BERLIN

ZIDA SE NIKO NE SEĆA

Dinamičan, kosmopolitski i kreativan, Berlin je grad-kaleidoskop u kome se smenjuju istorijska zdanja i moderni kvartovi

Pred kraj Drugog svetskog rata, 70 odsto Berlina bilo je uništeno savezničkim bombardovanjima i uličnim borbama. Zbog toga je nazvan "Vremenskom nulom". Veliki Berlin je podeljen u četiri sektora od strane Saveznika, Londonskim protokolom (1944): i to između SAD, Velike Britanije, Francuske i Sovjetskog Saveza. Bio je smešten usred sovjetske okupacione zone Nemačke i postao prirodna tačka suprotstavljenih strana u Hladnom ratu.

Mapa Berlina

Berlinski sovjetski deo, Istočni Berlin, postao je glavni grad Istočne Nemačke, kada je ova formirana od Sovjetske okupacione zone u oktobru 1949. godine. Zapadna Nemačka je formirana 23. maja 1949. godine od američke, britanske i francuske zone, a glavni grad je bio Bon. Berlinski zid je podignut 13. avgusta 1961. godine, razdvojivši Zapadni od Istočnog Berlina i ostatka Nemačke.

Berlinski zid je probijen 9. novembra 1989. Tokom nemačkog ujedinjenja 1990. godine, zid je skoro potpuno srušen. Ostali su mali delovi, koji najviše služe kao podsetnici i turističke atrakcije. Nemački Bundestag je juna 1991. izglasao odluku da glavni grad Nemačke umesto dotadašnjeg Bona bude Berlin.

Pogled na Berlin

Zgrada Rajhstaga

Možda će mnoge ovaj grad obeshrabriti, posebno ako ga posete zimi jer tada deluje neverovatno sumorno, naročito istočni deo Berlina sa zgradama u fazi raspada. Međutim, potpuno je drugačija priča ukoliko grad posetite leti. Berlin je ogroman, raj za arhitekte, dovoljno je samo baciti pogled na Rajhstag i njegovu kupolu. Sve najvažnije gradske građevine možete videti i sa reke. Naime, tročasovni obilazak košta 15 evra, a ništa vam neće promaći jer se ljubazni vodiči duplo više trude oko stranih turista. Nabrajati muzeje koje treba posetiti je stvarno mukotrpan i nezahvalan posao, jer Berlin u tome nikako ne oskudeva.

Reka Špre

Posetite Ostrvo muzeja u centru grada za početak. Kada smo kod centra grada, Berlin nema jedan centar, već nekoliko njih. To govori i o veličini ovog grada. Saobraćaj je savršeno organizovan, pa ako se uputite sopstvenim prevozom ne brinite, sigurno se nećete izgubiti. Osim toga, domaći vozači se striktno drže propisa, jer su kazne izuzetno visoke. Gradski prevoz u Berlinu je veoma razgranat i funkcioniše besprekorno.

Metro

Iako je metro brzo i najjeftinije prevozno sredstvo, odlična stvar je iznajmljivanje bicikla za 10 evra po danu na Aleksanderplacu. Berlin ima uređene biciklističke staze i neverovatno je koliko se toga može videti obilazeći grad na biciklu.

Što se praktičnih informacija tiče, Berlin je sigurno jedan od najjeftinijih evropskih gradova. Ako ne pričate nemački, potrudite se da pred sam put naučite nekoliko osnovnih fraza za snalaženje jer Nemci jednostavno ne žele da pričaju engleski.

Berlinski zid

Fragmenti Berlinskog zida

Sve se može lako naći, osim onoga po čemu je ovaj grad bio poznat za vreme Hladnog rata, a to je Berlinski zid, odnosno njegovi ostaci. Naime, uklonjeni su hirurškom preciznošću, a zanimljivo je da, kad pitate žitelje gde je tačno taj zid razgraničavao grad na dva dela, obično kažu da se ne sećaju, jer očigledno tražite nešto što su oni jedva čekali da izbrišu iz svog sećanja.

Noćni život

Berlin se smatra prestonicom noćnog života Evrope. Ako ste ljubitelj tvrdog eksperimentalnog zvuka, istočni Berlin je zaista mesto za vas sa svojim mnogobrojnim fabričkim halama koje su pretvorene u klubove. Ukoliko više volite laganije note, samo malo prošetajte i naći ćete puno malih, zabačenih restorana i kafića sa takvom muzikom.

Tamo možete i da probate koktele sa pivom. Naime, u jednom kafiću nuđena je karta pića sa čak 60 koktela čiji je glavni sastojak, naravno, pivo.

Palata republike

Palata republike

Palata republike, odnosno Palast der Republik – bivši parlament Istočne Nemačke, predmet je žestokih polemika na nemačkoj političkoj sceni. Izgrađena je 1976. godine na mestu nekadašnjeg dvorca pruskih kraljeva, koji je teško oštećen tokom bombardovanja Berlina 1945. godine a potpuno srušen 1950. od strane komunističkih vlasti jer je viđen kao simbol pruskog imperijalizma. Ostavljen je samo jedan balkon koji je inkorporiran u Palatu republike.

Nova zgrada parlamenta DDR-a izgrađena je od ogromne količine azbesta što je trebalo da je učini neuništivom. Posle pada komunizma, DDR-a i ujedinjenja Nemačke, Palata republike je služila kao mesto za kulturne događaje, uglavnom kao galerija. Godine 2003. iz zgrade je izvađen sav azbest. Teške političke polemike izazvala je ideja da se ova zgrada sruši, a da se na njenom mestu ponovo izgradi pruski kraljevski dvorac. U februaru 2005. godine počelo je rušenje Palate. Rušenje je išlo veoma sporo jer se Palata nalazi na rečnom ostrvu, a sav materijal se odvozio brodovima.

Brandenburška kapija

Brandenburška kapija

Simbol Berlina, nastala 1791. godine, bila je tokom Hladnog rata granica između Istočnog i Zapadnog Berlina.

Nalazila se na ničijoj zemlji, a građani Berlina su mogli tada samo da sanjaju o prolasku kroz kapiju.

Potsdamski trg

Potsdamer Platz

Pre rata je bila veoma važna i frekventna raskrsnica. Za vreme Hladnog rata, zid je prolazio tačno po sredini trga što je od njega napravilo najveću pustaru u Berlinu. Sve okolne zgrade su srušene da bi se izgradio široki pojas oko zida. Posle pada komunizma i uklanjanja zida, Potsdamski trg (Potsdamer Platz) je postao najveće gradilište u Berlinu.

Ovo je danas mesto gde se nalaze kule velikih svetskih kompanija kao što su DaimlerChrysler i Sony. Na trgu su, za uspomenu, ostavljeni delovi zida na istom mestu gde se on i ranije nalazio. Potsdamer Platz je moderno mesto na kome puno mladih ljudi provodi vreme. Ovde su različiti restorani, šoping centri, bioskopi i muzeji, Filmska akademija i Muzej filma, kao i 3D bioskop.

Ispod trga su tri velike podzemne stanice: U-Bahn, S-Bahn i podzemna železnička stanica "Potsdamer Platz" koja ima vezu sa Hauptbahnhof-om, novom glavnom železničkom stanicom Berlina.

Aerodromska zgrada Tempelhof

Danas je iz nacističkog perioda preostalo samo nekoliko građevina i to međunarodni aerodrom Tempelhof, Olimpijski stadion i ulična rasveta na nekoliko mesta u gradu. Hitlerovu Kancelariju rajha uništili su Sovjeti, a ostaci su poslužili da se napravi Sovjetski memorijalni centar u Treptauer parku u Berlinu.

Preporuka je da Berlin nikako ne smete da propustite ako se uputite ka severu Evrope. Doživećete nesvakidašnji doživljaj u gradu u kom se spajaju Istok i Zapad, prošlost i budućnost.

Suzana Stanarević
Stil magazin 19 – 17.05.2007.

