet zvezdica za 'nature's true lovers'. To jest, za one koji su spremni da za malo autentičnog doživljaja prelete i preplove hiljade vodenih kilometara, prvo do glavnog grada Port Blera (Port Blair), potom satima ili danima lokalnim ferijima do tih usamljenih plaža, sa ozbiljnom kamp opremom, sopstvenom hranom i medicinom, u pravom krusoovskom stilu.

Port Bler

Toliko o netaknutom. Od onog taknutog, manje romantičnog, neizbežan je glavni grad Port Bler, koji je vremenom prerastao u tipičan indijski provincijski gradić. Jedino što je ovde drugačije, to je pogled sa njegovih brojnih brdašaca na mističnu uvalu obavijenu monsunskom maglom, u kojoj se presreću teretni brodovi i mali drveni čamci koji provode dane i noći na otvorenom moru.

Port Bler, hotel Fortune Bay

Šetalište uz samo more, svetionik, mali otvoreni sportski stadion, crkva, škola, par muzeja i mnogo straćara. Sa pokrivene drvene terase romantičnog Fortune Bay hotela posmatram tu uvalu kroz krošnje palmi, dok očekivani popodnevni tropski pljusak pokriva i nebo i zemlju i more. I razmišljam o tome koliku su volju imali Britanci kada su ovako daleko došli da krče džunglu, civilizuju, pokrštavaju i kolonizuju. Sam napor je vredan svakog divljenja, ali njegovi efekti sigurno ne.

Port Bler, zatvor za indijske revolucionare (Cellular Jail)

To što su napravili u međuvremenu je nestalo kao da ga nikad nije ni bilo, ostale su samo crno-bele fotografije i nekadašnji zloglasni zatvor za indijske revolucionare (Cellular Jail), danas spomenik "herojskoj pobedi nad zlom imperijom". Ostala su i imena mesta, ostrva i kanala – Henry Lawrence Island, Ross Island, Aberdeen Market, itd.

Ljudi

Na Andamanskim i Nikobarskim ostrvima živi tipičan indijski svet, uglavnom doseljenici iz Bengala i Tamil Nadu (jugoistočna obala Indije) koji su tu došli u potrazi za boljim životom, a u begu od bede i nevolje. Oni su tu krenuli od nule, raskrčili šumu, izgradili sela i gradove, razvili male porodične biznise.

Ali, na ovim ostrvima žive još neki ljudi, malo manje tipični i definitivno nekompatibilni sa modernom civilizacijom. To su stara domorodačka plemena kojih je ostalo još svega pet, i čiji se pripadnici broje u desetinama i stotinama, ne više. Postoji vrlo malo konkretnih podataka o njihovom poreklu i načinu života – posle brojnih neuspešnih i, smatra se štetnih, pokušaja da im se približi, lokalna administracija je odlučila da digne ruke i ostavi ih na miru. Danas komunikacije sa njima faktički i nema. Ono što se zna je da žive od lova i ribolova, love lukom i strelom, vatru su najverovatnije otkrili skoro, a neki još uvek nisu. Uglavnom ne prihvataju kontakt sa spoljnim svetom i tu žive između 30.000 i 60.000 godina. Zna se i da su ugroženi jer se njihov životni prostor smanjuje zbog ilegalnog naseljavanja na zakonom zaštićene rezervate, jer umiru u dodiru sa bolestima koje je doneo beli čovek a za koje nemaju imunitet – boginje, žutica, ali i alkohol.

Kada je tog kobnog 26. decembra 2004. u rano jutro cunami oprao obale jugoistočne Azije, zauvek izmenio predele i izbrisao tolike živote, nije zaobišao ni Andaman i Nikobar, koji su bili mnogo bliži epicentru nego Maldivi, Sri Lanka ili istočna obala Indije. Šteta po ljudske živote i naselja je bila ogromna. Par dana kasnije, indijski vojni helikopteri su krenuli da obleću udaljena ostrva u cilju procene štete po život i kulturu domorodačkih plemena. Strahovalo se da je njihov drevni svet potpuno uništen.

Pripadnik Sentinel plemena trči sa kopljem

Tada je iznad majušnog North Sentinel ostrva, napravljena i ova slika koja je obišla svet i koja dovoljno govori o jednom načinu života: pripadnik Sentinel plemena trči sa kopljem uperenim prema čeličnoj ptici.

Posledice cunamija

Ispostavilo se da su andamanska i nikobarska plemena uglavnom izbegla cunami. Priroda ih je nagradila za život u skladu sa prirodom: slušajući ptice, gledajući kako se povlači voda i kuda plivaju ribe znali su da moraju da beže duboko u šumovita brda. Indijski živalj nije bio te sreće. Otišla su sela, plantaže, kuće, porodični biznisi, ono u šta je uložen život i za šta je krčena džungla.

