IGUASU VODOPADI

VELIKA VODA

Ovaj čudesan prizor nalazi se na samoj granici dveju najvećih država Latinske Amerike: Argentine i Brazila. Uostalom, svi veliki vodopadi imaju taj običaj da ih dele dve zemlje: Nijagarini, Viktorijini... Iguasu nije izuzetak u tome…

Možete i sami da zamislite iznenađenje na licima oklopljenih konkvistadora koji su se teškom mukom probijali kroz bujno rastinje samog srca Zelenog kontinenta, kada su čuli buku teške mase vode koja se survava niz litice. Došli su do ivice i pogledali dole: to mora da je bio čudesan prizor. Kada su rekli svojim prevodiocima – Indiosima da pitaju domoroce kako se zovu ova reka i ovaj prizor, dobili su odgovor: Iguasu, to jest Velika voda.

Mapa lokacije Iguasu vodopada

I zaista je velika. I to je još uvek čudesan prizor. A nalazi se na samoj granici dveju najvećih država Latinske Amerike: Argentine i Brazila. Uostalom, svi veliki vodopadi imaju taj običaj da ih dele dve zemlje: Nijagarini, Viktorijini... Iguasu nije izuzetak u tome. No, ako imate vremena i novca, uzmite pasoš, obezbedite brazilsku vizu (argentinska vam nije potrebna sa našim pasošem), i krenite u avanturu. A ako nemate – ostanite sa nama do kraja i uživajte barem u ovim odjecima lepote.

Iguasu vodopadi

Ovi golemi vodopadi (na portugalskom Cataratas do Iguaçu, na španskom Cataratas del Iguazú) nalaze se na reci Iguasu, pritoci reke Parana (Paraná), po kojoj je i istoimena brazilska država dobila ime (inače, na portugalskom reč paraná označava vodotok). Parana je, uzgred, toliko velika i mutna, bučna i tropski smeđa i muljevita, da predstavlja gotovo zastrašujući prizor gledana sa mosta koji razdvaja Brazil i Argentinu, posebno ako most prelazite avanturistički – pešice, kao što smo to mi uradili, u želji da prištedimo koji pezos, stopirajući sa argentinske strane (ima tu još razloga za stopiranje, ali o njima nešto kasnije)... Ta velika reka, koja se kasnije kreće lagano ka La Plati, da bi se kod Buenos Airesa pretvorila u pravi morski zaliv, predstavlja pravo "čudovište" za one koji su navikli na evropske reke... No, vodopadi ne nastaju na ovoj reci (na nesreću), već na njenoj omanjoj pritoki – gde se ogromna količina vode u 275 pojedinačnih vodopada survava sa raznih visina, čineći pravu "pletenicu", to jest, koloplet zelenila i plavetnila vode, začinjenu beličastim odsjajem vodene pene.

Dakle, da se vratimo na one konkvistadore: verovatno im je netaknuti plavo-zeleno-beli krajolik Iguasua delovao kao kosmonautima naša planeta iz svemirskog broda: blago, prelepo, iskonski, divlje, sve u isto vreme!

Legenda

Reka Iguasu

Krenimo ispočetka, od istorije, ili barem verovanja! Po legendi, jedan indijanski bog poželeo je da oženi lepu domorotkinju po imenu Naipú. No, Naipú se nije dala onome koga ne voli, pa bio on i bog, i u kanuu je pobegla sa zemaljskim izabranikom srca svoga niz reku Iguasu. Bog je pojurio za njima i u besu je "smakao" dno reke za 70 metara, baš na mestu gde su se nalazili zaljubljeni begunci. Tako su nastali vodopadi, a zaljubljeni smrtnici su potvrdili svoje smrtno ime, uzgred bivajući osuđeni na večni pad niz vodopade, ako je ovo ikako logički spojivo.

Kao što rekosmo, ime ovih vodopada potiče od lokalnih gvarani reči y (voda) i guasú (velik), a ostaci ove ortografije vide se i dan danas u paragvajskoj varijanti pravopisa: Paragvajci nazivaju vodopade Yguazú, a svakom ko zna savremeni španski pravopis jasno je da je ova ortografija potpuno nemoguća. No, to je indijanski uticaj, a Paragvaj je zemlja u kojoj narod Gvarani dominira, a tako se zove i njihova valuta, da ne spominjemo da im je gvarani, uz španski, i zvanični jezik... Dakle, ovi vodopadi, najveći na svetu, po površini trostruko veći od svog severnoameričkog pandana Nijagare, naveli su mnoge goste i pre vas da im se divite. Recimo, žena Teodora Ruzvelta, posle posete Iguasuu, napisala je u knjigu utisaka "Jadna, jadna Nijagara!", da bi ozvaničila svoje poređenje sa "domovinskim vodopadima".

