SREMSKI KARLOVCI

ROMANTIČNA ŠETNJA ULICAMA PROŠLOSTI

Iako tragovi istorije "na svakom koraku" podsećaju na burnu prošlost, danas je to mirna i lepa vojvođanska varošica, Sa Fruškom gorom u zaleđu i Dunavom ispred sebe, dobrim saobraćajnim vezama i romantičnim ulicama, Sremski Karlovci su oduvek privlačili veliki broj posetilaca

Malo je varoši u Srbiji koja će vas tako lako i neprimetno vratiti u prošlost kao što su Sremski Karlovci.

Lokacija Sremskih Karlovaca

Kada dođete do centra, zastanete pored česme Četiri lava i pogledate oko sebe, imate utisak da je vreme stalo. Za trenutak zatvorite oči i pomislite da će svakog trena, tu iza ugla, naići fijaker sa damama u haljinama od muslina i sa velikim šeširima.

Česma Četiri lava

Utisak će biti jači ako se, kojim slučajem, ovde zateknete u rano nedeljno jutro, uoči same liturgije. Tada gradić na obroncima Fruške gore oživi i dobije neki svečani, praznični izgled. Ljubitelji prošlosti će svakako uživati, ali će i druge posetioce verovatno zanimati sve ono što Karlovce i danas čini Muzejom na otvorenom.

Središte srpske duhovnosti

Panorama grada

Sremski Karlovci se u pisanim dokumentima prvi put pominju davne 1308. godine, kao tvrđava Karom. Naredna dva veka ovde vladaju razne plemićke porodice, sve do 1521. godine. kada ga od ugarske porodice Batori preuzimaju Turci. Sve do kraja Austro-turskog rata (od 1683. do 1699. godine), kada je sklopljen Karlovački mir, živopisni gradić je bio deo Turske imperije.

Najvažnije razdoblje u istoriji Karlovca, barem kada je reč o srpskom narodu, svakako je XVIII vek. Tada oni postaju centar političkog, javnog, prosvetnog i kulturnog života Srba u Vojvodini.

U doba mitropolita Vićentija Popovića, 1713. godine, ovde je iz manastira Krušedol preneto sedište mitropolije, a tada su otvorene i prve više obrazovne ustanove. Krajem XVIII veka tačnije 1. novembra 1792. godine, osnovana je Karlovačka gimnazija, a tri godine kasnije i Bogoslovija. Zanimljivo je da je u pravoslavnom svetu bila tek druga po redu, odmah posle Kijevske.

Nemiri u Beču i celoj Habzburškoj monarhiji, 1848. i 1849. godine, i ovde su ostavili dubok trag. Na velikom narodnom saboru, u istoriji poznatom i kao Majska skupština, proglašeno je Srpsko Vojvodstvo, mitropolija je prerasla u patrijaršiju, a mitropolit Josif Rajačić je proglašen patrijarhom.

Vojvodstvo su činili Srem, Banat, Bačka i Baranja, a za prvog vojvodu je izabran Stevan Šupljikac.

Vojvodina je postala deo novostvorene države Srba, Hrvata i Slovenaca, da bi jedno vreme, tokom Drugog svetskog rata, bila i deo Nezavisne države Hrvatske.

Raznovrsna ponuda

Karlovačka gimnazija

U Karlovcima sada živi nešto više od deset hiljada stanovnika. Iako tragovi istorije "na svakom koraku" podsećaju na burnu prošlost, danas je to mirna i lepa vojvođanska varošica.

Bogoslovija svetog Arsenija

Sa Fruškom gorom u zaleđu i Dunavom ispred sebe, dobrim saobraćajnim vezama i romantičnim ulicama, Sremski Karlovci su oduvek privlačili veliki broj posetilaca. Najčešći gosti su Novosađani i Beograđani, kojima valja preći 11, odnosno 57 kilometara. Stiže se autobusom, automobilom ili železnicom, ali svakako najlepše muzejskim vozom Romantika. Ovde zaista možete provesti lep i sadržajan vikend.

Znamenitosti

Opštinska turistička organizacija će vam ponuditi posetu Patrijaršijskom dvoru, koji i danas čuva ikonostas Uroša Predića, Sabornoj crkvi sa slikama Paje Jovanovića, a možete obići i Magistrat, sadašnju Gradsku kuću, sa čijeg balkona je proglašena Srpska Vojvodina. Osim toga, vredi posetiti i Katoličku crkvu, Gimnaziju u kojoj se školovao i Branko Radičević, Bogosloviju svetog Arsenija i još mnogo toga. Blizu barokne fontane Četiri lava, na kojoj se osvežavao i Dositej Obradović, sada su otvoreni brojni restorani i kafei u kojima možete probati zaista sjajne specijalitete sremačke kuhinje.

Stražilovo, grob Branka Radičevića

Ako ste ljubitelj ribe i ribljih "Đakonija", možda je najbolje prići samom Dunavu, gde će vam na terasi istoimenog hotela ponuditi širok "asortiman" svežeg ulova, a ljubiteljima roštilja preporučujemo da prošetaju do Stražilova. Reč je o brdašcetu iznad grada, od centra valja preći oko 4 kilometra, a pre nego što odlučite šta ćete pojesti, savetujemo da se prethodno popnete na sam vrh. Staza je uska i strma, ali se napor isplati. Tek kada dođete do groba Branka Radićevića, pogledate nepregledno prostranstvo Bačke preko Dunava i udahnete svež planinski vazduh, shvatićete želju prerano umrlog pesnika da baš ovde počiva. Osim Branka, Stražilovo su opevali i Miloš Crnjanski i drugi pesnici. Kada vam se oči nauživaju lepote, krenite nasumice bilo kojim putem preko Fruške gore. Gde god da stignete, sjajno ćete se provesti.

Jelena Veljković
HORIZONT 09/06

POŽAREVAC

U ZAGRLJAJU TRI REKE

Požarevac druga prestonica kneza Miloša Obrenovića, nekad je bio centar važnih političkih, kulturnih i trgovačkih zbivanja, a danas je grad spokoja i uspomena

Nema ništa lakše nego stići u Požarevac. Grad Ljubičevskih konjičkih igara udaljen je samo osamdeset kilometara od Beograda i nalazi se na nekadašnjem carskom drumu koji je povezivao sever i jug Balkanskog poluostrva, a današnjem tranzitu koji spaja „Niški” auto-put sa Đerdapskom magistralom.