Sutrašnjica

Plaža

Po nekoj čudnoj životnoj ironiji, cunami je ovom volšebnom arhipelagu doneo i malo sreće, ili bar još jednu, verovatno poslednju, šansu da još malo odoli neminovnom pritisku moderne civilizacije. Broj turista se drastično smanjio, a time i pritisci na lokalno stanovništvo da dalje ugrožavaju ovaj stari fragilni svet. Mobilizovali su se i antropolozi i ekolozi koji se sada aktivno bore sa lošim navikama, ali i lošom politikom, i trude se da se Andaman i Nikobar ne pretvore u još jedan tajlandski Phuket. Bar ne još koju godinu. U međuvremenu, nature's true lovers i dalje dolaze u verovatnu poslednju krusoovsku avanturu.

Olivera Burgess
B92 od 13.10.2006.

INDIJA

INDIJSKI VEŠERAJ

Njegovo nasmejano lice je prvo što vidim svakog jutra kad izađem iz kuće i poslednje pre nego što se u nju vratim. Mršavo lice, sjajne oči i razvučeni osmeh. Uvek, svakog božjeg dana. Nikad tuga, nikad ravnodušnost, nikad nikad bes

Zove se Tedžpal. Ima 35 godina, a dala bih mu više, zbog istrošenosti i napaćenosti. U Delhi je došao pre petnaest godina iz radžastanske provincije da bi radio i preživeo. Kao i mnogi drugi u ovoj zemlji, nasledio je posao koji mu je bio suđen i kojim se cela njegova porodica i kasta bave: dhobi-wallah.

Mapa Indije

Radno mesto mu je ispred moje kapije: malo ozidano postolje i ispod njega jedan katanac koji čuva najvredniju stvar u Tedžpalovom posedu: peglu, onu staru koja se negde oko drugog svetskog rata u ostalom delu sveta preselila u muzeje starih zanata. Da, onu na ugalj.

Tedžpal

Miris upaljenog uglja

Ujutro, kad kućom počne da se širi meni tako drag miris upaljenog uglja, znam da je došao na posao i pripalio peglu. Iz obližnjih kuća posluga počinje da donosi gomile veša umotanog u bale. Košulja – 2 rupija, pantalone – isto toliko. Ne zna ni sam koliko ih ispegla dnevno – možda stotinu, možda i više. A sa tih par stotina rupija dnevno (4-5 evra) izdržava ženu i troje dece.

Pegla na ugalj

Tako radi i leti i zimi, do duboko u noć, uz jednu sijalicu i pod jednim razapetim najlonom koji ga štiti i od vrelog sunca i od monsunskih pljuskova. Samo jednom u danu zastane: seda i vadi svoj tiffin – set šerpica sa skromnim ručkom koji mu je spremila žena u cik zore: pirinač, dal (sočivo) i ćapati (hleb). I tako svakog bogovetnog dana, od kad ga poznajem.

Pouzdani i provereni

Pranje veša

Svaka ulica i kvart u ovoj zemlji ima svog dobija. Oni rade sav vešeraj: po kućama skupljaju prljav veš, odnose da se pere na veliko po rekama i kanalima, i to onako kako se to radilo u prošlom veku, uz ribanje i udaranje po kamenu. Prostiru ga da se suši po prašnjavim padinama, po ogradama javnih parkova, uz kanale i puteve. Onda se nosi na peglanje, temeljito i besprekorno, dok se platno ne zacakli.

Sušenje veša

Pouzdani i provereni, oni su još jedna indijska institucija, neizbežan motiv ovdašnjeg života. Bez obzira da li ste ovde u bekpekerskom ili 5-star stilu, naći ćete svog Tedžpala. Za samo par rupija dnevno.

Olivera Burgess
B92 – 18.12.2006.

VARANASI

PRAH, PEPEO I VEČNOST

"Stariji od istorije, stariji od tradicije, stariji i od legende, a izgleda još dva puta stariji od svih njih zajedno."

Mark Tven

Još jedan noćni voz, još jedno živopisno indijsko putovanje i gomila raspričanih saputnika. I tako prepoznatljivi povici 'chai-chai-gharm-chai', 'coffee-nes-coffee', 'pani-coldrinks' do duboko u noć. Ujutru stižemo u Varanasi (ranije Benares). Odmah shvatam da su sva ranija upozorenja bila istinita: Varanasi je za strane posetioce krajnji test razumevanja i prihvatanja Indije. Mora se videti da bi se shvatilo da i oni osnovni pojmovi kao vera, duhovnost, život, trajnost i smrt mogu nositi jedno sasvim drugačije značenje. Ovo nije i ne može biti klasična turistička destinacija, te stoga ono uobičajeno pitanje "da li ti se tamo dopalo?" ovde uopšte nije primereno.

Mapa lokacije Varanasija (Benaresa)

Varanasi, u Indiji poznatiji kao Benares ili Kaši – grad svetlosti, jedan je od najstarijih kontinuirano naseljenih gradova na svetu i mesto jednog od najvećih hindu hodočašća. Nalazi se u istočnoj Indiji, na obali svete reke Gang, i to na njenom posebno svetom mestu, gde reka naglo menja svoj tok i plovi od juga ka severu.

Za hindu vernike, ovaj grad je isto što i Meka za muslimane, a Jerusalim za jevreje i hrišćane. Ritualno kupanje u svetoj reci Gang ili gutljaj njene vode garancija su čišćenja svih grehova. Umreti ovde znači osigurati put u raj, konačno se osloboditi okova ponovnog rađanja i time dostići mokšu, hindu verziju nirvane. Možda upravo ta blizina smrti, njena sveprisutnost, kao i opušten odnos prema njoj posetioca istovremeno ispunjava fascinacijom i jezom.