FISEN

ZAMAK NOJŠVANŠTAJN

U Bavarskoj se nalazi najpoznatiji zamak na svetu, koji je poslužio kao inspiracija za Zamak uspavane lepotice u Diznilendu

Pretpostavljam da ste se do sada nagledali raznih značajnih turističkih atrakcija; kao što su muzeji, kuće, spomenici, crkve, tornjevi, zoo-vrtovi, akvarijumi, jezera, reke, mora... Međutim, malo šta ostavlja takav utisak i doprinosi takvom mentalnom i fizičkom pročišćenju kao što to zamak Nojšvanštajn čini. U takvom okruženju i vi sami postajete deo prirode. Otvaraju vam se sva čula i pore na koži, postajete u tim momentima izrazito senzualni, spremni da osetite i doživite ambijent na pravi način.

Mapa lokacije Fisena

Pejzaž oko zamka, bez sumnje, ostavlja bez daha. Posetilac se tako saživi sa atmosferom, da momentalno zaboravi na svoju prošlost i prestane da se opterećuje budućnošću. Prepusti se trenutku, velelepnoj građevini, i uživa...

Dizniju kao inspiracija

Zamak Nojšvanštajn

Na samo pet kilometara od austrijske granice, u Bavarskoj, nalazi se očaravajuće mesto Starog sveta – Fisen (Füssen). Mesto leži u podnožju Alpa, okruženo je jednim od najveli-čanstvenijih prirodnih ambijenata u svetu, a na brdu iznad Fisena, kao u bajci, smestio se zamak Nojšvanštajn (Neuschwanstein). Znatno se izdižući iznad sela, zamak prividno deli planine, od kojih neke dostižu i 2.000 metara, čineći prizor nestvarnim.

U XIX veku dvorac je sagradio slavni luckasti kralj Ludvig II Bavarski, čovek obuzet mitom, vladar koji je od sebe stvorio legendu! Blještavi beli tornjevi zamka, koji proviruju iz oblaka, prepoznatljivi su i onima koji nikada nisu ni čuli za ime Nojšvanštajn. Naime, ovo misteriozno zdanje poslužilo je Voltu Dizniju kao inspiracija za zamak uspavane lepotice, i svetski je poznato kao "Chitty Chitty Bang Bang Castle".

Posetiti zamak, zakoračiti unutra zaista znači biti deo bajke.

Zamak Hoenšvangau

Priča o ovoj građevini zapravo počinje sa zamkom Hoenšvangau (Hochenschwangau), čije je postojanje dokumentovano još u XII veku, a koji je do 1535. godine bio u posedu vitezova Švangau. Krunisani princ Maksimilijan II Bavarski kupio je 1832. godine zamak koji je bio u ruševinama i rekonstruisao ga po originalnim nacrtima. Kasnije je postao rezidencija kraljevske porodice, a nakon smrti kralja Maksimilijana, prebivalište kralja Ludviga II i njegove majke. Od 1923. pod starateljstvom je fonda Wittelsbacher Ausgleichsfonds za očuvanje imovine kraljevske porodice. Danas je to tiho, skriveno i lepo mesto, kao odvajkada.

Kralj Ludvig II Bavarski

Kralj Ludvig II rođen je 25. avgusta 1845. godine u dvorcu Nimpenburg (Nymphenburg), kao prvo dete budućeg kralja Maksimilijana II Bavarskog i njegove žene Marije, princeze iz Hanover-Braunšvajg linije pruske kraljevske porodice. Njegov brat rođen je tri godine kasnije. Najlepši deo svog detinjstva proveo je u Hoenšvangauu. Smatrao je to najlepšim mestom. Doprineo je ukrašavanju zidova zamka koji prikazuju mitološki svet nemačke istorije u srednjem veku. Uživao je tumarajući okolnim dolinama. Nakon smrti oca, sa 18 i po godina postao je kralj Bavarske. Januara 1867. oženio se svojom rođakom Sofijom i razveo nedugo zatim, oktobra iste godine. U to vreme rasplamsavao se rat između Francuske i Pruske, a mladi Ludvig pravio je planove za izgradnju "Novog Hoenšvangaua".

U proleće 1868. završeni su prvi nacrti izgradnje Nojšvanštajna. Kamen temeljac postavljen je 5. septembra naredne godine, a izgradnja je trajala 19 godina. Od planiranih 90 prostorija završeno je samo 30. Pogrešna investicija uzela je svoj danak. Ludvig je trošio novac nemilice, a kraj gradnji nije se ni naslućivao. Smatrajući sebe vizionarom koga niko ne razume, nekoliko puta je pokušao samoubistvo. Doktorska komisija, na čelu sa dr Fon Guldenom, proglasila ga je 10. juna 1886. godine umobolnim i prvi napori da ga odvedu u zatvor su propali. Zatvaraju ga u tamnicu u zamku, ali ubrzo biva oslobođen. Drugi pokušaj, međutim, uspeva. Ludviga odvode u tamnicu dvorca Berg. Sutradan ga nalaze mrtvog zajedno sa dr Fon Guldenom. Do smrti je došlo pod veoma misterioznim okolnostima.

Turistička atrakcija

Fisen, panorama grada

Utvrđenje bavarskog kralja Ludviga privlači danas milion turista tokom godine. Ali nije uvek bilo tako. Sredinom šezdesetih godina prošlog veka Nojšvanštajn je smatran kičastim i besmislenim zdanjem. Drastičnoj promeni mišljenja doprineli su renomirani istoričari umetnosti. Tokom gradnje Nojšvanštajna mnogo ljudi iz ove oblasti aktivno je učestvovalo u "podvigu", tako da bez ikakvog preterivanja možemo da tvrdimo da je skoro dve decenije ceo distrikt živeo od zamka. I dan-danas on živi od turista koji ga posećuju.

U pohod zamku možete da krenete autom ili vozom, koji izuzetno često saobraća ka ovoj destinaciji. Nakon dva časa ugodnog putovanja iz Minhena stiže se u planinsko seoce Fisen, odatle se ukrcava u lokalni autobus (ide na svakih 15 minuta, staje 3,5 evra povratna karta) kojim se za desetak minuta stiže do starta pešačke rute u mestu Hoenšvangau, odakle strmi put dalje vodi ka starom i novom dvorcu. Stotinak metara odatle je blagajna. Ulaznice iznose 9 evra za svaki zamak posebno ili 17 evra za oba. Studenti imaju popust 1 evro po zamku ili 2 evra ukoliko se odluče za razgledanje oba dvorca zaredom.

Panorama sela i dvorca Hoenšvangau

Dominantna boja utvrđenja Hoenšvangau je žuta, kombinovana sa crvenim crepovima. Deluje lepo i ima neki svoj šarm, ali je spram Nojšvanštajna nekako isuviše klasičan, uobičajen, ne tako upečatljiv. Iako Hoenšvangau ima nesumnjivo veliku istorijsku vrednost i lepotu, ipak je u senci daleko poznatijeg zamka. Čak i kad prostorno uporedimo mesta na kojima su zamkovi sagrađeni jasno vidimo da je novi zamak na neuporedivo lepšem mestu. Nije teško nakon toga zaključiti ko je tu u čijoj senci, tako da je obilazak starog u stvari samo priprema za novi zamak.

Put dalje vodi ka centralnoj, markantnoj građevini, utvrđenju, miljeniku Bavarske, a i cele Nemačke ali i simbolu kompanije Volta Diznija. Nije slučajno stekao slavu. Pored bavarskog piva i kobasica zamak Nojšvanštajn čini ovaj region posebno prepoznatljivim. Izuzetni prirodni rezervati, krajolici koji zajedno sa klasičnim, tipično bavarskim planinskim kućama stvaraju fascinantan prirodni sklad, ovaj ambijent čine još čudesnijim.

Okolna priroda

Moguće je unajmiti i kočije za 5 evra, kao i bus koji vodi do kula zamka, ali naprosto šteta je ovaj prizor makar i nakratko gledati kroz okno ili kabinu ukoliko ste barem malo ljubitelji pešačenja u prirodi. Inače, od početka do kraja staze potrebno je nekih tridesetak minuta umerenog hoda do kapija glavnog zamka. Što ste bliži zamku vaš vidokrug je sve lepši i sadržajniji. Čak toliko da ne znate gde pre iskreno da gledate – u okolna jezera, strmine, vrhove, šume, dvorce, planinska sela ili izvore. Fabulozan kolorit, vidikovac, takva panorama se retko gde još susreće. Stoga "napravite" neki kompromis. Kada tim putem stignete do kraja videćete ljude koji stoje i strpljivo čekaju – znaćete da ste na pravom mestu.