Mapa lokacije Požarevca

Dobra povezanost i velika prirodna bogatstva Stiške ravnice na kojoj se Požarevac razbaškario u zagrljaju triju reka, Dunava, Velike Morave i Mlave, učinila su da postane veoma razvijen industrijski, administrativni i kulturni centar bivše Jugoslavije. I pored toga što su mu rat, koji se dogodio u državi devedesetih godina minulog veka, i težak ekonomski položaj koji je usledio kao posledica, umnogome destabilizovali tako zavidne pozicije, i dalje je ostao centar i sedište Braničevskog okruga i Braničevske eparhije. Mada nije ni najlepši, ni najznačajniji, a ni najveći, ima dovoljno razloga da se u njega svrati.

Centralni trg

Požarevac vas neće na prvi pogled zablesnuti sjajem i glamurom. Godinama nije menjao ruho, pa nije čudo što fasade na uglednim građanskim kućama i stambenim zgradama nešto novijeg datuma deluju kao popucali šavovi. Njegova lepota se i ne ogleda u spoljašnjem izgledu. On je kao predratni džentlmen. Drži do neprolaznih vrednosti koje dolaze do izražaja iako nisu upadljive. Gde se one u Požarevcu kriju?

Knez – pravo iz Pariza

Okružno zdanje – zgrada opštine

Da bi se bolje upoznao duh jednoga grada, treba najpre zaviriti u Istorijski arhiv, kao u dušu čoveka. Najznačajnijim i najstarijim arhivskim fondom koji se nalazi u njegovim depoima, smatra se Načelstvo okruga požarevačkog od 1839–1922. godine i Zbirka crkvenih matičnih knjiga koje obuhvataju period od 1817–1924. godine. Zanimljivo je da se ovde čuva i ukaz kneza Miloša iz 1817. godine kojim se zabranjuje kupovina i prodaja devojaka za sklapanje braka kao i druga brojna originalna dokumenta koja govore koliko često je Požarevac bio vrlo važno mesto zbivanja. Iz njih se saznaje da je baš ovde, 7.maja 1821. godine formiran prvi Nahijski sud u Srbiji, a 1915. godine pokrenuta prva škola za pilote i vazduhoplovne izviđače, da je 1847. godine izgrađen Magistrat, na dan Svetog Save 1847. godine osnovana Narodna biblioteka, jedna od osam najstarijih u Srbiji ili da je od 1929–1934. godine postojalo Pozorište dunavske banovine, posle čega grad do danas više nema profesionalno pozorište. Zbog velikog interesovanja samih građana za sopstvenu istoriju, već tri godine zaredom jednom mesečno organizuju se izložbene postavke.

Saborna crkva i spomenik Miloš u parku

Požarevac je u XIX veku bio i druga prestonica kneza Miloša Obrenovića. U njemu je gradio konake za sebe i porodicu, razvijao trgovinu, jer je i sam bio trgovac, oslobodio ga od Turaka u Drugom srpskom ustanku 1815. godine, a četiri godine kasnije izgradio i Sabornu crkvu posvećenu Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu koja je danas najstariji objekat u gradu. U lepo uređenom gradskom parku ispred Okružnog zdanja, on i danas „dočekuje i ispraća” putnike namernike. Spomenik „Miloš u parku” delo je poznatog vajara Đorđa Jovanovića, urađeno u Parizu 1897. godine, a na inicijativu Turističke organizacije nedavno je izrađena i mesingana statua kao reprezentativni suvenir.

Velelepna zgrada Okružnog zdanja iza njega podignuta je 1889. godine. Prema pričama starih Požarevljana na izgradnji su angažovani italijanski majstori, te zbog toga arhitektonski podseća na objekte italijanske renesanse. U njoj je danas smeštena Skupština opštine, ali, kao jedan od najlepših primera ondašnjeg graditeljstva, pre svega predstavlja ponos grada.

Narodni muzej

Nedaleko odavde ukazuje se još jedno, veoma značajno kulturno-istorijsko obeležje. Narodni muzej, posle beogradskog, najstariji u Srbiji. Dovoljno je da pogledate odeljenje arheologije sa lapidarijumom i impozantnim predmetima sa Viminacijuma (freske izuzetne lepote, pozlaćena ogledala, keramičke svetiljke i figure, bogata kolekcija staklenog posuđa...) koji svedoče da je život u vreme rimske imperije (od I do VII veka) u ovim krajevima bio veoma bogat, pa da shvatite da svet ne počinje od nas, već mnogo, mnogo ranije. U sklopu Muzeja je i etno park na Tulbi sa kućom, okućnicom, bunarom sa vitlom, brvnarom i nekoliko zanatskih radionica iz XIX veka, radi očuvanja starih zanata (grnčarski, opančarski, sarački, kazandžijski...) po kojima je ovaj okrug bio poznat.

Viminacijum

I pored velikog značaja ovih institucija, mnogi će ispred njih ipak staviti istinski hram umetnosti – Galeriju u rodnoj kući Milene Pavlović-Barili. Kad kročite u memorijalnu sobu u kojoj još stoje nameštaj i njeni lični predmeti, stolica, štafelaj i sva umetnička dela, stiče se utisak da je ona samo minut pre vas izašla. Živela je kratko, ali je iza sebe ostavila brojna likovna dela koja se svrstavaju u poetski nadrealizam, a ona u najveće autoportretiste toga vremena u svetu. Nakon priče o ovoj talentovanoj ženi sa nedokučivom setom u očima, napuštate ove odaje blago opijeni kao posle ljubavnog sastanka.