Ritualno kupanje u svetoj reci Gang

Kao i u svakom indijskom gradu, put od železničke stanice do centra grada ispunjen je iscrpljujućim cenkanjem sa vozačima rikši, svađanjem sa lokalnim prevarantima, haotičnom protoku krava, džipova, bicikala i pretovarenih kamiona po prašnjavim ulicama punim rupa. Dok prilazimo starom delu grada, gužva i buka se intenziviraju do granica podnošljivosti. U Indiji život se odvija napolju, na bazarima, ulicama, u improvizovanim uličnim prodavnicama i hramovima. U Varanasiju taj život je nekako još intenzivniji, još haotičniji, preliva se svuda, preko zapaljenih gradskih đubrišta, oronulih palata, raskopanih ulica, kroz preuske zagušene ulice starog grada, sve do obale Ganga, do njenih kultnih stepenika na kojima turizam i duhovnost, život i smrt mirno koegzistiraju.

Stepenište Grad

Stepenište Grad se prostire duž zapadne obale reke do koje se silazi betonskim stepenicima, poznatijim po nazivu the ghats. Tih prilaza reci ima preko devedeset i svaki ima određenu svrhu, odnosno 'pripada' određenoj grupi vernika koji su ga izgradili ili tu izvode svoje rituale. Na njima se živi, šeta, moli i umire.

U ranim jutarnjim časovima izlazim na reku da doživim izlazak sunca na majci Gang i posvedočim rituale koji se ovde na isti način odvijaju preko 3.000 godina. Dok se, zajedno sa stotinama drugih turista, vozim malim drvenim čamcem niz obalu reke, posmatram hodočasnike kako stoje u vodi do struka, izgovaraju svete stihove, naizgled neopterećeni prisustvom uljeza i blicevima njihovih fotoaparata. Prvo tiho, a onda sve jače i jače, čuje se nežna prepoznatljiva melodija "hare Rama, hare Rama, hare Krišna, hare hare." Polako se na nebu pojavljuje užarena crvena kugla i na trenutak vlada apsolutna tišina. Molitve na reci se privode kraju i premeštaju se u stotine obližnjih hramova.

Sadus – prosjak-svetac

Sa dolaskom dana na reci se polako gasi duhovni a budi onaj dnevni, surovi život. Šetaju se turisti, hipici novi i stari, pristižu prosjaci sa decom obolelom, golom, neuhranjenom i deformisanom. Tu su i sadus – prosjaci-sveci, posuti pepelom i sa trorogom u ruci, znak da su sledbenici boga Šive, tvorca i zaštitnika ovog grada. Tu se pere veš celog grada i prostire da se suši po obližnjim padinama, prašnjavim i prekrivenim kravljom balegom i pepelom. U jednom trenutku, dok na stepenicama uz samu vodu delim bombonice deci koja se tu igraju, u vodi između dva čamca ukazuje se naduveno telo tek rođene bebe. Na trenutak zastaje, a potom odlazi dalje niz svetu reku, to bezimeno majušno telo i još jedan ugašeni bezvredan život. Uveče se ponovo izlazi na reku, i niz vodu se puštaju stotine sveća u malim činijama sačinjenim od lista banane. Molitve za duše umrlih.

Prah i pepeo

Za hindu vernika, smrt na Gangu je uzvišena, to je kraj mučnog ciklusa reinkarnacija, to je oslobođenje od ovozemaljskih muka i put na nebo. Veoma često, ljudi napuštaju svoje dnevne živote, poslove i porodice, i dolaze u svete gradove kao sto su Varanasi ili Rišikeš da ostatak života provedu u molitvama, da tu sačekaju smrt, ne bi li se pepeo njihovog tela raspršio u svetoj reci.

Manikarnika ili burning ghat

Jedan od prilaza reci u Varanasiju je i Manikarnika ghat, koji se još zove i burning ghat, jer se baš tu ceremonijalno spaljuju tela umrlih vernika. U pozadini stoje naslagana debla, kao i balzamovana tela umotana i ukrašena cvećem koja čekaju na svoj red. Spaljivanje se vrši danonoćno i obale reke na ovom mestu nikada nisu napuštene. Osim duhovnosti i bogobojažljivosti, ovde se skuplja i sva moralna prljavština ovog grada, sa mračnim likovima koji turistima nude posetu umirućima i posmatranje njihove smrti i spaljivanja. Uz to se šapatom nudi i hašiš i sve resto.

Lepota

Istovremeno, malo dalje od reke, u starim oronulim palatama i baštama skrivenim iza visokih zidova još uvek se odvija vrhunski umetnički život koji je hiljadama godina obeležavao ovaj grad. Tu su centri klasične hindustanske muzike čiji su najpoznatiji predstavnici danas Ravi Šankar i Bismila Kan, centri izučavanja sanskrita, joge i meditacije, škole slikanja mogulskih minijatura.