Unutrašnjost – 35 km

Što se turista tiče zamak je uvek budan da ih primi. I zbog njih gotovo nikada ne spava. Razni entuzijasti dolaze i po kiši i po snegu i po najgorem mrazu i ledu, po raznim vremenskim (ne)prilikama, iz svakakvih krajeva Evrope i sveta, jer jednostavno ne mogu da odole magičnoprivlačnoj divoti zamka. Sumnjam da postoji osoba koja nakon prvog dolaska barem još jednom ne poželi da se vrati. To je i razlog njegove poprilične omiljenosti među turistima, ali i povod da se dodatno shvati njegova suštinska krasota.

Dvorac Nojšvanštajn i Marijin most

U gornjem dvorištu zamka se nalazi poveći otvoreni prostor u kojem svi željno iščekuju start unapred vremenski isplanirane obilazne ture. Dok stojim upada mi u oči jedan most u blizini – Marijin most (Marien Brücke) na 91 metar visine, ispod kojeg se nazire predivan vodopad odakle se jasno, skoro u celosti vidi zamak Nojšvanštajn i Alpsko jezero. Po svojoj građi most podseća na drvene mostove u kaubojskim filmovima, samo što je ovaj gvozdeni mnogo čvršći. Kada gledate sa njega stičete utisak (optička varka) da ste u ravni sa zamkom, na istoj visini. Uski put vodi od Nojšvanštajna do mosta, nekih 300-400 metara udaljenog.

Kročio sam u unutrašnjost zamka i shvatio da ako bi neko hteo da ga obiđe celog, morao bi da pređe 35 kilometara, u koje je uračunato i 4.000 stepenika.

Unutrašnjost zamka Nojšvanštajn

Moguće je, naravno, videti samo neke delove zamka. Od ulaza, Nojšvanštajn počinje da se račva u pregršt malih i zadivljujućih prostorija i hodnika. Iako usput srećem i figuru zmaja, zamkom dominira simbol labuda što se i po samom nazivu da primetiti. Dobio je ime po labudovim vitezovima, to jest Loengrinu, iz Vagnerove opere. Mnoge tapiserije i slike odslikavaju scene iz njegovih operskih dela. Naime, Nojšvanštajn u prevodu sa nemačkog znači "Novi labud na kamenu" i sam labud zauzima centralno mesto u kraljevoj gostinskoj sobi, koja se zove i labudov ugao. Pored kipa labuda i cela soba ukrašena je motivima ove životinje: nameštaj, zavese, lusteri obojeni su bohemijskim staklom. Čak i na vratima su kvake od kovanog gvožđa u obliku labuda.

Fontana na zimskoj terasi

Prelepa je takođe i zimska terasa sa već pomenutim simbolom, koju krasi mala sofisticirana fontana. Terasa je na ulasku sa unutrašnje strane okružena stenama Groto, tako da ukoliko se nalazite u zimskoj bašti, sa jedne strane imate osećaj kao da ste u pećini punoj stalagmita, a kada se okrenete na drugu stranu vidi se neverovatan spoljni prikaz. Pogled sa balkona deluje magično. Na trenutak pomislite da ste zalutali u zemlju prirodnih čuda. Pored ovih navedenih odaja, u dvorcu se nalaze još i predsoblje kraljevog apartmana, prestolska soba, soba za ručavanje, spavaća soba, kapela, prostorija za presvlačenje i radna soba, muzička sala, kuhinja, balkon. Tek jedna trećina objekta (14 soba) je pristupačna za razgledanje, jer nakon Ludvigove smrti ostale dve trećine dvorca nikada nisu završene. Sam Ludvig je u njemu živeo samo 170 dana.

Novak Maletin
B92 (Travel magazine) – 08.02.2008.

DREZDEN

TRABI SAFARI

Istočni Nemci danas prolaze kroz neku fazu "ostalgije", tj, nostalgije za starim dobrim danima komunizma kad je sve bilo "bolje". Turistima se sada nudi obilazak Drezdena u konvoju trabanta kabrioleta, a ceo doživljaj zove se Trabi safari

O bogatoj istoriji Drezdena napisane su mnoge knjige koje pokrivaju 800 godina od osnivanja ovog grada na istoku Nemačke. Meni lično je najinteresantniji period za vreme vladavine kontroverznog kralja Saksonije i Poljske krajem XVII i početkom XVIII veka Augustusa Snažnog, čoveka koji je najzaslužniji za ono što je Drezden danas.

Mapa lokacije Drezdena

Nadimak "snažni" ne proizilazi samo iz njegove natprosečne fizičke snage i visine, nego i zbog činjenice da je – citirajući lokalne istoričare – ostavio iza sebe između 360 i 390 sinova i ćerki sa velikim brojem ljubavnica. Ženu je ostavio da čuva jedino priznato dete u dvorcu u Drezdenu dok je on putovao po Evropi i provodio se. Osim što je lično doprineo rastu nataliteta Saksonije i Poljske, Augustus je do kraja vladavine 1733. izgradio jedan od najimpresivnijih gradova u Nemačkoj. Putujući po Francuskoj i Italiji odlučio je da sagradi palate i crkve kakvih do tada nije bilo u tom delu sveta. Zaljubljenik u nakit i umetnost, skupio je impresivnu kolekciju koja danas može da se obiđe u nekim od njegovih mnogobrojnih palata. Zahvaljujući tom megalomanijaku i njegovom izgleda neograničenom budžetu, Drezden je danas biser barokne arhitekture.

Prestonica kulture i umetnosti

Panorama Drezdena

U svoje vreme, Drezden je bio prestonica kulture i umetnosti, a nikad neki veći industrijski centar. Veliki broj vila i palata danas stoje kao svedoci tom vremenu. Svi bogati industrijalci, bankari i trgovci iz okolnih gradova imali su "vikendice" u Drezdenu. Tu su dolazili da love u prostranoj šumi u kojoj i dan danas žive divlje svinje i jeleni, ali i da obiđu brojne muzeje i pozorišta. Malo je poznata činjenica da je danas upravo Drezden grad sa najvećom koncentracijom vila u Evropi. Tako barem tvrde ponosni lokalci.

Dvorac Pilnic

Kada se krene od istorijskog centra grada južno uz obalu reke Elbe, skoro deset kilometara obale krase prelepe vile sagrađene krajem XIX veka, dok je u unutrašnjosti sa obe strane reke ulica za ulicom ispunjena brojnim prelepim građevinama. Tu su i tri dvorca, sagrađena na strmim ivicama naselja Weisser Hirsch ili Beli jelen. Jedan dvorac je pretvoren u ekskluzivni hotel, drugi se renovira, dok se treći koristi za raznorazne svečanosti.

Istorijski centar grada

Ali vrhunac Drezdena je, naravno, istorijski centar grada. Oni koji su posetili Drezden pre samo tri godine, danas ne bi mogli da prepoznaju koliko se promenio. Ali, da krenem po redu. Kao što sam prethodno pomenuo, Augustus Snažni je sagradio veliki broj baroknih palata i crkvi u centru Drezdena i okolini. Februara 1945. u jednom od najkontroverznijih bombardovanja u Drugom svetskom ratu, britanski i američki avioni, na zahtev Crvene armije, tri dana su bez prestanka u vatrenoj stihiji napalm i sličnim bombama sravnili sa zemljom istorijsko jezgro Firence na Elbi. Kad su tenkovi Crvene armije došli u Drezden, naišli su na brda cigle, kamena i pepela. Ništa što je Snažni sagradio nije ostalo da stoji.

Istorijski centar Drezdena

Prvo što su tada "oslobodioci" Drezdena uradili, bilo je da pokupe sva umetnička dela i blago iz bezbednih bunkera i pošalju ih za Moskvu i Lenjingrad. Odšteta, kako su je nazvali. Doduše, dosta toga je vraćeno u sledećih nekoliko decenija. Nekoliko istorijskih građevina je kao renovirano u stilu Potemkinovog sela, a ostatak oko čuvene Luteranske crkve Frauenkirche je raščišćeno i tu su arhitekte iz doba komunizma sagradile praktične pravougaone betonske konstrukcije u, i nama dobro poznatom i čuvenom, stilu socijalističkog realizma.