Pod suncem tuđeg neba

Nakon toga krenuli smo ulicama grada. Jedna od njih, ulica Draže Markovića, u kojoj još stoji stara kaldrma, danas je „radno mesto” požarevačkih rabadžija koji i leti i zimi satima čekaju da prevezu ugalj, drva, građevinski materijal ili da nekoga presele. Često je to uzalud, jer osim njih i stanara, malo ko tu ima neka posla. I u toku dana i uveče, najviše ih se sjati u pešačku zonu, u ulicu Stari korzo, gde su nanizani moderni kafići i butici. Dobro je što je među njima popriličan broj mladih, ali nije dobro što posle završene Gimnazije i srednje Ekonomske, Medicinske, Poljoprivredne, Politehničke i Više tehničke škole, inače smeštene u Staroj opštini koju je još 1880. godine projektovao Nikola Pašić, oni ovde i ne traže perspektivu. Mnogi svoju budućnost vide pod suncem tuđeg neba. Većina ima nekog bližnjeg koji će ga pre ili kasnije „povući” u Austriju, Nemačku, Italiju ili Švajcarsku.

Gradski park

Oni koji misle da lepše zemlje od Srbije nema i odlučno ostaju u svom Požarevcu, smišljaju milion načina da se zabave.

Ceo Požarevac je na nogama za vreme Ljubičevskih igara i tokom glumačkih svečanosti „Milivojevi dani” koje se održavaju prve nedelje u aprilu, u čast barda pozorišne scene Milivoja Živanovića, u organizaciji Centra za kulturu. Pored ove dve, važna manifestacija je i smotra folklornih ansambala sela Srbije.

Ljubičevske igre

I kafane su oduvek imale značajno mesto u životu Požarevljana. Zapisano je da je 1911. godine Požarevac imao 80 kafana i jednog lekara, a ni danas se broj ugostiteljskih objekata nije smanjio. Za razliku od ostalih, Vučko, vlasnik restorana „Gem” ne brine samo o dobrom zalogaju, već je i veliki poklonik sporta i umetnosti. Ko poželi, pre obroka može da odigra partiju tenisa, a za vreme obeda da uživa u izloženim delima vrsnih slikara, Dragana Kecmana, Paje Miladinovića i drugih učesnika slikarske kolonije.

Posle svega doživljenog, iz Požarevca odlazite sa „koferom” punim prijatnih utisaka, zahvaljujući gostoprimstvu naših domaćina, direktora pomenutih kulturno-istorijskih ustanova ove Opštine.

Dana Stanković
Politika MAGAZIN broj 476 od 12.11.2006.

DONJI MILANOVAC

LEPOTA JE U OČIMA ONOGA KO GLEDA

Ne samo da svojom širinom Dunav ovde podseća na more, već se to oseća i u vazduhu. Zahvaljujući geografskom položaju i vencu planina koji ga okružuju, Donji Milanovac ima specifičnu mediteransku mikroklimu, veliki broj sunčanih dana, prijatne i blage zime. A šta tek reći za njegovu okolinu?

Slučaj je hteo da grad sunca, Dunava i ruža, posetimo 9. oktobra, na godišnjicu oslobođenja Donjeg Milanovca. Istog dana se slavi i sveti apostol i evanđelist Jovan Bogoslov, pa su nas iznenadile prazne ulice i trg.

Mapa lokacije Donjeg Milanovca

Malo je ljudi bilo i u porti Crkve svetog Nikolaja, i taman kada smo pomislili da se ovaj grad opet nekud preselio – uputiše nas ka reci. Kada nisu kod kuće, rekoše nam ovde, nekadašnji Porečani žive na obali Dunava. Baš kao i svakog drugog dana tokom godine.

Crkva svetog Nikolaja u Donjem Milanovcu

Selio se tri puta

Nekadašnje sedište sreza, a sada varoš na teritoriji opštine Majdanpek, hvali se burnom istorijom, prijatnom klimom i jedinstvenim geografskim položajem. Sa jednom od najvećih evropskih reka pred sobom i brojnim planinskim vrhovima u zaleđu, Donji Milanovac je jedno od retkih mesta na svetu u kojem, kako bi se modernim jezikom reklo, sva čula uživaju.

Panorama Donjeg Milanovca

Milanovac je, ujedno, i sedište Nacionalnog parka Đerdap, pa je i to, valjda, dovoljan razlog da vozilo zaustavite i barem se na trenutak odmorite. Ali Đerdap nije samo voda. To je i biogeografski, kulturni, istorijski, arheološki i svaki drugi prirodni fenomen, čija lepota prevazilazi – naše granice.

Arheološka istraživanja su pokazala da se ovde živelo u pradavna vremena, Brojni tragovi prošlosti svedoče o raznim epohama i civilizacijama. Živelo se ovde u praistoriji, boravili su ovde Rimljani i Vizantinci, mnogo je tragova iz srednjeg veka. Raznovrsno istorijsko, duhovno i kulturno nasleđe čini ovo područje posebno zanimljivim. Ovde se i danas mogu čuti i videti priče, predanja i običaji iz daleke prošlosti.

Arheološko nalazište Lepenski vir

Međutim, kada danas posmatrate ovaj grad i njegove meštane, teško je odupreti se utisku da je sve nekako bezbrižno i usporeno. Možda su tome doprinele i stalne seobe, pa se i od toga sve pomalo umorilo. Nije retkost u Srbiji da jedan grad promeni stanovništvo. Jedni odlaze, drugi dolaze. Ali Milanovac je specifičan po tome što se i sam selio. I to više puta. Iz naselja Banja je svojevremeno prenet na Porečko ostrvo. Tamo ga je lako bilo čuvati od osvajača, ali ne i od ćudi prirode. Kada su se prilike malo sredile, 1832. godine, grad je preseljen na staru lokaciju Donjeg Milanovca, gde se formira kao prvo urbanističko naselje u tadašnjoj Srbiji. Gradio se i razvijao sve do 1970. godine, kada je zbog izgradnje hidroelektrane Đerdap ponovo morao da se seli. Puno je to selidbi i za jednog čoveka, a kamoli za ceo grad. Ipak, nadamo se da se konačno "skrasio" i da će ubuduće moći na miru da se razvija i raste.

Grad ruža

Pogled na Donji Milanovac sa Dunava

Naši domaćini veruju da bi Milanovac mogao uskoro da postane važna turistička destinacija. Osim Dunava, koji je sam po sebi dovoljno zanimljiv, tu su i brojni planinski vrhovi – Šomrda, Liškovac, Mali i Veliki krš. Malo koji premašuje visinu od 1.000 metara, pa ih lako osvajaju i oni kojima planinarenje nije "jača" strana. Na istoku se naziru i obronci Miroča, Deli Jovana i Velikog grebena, poznatijih iz narodnih pesama nego iz turističkih brošura. A o kakvim je pejzažima je reč, dovoljno govore brojna slikarska platna i umetnici koji su upravo tamo tražili i nalazili inspiraciju za svoja dela.