Jadna, jadna Nijagara

Recimo da krenete sa brazilske strane, kao što smo to mi uradili: trebaće vam poprilično duga vožnja od ulaska u Nacionalni park Iguaçu (namerno pišemo ovako, da biste ga razlikovali od argentinskog nacionalnog parka Iguazú, koji se isto izgovara, a različito piše), gde plaćate kartu, do samog početka staze. Na početku staze postoji i stanica, gde se malo odmorite. Betonska staza sa drvenom ogradom vijuga na metar pored korita reke, tako da izvanredno razuđeni argentinski vodopadi mogu da se vide kroz retku šumu u punom sjaju.

Prva impresija je da svi škljocaju aparatima – kao pomahnitali svi počinju da fotografišu, iako do Đavoljeg grla, najspektakularnijeg prizora u okolini, ima još vrlo mnogo! Najimpresivniji prizor su tri najveća vodopada u okolini, nazvana Tri brata, koja ostaju, naravno, zdesna.

Lokalni pripadnici faune

Arara

Već primećujete da sa brazilske strane nema mnogo vodopada, ali je velika prednost to što možete da posmatrate nebrojene slapove argentinske strane u punom sjaju. To se, naravno, dešava zato što je brazilska strana mnogo strmija. Već tu nas "spopadaju" i lokalni pripadnici faune: pa ovo je istinski tropski raj, u kojem sa grana kriču are i tukani! Are na portugalskom imaju jedno "ra" više i zovu se arará, a kada "propevaju", jasno vam je i kako su dobili ime: nesnosna buka ovih prelepih ptica koje sve vreme krešte "Arará! Arará!" nikako se ne uklapa u divno perje. No, ima i lepih žena koje pokvare ceo utisak kada progovore, zajednički je zaključak, uz opšti smeh...

Tukan

Još su "gori" tukani, divne ptice sa ogromnim kljunom koje stoje minutima kao da su punjeni piljevinom, nepomično, tako da se upitate da li su uopšte i živi, sve dok se naglo ne pomere i dokažu da nisu lutke... Utisku nestvarnosti ovih ptica još više doprinose perje, kljun i oči, koji izgledaju kao da su savršeno "skrojeni i zakačeni" na lutku, a ne na živo biće! No, i tukan "upropasti utisak" i zakrešti "Kraaaa!" Nit' lepše ptice, nit' ružnijeg glasa! Ali, mnogo toga u tropskom raju nije onako "kako mali Perica zamišlja"!

Sledeći "drugari" se daju i uhvatiti, ali ne baš dugo maziti – mačkoliki rakuni, poznati i kao nosati rakuni (imaju vrlo dug nos) ili kuaći, vrzmaju se oko nogu i traže, doslovno, prose hranu od posetilaca. Obožavaju hamburgere i sladoled! Ako im deca i ne daju sladoled, kuaćiji skoče i izbiju detetu sladoled iz ruke (dečiji sladoled je najbliži tlu) i posle ga jedu sa zemlje... Deca vrište, a roditelji ih teše uz nezaobilazno: "Bezobrazni mali kuaći, kupiće tata drugi tebi..."

Zanimljivo kako su se navikli na ljudsko prisustvo! Naš prijatelj biolog kazuje nam da svi rakuni iz nacionalnog parka imaju povišen holesterol i kvarne zube – zbog hamburgera i sladoleda! Za ne poverovati. Uhvatio sam jednog i slikao se, ali se nije dao dugo "držati u zagrljaju" ljudskog prijatelja – kada je video da nema pljeskavice, počeo je da se batrga…

Nosati rakun

Iguane su veoma simpatične – vrlo su plašljive i drage, iako izgledaju kao monstrumi iz praistorije. Brzo pobegnu u žbunje ako naiđete, a oni koji ih drže kao kućne ljubimce kažu da su vrlo prijateljski nastrojeni i da se rado maze! Mislim, ako volite velike plašljive guštere nalik na omanje dinosauruse...

Đavolje grlo

Ubrzo se stiže i do onog najvećeg i najatraktivnijeg slapa – on se zove Garganta do Diabo, na portugalskom, i Garganta del Diablo, na španskom, u svakom slučaju, Đavolje grlo, na našem. Pakleni prizor kvasi svakoga ko je i na 50 metara od njega, što uopšte nije naivno, ako je hladnije vreme! No, na našu sreću, bio je žarki decembar, dakle, južnjačko leto u punom sjaju… Đavolje grlo je vodopad u obliku slova U, a to "U" je 150 metara široko i 700 metara dugačko, i označava granicu između dve zemlje. Iako brazilska strana, kao što smo rekli, ima svega 600 metara, sa nje i njenih osmatračnica (miradores) pruža se divan pogled na mnogobrojne argentinske... A njih treba posetiti – sutra.