Benares Hindu univezitet

Jedan izlet van starog gradavodi me i u Benares Hindu University, jedan od najvećih svetskih univerzitetskih centara sa renomiranim fakultetima, muzejima i istraživačkim centrima. Zelenilo, sofisticiranost i mir, još jedna krajnja suprotnost onom drugom svetu pored reke.

Manje je poznato da je Varanasi i veoma važan budistički centar. U mestu Sarnat, nedaleko od centra grada, Buda je održao prvo predavanje po dostizanju prosvetljenja i tu je osnovao prvu zajednicu prosvetljenih (sanga). Danas je to uređeno i veoma prijatno mesto, bogato arheološkim iskopinama i muzejskim prostorima. U muzeju se nalazi i stub vladara Ašoke iz III veka pre naše ere, sa četvoroglavim lavom isklesanim u kamenu, koji je danas nacionalni simbol Indije.

Trajnost

Po povratku u guest house, u bogatoj biblioteci našeg domaćina nailazim i na monografiju koja obeležava stari način života u ovom delu zemlje, i konačno shvatam šta zaista znači pojam vanvremenskog. Požutele fotografije kolonijalnog života XIX veka otkrivaju koliko su u ovoj volšebnoj zemlji fundamentalne vrednosti i rituali ostali nepromenjeni, za razliku od neuporedivih transformacija kroz koje je zapadni čovek prošao i vrednosti kojih se pri tom odrekao.

Varanasi

Varanasi je vanvremenski grad – na njegovim stepenicama se isti život odvija već više od 3.000 godina, uz zvona hramova i slatkasti miris paljevine.

Olivera Burgess
B92 – 29.11.2006.

AGRA

TADŽ MAHAL – SPOMENIK LJUBAVI

Tadž Mahal izgrađen je u XVII veku u prašnjavoj ravnici Agre, oko 200 kilometara jugoistočno od Delhija. Od tada pa sve do danas on je ostao univerzalni simbol neizmerne ljubavi muškarca prema jednoj ženi

Izgradnja Tadž Mahala trajala je 22 godine i u njegovom završetku bilo je angažovano više od 22.000 ljudi. Prema predanju, oko hiljadu slonova je dopremalo materijal da bi bila dovršena građevina od belog mermera čija je unutrašnjost optočena dragim kamenjem. Ahat, žad, raznobojni granat i još dvadesetak dragocenih materijala ugrađeni su u intarziju grobnice, unutrašnjost građevine i pod.

Mapa lokacije Agre

Grobnica je nekad bila prekrivena pokrovom od pravih bisera, u nju se ulazilo kroz srebrna vrata filigranske izrade, a okruživala ju je čipkasta ograda načinjena od pravog zlata. Prebogati šah želeo je najvećim dragocenostima da isprati svoju voljenu ženu i za to angažovao najbolje majstore. Pljačkaši su u XVIII veku iz Tadž Mahala odneli veliki deo ovog blaga, ali je sačuvana građevina neprolazne lepote.

Ožalošćeni šah

Ovo veličanstveno zdanje podigao je peti car Indije iz dinastije Mogul, šah Džahan (1628-1658). Verovao je da potiče od velikih zavojevača Timur Lenka i Džingis Kana. Kada je 1631. godine izbila pobuna u njegovom carstvu, sa vojskom je krenuo da je uguši. Kao i uvek, sa njim je krenula i njegova žena carica Mumtaz Mahal čije ime u prevodu znači izabranica palate. Ona se zapravo zvala Ardžumand Banu Begum i bila je ćerka prvog ministra svemoćnog velikog mogula, cara Džahangira, što znači Osvajač sveta.

Tadž Mahal

Njenu lepotu opisivali su pesnici pevajući o mesecu koji je trebao da se sakrije kada bi se Mumtaz Mahal pojavila. Ona je u pravom smislu reči bila vladarka sveta, a šah Džahan je, kažu, živeo da bi joj ugodio. Obožavao ju je, obasipao blagom iz svojih riznica i cvećem iz svojih vrtova. Mumtaz je za sedamnaest godina braka imala četrnaest porođaja, ali je poslednji bio koban. Dan pošto je na svet donela lepu kćer, u logoru Burhanpur, gde je pratila muža koji je u toj oblasti ratovao, preminula je od groznice. Bilo je to 1629. godine. Šah Džahan bio je toliko ožalošćen da je odustao od daljeg vojnog pohoda, vratio se u palatu, ušao u jednu odaju i iz nje nije izašao devet dana. Ništa nije jeo ni pio, a jedini znak da je živ bilo je ječanje koje je dopiralo iz odaje. Kada se pojavio pred podanicima, njegova kao ugljen crna kosa bila je bela kao sneg.

Spomenik besmrtnosti

Šah Džahan i Mumtaz Mahal

Šah Džahan je imao mnogo žena, ali sa smrću Mumtaz Mahal izgubio je svoju radost, zvezdu vodilju i dušu svog života. Tugovao je za njom i svojom jalovom moći jer je bio kralj sveta, ali potpuno bespomoćan da produži život one koja je bila njegova ljubav. Kad već nije mogao da je zadrži pored sebe, odlučio je da joj podigne velelepni spomenik i tako je učini besmrtnom.