Na nekoliko istorijskih zgrada u Drezdenu i dan danas možete da primetite table sa kraja 40-ih godina prošlog veka na kojima piše "oslobođeno od strane Crvene armije". Te iste palate komunisti su planirali da potpuno sklone, ali su stanovnici taj važan deo istorije grada referendumima odbranili od totalnog rušenja buldožerima.

Glavna železnička stanica

Nakon ujedinjenja Nemačke, sudbina Drezdena nije bila ništa bolja od ostalih gradova Istočne Nemačke koje je pratila velika nezaposlenost. Ali, transformacija u poslednjih nekoliko godina je neverovatna. Zahvaljujući turizmu, porastu industrije visoke tehnologije i prodaji svih državnih stambenih zgrada jednoj privatnoj firmi, Drezden je danas jedini grad u celoj Nemačkoj kome je budžet u suficitu. Nezaposlenost je ispod nacionalnog proseka i gde god da se okrenete, primetićete barem jedno gradilište. Cene nekretnina su drastično porasle u poslednjih nekoliko godina, a gradske vlasti su odlučile da se otarase socijalističkog realizma iz centra grada i sve sovjetske "lego" zgrade su u roku od nekoliko meseci 2004. srušili. Ostavili su one na periferiji istorijskog centra koje su lepo renovirali i modernizovali. Napr. u klasičnoj pešačkoj šoping zoni koju nalazimo u svakom nemačkom gradu, odmah na izlazu sa glavne železničke stanice, prvo na što turisti nalete je najduža zgrada u Nemačkoj, ponos DDR i simbol "Pragerstrasse" stoji ponosno u redu sa ostalim pravougaonim konstrukcijama.

Danas su sve te zgrade, sagrađene posle rata, renovirane i modernizovane na način kakav priliči XXI veku. Gradske vlasti jednostavno ne štede kad ulažu u estetiku i infrastrukturu. Po ceni od 250 miliona evra renovira se i glavna železnička stanica kombinujući moderan futuristički izgled sa baroknom arhitekturom, po projektu koji je dizajnirao čuveni engleski arhitekta Norman Foster.

Nove kopije zgrada

Nove kopije starih zgrada

Svetski poznata Bogorodičina crkva (Frauenkirche), važan primerak arhitekture baroka koju je Johan Sebastijan Bah svečano otvorio pre skoro trista godina, danas je simbol Drezdena, čije je renoviranje koštalo 180 miliona evra. Ono što je fascinantno jeste da su izvođači radova iskoristili i veliki broj originalnih cigli i kamena i ugradili u zidove crkve. Crkvu sada okružuju potpuno nove kopije zgrada kakve su tu bile pre februara 1945. Umesto depresivnih betonskih konstrukcija, danas su u kućama veselih boja izgrađeni kafići, restorani, butici i luksuzni hoteli gde više od dva miliona turista godišnje prošeta uživajući u arhitekturi i opuštenoj atmosferi kakva više priliči nekom italijanskom gradu na obali Mediterana nego istoku Nemačke.

Hotel Kempinski

Smeštaj u strogom centru više je prilagođen onima sa dubljim džepom jer u hotelima Kempinksi, Hilton, Radisson SAS i sličnima teško da ćete naći sobu za manje od 150 evra za noć. Ali, u okolini i malo dalje od centra postoji veliki broj hotela srednje kategorije i privatnika gde u nekoj od mnogobrojnih vila može da se nađe povoljnija varijanta za noćenje.

Muzeja ima za svačiji ukus i skoro svi su u strogom centru grada. Da ne bih ulazio u detalje gde se šta nalazi, jer toga stvarno ima mnogo – izložbe se stalno menjaju, sve vredi i treba obići, opisaću samo jednu stalnu izložbu, povezanu za koga drugog nego za Augustusa Snažnog. Krajem 2006. posle mnogo godina veoma skupog renoviranja (posledice rata) ponovo su za javnost otvorene prostorije u palati Drezdena gde se nalazi najveća riznica blaga u Evropi (lokalni objektivni izvori informacija J). Poznata pod imenom Grünes Gewölbe ili Zeleni trezor, nju sačinjava kolekcija dragocenog kamenja, zlata, nakita i mnogobrojnih ukrasa za koju karte moraju da se naruče nedeljama unapred. Ali za one koji planiraju da posete Drezden i žele da obiđu ovu jedinstvenu kolekciju, karte od 15 evra mogu da se rezervišu preko interneta. Npr. samo jedan od izloženih eksponata, "minijatura indijske palate" na površini od jednog kvadrat-og metra, koštala je u to vreme koliko i zidanje jedne prave kraljevske palate.

Panorama palate Cvinger

Odmah pored trezora, u sklopu palate Cvinger (Zwinger) – koju je Augustus napravio kad se vratio iz posete Francuskoj početkom XVIII veka – u jednom od 11 muzeja u palati je i izložba majstora klasične umetnosti. Slike umetnika kao što su Rembrant, Van Dajk, Van Ajk, Rubens, Kanaleto, El Greko i mnogi drugi, već dugo godina privlače ljubitelje umetnosti iz svih krajeva sveta. Čak i za one koji nisu zaljubljeni u slikarstvo, ta remek dela su nešto što će vas ostaviti bez daha, i to za mnogo manje para nego što bi koštala poseta sličnoj izložbi u Francuskoj ili Italiji.

Ako umetnost i skupoceni nakit nije dovoljan da vas očara, za zaljubljenike automobila i mehanike Drezden nudi nešto što se retko gde u svetu može naći. Samo nekoliko stanica tramvajem od centra grada nalazi se super moderna staklena fabrika VW u kojoj se sklapa luksuzni VW Phaeton, kao i neki delovi šasije za bentli. Dok čekate gradski prevoz na ulici ili prolazite tuda, možete da stanete sa strane i posmatrate kako radnici u belim radničkim odelima sa druge strane stakla ručno sklapaju Folsvagenov najskuplji model. A ako baš želite da sve to obiđete izbliza, možete slobodno da uđete unutra, platite kartu od nekoliko evra i prošetate se kroz fabriku koja je čistija od nekih bolnica, a radnici liče više na doktore, nego na mehaničare.

Osim VW fabrike, nedaleko od Drezdena, petnaestak minuta lokalnim vozom od centra nalazi se i čuvena fabrika porcelana Majsen (Meissen). Obilazak radionica gde se ručno pravi najskuplji porcelan na svetu u trajanju od oko sat vremena košta manje od deset evra, a posetioci mogu satima da se šetaju kroz izložbeni i prodajni prostor gde samo jedna obična šoljica za kafu može da košta oko hiljadu evra. Za cenu celog seta nisam nikad pitao.

Obilazak grada

Trabi safari

Najbrži način da se obiđe Drezden, kao i u svim sličnim gradovima Evrope, jeste vožnja dvospratnim autobusima, koji za kartu od 15 do 25 evra (zavisno od dužine ture, sezone...) vode turiste kroz najatraktivnije delove grada, uključujući i kvartove sa najlepšim vilama. Ali za one koji žele nešto alternativnije, u Drezdenu kao i u Berlinu, možete da se opredelite da obiđete grad koristeći usluge firme "Trabi safari". Pošto dosta istočnih Nemaca trenutno prolazi kroz neku fazu "ostalgije", tj, nostalgije za starim dobrim danima komunizma kad je sve bilo "bolje", turistima se nudi obilazak Drezdena u konvoju trabanata kabrioleta. Cene su malo više nego za obilazak autobusom, ali za one sa "zapada", izgleda da je vožnja trabantom doživljaj vredan tih para. Malo njih sa strane znaju da za cenu od tri karte mogu i da kupe jednog i vozaju ga do mile volje.