Puerto Iguazú

Sutradan je potrebno "uskočiti" na lokalni autobus za argentinski grad Puerto Iguazú, a zatim pešačiti do vodopada. Argentina se doima sređena kao Švajcarska, a umesto mulatskog stanovništva Brazila, dominira indijansko i, naravno, čuje se manje šuštavi kastiljanski jezik. Travica je gotovo nestvarno zelena, i svuda uredno podšišana. Ono što je u argentinskom nacionalnom parku odmah primetno je da se, za razliku od brazilskog, ne hoda samo napred. Na protiv, Argentinci imaju čitavu mrežu panoramskih stazica od drveta koje vijugaju između vodopada, tako da možete da ih vidite izbliza, i sa svih mogućih strana!

Kada dođete do samog Đavoljeg grla sa argentinske strane, neće vam više biti ni bitno to kako se ovaj monstrum od vodopada vidi i pod kojim uglom – već ste ga videli sa suprotne, spektakularne strane, a i toliko ste puni utisaka sa argentinske, da vam on deluje samo kao delić slagalice, ali ne i ono najvažnije, što je možda i pogrešan utisak, ali tako jeste.

Đavolje grlo

Pri povratku, imajte u vidu da se autobusi za nazad kreću sa učestalošću od jednog sata, a da, iako u svim, ali bukvalno svim kartama sveta piše da su Argentina i Brazil u istoj časovnoj zoni, u stvarnosti nisu!!! Kako? Pa, Brazil ne primenjuje letnje računanje vremena, a Argentina da, tako da među ovim zemljama leti postoji ceo sat razlike, što može da vam se osveti ako odlučite da se vratite poslednjim autobusom uveče, a niste podesili svoje ručne satove, pa mislite da ima vremena... Onda morate da stopirate, i molite i kumite da vas povezu natrag, što uopšte nije mali put – samo od granice do brazilskog hostela, koji je izvrstan, ima 17 kilometara, a tu je još i desetak kilometara do argentinskih vodopada!

Foz do Iguasu

Elem, jedna prijatna scena na ulasku u Argentinu je bila ta da smo sa našim pasošima ulazili bez viza i bez pečata, dok je Švajcarac morao da plati 20 dolara, na sopstveno zaprepašćenje... Na ulasku u Argentinu, takođe, stoji i ogroman natpis "Malvinska ostrva su argentinska!", sa delfinima koji skakuću oko belih slova, tako da je naš saputnik Britanac bukvalno prebledeo, znajući da Argentinci valjda najviše na svetu mrze – njegove sunarodnike. No, ovi ljudi su veoma ljubazni, i naravno da Britanac nije imao ama baš nikakvih problema.

Brana i hidroelektrana Itaipu

Oba nacionalna parka istog imena stavljena su pod zaštitu UNESCO-a, i to 1984. (argentinski) i 1986. (brazilski). Nije loše posetiti urbani velegrad Foz do Iguasu, nedaleko od vodopada, na brazilskoj strani (Foz znači ušće), u kome možete da se divite šarenim soliterima jarkih boja i savršenom komunalnom redu koji će u Beogradu, na žalost, ako se nešto dramatično i iznenađujuće ne desi, biti misaona imenica još decenijama, ali i branu Itaipú, između Paragvaja i Brazila. Ova hidrocentrala je toliko velika da šestospratnica sa upravnim centrom izgleda kao kućica od lego-kockica, a poseta je besplatna. Potapanjem reke Iguasu nastalo je ogromno akumulaciono jezero sa gomilom letovališta na obalama, na kojima se nalazi crveni pesak, nastao mešanjem nasutog peska sa lokalnom jarkocrvenom zemljom, što je posebno interesantno...

Brana i hidroelektrana Itaipu

Ako vam vreme dopusti, preporučujem kupanje na ovim mirnim plažama, i boravak u mnogobrojnim kafeima duž obale... Za one koji su ljubitelji kulture i starina, preporučujem novi odlazak u Argentinu i posetu jezuitskim misijama u provinciji Misiones, koja je po tim misijama, tako dramatično opevanim u filmu sa proslavljenim Džeremijem Ajronsom, i dobila ime. Ako uzmete DVD i pogledate film još jednom, moći ćete da vidite i te vodopade, kao i kakva je plemenitost krasila stare Gvaranije i jezuite, a kakva pokvarenost i gordost bez pokrića bele konkvistadore, bez obzira na jezik kojim su govorili...

Skoro 300 vodopada u zelenom srcu prašume

Dakle, Iguasu je jedna od latinoameričkih prirodnih atrakcija koju nijedan turoperator koji drži do sebe ne propušta na svojim južnoameričkim turama, nestvarni niz skoro 300 vodopada u zelenom srcu prašume, gde se čovek, okružen tom moćnom prirodom, oseti tako slab i mali, da se zapita čemu sva ova naša nabusitost i vera u progres. Pogled u to zelenilo, kao i pogled u plavetnilo neba koje gotovo da boli, iznad glave, reći će vam da niste u Evropi, jer tako jarkih, gotovo nestvarnih i kič-boja nema na našem kontinentu. I možda zbog tog jednog trenutka, pogleda u nebo ili osećaja ljudske nemoći i konačnosti i vredi živeti. I vredi putovati, posebno ovako daleko.