Važan turistički adut Milanovčana je i klima. Ne samo da Dunav svojom širinom ovde podseća na more, već se to oseća i u vazduhu. Zahvaljujući geografskom položaju i vencu planina koji ga okružuju, Donji Milanovac ima specifičnu mediteransku mikroklimu, veliki broj sunčanih dana, prijatne i blage zime. Prija to i ljudima i vegetaciji. A najviše cveću. Nekada je ovde po jednom stanovniku bilo čak devet sadnica ruža. danas ih je znatno manje, ali je ostao naziv – Grad ruža.

Ruže

Ljubitelji cveća i drugi posetioci grada mogu, za sada, da odsednu samo u hotelu Lepenski vir.

Hotel Lepenski vir

Ovaj hotel je sredinom osamdesetih godina prošlog veka bio jedan od najpopularnijih u staroj Jugoslaviji, ali je vremenom gubio sjaj i prilično oronuo. Prošle godine je privatizovan i verujemo da će uskoro povratiti deo "stare slave" i gostima ponuditi udoban smeštaj i kvalitetnu uslugu. Sve je više i Milanovčana koji turistima iznajmljuju kuće i stanove, a da gostiju bude što više, maksimalno se trude i turistički radnici. Uostalom, priroda je odavno ovde dala "sve od sebe" – na potezu su ljudi!

Šta videti

Okolinu Donjeg Milanovca i Majdanpeka krase predeli izuzetne lepote, nešto što će malo koga ostaviti ravnodušnim. Upravo se ovde prostiru najlepši delovi Đerdapa, po mnogima jednog od naših najlepših nacionalnih parkova. Osim obale Dunava, tu su i prelepe planinske vrleti, arheološka nalazišta, prirodni fenomeni, pećine, prelepi pejzaži i prava raskoš flore i faune.

Đerdap

Ovde je, kažu, Dunav ne samo najlepši, već i najbogatiji. Barem, kada je reč o ribljem fondu. Čak 58 vrsta riba se ovde "šepuri", a najčešće su štuke, šaran, som, smuđ, kečiga… O beloj ribi da i ne govorimo.

Samo 12 kilometara od Majdanpeka je i jedan od najlepših spomenika prirode – Valja Prerast, prirodni kameni most dužine oko 100 metara, koji se izvija iznad istoimene rečice. Prizor koji ćete, verovatno, dugo pamtiti.

Mnogi će posetiti i selo Miroč, na istoimenoj planini, koje i danas čuva uspomenu na stara vremena. Svake godine u maju se održava manifestacija Jorgovan fest, gde se može upoznati tradicija, folklor i običaji ovoga kraja. Blizu je i kanjon reke Gradašnice, pećina istog naziva, raznovrstan biljni i životinjski svet, pa se mnogo toga može videti i ako dođete nekom drugom prilikom.

Valja Prerast, prirodni kameni most

Na samoj periferiji Majdanpeka, u blizini Debelog Luga, prostire se preko 7.000 hektara šume, livada, pašnjaka i pravi rezervat prirode. Reč je o Majdanpečkoj domeni – oglednom dobru Šumarskog fakulteta, formiranog početkom prošlog veka. Tu je i Danilovo vrelo, izletište na samom izvoru reke Filješane, koju na početku toka krase atraktivne, kaskadne bigrene kade. Valjalo bi posetiti i Mali krš, južno od Rudne Glave i Šaške reke, gde se na malom području mogu videti brojne pećine i jame, vodopadi, guste šume i jaka izvorišta vode.

Koliko ovo područje pruža dobre uslove za život ljudi, znalo se, po svemu sudeći, još u praistorijskim vremenima. Kulturno-istorijsko nasleđe iz različitih perioda se može sresti na "svakom koraku", pa ljubiteljima prošlosti savetujemo da ne žure. Najpoznatije je, svakako, arheološko nalazište Lepenski vir, uzvodno od Donjeg Milanovca, na desnoj obali Dunava. Datira iz perioda između 6.500 i 4.500 godina pre nove ere, a kako su živeli nekadašnji ljudi može se, valjda, najbolje videti u njihovoj naseobini. Otkrivena je i sačuvana karakteristična arhitektura, skulpture, oruđe i oružje, a ovo nalazište se smatra jednim od najvrednijih nalazišta u Evropi. Ne možemo zanemariti ni arheološki lokalitet Okno na Rudnoj Glavi, gde su 1968. godine, otkriveni tragovi praistorijskog rudnika starog oko 6.000 godina.

Najpoznatija skulptura nalazišta Lepenski vir

U samom Milanovcu valja obići Kapetan Mišin konak i Tenkinu kuću, zdanja retke vrednosti, kako zbog njihovih vlasnika, tako i zbog činjenice da jedine čuvaju uspomenu na stari, potopljeni grad. Naime, kuće su pripadale kapetanima Miši Anastasijeviću i Stefanu Stefanoviću Tenki, a obe zgrade su uoči potapanja, 1970. godine, prenete na novu lokaciju.

Nina Radosavljević
HORIZONT 10/06

SKELA

SELO MOJE NA OBALI SAVE

Da bi u njihovoj etnozbirci, prikupljanoj godinama i drugi mogli da uživaju, Mirjana i Slobodan Slović su napustili Beograd i preselili se u Skelu gde su napravili malu seosku oazu u kojoj se neguje i čuva sve ono što čini našu tradiciju

Da bi u njihovoj etnozbirci, prikupljanoj godinama i drugi mogli da uživaju, Mirjana i Slobodan Slović su napustili Beograd i preselili se u Skelu gde su napravili malu seosku oazu u kojoj se neguje i čuva sve ono što čini našu tradiciju.

Mapa lokacije Skele

Meštani tvrde da je u poslednje vreme na delu puta koji od Obrenovca vodi ka Termoelektrani B, neuporedivo manje sudara. Tako je od kada se u Skelu doselio bračni par Slović i na svom imanju napravio vrlo živopisan kutak.