Let balonom iznad grada

Međutim obilazak grada trabantima i autobusima samo su neke od mogućnosti koje se nude turistima. Kad god vremenske prilike dozvoljavaju, oni koji mogu da izdvoje 250 evra za nekoliko sati leta balonom iznad grada, kroz dolinu reke Elbe sa njenim vinogradima i iznad kvartova sa vilama, postoji i ta opcija. Jeste malo skuplja, ali koga god sam pitao o utiscima, niko nije žalio za parama.

Parobrod iz najstarije flote

Ako ste zaljubljenik u istoriju kao i ja, onda možete da na nekoliko sati budete i deo nje. Drezden je, takođe, baza najstarijoj i najvećoj floti parobroda na svetu. "Starija je i od one što krstari Misisipijem" (citiram objektivne lokalce). Svaki dan od marta do oktobra (i oko božićnih praznika), flota od devet parobroda, gde je najnoviji star više od 80 godina, a najstariji 130, provoza više od milion i po turista Elbom dok pijuckaju pivo i uživaju u okolišu.

Vrhunac vožnje je svake godine u maju. Tada ljubitelji džeza mogu da uživaju u stotinama koncerata sa orkestrima iz celog sveta, neki u mnogobrojnim barovima, klubovima ili na otvorenom, a mnogi, kao i autor ovog teksta, na parobrodu iz XIX veka uz zvuke orkestra iz Luizijane. Festival se zove Dixieland i jedini je takve vrste u Nemačkoj.

Semperopera

Ljubiteljima opere, ali i onima koji nikad nisu imali priliku ili volju da prisustvuju jednom takvom spektaklu, poseta Semperoperi je nešto što se ne sme izostaviti prilikom dolaska u Drezden. Sagrađena sredinom XIX veka u baroknom stilu, Semperopera je postala jedna od najpoznatijih na svetu. Bila je potpuno uništena u vatrenoj stihiji posle bombardovanja 1945, a tek 1985. ponovo je izgrađena. Karte su uvek rasprodate nedeljama unapred, i osim što ih je teško naći, veoma su skupe. Ali, gde ima volje, ima i načina.

Ovo je jedan moj "insajder" savet kako doći do karte. Pošto turističke agencije i veliki hoteli nedeljama unapred kupuju karte za operu i koncerte za svoje mušterije, često se desi da iz više razloga njihovi gosti jednostavno nisu u stanju da prisustvuju koncertu. A pošto neke karte koštaju i više od nekoliko stotina evra, a već su plaćene, onda ih vozači autobusa ili vratari iz velikih hotela jednostavno prodaju za ne više od 20 evra ispred ulaza u Sempreoperu malo pre početka koncerta. Naravno, to se ne dešava svaki dan, ali ja sam lično ušao unutra na taj način dva puta.

Noćni život

Inače, jezgro noćnog života u Drezdenu je Neustadt, na desnoj strani reke, preko puta istorijskog centra. Među uskim ulicama i četvorospratnim zgradama sagrađenim krajem XIX veka hiljade studenata provodi vreme u mnogobrojnim barovima, kafićima, klubovima, restoranima.... Neustadt nudi sve za svakoga. Restorana ima za svačiji budžet i ukus, od ekskluzivnih francuskih do klasičnih turskih restorančića. Iako je ceo Neustadt pun takvih turskih restorana, najpopularniji i najbolji je ubedljivo čuveni Durum Haus koji je postao institucija u Drezdenu. Otvoren i pun skoro neprekidno, služi možda najukusniji i najveći durum od svih koje sam do sada probao u Nemačkoj, a košta samo tri evra. A verujte mi, probao sam ih mnogo.

Neustadt

Tu negde, u blizini Durum Haus, između mnogobrojnih barova, nalazi se i jedan koji se zove Lebowski. Malo mesto, izlepljeno posterima iz filma The Big Lebowski, gde možete u bilo koje doba dana i noći da na dva ekrana odgledate istoimeni sada već legendarni film, doduše bez tona, jer ipak moraju da puštaju i muziku. Neustadt ima neki fler Berlina i to je, čini mi se, jedini deo grada u kome nema ni jedne banke. Stanari, pretežno studenti, vode neku vrstu alternativnog života, antiestablishment lifestyle. Sigurno nije najčistiji deo grada, ali je šarolik, interesantan, multikulturni, veseo. Svakog juna organizuje se festival "Šarena republika Neustadt", gde se ulice zatvore za saobraćaj i na stotine umetnika i muzičara organizuje raznorazne žurke i manifestacije. Održi se na stotine besplatnih koncerata, pretežno rok, metal i haus muzike dok svi građani "šarene republike" imaju pravo da ispred svoje kuće prodaju piće, hranu i šta god im padne na pamet, a da ne podležu strogim nemačkim zakonima o prodaji hrane i robe.

Cene pića u Drezdenu relativno su jeftine, od 2 evra za pivo pa do nekih 6-7 evra za malo skuplji koktel. Cene hrane u restoranima u Drezdenu relativno su pristupačne i prlagođene svakom budžetu.

Tipična nemačka pivnica

Ako Neustadt zvuči isuviše alternativno, dobar provod je zagarantovan i u dve tipične nemačke pivnice. U dvorcu Waldschloschen sa prelepim pogledom na dolinu Elbe, gde džez i bluz muzičari nekoliko dana u nedelji zabavljaju stotine gostiju, a druga u Schillergarten u staroj vili odmah pored Elbe, ispod mosta Plavo čudo. Cene piva su i tu oko 3 evra, dok su specijaliteti iz regiona malo skuplji nego što stvarno vrede.

"Ostalgičari" u Drezdenu sada opet na raspolaganju imaju njihov čuveni Kakadu bar, legendarni retro-kič podrum u kvartu vila Weisser Hirsch gde masa njih pleše uz muziku Bitlsa, Elvisa i svih istočnonemačkih hitova iz perioda 50-tih do 80-tih. U vreme proletarijata i naprednog socijalizma, Kakadu je bilo mesto za partijske funkcionere da izvedu svoje ljubavnice, a tu je više puta svratio i Vladimir Putin, onda kad je kao oficir KGB bio stacioniran u Drezdenu. Ulaz u Kakadu je 7 evra, dok su cene pića sasvim pristojne, od 2,5 evra za pivo do nekih 7 evra za viski ili neki koktel.

Dani komunizma odavno su prošli, Drezden je potpuno renoviran i životni standard je dosta porastao, ali i pored silnih para uloženih u modernizaciju i renoviranje svega mogućeg u tom gradu, mnogi se iz sentimentalnih razloga bore da zadrže barem nešto iz doba Demokratske Republike. Nekima je Kakadu pružio to zadovoljstvo, nekima muzej DDR, a za one hardkor "ostalgičare" poput majke mog dobrog prijatelja, tu je i voz na liniji Berlin-Drezden-Prag-Bratislava-Budimpešta.

Haled Al-Hashimi
B92 – 18.01.2008.

HANOVER

GRAD PEŠAKA I CEBIT-A

Osim pešaka, ovde vladaju i biciklisti, ulični zabavljači, svirači vergla, i pokretni ljudi-roštilji. Ulice oživljavaju oko devet pre podne, a tada kreće i trgovina po šarenim i bogato opremljenim radnjama i robnim kućama

Hanover – glavni grad Donje Saksonije,
– gradić koji je rodbinskim vezama dugo bio vezan za englesku aristokratiju (počevši od princeze Sofije, supruge kralja Ernsta Augusta, i njenog sina Georga Ludwiga – engleskog kralja Džordža I, prvog od "Hanoverskih kraljeva"),
– mesto gde se govori najpravilniji nemački,
– IT centar sveta tokom marta, meseca održavanja CeBIT-a ili
– mesto koje za nedelju dana ugosti onoliko gostiju koliko ima stanovnika.

Mapa lokacije Hanovera

Sve su to sinonimi za Hanover. Ali pre svega drugog, može se reći da je ovo jedan komforan, udoban grad, gde sve funkcioniše skoro besprekorno i to baš u nedelji kada se stanovništvo grada skoro duplira. Ako ovde zakasnite na posao, sigurno je da ne možete svom šefu reći: "Čekao sam autobus/voz/tramvaj pola sata" ili "Neki manijak se parkirao na šinama, pa sam morao da idem peške..."