Žikica Milošević
B92 (Travel Magazine) – 02.01.2007.

IGUASU VODOPADI

KAD BOG RASCEPI REKU

Najveći vodopadi na svetu jedno su od najgrandioznijih prirodnih čuda koje je prašuma skrivala vekovima a ljudi ga se plašili. Danas su jedna od najčuvenijih turističkih atrakcija Argentine i Brazila

Kako li to izgleda kad se Bog razbesni kad mu žena ne uzvrati ljubav. Rascepi reku na pola i stvori vodopade kakve svet nije video. Tako su, barem, verovali Guarani Indijanci. Prelepa Indijanka Naipi, uprkos božanskim ponudama, odlučila je da pobegne za svojim dragim Tarobom u kanuu. Ipak, Božji gnev ih je ubrzo sustigao, a kazna je bila večan pad niz "veliku vodu", što je u prevodu sa njihovog jezika značenje imena grandioznih vodopada Iguasu.

Mapa lokacije vodopada Iguasu

Prvi Evropljanin koji je otkrio vodopade bio je španski konkvistador Alvar Nunjez Kabesa de Vaka 1541. godine, samo godinu dana posle njegovog postavljenja za guvernera tadašnje Rio de Plate, koju su činili današnji Paragvaj, Argentina i daleko manji deo Brazila (u njegovu čast jedan od vodopada na argentinskoj strani je nazvan po njemu). Posle toga se o njima ništa više nije čulo, ni znalo do kraja XIX veka kada ih je ponovo otkrio izvesni Boseli, po kojem je, takođe, nazvan jedan od vodopada.

Iako je na samo nekoliko kilometara jedna od najmoćnijih južnoameričkih reka Parana, vodopadi se nalaze na mnogo manjoj, njenoj pritoci Iguasu, koja deli Brazil i Argentinu i uliva se u Paranu na tromeđi sa Paragvajem. Najveće vodopade na svetu zapravo čini 275 vodopada i slapova koji zauzimaju ukupnu dužinu od 2,7 kilometara. Neki od njih dostižu visinu od 82 metra, ali većina je visoka oko 65 metara. Najveći i najpoznatiji je čuveni vodopad Đavolje grlo (Garganta del Diabolo), ogromna litica u obliku latiničnog slova "U", širine 150 i dužine 700 metara sa koje se velika količina vode obrušava velikom brzinom praveći pri tom zaglušujuću buku.

Iguasu, vodopad Đavolje grlo

Hučeći spektakl

Do vodopada je relativno lako stići. U blizini se nalaze gradovi Foz do Iguasu (brazilski deo) i Puerto de Iguazu (argentinska strana), do kojih se može doći avionom iz Buenos Airesa za sat i po. Prilaz vodopadima je danas veoma olakšan jer su izgrađene brojne stazice koje vode duž celog vodenog spleta. Najpristupačnija su gornja i donja staza.

Iguasu vodopadi

Gornja je dosta kraća i duga je oko 800 metara, a okružuje je spektakularno Đavolje grlo. Posetioci mogu da priđu vodopadima relativno blizu, ali i da budu spremni da se dobro okvase.

Donja staza je dosta duža i vodi do drugih vodopada od kojih je najpoznatiji Dos Hermanos, Boseti, Ramirez, Čiko i San Martin. Svi su visoki između 40 i 60 metara i pogled na njih pruža neponovljiv doživljaj. Dos Hermanos, iako je samo osam metara visok, veoma je zanimljiv jer se njegovim obrušavanjem stvara čaroban prirodni bazen. Čiko i Boseti se razbijaju na dva dela i stvaraju neverovatnu sliku, a kapljice vode koje prska služe kao prirodni rashlađivač na tropskih 30 ºC.

Izgrađene staze za turiste

Nešto dalje su vodopad Mibigua, Adam i Eva, a na kraju dolazi San Martin, zaglušujući i hučeći spektakl koji zadivljuje svojom snagom vode koja se razbija o stene. Odmah se formira u drugi vodopad kojim se završava šou koji je počeo 70 metara više, i sve to uz večnu izmaglicu i poneku dugu.

Vodopad San Martin

Malo više u odnosu na vodopade nalaze se El Eskondido, Dos Moskueteros, Rivadavia, Penjon i Mitre. Cela ova serija se završava živopisnim vodopadom Union čije se vode u bujicama slivaju ka ogromnom Đavoljem grlu. Polovina ovog vodopada pripada Brazilu, sa čije strane se pruža spektakularniji pogled na vodeno čudo, ali je argentinska strana daleko interesantnija za obilazak.