O mauzoleju Tadž Mahal govori se vekovima i tako iznova oživljava čudo ljubavi i njena nemilosrdna prolaznost. Na obalama široke i lenje reke Jume, Mumtaz je bila srećna pa je šah odlučio da u Agri, trećoj od prestonica mogulske Indije podigne grob kao "uspomenu na Mahal".

Čudesni arhitekta

O Tadž Mahalu se zna gotovo sve, ali je i dalje tajna koji je arhitekta zaslužan za ovo delo izuzetne lepote. Prema jednom predanju, portugalski misionar Sebastijan Manrike, koji živeo u Bengalu između 1628. i 1642. godine i koji je dospeo u Agru da bi otkupio zarobljenog sabrata, tvrdi da je tvorac bio italijanski zlatar, izvesni Đirolamo iz Verone. On daje čak i pojedinosti: "Car ga je pozvao i rekao mu da želi da podigne veliku i veličanstvenu grobnicu svojoj prerano preminuloj supruzi, pa je od njega zahtevao da načini potpuno pregledan projekat. Arhitekta iz Verone je ispunio ono što se od njega tražilo i za samo nekoliko dana predao mu više maketa prelepe građevine. Caru se svidela lepota projekta, ali se u aroganciji ponosnog varvarina njegovo veličanstvo razjarilo zbog niske cene koju je predložio…" Međutim, ostaje sporno zašto bi jedan katolik podizao grobnicu princezi koja je progonila hrišćane.

Crtež prostornog plana mauzolejskog kompleksa

Dvesta godina posle oca Manrikea, Agru je posetio major Džems Luis Šliman koji je tvrdio da je arhitekta Francuz Osten iz Bordoa, takođe zlatar. Indijska deca uče da je tvorac poštovanog Tadž Mahala majstor Isa, Turčin lutalica, takođe neutešni udovac. To bi moglo biti približno tačno, jer se ustad Isa zvao još ustad Kan efendija, Isa Muhamed efendija, Isa Kan…

Možda i nije bio poreklom baš iz Turske, nego iz Isfahana ili iz Samarkanda ili iz Kandahara… Bio je hrišćanin, ali o tome nije govorio, ili je bio Jevrejin, možda Arapin? Rus?

Grobnica carice Mumtaz Mahal

Možda su čak bila dvojica ustada, ustad mamur Nadil al Asar i njegov brat ustad Hamid, Persijanci, što bi donekle objasnilo izvesne stilove na zdanju.

Ono o čemu se tvorci svih ovih verzija slažu jeste to da kad je grobnica završena, šah Džahan je bio toliko zadovoljan da je arhitekti odsekao glavu, njegovim pomoćnicima šake, a kaligrafe oslepeo, tako da nikada više niko od njih ne napravi slično remek-delo!

Osmougaoni mauzolej

Osmougaona osnova mauzoleja

Tadž Mahal je neponovljiv. Za mesto na kome će počivati njegova voljena žena, šah je izabrao mesto koje je moglo da se vidi sa prozora njegovih odaja. Središte kompleksa čini veliki osmougaonik od belog mermera sa vertikalnim ivicama oborenih uglova i sa dubokim udubljenjima pokrivenim klasičnim mogulskim lukom. Iznad toga, četiri ugaone kupolice uokviruju središnju, čija visina dostiže 61 metar. Jednostavne je i moćne strukture, neki su je poredili sa laganim šatorima nomada, sa snežnim vrhovima Himalaja, sa lenjim letnjim oblacima, a, ipak, najsličnija je stogovima sena kojih ima mnogo u dolini Agre.

Na 37 metara ispod kupole, koja je samo ukras, nalazi se još jedan polukružni krov koji natkriva veliki osmougaoni prostor u koji svetlost prodire kroz osam prolaza koji vode ka udubljenim prozorima fasade. U osmougaonoj dvorani, zaštićeni pregradom od šupljikavog mermera, u svojim sarkofazima počivaju večni ljubavnici. U samom središtu se nalazi sarkofag Mumtaz Mahal koji je prazan kao i sarkofag njenog supruga, jer se pravi grobovi nalaze u podzemnom prostoru. Pored njenog sarkofaga, malo veća i malo viša je počasna grobnica šaha Džahana.

Počasna grobnica šaha Džahana

Šah je sebi bio namenio drugi veliki mauzolej, koji bi bio sagrađen blizu Tadž Mahala i sa njim povezan srebrnim mostom. Nažalost, nije stigao da ga sagradi, jer je mnogo vremena utrošio oko izgradnje grobnice svojoj voljenoj ženi. Ukrašeni su intarzijama stilizovanog cveća od najskupocenijeg materijala i reljefima u mermeru.

Kada mu je 1658. godine sin preuzeo presto, šah Džahan stavljen je u kućni pritvor. Živeo je još osam godina sa jednom jedinom mogućnošću da kroz prozor svoje odaje preko reke Jume posmatra počivalište svoje voljene žene. Straža ga je našla mrtvog u 74. godini. Kad je 1666. godine umro, njegov sin Aurangzeb je zaključio da je besmisleno i dalje rasipati novac kraljevstva da bi se podigao još jedan mauzolej, pa je oca sahranio pored voljene Mumtaz. Izneverio je očev testament, ali je poštovao duh istorije.