"Nađemo se – pod repom"

Zahvaljujući poseti CeBIT-u, najvećem evropskom sajmu informacionih tehnologija (4-9. mart 2008.), bio sam u prilici da malo bacim pogled i na sam grad Hanover. A da se ima šta videti... ima!

Panorama grada

Tokom ovoga boravka u Nemačkoj, u dolasku je malo (više) kasnio avion kompanije SWISS (ni Švajcarci nisu ono što su bili), zatim su ulicama Hanovera prolazili demonstranti, zaposleni u javnom sektoru; viđena je jedna zapaljena kanta za smeće (odmah i ugašena) i, na kraju, tri puta je u tramvaj (laki metro) ulazila kontrola! Tu bi se uglavnom i završile sličnosti sa Srbijom i Beogradom.

Hanover ima oko pola miliona stanovnika, ali smeštenih na prilično velikom području, gde zgrade uglavnom nemaju više od nekoliko spratova, a površine pod parkovima, jezerima i šumama se ravnopravno nose sa urbanim delovima.

Nova Gradska kuća

Sa aerodroma se regionalnim vozom brzo stiže do centralne železničke stanice (Hauptbanhof), stanice koja je istovremeno i glavno gradsko saobraćajno čvorište (zajedno sa stanicom Kröpke, udaljenom par stotina metara i povezanom šarenim i živopisnim pasažem sa centralnom stanicom) – čvorište za sve ostale brze i manje brze vozove, za sve tramvajske linije i za neke od autobuskih linija Hanovera.

Pridošlice se sa ove stanice kao reka izlivaju preko velikog trga kojim dominira spomenik Ernstu Augustu, na konju (i oni imaju svoj trg "kod konja", mada domoroci ovde kažu – "nađemo se – pod repom", a svog kralja Ernsta Augusta ponekad u šali nazivaju i "šefom stanice"). Prepešačivši tih desetinu metara – prolazeći pored taksista (u jednoobrazno ofarbanim najnovijim modelima vozila bež boje), zatim preko šina tramvaja "desetke" i na kraju pored gomile parkiranih bicikala – pešaci automatski ulaze u sam centar grada, kroz Bahnhof Strasse do trga Kröpke, ili kroz neku od preostale četiri ulice koje se zrakasto šire od stanice. Dakle, železnička stanica je ovde prava pravcata kapija grada, ali i divno, moderno mesto gde možete doći da nešto pojedete, ili kupite, ili da samo lagano prošetate prolazom ispod stanice, pored niza kojekakvih radnjica, koje vas ispraćaju ka severnom delu Hanovera.

Glavna železnička stanica i spomenik Ernstu Augustu

Čak sedamdeset i pet odsto grada Hanovera je sistematski porušeno u naletima savezničke avijacije na kraju Drugog svetskog rata. U širem centru Hanovera greškom su se održale samo zgrade današnje Gradske kuće i Hanover Allgemeine Zeitung-a! Koliko je Hanover bio temeljno porušen najbolje se može videti na maketama u prizemlju nove Gradske kuće (Neues Rathaus), nedaleko od Masch-See jezera (malog i velikog). Osim te, izložene su i makete Hanovera iz 1689. godine, zatim iz 1939, ali i Hanovera kakav je danas. U Gradskoj kući se nalazi lift koji vodi do vidikovca na nekih 100 m visine, ali su ga upravo remontovali te ostadoh bez, kako kažu, najlepšeg pogleda na Hanover.

Oko jezera se nalaze i sportski centar (sa Niedersachsen stadionom, mestom gde je igrano i Svetsko prvenstvo u fudbalu), restorani, obelisk sa fudbalerom (sportistom), a tu su i skulptura detenceta koji jaše ribu, kao i Šprengel muzej – muzej savremene umetnosti XX veka. Neobično je kako reka Lejne (Leine) vijuga paralelno zapadnoj strani Masch See jezera i zatim ulazi u sam centar Hanovera da bi se lagano, pored naselja Linden Nord zaputila dalje iz grada... Oko jezera i po jezeru može se videti bezbroj patkica kako se sunčaju i brčkaju. Kažu da se zimi jezero (ponekad) potpuno zaledi pa služi kao klizalište. A preko leta se ovde (kod Schutzenplatz-a) nalazi džinovski točak – panorama, na raspolaganju turistima, a i zaljubljenim Nemcima i Nemicama.

Skulptura kao u Beogradu bilborda

Skulptura deteta koje jaše ribu

Hanover je inače bio i domaćin "EXPO 2000", velike evropske kulturne manifestacije, što je vidljivo kuda god se zaputili kroz grad. Videćete i ogromno, nedovršeno stopalo izvajano u kamenom bloku, telo zmije (ili nekog nemačkog Nesija?) koje talasa direktno iz poda železničke stanice; skulpturu blizu jezera koja podseća na Miroova dela; spomenik recikliranim balama otpada blizu Istorijskog muzeja; skulpturu čoveka na klupi u Luisenstrasse – i nećete pogrešiti ako pomislite da je Hanover istovremeno i grad i izložba na otvorenom. Posebno vesela i šarena su dela Nikija de Saint Phalle-a, na prostoru uz reku, blizu istorijskog muzeja (na istom tom mestu, svake subote, zateći ćete ni manje ni više nego – OTC, tj. buvljak).

Po ovom umetniku nazvan je i onaj pasaž, pasarela – od stanice do Kröpke-a. Tu je i tramvajska stanica Steintor, neobično i veselo četvrtasto žuto-crno umetničko delo, nešto kao dvorac sa kulama, i pouzdan orijentir za došljake i turiste. Kako najbolje opisati koliko ima tih uličnih skulptura? Lako – zamislite da se u Beogradu na svakome mestu gde je posađen jedan bilbord nalazi neka privlačna skulptura!

Zgrada Anzeiger-a

Sa stanice Steintor ne možete da ne vidite Anzeiger zgradu, već pomenutu "srećnu" građevinu (Allgemeine Zeitung) koja je eskivirala sve bombe Drugog svetskog rata, sa karakterističnom zelenom kupolom iznad fasade od crvene cigle.

Sam centar Hanovera je pešačka zona – ali ne samo prve subote u mesecu (ili ni tada) već stalno.

Neobično žuto-crno umetničko delo na tramvajskoj stanici

Osim pešaka, ovde vladaju i biciklisti (osim tamo gde je i za njih zabranjeno), ulični zabavljači, svirači vergla, pokretni ljudiroštilji (ljudi koji, zaista, nose neke skalamerije – sa prednje strane roštilj sa kobasicama, sa zadnje verovatno butan boca, mali frižider ili već nešto tako, a iznad svega toga uglavljen i mali kišobran (ili suncobran). Da bi pešačka zona ostala što čistija, mogu se videti i "saobraćajni" znak – zabranjeno hranjenje golubova!

Naslonjena na pešačku zonu, nalazi se i pokrivena gradska pijaca – pijaca zapadnoevropskog tipa, gde se na jednom mestu nalaze i mesni i riblji specijaliteti, zatim prava pravcata sirijada najboljih nemačkih sireva, voće i povrće, kao i brojni restorančići za one koji se umore od kupovine pa vole malo da sednu i popiju kaficu, pivo, ili da prelistaju novine.

Nova generacija PVC prozora

Stari deo grada noću

Ulice oživljavaju uglavnom oko devet sati pre podne, a tada kreće i trgovina po šarenim i bogato opremljenim radnjama i robnim kućama (Kaupfhof, Kardstaadt, Peek & Cloppenburg, C&A, Salamander...) Šoping završava oko osam uveče, a tada na scenu stupaju brojni kafići i restorani, bioskopi, opera i druga uobičajena kulturno-gastronomska mesta. I pored snažnog lokalpatriotizma putopisca, moram da priznam da je ponuda u pomenutim robnim kućama zaista izuzetna i neki put je, bez preke potrebe, bolje ne ulaziti tamo ako već niste svesno krenuli u šoping sa par stotina (ili hiljada) evra. Prizemlje Kaupfhof-a je, uzgred, okupirano slatkišima – uskršnjim čokoladnim zečevima svih oblika i veličina, čak i mobilnim telefonima od čokolade (ne onih iz reklama mobilne telefonije, već od prave čokolade), ali i neverovatno raznovrsnim markama ovoga slatkiša (osim već klasičnih: Milka, Toblerone i Lindt, tu je čitav spektar drugih, (čak i) meni nepoznatih proizvođača). U kratkom šopingu posvećenom deci, možete naleteti na neverovatno lepe igračke i, što je još bolje, nezamislivo velika sniženja! Da sam kojim slučajem došao kolima, sa prtljažnikom napunjenim igračkama verovatno bih još i zaradio na ovom putovanju.