Za one malo smelije, koji bi hteli bliže da priđu prokuljaloj peni koja se stvara od obrušavanja vode, postoje ture gumenim čamcima koje vode gotovo u sam epicentar zbivanja. Postoje i ture helikopterima iz kojih može bolje da se vidi ovaj prirodni spektakl, ali je cena visoka.

Vodopad Union

Život koji buja

Da bi se ovaj prirodni fenomen zaštitio od negativnog uticaja čoveka, ali i ceo tropski ekosistem koji ga okružuje, Argentina je 1934. godine osnovala Nacionalni park "Iguazu", koji se prostire na površini od 67.630 hektara. To je samo deo parka zato što su Brazilci svoj deo vodopada i okruženja proglasili nacionalnim parkom.

Tukan – lepa ptica, loša pevačica

Ali ono što ovo čudo prirode čini posebnim jeste život koji naprosto buja na svakom koraku. Neprestana buka papagaja, šarenilo boja kakve se mogu videti samo na ovom delu sveta i večno zelena boja prašume u kojoj raste više od 2.000 različitih endemskih vrsta biljaka, potpuno razoružavaju posetioce. Tu je svoj dom pronašlo i više od 450 vrsta ptica koje mogu da se posmatraju rano izjutra i u sumrak. Tada se često mogu fotografisati tukani i are, koji krešteći prave nesnosnu buku. Posebno su interesantni tukani jer znaju nepomično da stoje na grani, kao da su preparirani, i onda da naglo naprave pokret i zakrešte najstrašnijim "kra". Što bi rekao jedan prolaznik: "Ni lepše ni čudnije ptice, niti ružnijeg glasa!"

Leptir "Dupla osmica" ili "Mrtvačke glave"

O nebrojenim vrstama insekata ne treba ni govoriti, a posebno su interesantni leptiri najrazličitijih boja i šara, kao što je na primer: leptir "Dupla osmica" ili "Mrtvačke glave".

Veoma značajna je zaštita mnogih ugroženih vrsta koje žive u prašumi, poput jaguara i ocelota, koji uspevaju da opstanu samo zahvaljujući zaštiti u nacionalnom parku.

Vodopadi Iguasu možda nisu poznati kao Viktorijini ili Nijagarini, ali su najveći po površini koju zauzimaju i daleko, daleko grandiozniji. Nije slučajno Eleonora Ruzvelt napisala u knjigu utisaka posle posete vodopadima: "Jadna, jadna Nijagara!"

Nikola Jablanaov
Press Kofer 21 – 24.10.2007.

IGUASU

KAO ĐAVOLJE ŽDRELO

Naučnici nastajanje veličanstvenih vodopada Iguasu objašnjavaju lomljenjem južnobrazilskog bazaltnog platoa, a Guarana indijanci ga vezuju za jednu romantičnu legendu

Otkrivanje Brazila obično započinje iz neke metropole, ili bolje rečeno sa jedne od njenih prepunih plaža. To nije čudno, budući da je obala koja odvaja kontinent od Atlantika, duga 7.400 kilometara. Međutim, ko želi da mu Brazil uđe pod kožu, mora svakako da poseti njegovu unutrašnjost, jer tamo žive „neki drugi ljudi”, neobične životinje i biljke koje rastu u još uvek netaknutoj prirodi. Tamo je sliv moćnog Amazona, najduže reke na svetu, zatim najveće večno zelene kišne tropske šume, prelepi vodopadi Iguasu i Pantanal, najvlažnije područje na svetu.

Mapa lokacije Iguasu vodopada

Između nebrojanih čuda prirode, na prostranstvima merenim hiljadama kilometara, na valovitim brdima i visinama sa prijatnom temperaturom, nalaze se još i nacionalni parkovi, zatim užarene savane i snažne reke koje se urezuju u bakarnocrvenu zemlju.

Poezija i dramatika

Jedan od najpoznatijih i najposećenijih nacionalnih parkova u Brazilu je onaj u kome se nalaze veličanstveni vodopadi Iguasu, koji zajedno sa Viktorijinim i Nijagarinim, spadaju u najznačajnije vodopade na našoj planeti. Kataratas Iguasu, su srce ovog nacionalnog parka i nalaze se na granici Brazila i Argentine na 20 kilometara od ušća Rio Iguasu u reku Paranu. Nedaleko se nalazi i Republika Paragvaj koji se graniči sa obe zemlje. Zanimljivo je da se u ovom delu Južne Amerike ne govori o vodopadima, već o ponoru Iguasu, jer se do tada mirna reka uz grmljavinu i tutnjavu obrušava u impozantni, duboki, tri kilometra dugački ambis. Na svom neobičnom putu preko vodopada, Rio Iguasu savladava visinsku razliku od 57. do 72. metra.