Mala seoska oaza

Još iz daleka pažnju privlače restaurirana drvena kola i čeze, živopisne magaze, čardaci i kuće. Natpis „Etno radionica” deluje bolje od bilo kojeg saobraćajnog znaka ili radara. Svaki čas zaškripe gume i zaustave se poneka kola.

Konji kao pasija

Izlaze ljudi, zagledaju, pitaju šta je to i da li mogu da zavire unutra. Mira Slović ih provede po imanju, pokaže zbirku starih stvari, kutak gde tka, a kad ih uvede u šarenu magazu sa početka veka u kojoj je od autentičnih starina napravila postavku stare srpske sobe, retko ko ostane ravnodušan. Miris dunja i stari, davno van upotrebe, predmeti ožive sećanja. Uzburkaju se emocije i počne priča...

Stan kao Skadarlija

Slovići priznaju da je interesovanje i broj posetioca i za njih prijatno iznenađenje. Pre neki dan su im bila u gostima deca iz obdaništa u Obrenovcu. Uživali su objašnjavajući im šta je šta, čemu je služilo i kako se nekada živelo.

– Očekujemo grupu Norvežana, i mada neće biti prvi stranci koji će svratiti, imamo tremu jer uvek želimo da našu tradiciju prikažemo na najbolji način. Zato ovde nema ulaznica i dobro je došao svako ko želi da oseti duh prošlog vremena i tako pomogne da sve ovo ne padne u zaborav.

Razgledamo poveliku zbirku najrazličitijih stvari. Stari nameštaj, nošnje, lebarnici, naćve, kotlići, grnčarija, preslice, razboji, kolevke, pegle, pokućstvo, prevaziđeni kućni aparati među kojima je i preteča današnjeg frižidera koji liči na čudan drveni sef. Slobodan nam pokazuje neobičnu drvenu napravu koju im je pre neki dan poklonio jedan meštanin. Ni za milion dolara ne bi pogodili da je to mišolovka stara vek i po. Ne možemo, a da ne pitamo kada je i kako sve počelo?

Zbirka koju su sakupljali celog života

– Iako sam rođena Beograđanka, otkad znam za sebe privlače me stare stvari vezane za našu prošlost. Verovatno da sam jedina žena koja nikada nije kročila u prodavnicu nameštaja, kupovala sam ga po selima, buvljacima i onda sama restaurirala. Prvo sam počela da skupljam grnčariju, a onda je jedna stvar vukla drugu. Kada su prijatelji počeli da mi govore da nam stan liči na Skadarliju, rešili smo da se preselimo na selo.

Brzo spava

Neopterećeni stalnim zapošljenjem, Slovići su se pre nekoliko godina doselili u Skelu, na prostrani plac koji se pruža od druma do Save. Otkupljivali su stare čardake i kuće, restaurirali ih i punili. Slobodan se, pored ostalog, pozabavio i uzgojem konja, a Mira je kupila stado koza i počela da pravi sir.

– Zimi tkam, heklam, štrikam. Sve su to vrlo originalni i unikatni radovi koje, od kada sam registrovala radionicu, i prodajem. Bavim se i restauracijom, trenutno od starih prozora pravim oslikane police. Javljaju mi se ljudi, traže savete i ideje za uređenje prostora.

Slovići za gradskim asfaltom ne pate. Uprkos mnoštvu obaveza i rada koji podrazumeva život na selu, najzad se osećaju ostvareno.

Mirjana živi od uzgoja koza

– Naučila sam da malo, ili kako ja to volim da kažem, brzo spavam, tako da stižem sve. Nismo jedini koji žele da sačuvaju tradiciju, zato sam okupila istomišljenike iz okolnih sela i nedavno smo osnovali etnoudruženje „Selo moje na obali Save” koje će se baviti očuvanjem starih zanata i narodnog umeća. Sve u nadi da će i drugi krenuti našim stopama.

Ratka Petrović
Politika MAGAZIN broj 476 od 12.11.2006.

ARKANJ

BAČKI AMAZON NA KRAJU SVETA

Po selu smo zastali da se izmusavimo pod svakim dudom ili višnjom (što će reći na svakih nekoliko koraka), a ja sam se i uzverala na jedno drvo da doprem do što zrelijih ringlova. A onda smo se zaputili ka močvari…

Lazar: Kod sela Kovilj, odmah uz levu obalu Dunava, nalazi se ogromna močvara poznata kao Koviljski rit ili Arkanj. U pitanju je neverovatan lavirint rečica, jezera, šumaraka, sprudova, ostrva, bara, čitav jedan svet trske, lokvanja, žaba i barskih ptica.

Mapa Kovilja i Koviljskog rita ili Arkanja

Detaljna mapa ovog lavirinta je porodično nasleđe (Koviljski rit, kartu sastavio Đuragić Đorđe – Đugara sa meštanima Kovilja) a imena tipa Matora ada, Mrtvailovo, Greda divljiih svinja ili Bara Venecija odavno su me vukla da sednem u šajku (od suvoga kedra, sa katarkom od šimšira) i istražim makar delić bačkog Amazona...

Arkanj

Iva: A mene nije bilo teško nagovoriti da se pridružim :)

Lazar: Oko 10 pre podne smo krenuli da stopiramo, u Kovilj stigosmo pre 11.

Kovilj, centar sa pravoslavnom crkvom

Iva: Pre nego što smo podvrnuli nogavice, zasukali rukave i uskočili u šajku, procunjali smo po selu. Zastali smo da se izmusavimo pod svakim dudom ili višnjom (što će reći na svakih nekoliko koraka), a ja sam se i uzverala na jedno drvo da doprem do što zrelijih ringlova. A onda smo se zaputili ka močvari.

Konji (i guske)

Bircuz

Lazar: Prvo svratismo u bircuz na obali rita, da pijemo vode i posetimo konobare koji su mi jednom spasili život. Bilo je to pre nekih godinu dana, Acketa i ja smo upali u restoran po mrklom mraku, promrzli, očajni, mokri i blatnjavi do gole kože, selo nije imalo struje a napolju je besnela oluja od koje se drveće savijalo do zemlje. Pitao sam simpatičnog konobara da li se seća toga, a on je spustio čašu koju je trljao krpom, značajno me pogledao i rekao samo: ona noć.