Vreme u Hanoveru, i pored ranih martovskih dana, bilo je sasvim prijatno (vedro nebo, prohladno sa vetrićem) i nije smetalo temeljnom upoznavanju užeg i šireg centra. Kad smo kod hladnoće, a naročito vetra – da pomenemo i jedan pravi kuriozitet (ipak, bolje je priznati da je to ipak nemačka energetska strategija na delu): ne možete u celom gradu, ali zaista celom, videti jedan jedini stari, rasklimatani, razbijeni ili neofarbani prozor! Svuda nova generacija PVC prozora, sa (sigurno) zavidnim zaptivnim karakteristikama. Ako na trenutak slavodobitno primetite na nekoj staroj zgradi nekadašnje drvene prozore, koji su tu isključivo iz estetskih razloga, videćete da je to samo "trik" – čim se približite zgradi, shvatićete da je sa unutrašnje strane starog ugrađen već pomenuti novi prozor! Ušteda od 10-20 % energije za grejanje po svakom stanu je sigurno uštedela ovom delu Nemačke barem pola termoelektrane, ili jedan termo-blok, kotao, turbinu...

Nova generacija PVC prozora

I stan (privatni smeštaj) u kome sam boravio, svakodnevno me je dovodio u nevericu – kako tako mlaki radijatori mogu tako lepo da zagreju stan na spoljnjih (plus-minus) nula stepeni! Ako se pod "samoizolacijom" podrazumeva ovakva (toplotna) izolacija stanova, onda sam ja za to! Lokalna firma (Enercity Stadtwerke Hannover) koja godišnje prihoduje 1,8 milijardi evra, objedinjava usluge elektrodistribucije, snabdevanja gasom, daljinskog grejanja i vodovoda! Inače, što se tiče cena komunalnih usluga, može se (vrlo gruba procena) videti da ta firma zarađuje oko 3 puta više na 3 puta manjem broju stanovnika.

Tramvaj u Hanoveru

Kad smo već na terenu komunalnih usluga i uopšte, komunalne situacije u gradu Hanoveru, onda je ocena sigurno – petica (ili, da ne bude zabune, studentska desetka). Tu je, naravno, već pomenuti prevoz koji funkcioniše kao sat (na stanicama postoje semafori na kojima piše za koliko minuta stiže sledeći tramvaj ili autobus); tu su i tramvaji koji voze po širokom koloseku; (generalno – i širi i duži od naših), nešto kao laki metro, jer većina tramvajskih linija silazi pod zemlju par stanica pre centralne stanice i zatim se vraća na svetlo dana, opet dve-tri stanice pošto protutnji ispod centra grada.

Omiljeno prevozno sredstvo – bicikl

Autobusi voze – dal' na tečni gas dal' na nuklearno gorivo, ali svakako nećete videti ni auspuhe ni izduvne gasove. Kome ni to nije dovoljno, svuda može da stigne i biciklom, a često se mogu videti i majke (biciklistkinje) koje svoju dečicu voze u odgovarajućim prikolicama za bicikle. Po raskrsnicama, osim redovnih semafora, postoje i oni za bicikliste. Da li možda postoji i posebna biciklistička policija i posebni biciklistički sudovi, ne znam...

Zasebno dugme za osobu sa kučetom

Tokom kratkog boravka, i pored neprestanog šetkanja gore-dole po gradu i sajmu – ne videh, recimo, ni jednog psa lutalicu. Sa druge strane, domaći ljubimci mogu ulaziti i u gradski prevoz i u restorane, a na automatima za kupovinu tramvajskih/metro karata čak imate zasebno dugme za osobu koja hoće da se vozi sa svojim ljubimčetom/kucom – sve sa sličicom kučeta i njegovog najboljeg prijatelja.

Po gradu su, naravno, postavljeni brojni kontejneri (staklo, papir, plastika); neki od kontejnera su ušuškani u drvene ogradice sa vrežama i puzavicama; po terasama nema krša, burića, bicikala, sušenja veša. Obzirom na dobro isplaniran gradski prostor, problem parkiranja se uopšte ne postavlja. U nekim ulicama uopšte i nema parkiranih automobila, a da pomenem isimpatične parking-automate koji se napajaju energijom iz solarnih ćelija. Čistoća baš i nije bila savršena, ali ipak je tih dana duvao jak vetar, a stanovništvo grada se maltene dupliralo! Opet, iako ni ovde izbori nisu bili tako davno, teško ćete naći nešto što bi vas podsetilo na našu tužnu sudbinu – ostatke partijskih plakata svuda gde biste mogli da ih zamislite, a i drugde.

Dizalice ukrašene svetlećim trakama

Sve u svemu, ne bi bilo teško navići se na ovakvu (komunalnu) organizaciju života.

Kako predstavu o jednom gradu stičete najčešće kroz detalje, evo još jednog – dizalice na gradilištu pored železničke stanice ukrašene su crvenim i plavim svetlećim trakama, tako da noću daju dodatni šmek ovom delu grada.

Blizu zgrade opere, koja je nekih sto metara od našeg orijentira, železničke stanice, nalazi se dodatni detalj – predivan pasaž, sa umetničkom galerijom sa ekstremno zanimljivim delima (Irci, Bugari!), zatim sa dva puta po tri džinovska, ekspresionistički ofarbana jajeta na sred pasaža i, za kraj, sa radnjicom u kojoj su stvari okačene štipaljkama na žicu koja se neprekidno kreće u krug, tako da je vaše samo da sednete u susedni kafić i gledate šta biste mogli da pazarite.

Inače, za one koji prvi put dođu u Hanover, postoji tzv. "crvena nit" (Der "Rote Faden") – crvena linija iscrtana po ulicama i trotoarima koja vas vodi kroz centralno jezgro grada, pored svih najlepših i najvažnijih arhitektonskih ukrasa (polazi od toliko puta pomenute železničke stanice ili, bolje, Trga Ernsta Augusta, pa se vrti po starom centru grada (blizu Marktkirche crkve), malo zavija do nove Gradske kuće i vraća se ulicom Georgstrasse do Kröpcke-a i stanice). Ako prođete duž ove crvene linije, videćete 36 zanimljivih "crvenih tačaka", a preći ćete malo više od 4 kilometra.

Marktkirche crkva, tj. "pijačna crkva" je jedna od glavnih znamenitosti Hanovera, urađena od crvene cigle, visoka čak 90 metara, sa masivnim vratima koja se automatski otvaraju (foto-ćelije u akciji) kada im prilazite.

Pijačna crkva (Marktkirche)

Kad se mnogo šeta, onda se i ogladni (i ožedni). Restorančića ima na sve strane, divnih jela još više, a možete, na primer, u simpatičnom restoranu kod WurstBasara pojesti odličnu, veliku kobasicu u kari sosu, sa malo belog bibera i pomfritom za svega 2 evra. Inače, jela su obično od 6-7 do 13-14 evra, a da ne pomislite da se tamo jedu samo kobasice, u drugom restoranu – poznati Bronhan Sans na trgu ispred Marktkirche crkve (u kome inače i nije bilo kobasica na meniju!) doneše dva velika komada pravog nemačkog praseta tek prohodalog u Donjoj Saksoniji sa kojekakvim (opet nemačkim) prilozima.

Za beznadežne slučajeve, koji neće da okuse švapske specijalitete, u ulici Fössestrasse se može naći restorančić imena "Mile's Spezialitatenhaus", a gde je Mile, tu su i ćevapčići, pljeskavice i druga srpska (ili već čija) nacionalna jela. Ono što je mene lično oduševilo kod restorana i kafića Hanovera je postojanje pušačkog ćošeta, koje se nalazi, gde bi drugde, sa spoljnje strane ulaznih vrata restorana – obično je to neki stočić sa par pepeljara gde se mogu videti zagriženi pušači kako na nula stepeni cupkaju i uvlače po koji dim pre nego što se ponovo vrate društvu, pivu ili večeri.