Među sedam svetskih čuda

Veličanstveni Tadž Mahal

Sem što je Tadž Mahal bio vekovima na meti pljačkaša, istorija beleži i više destruktivnih ideja koje, na sreću, nisu realizovane. Naime, lord Vilijam Bentik, engleski guverner koji je radio za akcionare jedne indijske kompanije, poželeo je da 1830. godine razruši "dekadentnu" mogulsku građevinu i da mermer pošalje u Veliku Britaniju gde bi ga neki pripadnici nižeg plemstva iz Kenta ili Devona upotrebili za izgradnju svoje kuće ili za ogradu. Tadž Mahal je spaslo to što u "naciji trgovaca" niko nije želeo da trguje mermerom sumnjivog porekla!

Veličanstveni mauzolej Tadž Mahal uvršćen je među sedam svetskih čuda. Na hiljade turista svake godine slikom ga ovekoveči. Parovi sklapaju ruke praveći polukrug dok im fotograf pokazuje koju pozu da zauzmu da bi se Tadž Mahal našao između ljubavnika. Simbolično, bar na tren, zaljubljeni par "grli" ovaj simbol neprolazne ljubavi.

Zorica J. Marković
Stil magazin 60 – 18.02.2008.

VARANASI

POSLEDNJA OVOZEMALJSKA DESTINACIJA

Varanasi (Benares) je Sveti grad na Gangu, najstariji živi grad na svetu, centar hinduističke religije i za mnoge hinduse, poslednja ovozemaljska destinacija

Posle 10 dana provedenih u hladnim i maglovitim planinama Sikima, radovala sam se toploj klimi Varanasija. Taksi nas je dovezao u stari grad i posle kraćeg lutanja, pronašli smo sobu u prijatnom guest-house-u Pooja, sa velikom terasom na krovu sa koje se pružao pogled na čitav grad. Iscrpljeni od dugog puta, obilazak smo ostavili za sutra, a to veče proveli zagledani u stotine sveća koje su plutale rekom, uz nežne zvuke flaute.

Mapa lokacije Varanasija

Probudila sam se i otvorila prozor. Vreo vazduh je ušao u sobu. Bila sam srećna zbog te toplote. Gotovo je sa smrzavanjem na severu.

Spaljivanje siromašnih

Prvo što smo obišli je bio Nepalski hram u Starom gradu. Po legendi, podigao ga je nepalski kralj, koji je došao u Varanasi kako bi mu sveštenici tog najsvetijeg grada pomogli da dobije naslednika. Posle rođenja sina, u znak zahvalnosti, podario im je prelep hram ukrašen statuama izrezbarenim u najfinijem drvetu. Pored hrama je bila oronula zgrada koja je izgledala napušteno. Popeli smo se stepenicama do vrha i ušli u prostoriju u kojoj je sedelo i ležalo tridesetak ljudi, mahom staraca. Bili su to vernici iz raznih krajeva Indije, došli da provedu svoje poslednje dane u Varanasiju. Po verovanju, ko umre u svetom gradu, biće prosvetljen. Sa terase smo videli mrtva tela, uvijena u bele čarsave, položena između zapaljenih cepanica. Na tom mestu su spaljivani siromašni.

Spaljivanje siromašnih

Okupljeni ljudi su ćutke posmatrali vatru. Jedan čovek je dugačkim štapom povremeno razgarivao plamen. To je bio njegov posao, u bukvalnom smislu. Vatra se održavala 4 sata, potom su pepeo pokojnika i neizgorele ostatke bacali u Gang. Bogati su sebi mogli da priušte spaljivanje u krematorijumu. Okupljeni ljudi su mahom bili porodica preminulog. Niko nije plakao. Za njih smrt nije predstavljala kraj, nego početak.

Varanasi je njegova poslednja ovozemaljska destinacija

Gatovi za ritual kupanja

Stepenicama smo se spustili do reke, niz koju su u liniji bili poređani Gatovi, u stvari stepenice koje su vodile od hramova i palata do reke, na kojima su se hindusi okupljali za rituale kupanja u svetoj reci. Bilo ih je ukupno 100 i svaki je bio drugačiji, sa posebnom religijskom ulogom. Mi smo bili u Man Mandir Gat-u. Poslednji, Asigat je bio udaljen sat vremena šetnje. Duž reke su se smenjivali hramovi i palate, oronuli, ali veličanstveni. Harischandra Gat je bio najpoznatiji. Tu se nalazio krematorijum, bezlična betonska zgrada. I ispred krematorijuma su se neprekidno vršili rituali spaljivanja. U neku ruku, to je bila turistička atrakcija i mnoštvo okupljenih su posmatrali tela koja gore.

Asigat je imao toplu, prijateljsku atmosferu, kakva se može osetiti u predgrađima velikih gradova, a koja je i meni i mom saputniku jako prijala, pa smo odlučili da se sutradan preselimo u taj kraj. Ručali smo na terasi malog restorana Vatika, sa pogledom na reku, poznatom po velikom izboru italijanskih jela. Veverice su skakale između stolova i skupljale ostatke hrane.