Iva: Nisam sigurna da li kao posledica te ili neke druge noći, na samom ulasku u rit leži veliki broj iz korena iščupanih ogromnih stabala topola polu-zaronjenih u mulj. Preskakali smo ih u potrazi za deda Batom koji je jedan od odgovornih za čamčiće koje ovde pecaroši često iznajmljuju (dnevna dozvola za pecanje je 200, a godišnja 1.000 din). Nabasali smo na konkuretnog iznajmljivača šajki, čika Brašu, koji je u pecaroškim čizmama izbacivao koficom vodu iz vezanih šajki. Ubedio nas je da to što su pune vode ne znači da nisu u plovnom stanju, dao nam onu sa najmanjom barom po sredini, snabdeo nas veslima i prepustio sudbini na neograničeno vreme...

Nema ništa lakše nego izgubiti se

Lazar: I otisnusmo se. Ribe u vodi, ljudi na obali i rode u vazduhu začuđeno su gledali kako se čamac kreće u cik-cak, vrti u krug, prolazi pravo kroz bodljikavo žbunje i povremeno za dlaku izbegne da se frontalno zakuca u drvo. A povremeno i ne izbegne.

Kada smo konačno uspeli da uspostavimo kontrolu nad plovilicom, nasumično smo odabrali pravac (sudeći po pomenutoj mapi – niz Dunavac, preko Poljane divljih gusaka, u pravcu Pčelarske grede) i prilegli na vesla.

Drveće i gustiš

Manevrišući između drveća i tražeći prolaze u gustišu trudili smo se da upamtimo kuda smo prošli, jer je rit zaista ogroman i nema ništa lakše nego izgubiti se. Društvo su nam pravili rojevi komaraca i oblak vilinih konjica koji gotovo da nas nije napuštao, a za živu muziku pobrinuo se žablji hor.

Brčkanje u mlakoj močvari

Lokvanj

Iva: Za potpunog početnika, nije bilo naivno. Pre svega zato što sam, i ne znavši to, sedela na onom kraju čamca na kome je zadatak guranja klizavog drvenog vesla kroz vodu punu lokvanja i plutajućih grana bio neuporedivo teži nego na drugom. Na onu vrućinu i umor, vodena masa duboka oko 2 m svuda oko nas mamila je i mamila i na kraju sam postavila ultimatum da se moramo okupati. Kada smo uplovili u mirne i čiste vode Kod hrasta, bacili smo sidro, i to tako što smo 10 minuta pokušavali da uglavimo čun između tri drveta i vežemo ga lancem oko četvrtog (na kraju smo uspeli), a onda smo se bacili u savršeno toplu barsku vodu.

Vilin konjic

Lazar: Brčkanje u mlakoj močvari prijatno je sve dok ne pomislite šta sve živi dole. Dok se Iva opušteno praćakala i plivala između drveća, lokvanja, lijana i visećeg korenja, ja sam svakog časa očekivao da me džinovski oktopod ščepa za nogu i odvuče na dno u plemenitom cilju ishrane svojih oktopodčića. U svakom slučaju, pregurasmo i to kupanje i uspešno izvedosmo komplikovani poduhvat pentranja natrag u čun. Posle male diskusije o tome ko je kriv što nismo poneli peškir, zaputismo se natrag.

Iva: Nazad je bilo lako, sada smo već bili uigran dvojac bez kormilara. Mogla sam čak i da se osvrnem oko sebe i natenane osmotrim sav taj biljni i životinjski svet bez konstantnog alarmirajućeg osećaja da ćemo se sasvim sigurno prevrnuti i pljusnuti u vodu sa skupocenim pozajmljenim foto-aparatom u ruci.

Knjige uz detinjstva

Lazar: U detinjstvu sam imao jednu knjigu koju sam mnogo voleo: zvala se Močvara Okefinoki. Radilo se o dečaku koji je živeo na rubu beskrajne močvare. Knjiga je davno izgubljena, ali ostalo je mistično poštovanje negostoljubivog vodenog sveta.

Kafana Na kraju sveta

Iva: Moja izgubljena knjiga iz detinjstva zvala se Vodoplovci, priča je smeštena u Vojvodini, a u njoj su neka deca pobegla od kuće tako što su sklepala nekakav splav i šmugnula put močvara, ritova, rukavaca i čitavih reka. Odatle možda potiče moje osećanje privrženosti blatnjavim sporotekućim vodama.

Lazar: Kada se dokopasmo obale, posle kratkog odmora koji smo iskoristili za struganje naslaga blata, puzavica, insekata itd, kretosmo, nogu pred nogu, ka autoputu, u nadi da vozači u brzini neće videti slojeve prljavštine na nama. Put koji vodi od Kovilja do kraja sveta nije preterano prometan, ali su zato vozila koja se na njemu sreću, u najmanju ruku, nesvakidašnja. I pomalo spora.

Ova tura značajna je za čovečanstvo iz više razloga, ali njen najveći značaj je u tome je što smo istovremeno formulisali i dokazali jednu veliku filozofsku maksimu: ne morate ići do kraja sveta da biste stigli do kraja sveta.

Lazar, Iva
Klub Putnika Srbije 30.06.2006.

ARAČA

KOLA PO KOLA…

Po selu smo zastali da se izmusavimo pod svakim dudom ili višnjom (što će reći na svakih nekoliko koraka), a ja sam se i uzverala na jedno drvo da doprem do što zrelijih ringlova. A onda smo se zaputili ka močvari…

Jutro je obećavalo: dva-tri oblaka, i tanak zrak zubatog sunca, taman da nas izmami iz tople jazbine. Kada smo konačno otpešačili iz Novog Sada i našli se u sred Ničega, Dan je pokazao svoje pravo lice i Ništa je nestalo u magli. U smrznutoj ravnici, nevidljiva u magli, Arača je čekala.

Mapa pozicije ostataka Benediktinske katedrale Arača

Prva kola nas pokupiše brzo i stigosmo u Temerin. Magla je već bila toliko gusta da su se jedva mogle videti kuće sa druge strane ulice.