Vodopadi Iguasu

Na jeziku Guarana indijanaca Iguasu znači „velika voda”, a onome kome se posreći da ih vidi, biva potpuno jasno zbog čega se baš tako zovu. Kao bela lepeza u prašumi, u polukrugu od 2.700 metara vodena masa Rio Iguasu obrušava se u dubinu u velikom luku preko više od 270 pojedinačnih vodopada. To je prosečno 1.700 kubika vode u minutu, a u špicevima i do 7.000!

Nauka ovaj prizor od koga zastaje dah, objašnjava uspravnim lomljenjem južnobrazilskog bazaltnog platoa, ali Guarana indijanci nastajanje vodopada vezuju za jednu romantičnu legendu.

Bela lepeza vodopada Iguasu

Buka i huk vodopada čuju se iz daleka. Kada se jutarnja izmaglica digne iznad prašume, na scenu stupa vodena masa koja besni, ključa, grgulja, buči, klokoće, peni, šušti, baca se nadole i izdiže nagore, dok najfinije kapljice kao prah padaju na drveće i cveće, a u susretu sa suncem pretvaraju se u dugu. Ovaj jedinstveni prizor bez dvoumljenja, može da se opiše kao čista poezija i dramatika.

Prizor sa razglednice

Uređeni prilaz vodopadima

Pored mnogobrojnih vodopada kojima možeda se priđe preko mostića i platformi, najveću pažnju privlači divovski vodopad Garganta del Diablo. Vodena masa Đavoljeg ždrela zadivljuje, a penasti oblak koji se stvara iznad kazana ambisa njegov je zaštitni znak. Đavolje ždrelo je tesno da odjednom proguta široki Rio Iguasu. Tu u „pomoć” uzanom ambisu priskaču mnogobrojni manji vodopadi sa brazilske i argentinske strane. Zbog specifičnog položaja i kaskada preko kojih se obrušavaju, neki od njih nose neobična imena kao: „Dve sestre”, ili „Tri musketara”.

Vodopad Đavolje ždrelo

Posetiocima Nacionalnog parka Iguasu, pruža se nekoliko mogućnosti da sagledaju svu lepotu ovog remek-dela prirode. Granicu između dve države čini Rio Iguasu, a u želji da zadovolje posetioce, pobrinuli su se i Brazilci i Argentinci kojima vodopadi pripadaju. Do platformi koje se nalaze iznad samih vodopada, stiže se vozićem, a zatim klizavim mostićima i stazama koje vode kroz džunglu. Vodopadi mogu da se posmatraju i iz visine, sa tornja ili iz helikoptera koji stalno kruže iznad njih, i iz glisera koji prilaze tik uz slapove.

Do platformi se stiže vozićem

Pre nego što stignu do njih, gliseri prolaze kraj mesta na kojima se snimao film „Misija” sa Robertom de Nirom i Džeremijem Ajronsom u glavnim ulogama. Plutajući a zatim i prolazeći kroz toplu vodenu zavesu i milione bockavih kapljica, ova suluda vožnja gliserima, dovodi posetioce do potpune euforije i podizanja adrenalina do tačke ključanja. Sa brazilske strane pruža se fantastičan pogled na panoramu „kao sa razglednice”, a sa argentinske sa platforme koja „visi” iznad Đavoljeg ždrela posetilac postaje direktni učesnik u svojevrsnoj predstavi koju izvode vodopadi Iguasu.

Dno ždrela se zbog pene ne vidi, a kroz prozirni oblak od najfinijih kapljica, koji se neprestano diže uvis, kao kamikaze pišteći proleću lastavice. Stojeći zadivljen pred vodenom masom koja se obrušava u Đavolje ždrelo, u roku od nekoliko sekundi posetilac biva mokar do gole kože, a da to takoreći i ne primeti!

Stotine hiljada godina bilo je potrebno vodi, blatu i kamenju da izvajaju i vodopadima daju današnji oblik. Međutim, promene se i dalje događaju. Neki naučnici čak predviđaju da će sadašnja panorama za sto godina nestati. Umesto brojnih vodopada tu će ostati samo veliko Đavolje ždrelo. Šteta!

Sonja Lapatanov
Politika MAGAZIN 651 – 21.03.2010.

BUENOS AJRES

GRAD STRASTI I ŠARMA

Jedan od najlepših gradova Južne Amerike Buenos Ajres, glavni grad Argentine, sa svojim širokim avenijama, predivnom arhitekturom i kafićima duž kaldrmisanih uličica deluje prefinjeno i sofisticirano

Buenos Ajres su gradili francuski, španski i italijanski imigranti i Portenosa, kako se lokalno zove, još uvek važi više za evropski nego južnoamerički grad. Nastao je na obali reke La Plate 1570. godine i nazvan je po zaštitniku mornara kao dobar vetar ili buen aire. Grad je bio nerazvijena i zapostavljena kolonija čitavih 200 godina, sve dok Španija nije koncentrisala pažnju na napredak svog Perua.