Gatovi za ritual kupanja

Ujutro smo spakovali torbe i čamcem se spustili do Asigat-a. Sa reke je grad izgledao još lepše, jer su se hramovi mogli videti u svoj svojoj raskoši. Reka je bila mutna, smenjivale su se nijanse zelene, žute i tamno braon boje. Nešto je plutalo po površini. Bilo je to beživotno telo dečaka. Nije imao više od 10 godina. Čamdžija je ravnodušno slegao ramenima i nastavio da vesla. Smrt je ovde bila deo života više nego bilo gde drugde.

Nije lako opisati Varanasi. Bosa deca su trčala po gomilama đubreta, na pločnicima prekrivenim kravljim izmetom ležali su narkomani i buncali u delirijumu. Devojčice i žene su skupljale osušenu kravlju balegu i slagale je u velike platnene torbe koje su spretno nosile na glavama. To je bio glavni izolacioni materijal. Šetnja kroz grad je predstavljala odlazak na ratište. Neprijatelj je vrebao sa svih strana. Trotoar nije postojao, a vozači nisu mnogo marili za bilo kakve prepreke na putu, pa ni za pešake. Ako bih pažnju usmerila na izbegavanje motora, rikši i bicikala, rizikovala bih da završim do guše u kravljem izmetu. Dileri su nas neprestano saletali i nudili sve vrste opijata. WC je bio svuda gde može da se čučne i čitav grad je smrdeo kao javni toalet. I pored svega toga, nešto drugo je ostavilo jači utisak na mene. Lokalci su verovali da njihov grad štiti Shiva, govorili su da su tu sigurni i da sve elementarne nepogode, po kojima je Indija poznata, nekim čudom zaobilaze Varanasi. Bilo je nečega, pored te gužve, prljavštine, komaraca, što je teralo ljude da se na prvi pogled zaljube u taj grad.

Grad muzike

Religijski praznik Diwali

Posle par dana u Asigat-u, osećala sam se kao kod kuće. U Vatiki sam popila jutarnji čaj, potom po obilasku hramova kojima je Varanasi obilovao, zaklon od podnevne vrućine potražila sam u restoranu Hayat, koji nije imao nikakve veze sa Hyatt-om koji je nama svima poznat. Vlasnik je bio Arapin, poreklom iz Sirije. Jednom prilikom sam tu sedela u njegovom društvu i sa još dva Izraelca, dva Italijana i Indijskom petočlanom porodicom. Takva mešavina različitih kultura je moguća samo u Varanasiju.

Varanasi je i grad muzike. Svako veče su organizovani koncerti indijske klasične muzike. Prvo veče u Asigat-u smo prisustvovali koncertu profesora muzičke akademije u Varanasiju, koji je svirao tablu i njegovih prijatelja koji su ga pratili na flauti i sitaru. Zvučalo je nežno i egzotično. Zvučalo je kao Indija.

Ono što je obeležilo moj boravak u Varanasiju je veliki religijski praznik Diwali. Grad je bio okićen kao novogodišnja jelka. Prošetala sam do jarko crvenog hrama Durga, okruženog bazenom. Po tamno zelenoj, mutnoj površini, graciozno su klizila dva snežno bela labuda. U hramu su me sveštenici blagoslovili za 5 rupija, vezali mi končanu ogrlicu oko vrata, a na čelo stavili Tiku – crveni prah, nezaobilazan deo religijskog rituala.

Crveni hram Durga

To veče sam prisustvovala verskom obredu na obali Ganga. U gradu nije bilo struje, pa je svetlost sveća pojačavala svečanu atmosferu. Sveštenik je dugo čitao molitvu, koju su svi u tišini slušali. Uz zvuke molitve, vernici su prilazili reci i umivali se svetom vodom. Usledilo je puštanje sveća niz reku. Devojčica koja je prodavala sveće, objasnila mi je da je to za dobru karmu mene, moje porodice i prijatelja. Majka Ganga će me štititi.

Zalazak sunca na reci Gang

Ono što je najlepše u Varanasiju je atmosfera, koju je nemoguće opisati, ali je definitivno razlog da se ovaj grad ne zaobiđe na proputovanju Indijom.

Aleksandra Blagojević
B92 – 25.04.2008.

AMRICAR

U SVETILIŠTU SIKA

Legenda kaže da je mesto na kojem je podignut Zlatni hram, ostrvo usred jezera okruženog gustom šumom, otkrio sam Buda. Vremenom se oko jezera razvio grad Amricar

Indija je zemlja začuđujućih protivrečnosti. Na svakom koraku prepliću se sjaj i beda, drevno i moderno i zato je oduvek i privlačila putnike i avanturiste željne da osete njenu čudesnu atmosferu i vide lepotu znamenitosti starih vekovima. To je zemlje koja putnika ne ostavlja ravnodušnim, zemlja koja se voli ili mrzi.