Drum

Posle nekog vremena, tu nas pokupiše druga kola, i ostaviše nas na slici, tj. na mestu koje vidite na gornjoj slici.

Mraz, vetar, ‘ladno. Kola ni od korova. Vidljivost – par metara. Iskusni stoperi nesumnjivo će prepoznati ono što se zove Idealno Mesto. Nakon staloženog sagledavanja situacije, razmatranja svih olakšavajućih i otežavajućih faktora, prisećanja reči velikih ljudi i podrobnog ispitivanja okolnosti, opredelili smo se za jedinu moguću strategiju: iskopali smo flašu iz ranca i krenuli da tražimo zaborav pre nego što on pronađe nas.

Ukleta šinobuska stanica

Da je vreme proticalo, rekli bismo "posle izvesnog vremena" ali ovako ostaje samo: stao je kombi sa nekakvim radnicima, koji nas povezoše do Bačkog Gradišta. Već posle par minuta pokupio nas je kamion koji je išao za Sentu, no mi izađosmo već u Bečeju odakle nas je g. Cvejin, pričljivi profesor istorije, povezao do Novog Bečeja.

Ukleta napuštena šinobuska stanica Crna Bara

Tamo smo videli jedno lepo groblje koje se naziralo u belom Nečemu, kupili 4 bonžite sa čokoladom (48 dinara, što je ujedno i celokupni utrošeni budžet za ovaj izlet) i krenuli peške ka skretanju za Araču koje se, prema našim preciznim navigacionim instrumentima (ala "instinkt") nalazilo nekih 7 ili možda 12 kilometara odatle. Tu smo se vala lepo napešačili. Konačno nas pokupi kamion i posle svega desetak minuta vožnje, kada u magli ugledasmo Crnu Baru, stavismo vozaču do znanja da mi tu silazimo. On nije delovao zbunjeno našim prohtevom, te siđosmo.

Živopisni vojvođanski pejsaž u mesecu februaru

Odatle pa na dalje, put vodi kroz beskrajne njive. Smrznuta zemlja tiho pucketa pod đonovima, tromi pramenovi magle vuku se po zaleđenim brazdama. Linija horizonta dovukla se na par stotina metara, i vreba. Već nakon par koraka, potpuno nestajemo u magli. Kažu da se Arača, kao najviši objekat u okolini, po nekim pitomijim vremenskim uslovima vidi još sa stanice Crna Bara, i da je onda lako do nje stići, navodeći se obrisima na horizontu. Mi još jednom koristimo proverene indijanske metode, i samopouzdano idemo ka tamo. Da, da, baš tamo, pravo napred. Šta god da u tom trenutku ”napred” predstavlja. Magla se i dalje nezainteresovano vuče okolo, a monotoniju pejsaža narušava po nekoliko primeraka zečeva i srna koje naša (vatrenom vodom) izoštrena čula opažaju u toj neverovatnoj istosti predela. Ni o kakvoj flori nema ni govora, osim nekakvih čičkova koji se zadrto kače za nogavice.

Nejasna mrlja na horizontu

Fatamorgana? Iz horizonta izranja nešto...

Da li se isplati tvrdoglavost, ili sreća pomaže pijanim stoperima, tek u nekom trenutku se nekakva nejasna mrlja ukazala na horizontu. Koji korak i nekoliko stotina čičaka dalje, i stižemo do fantomskog hrama. Mrtva tišina, samo vetar zviždi oko ušiju. Katedrala, bivajući objektom najveće mase u široj okolini, privlači hipnotičkom snagom. Uskoro se nalazimo sasvim blizu.

U katedrali danas žive ptice i imena urezana u zidove. Najstariji potpis koji smo pronašli ima punih 98 godina. Godine ptica nismo uspeli da utvrdimo, a to nas je, nekako, i manje zanimalo.

Arača

Unutrašnji časovnik je sugerisao da je rano popodne i da se ne mora nikud žuriti (unutrašnji časovnik naravno, jer su spoljni parametri poput osvetljenja, zastupljenosti Sunca na nebu ili koncentracije magle u vazduhu bili konstantni od kako smo, nešto posle 6 ujutru, izašli iz Novog Sada).

Ulazimo unutra...

Then, by a secret shrine I ride
I hear a voice, but none are there
The stalls are void, the doors are wide
The tapers burning fair.

Fair gleams the snowy altar cloth
The silver vessels sparkle clean
The shrill bell rings, the censer swings
And solemn chaunts resound between.

And round about his home, the glory
That blushed and bloomed
Is but a dim-remembered story
Of the old time entombed.

Kraj priče je gotovo sasvim isti kao početak, samo u suprotnom smeru. Natrag kroz njive, ovaj put pod neverovatno plavim nebom jer se magla, kad smo izašli iz katedrale, potpuno podigla, i čak je i sunce izgrejalo i počelo, lagano, da smekšava oranice i topi iglice mraza na našoj odeći. Ponovo stojimo na putu ispred stanice Crna Bara, sa palcem u vazduhu... posle par kola i kamiona, pošto smo osvežili svoje poznavanje najnovijih hitova narodne muzike, stižemo i u Novi Sad, tačno u 6 popodne, dok počinje da se hvata prohladni februarski sumrak.

Lazar i Iva
Klub putnika Srbije – 09.05.2005.

STARI VLAH

SKI-STAZA U DVORIŠTU

Planina zimi ne samo da izgleda drugačije nego leti, već nudi i sasvim drugačije sadržaje. To je vreme slava, Nove godine, Božića. Duge zimske noći pamte se po nezaboravnim druženjima uz toplu peć, kuvano vino i rakiju i beskrajne priče iz minulih vremena

U okruženju Zlatibora, Zlatara, Kopaonika i crnogorskih planina, Prijepolje nikad nije uspelo da pokaže raznolikost i lepotu svog atara.

Mapa Starog Vlaha

Dovoljno je pogledati spisak zaštićenih kulturnih spomenika i prirodnih lepota pa da se zadržite u gradu na Limu i poželite da procunjate po okolini. Već na nekoliko kilometara od grada, putem uz reku Mileševku, stiže se do manastira Mileševe, jedne od najznačajnijih srpskih svetinja koju je, početkom XIII veka, osnovao kralj Vladislav, sin Stefana Prvovenčanog.