Mapa Buenos Ajresa

U toku ovog vremena Buenos Ajres postaje centar za krijumčarenje između Južne Amerike i Evrope. Nezadovoljstvo španskom ekonomijom i političkom dominacijom eskalira u Majskoj revoluciji 1810. godine i dovodi do nezavisnosti 1816. godine. Njegovu istoriju od tada odlikuju vojni državni udari i nedostatak političkog rukovodstva, a posledice su bile rastuće neprijateljstvo i nelojalnost vlasti kao i opšte siromaštvo i oskudica, što je vidljivo u prigradskim oblastima.

Ovako burna istorija nije mogla da uguši neukrotivi duh grada koji je sazdan od strasti i šarma.

Kasa Rosada

Jedan od najpoznatijih balkona na svetu, izvan argentinske predsedničke palate, jeste na Kasa Rosadi. Roze zgrada je bila scena mnogih političkih dešavanja, naročito u toku vladavine i režima čuvenih i tragičnih Huana i Evite Peron.

Kasa Rosada

Zgrada u italijanskom stilu, sa drvećem palmi i fontanama ispred, bila je obojena u roze kada je od zgrade pošte pretvorena u predsedničku palatu.

Danas je u zgradi smešten muzej u kom se nalaze neki predsednički umetnički predmeti.

Katedrala Metropolitana

Katedrala Metropolitana

Druge važne zgrade na Plaza de Majo uključuju katedralu Metropolitana u neoklasičnom stilu u kojoj je smeštena grobnica generala Hose de San Martina, heroja koji je oslobodio Argentinu od Španije.

Katedrala je periodično obnavljana i renovirana od stene i kamena iz XVI veka. Sadašnja struktura je konačno kompletirana negde polovinom XIX veka. Unutrašnjost je renovirana i obogaćena pozlaćenim stubovima, tavanicom sa venecijanskim mozaikom, kao i srebrnim oltarom, i sve to u svom izvornom i originalnom obliku.

La Boka

La Boka, najživopisnije naselje Buenos Ajresa

La Boka (rupa) je najživopisnije naselje u Buenos Ajresu, dom fudbalske legende Dijega Maradone i tanga. Raznoliko svetlo obojene niske kućice čine drvenu i metalnu liniju ulica, uključijući i poznatu glavnu ulicu Kaminito, siromašnu oblast punu umetnika, slikara, uličnih izvođača, kantina, kao i tango šoua koji se izvode na otvorenom.

Ovo naselje su podigli italijanski imigranti, od kojih je većina radila na dokovima. Danas je ovo mesto pretrpano turistima koji dolaze da osete veselu atmosferu.

Teatro Kolon

Teatro Kolon

Opera Kolon otvorena je još 1908. godine i druga je po veličini na južnoj hemisferi, odmah posle Opere u Sidneju. Dizajnirao ju je italijanski arhitekta Frančesko Tamburini, a građena je u italijanskom renesansnom stilu sa kapacitetom od 2.500 mesta.

Plaza Dorego

Trg Dorego u San Telmu

Plaza Dorego nalazi se u delu Buenos Ajresa zvanom San Telmo, rodnom mestu tanga. Maleni trg okružen elegantnim kućama ispunjen je starim antikvarnicama i barovima čiji se stolovi prostiru po čitavoj ulici.

Buenos Ajres odlikuje servis efikasnog, opšteg i jeftinog javnog gradskog prevoza, koga čine autobusi i odlična podzemna železnica, Subte. Autobuska mreža pokriva grad i korisna je za neko opšte obilaženje i upoznavanje grada, koje inače može da bude vrlo konfuzno za turistu. Taksisti su na sve strane i relativno jeftini, ali i nebezbedni jer možete naleteti na divlje i nezvanične taksiste. Zbog toga je najbezbednije da pozovete telefonom radio taksi, sa fiksnim cenama i koji umeju da budu jeftiniji nego obični za duže distance. Oni su bolji način od rentiranja automobila za ekskurzije izvan grada ili za dnevne ture po predgrađu.

Milica Prelević
Stil magazin 63 – 10.03.2008.

IGUASU

KIŠA PLJUŠTI IZ ZEMLJE

Jedan od najlepših vodopada na svetu, uvršten je u svetsku baštinu UNESCO-a 1984. godine kao jedno od najlepših čuda prirode

Iguacu, Iguazu, Iguaču, ili Iguasu – kako god ga izgovorili, zavisno od zemlje i naglaska, zna se da sigurno mislite na jedan od najlepših vodopada na svetu (pored Viktorijinih na reci Zambezi i Nijagarinih). Reč je zapravo o kompleksu sa 250 vodopada, a od toga 19 dži­novskih.