Mapa Indije i lokacije Amricara

U Indiju sam se vraćala više puta. Svaki put sam po povratku pokušavala sa saberem obilje utisaka. To se pokazalo kao vrlo teško, jer Indija je toliku puna protivrečja da putnika zbunjuje, i koliko god da nalazite stvari koje ga zdivljuju, toliko ga druge zbunjuju, posebno broj siromaha i uslovi u kojima oni žive.

Bazen slasti i večnosti

Smeštena u Južnoj Aziji, Indija pokriva veći deo indijskog potkontinenta i sa svojih više od milijardu stanovnika koji pripadaju raznim religijama, sektama i etničkim grupama i podgrupama, govore više različitih jezika i služe se sa gotovo više od hiljadu dijalekata, ova zemlja je toliko šarolika, da putnik svaki put otkriva nove tajne koje dotad nije primećivao.

Ipak, kad bih izdvojila najlepše utiske sa mojih putovanja po Indiji, bez mnogo premišljanja to bi bila poseta Zlatnom hramu u Amricaru, o prestonici Nju Delhiju.

Amricar

Amricar, koji je nastao u drugoj polovini XVI veka, nalazi se u indijskom delu Pendžaba, neposredno uz granicu sa Pakistanom, na glavnom autoputu koji povezuje Pakistan sa Indijom. Grad nije toliko živopisan kao gradovi u okolini. Ima blizu milion i po stanovnika koji govore pendžabi, zvanični jezik ove savezne države. Izgrađen je u doba britanske dominacije u neokolonijalnom stilu.

Zlatni hram u starom jezgru grada već godinama privlači veliki broj putnika. Legenda kaže da ga je otkrio sam Buda. Nekada davno tu je bila gusta šuma sa jezerom u sredini, koje se zvalo Amrit-Sar, što u prevodu znači "bazen slasti i večnosti", i po kome je grad dobio ime.

Zlatni hram

Oko jezera počeo je da se širi današnji Amricar i samo jezero sa hramom u sredini postelo je sveto mesto Sika. Hram je sagrađen 1601. godine i njegov izvorni naziv je Hari Mandir, što u prevodu znači Božji dom. Danas je to najveći kulturni i duhovni centar Sika.

Velikodušni maharadža

U Indiji ima blizu 18 miliona Sika, naseljenih uglavnom u Pendžabu, gde je i nastao sikizam. To je jednobožačka religija koju je osnovao guru Nanak, krajem XV veka, kao spoj hinduizma i muslimanske religije i odgovor na kastinski sistem. Verovao je u jednog boga, i mogućnost bratstva među religijama kao harmoniju duhovnog i svetovnog života.

Zlatni hram, detalj

Zato Zlatni hram ima četiri ulaza koji simbolizuju otvorenost prema svim narodima i religijama. Rušen je više puta i u vreme vlasti dinastije Mugala i u doba kad su ovde vladali Englezi. Konačno, 1767. godine, kada su Siki oslobodili Pendžab, hram je obnovljen i maharadža Randžit Singlav od Pendžaba dao je 750 kilograma zlata da se hram pozlati.

Kupanje u jezeru oko Zlatnog hrama

Arhitektura hrama je mešavina hinduističkog i muslimanskog načina gradnje. Zidovi hrama su ukrašeni istim motivima kao i Tadž Mahal u Agri. Danas je hram danonoćno otvoren za svakog, bez obzira na religiju ili kastu. Da biste ušli u hram obavezno morate izuti cipele i čarape i oprati noge pred samim ulazom. I kod žena i kod muškaraca kosa mora biti pokrivena maramom. Siki su prepoznatljivi po veliki narandžastim turbanima (narandžasta je njihova boja), što daje posebnu živost ovom prostoru.

Stranci dobrodošli

U redu za ulaz u Zlatni hram strpljivo se čeka

U hramu se neprekidno pevaju pesme i recituju stihovi iz Svete knjige Sika. Originalna kopija te knjige se svako veče, uz poseban ritual, vraća u nacionalni parlament i ponovo, u zoru pred svanuće, prenosi u hram za dnevne molitve. U hramu se nalazi i kuhinja za beskućnike i sirotinju.

Ulica koja vodi do hrama ispunjena je narodom i vozilima, pa je napor probiti se do glavnog ulaza. Sve je u znaku molitava koje se održavaju neprekidno. Poseta stranaca se prati sa posebnom blagonaklonošću.

Džalianvala Bag, spomenik masakru

Nedalekao od hrama nalazi se Džalianvala Bag, mesto gde su 1919. godine, naoružani britanski vojnici ubili više stotina nenaoružanih Indijaca. Taj nezapamćeni masakr je u istoriji Indije opisan kao jedan od najvećih zločina kolonijalne vlasti nad golorukim narodom.

Jedno od najprijatnijih mesta za prenoćište u Amricaru je pansion gospođe Bandhari, koja je nedavno navršila 106 godina. Velika kuća izgrađena u neokolonijalnom stilu i okružena predivnim parkom po kome se crne krave slobodno šetaju, predstavlja neku vrstu turističke atrakcije grada. Razume se, u ovom gradu ima i sijaset hotela i pansiona a u oktobru se očekuje otvaranje Radison hotela koji će imati 5 zvezdica.

Maja Karaulac
Politika MAGAZIN 551 – 20.04.2008.