Toliko o restoranima, uz napomenu da se po centru može videti veoma mnogo McDonald's restorana, ali je očigledno da ovde nema roštiljske mafije koja samo gleda kako da porazbija konkurenciju.

Pivnica

Da li treba reći da se ovde u Hanoveru toči odlično pivo? Standardna doza piva od 0,3 l košta po restoranima od 1,5 do 3,2 evra (ova najviša cena je na sajmu); ali, s obzirom na kvalitet, pitkost, boju, miris i vreme za koje ćete ga popiti, optimalna varijanta je čaša (krigla) od 0,5 litara i to "Gilde Ratskeller" – lokalno pivo zaista divnog ukusa. Skoro svuda se može videti i Beck's pivo, ali posle Gilceta (Gilde + pivce) druge marke vas neće zanimati, pa čak ni "Jelen".

Zeleni Hanover

Zeleni Hanover (gledano odozgo) ima pomenutu Eilenriede šumu, zaista ogromne površine (650 hektara), koja se jednim krakom spušta skroz do jezera kod Gradske kuće. Dakle, možete proći ceo Hanover sa juga do severoistoka tako što ćete ploviti čamcem a zatim prošetati kroz šumu! Parče šume kroz koje sam prošetao je, naravno, divno uređeno, sa širokim stazama (ukupno imate 42 km šumskih staza – taman za jedan maraton), putokazima, pa čak i drvećem (!) i kad se, posle početnog šoka, naviknete da okolo nema bačenih PVC flaša ni kesa po drveću – možete sasvim lepo uživati u šetnji.

U okviru šume nalazi se i veliki zoološki vrt, koji je kompletno uređen pre 5-6 godina (ali ga sada ponovo, dodatno sređuju). Od nosoroga, gorila, pelikana, pa do domaćih životinja – sve je tu – uključujući i veliki zabavni park za decu, rečicu "Zambezi" koja vijuga po zoo vrtu i po kojoj plove brodići iz kojih možete videti životinje iz vrlo neuobičajenog ugla. Svakih pola sata se održavaju neke predstave za decu (i odrasle) sa raznim životinjama, a u okviru vrta postoji i velika gostionica u kojoj možete kad se predstava završi pojesti i po neku životinju koju ste odgledali tokom predstave. Šalim se, jelovnik je sasvim klasičan, a ambijent jako prijatan.

Šuma Eilenriede

Na severozapadnoj strani grada nalazi se Univerzitet Hanovera, impresivna zgrada prvobitno zamišljena, tj. namenjena za dvorac kraljevske porodice. Nedaleko od njega je barokna bašta džinovskih razmera – Herrenhäuser Gärten, ili Velika Bašta, sa predivno uređenim zelenilom, atraktivnim fontanama, pozlaćenim kipovima i skulpturama. Bašta je urađena (projektovana, zasađena, izgrađena) još u XVII veku, i to kao kopija Versajske. U ovo doba godine (zima) sigurno izgleda manje atraktivno nego leti, sa svim mogućim cvećem, ali da je lepa – jeste.

Odmah preko puta bašte je veliki akvarijum "SEA LIFE", gde se može baciti pogled na rečni i morski svet - od lokalne reke Leine, preko Karipskog mora pa sve do Amazona (kornjače, morski konjici, ajkule, raže).

Kada sve to obiđete, možete nazad (tramvajskom linijom 4 ili 5) do trga Kröpcke, da popijete kaficu u lokalnom restoranu, jednom od simbola grada (mada tamo kafu serviraju u nekim neverovatno ružnim staklenim čašama) ili da se nađete sa nekim dragim ispred takođe poznatog tamnozelenog, velikog časovnika sa klatnom (Kröpcke Uhr), tradicionalnog mesta okupljanja i zakazivanja rendez-vous-a, a zatim krenuti dalje, prateći onu "crvenu nit". Dok skupljate tu nit u crveno klupče, proći ćete i pored Istorijskog muzeja, ali i pored veoma lepe zgrade – Lajbnicove kuće, gde je g. Gotfrid Vilhelm, filozof, matematičar i izumitelj, proveo pozni deo svog života.

Časovnik sa klatnom (Kröpcke Uhr)

Za nekoliko dana intenzivnog obilaska Hanovera – teško da se više može videti. Da pomenem još i jedan mali "buvljak" koji je bio privremeno postavljen na početku pešačke zone (kinesko-turska roba); zatim par "onih" ulica sa sex-shop-ovima i kojekakvim zanimacijama gde se sa ulice ne može videti – kako se to moderno kaže – ništa eksplicitno.

Kada od centra pođete prema, uslovno, predgrađu – LindenNord, proći ćete pravom iransko-turskom ulicom, sa persijskim restoranima, šiš-kebabima, radnjama sa nargilama i sličnim rekvizitima. Što se tiče, recimo, girosa, video sam ga u više restorančića po Hanoveru nego tokom celog letovanja u Grčkoj.

Ako imate sreće da duže ostajete u Hanoveru, šteta je da se ne obiđu i neki susedni gradovi – Hamburg, Bremen, 700 godina staro mesto Celle... naročito što je sve na dohvat ruke zahvaljujući modernoj, brzoj i udobnoj železnici. Ako, naprimer, poželite da odete do Bremena, imate dnevno na raspolaganju 43 (!) različita voza (od ukupno 640 koliko dnevno prođe kroz Hannover Hauptbahnhof). Zamislite takve brze, čiste i udobne vozove koji bi vas od Beograda do, recimo Novog Sada, Kruševca, Užica... prebacivali za pola sata, sat, sat i po! (dobro, malo pustite mašti na volju)

CeBIT

CeBIT reklama

I, za kraj, par reči i o CeBIT-u, najvećem evropskom sajmu informacionih tehnologija – tu se nađe skoro 6.000 izlagača, iz 80 zemalja sveta (uključujući i Srbiju); na nekih 400.000 kvadratnih metara izložbenog prostora. Sajam obuhvata ogroman prostor i 27 izložbenih hala, od kojih je hala 1 najveći izložbeni prostor, tj. hala, na svetu. Sve to znači da ćete po CeBIT-u morati da pešačite barem isto onoliko koliko morate da pešačite da biste obišli sve ono iz prethodnog dela teksta.

O samom sajmu možete čitati u brojnim IT magazinima, a da ima svega – ima. Od robota-ljubimaca (kao dinosaurus Pleo) koji njuše, kijaju, umaraju se... preko svih mogućih uređaja sa sto integrisanih funkcija (da l' je kamera, telefon, fotoaparat, budilnik, mp3 ili mini-frižider, nije više ni bitno), pa novih miševa neverovatnih oblika, televizora ultra-visoke rezolucije od 82 inča, džinovskih laptopova, LCD ekrana od 360 stepeni... i svih drugih korisnih (?) IT pomagala namenjenih jednom srećnijem i humanijem životu. Inače ovogodišnji trend firmi-izlagača bio je – napraviti što veću kesu, tako da posetioci sajma sve ostale kese potrpaju u nju i onda šetaju i reklamiraju firmu sa najvećom kesom (u koju biste skoro mogli da strpate onaj pomenuti televizor od 82 inča).

Sajam Hanover

Povratak iz Hanovera, preko Ciriha, do Beograda – prošao je bezbolno, mada se tih dana nad letove nadvila pretnja – usled štrajkova nemačkih javnih službi. Uzgred, svake godine sve gospodskije prolazimo granične i carinske prelaze – jer, dok se hiljade putnika gura na prolazu namenjenom članicama EU, mi iz Srbije elegantno prolazimo na (maltene) samo našem prolazu.

Svakako, bio je to lep osećaj – biti u mogućnosti da, makar na kratko, ponovite reči Henrika Lava, vojvode od Saksonije, iz Velf dinastije, iz davnog XII veka: "Ego Hanoverensis sum" – "Ja sam stanovnik Hanovera".

Baš lep grad, Hanover.

Slobodan Ogrizović
B92 –29.03.2008.