Manastir Mileševa

U manastirskoj crkvi posvećenoj Sv. Spasu nalaze se, pored ostalih, i freske sa portretima svetog Save, njegovog oca svetog Simeona i ktitora. Ipak, najveću pažnju zaslužuje čuveni Beli anđeo.

Beli anđeo manastira Mileševe

Iznad manastira, na visokoj steni, vide se ostaci srednjevekovnog grada Mileševca, ili Hisardžika, kako ga nazivaju meštani.

Ostaci srednjevekovnog grada Hisardžika (Mileševca)

Uzvodno odavde je kanjon Mileševke, zaštićen kao park prirode zbog atraktivnosti, samoniklih omorika i beloglavih supova koji ga nadleću. Desetak kilometara dalje, na visovima Jadovnika su Sopotnički vodopadi, još jedan park prirode. Na drugoj, levoj, obali Lima leži Kamena gora čije se proglašenje za park prirode uskoro očekuje.

Stare kolibe, nova kupatila

Planine koje okružuju Prijepolje idealne su za planinarenje, alpinizam, slobodno penjanje, biciklističke ture, jahanje, paraglajding, a uzani i neprohodni kanjoni za novi sport, kanjoning, odnosno spuštanje niz bujicu bez čamca. Pomenimo da se na ovoj reci održava takmičenje skakača u vodu, ali se bira i najbolji zet i najbolji kuvar riblje čorbe.

Donedavno je onima koji su želeli da istraže ove krajeve prenoćište nudio samo jedan hotel u Prijepolju, motel u Gostunu i dečje odmaralište na Jabuci. Sela Sopotnica, Tičije polje i Kamena gora bila su, a i danas su, omiljena odredišta planinara sa skromnim smeštajem kakav ovi ljubitelji prirode i traže. Dobro iskustvo sa planinarima i pojava gostiju koji zahtevaju veći komfor naterala je malobrojnije stanovnike planine da se organizuju pod motom Biti otvoren, a ostati svoj. Stare kolibe vraćaju nekadašnji izgled i dobijaju nova kupatila. Iz škrinja gurnutih u kraj vade se zaboravljeni ćilimi, vezena posteljina i delovi pokućstva kojima su mnogi zaboravili namenu. Ponovo su zanimljivi i stari recepti, pa se, pored uobičajene pite savijače od heljdinog brašna sa sirom, zeljem i koprivom, na trpezi se mogu pronaći stara jela kao što su ćeške i maslenica. Tu je i gusto kiselo mleko, kajmak, kačamak, rakija od divljih krušaka, sokovi od šumskih plodova i vodnjika, piće slično jabukovom sirćetu koje se pravi od šumskih plodova.

Izvor do izvora

Sveti bor na Kamenoj gori

Planine prijepoljskog kraja su poznate i po nebrojenim izvorima zdrave vode. Na Kamenoj gori, poznatoj po dugovekim žiteljima, neko je nabrojao 108. Dugovečne su ovde i životinje i drveće.

Domaćinstva na Jabuci nude dobru zabavu tokom letnjih, ali i zimskih meseci. Skijališta oko centra "Boško Buha" se obnavljaju, a neka domaćinstva su napravila i sopstvene skijaške terene. Zaseoci Kamene gore su razbacani po proplancima i šumarcima kakvi se mogu videti samo u filmovima i svi su povezani putevima pogodnim za šetnju, ali najlepše su staze koje vode do starog bora koji je simbol Kamene gore.

Meštani su izuzetno ljubazni, hrana je izvrsna, a zahtevniji gosti mogu da odsednu u luksuzno uređenoj šumskoj kući. Ono što u krajevima oko Prijepolja takođe ne treba zaobići, svakako je Gostun koji osim motela ima i nekoliko turističkih pansiona jer se u blizini nalazi manastir Kumanica – koji poštuju i posećuju i pravoslavci i muslimani i katolici. Pored ovog manastira se održava veliki narodni sabor na kome se okupi više desetina hiljada ljudi iz prijepoljskog i bijelopoljskog kraja.

Manastir Kumanica

Od Kumanice, koja se nalazi na samoj granici Srbije i Crne Gore, počinje skraćena etapa raftinga niz Lim. Ko se ovuda jednom spustio gumenim čamcem reći će vam da he rafting na ovoj reci daleko uzbudljiviji od onog na Tari.

Zaleđeni vodopadi

Selo Tičije polje i stare kuće

Selo Tičije polje je udaljeno od Brodareva i Lima, odnosno manastira Davidovice, desetak kilometara. Nalazi se na nadmorskoj visini od oko 1.300 metara. Svakog posetioca oduševljava izuzetno lepim položajem i autentičnim kućama. Ništa manje atraktivnija nije ni Sopotnica, koja je od železničke stanice Lučice na pruzi Beograd-Bar udaljena samo pet kilometara. Selo je rasuto na nadmorskoj visini od 700 do 1.000 metara i u njemu postoji dobro sređen planinarski dom. Ovde je najzanimljivije u drugoj polovini jula kada mladi organizuju ekokamp pored vodopada. Tada vrhunski instruktori iz Prijepolja besplatno obučavaju posetioce u paraglajdingu i slobodnom penjanju, a organizuju se i pešačke i biciklističke ture po okolnim terenima.

Sopotnički vodopadi

Pod vodopadom se održava i tradicionalna smotra izvornog pevanja. U zimskim mesecima Sopotnica nudi neponovljiv prizor zaleđenih vodopada. Razume se da tada planina izgleda sasvim drugačije i nudi druge sadržaje.

U dugim zimskim noćima su nezaboravna druženja uz toplu peć, kuvano vino i rakiju i beskrajno duge priče iz minulih vremena. To je i inače vreme slava, Nove godine – zvanične i pravoslavne, Božića. Zimi je put do pomenutih sela prohodan, osim do Tičijeg polja koje jake mećave ponekad nakratko izoluju. U svakom slučaju, sva pomenuta mesta daju idiličnu sliku zime kakvu u gradu i natrpanim i preskupim skijaškim centrima nikad ne možete da doživite.

Dragan Bosnić
Politika MAGAZIN 484 – 07.12.2006.