Mapa lokacije Iguasu vodopada

Po legendi naroda Gvarani nastali su kad je zmijski bog M' Boi udario svo­jim snažnim repom po rečnom koritu u besu i ljutini što je njegova izabran­ica, lepotica Naipur, pobegla sa voljenim gvaranskim ratnikom Karobom. Zemlja se otvorila i stvorila se pukotina u koju se sručila voda povukavši čamac u kome su bili zaljubljenici. Naipur se pretvorila u stenu u podnožju vodopa­da, a Karoba u visoko drvo iznad nje.

Đavolje ždrelo

Uvršteni u svetsku baštinu UNESCO-a 1984. godine kao jedno od najlepših čuda prirode, vodopadi na reci Iguasu čine front širine 2.700 metara i visine do 72 metra. Široka reka se tu surva­va preko bazaltne ivice u uzak kanjon preko brojnih vodopada. Nastali su ras­cepom u zemlji, davnim tektonskim poremećajem, nekoliko kilometara pre ušća u reku Paranu na granici Brazila i Argentine. Možda je deo na argentinskoj strani duži i impresivniji, ali pogled na njih svakako je lepši sa brazilske strane.

Ironično, prvi Evropljanin koji ih je video, Alvar Nunez Kabeza de Vaca 1541. godine, više ih je doživeo kao smet­nju na putu za svoje čarnce, nego kao prirodnu lepotu.

Iguasu vodopadi i duga

Smešteni u gradu lguazu, Argentina, mi smo u obilazak krenuli sa brazilske strane (brazilska viza važi za više ulazaka, argentinske nema pa su granične formalnosti minimalne). Kako je bio lep dan odlučili smo se prvo za let helikopterom. Za 80 dolara oko 25 minuta leteli smo prvo duž reke i prašume, a zatim oko i preko vodopada sa nezaboravnim pogledom na Đavolje ždrelo i uzavrelu vodenu masu koja ključa ispod nas.

Pogled na vodopad iz helikoptera

Staze oko vodopada i turističkičamci ispod, samo su dopunili ovaj veličanstveni pogled.

Uzavreli kazan

U nastavku, krenuli smo pešice brazilskom uređenom šumskom stazom, povremeno praćeni divljim koatima, životinjama nalik jaza­vcu, koji su vrebali koji komad hrane. Naravno, hranjenje je zabran­jeno. Sve vreme na suprotnoj strani, kao na pozorišnoj sceni, smenjvali su se blještavo beli vodopadi. Najveći je doživljaj doći ispod Đavoljeg ždrela najvećim od svih vodopa­da. To je uzavreli kazan zatvoren sa tri strane, gde se ogromna količina vode survava uz zaglušujuću buku, dok sunčevi zraci i kapljice vode stvaraju dugu.

Sledećeg dana pratili su nas oblaci. Obilazak argentinske strane je započeo prvo kamionom kroz šumske staze do male luke, a zatim dobivši prsluke i zaštitivši fotoaparate i kamere od vode, uputili smo se gliserima kroz rečne brzake do vodopada obilazeći ih ili olazeći u njih doživevši tuširanje sa đakuzi efek­tom. Doživeti i snimiti ove divove, preko 60 metara visoke, dožvljaj je dostojan strahopoštovanja.

Turistički vozić

Doživljaj je dopunio i vozić koji vas vodi do gomjih vodopada gde sta­zom dugom oko kilometar i po preko reke dolazite iznad Đavoljeg ždrela, da bi ponovo bili obuzeti masom i silinom vode koja se sur­vava sa preko 70 metara visoke litice. Brojne su bile ptice koje su letele i uletale u vodopad, a mi smo se stalno pitali da li to čine namer­no ili ih usisava ova ogromna masa kipuće vode.

Još jedan pogled na Iguasu vodopade

Vraćamo se u večernjim satima umorni i zadivljeni ovim prirodnim fenomenom, svakako s pravom uvršteni u kandidate za sedam čuda prirode.

Jovan A. Ikonomovski
BLIC Panorama 80 – 22.06.2008.

PATAGONIJA

MEĐU PINGVINIMA I KITOVIMA

U nacionalnom parku Punta Tombo na poluostrvu Valdez u Patagoniji nalazi se, posle Antarktika, najveća kolonija takozvanih Magelanovih pingvina, koji su simbol južnog "kraja sveta"

Iz glavnog grada Argentine Buenos Ajresa, lepotice među prestonicama južnoameričkog kontinenta, grada koji je pretrpeo najveći evropski kulturni uticaj, te ga s pravom nazivaju Parizom Južne Amerike, doletela sam u Trelev (Trelew). Kao i mnogi gradovi u provinciji Čubut, Trelev je "mlad grad", koga su u XIX veku osnovali Velšani.

Mapa lokacije Treleva u Patagoniji

Ne dangubeći, odmah po dolasku, putem nalik na ravnu makadamsku pistu koja nikuda ne vodi, krenula sam na jug, ka nacionalnom parku Punta Tombo. Tokom vožnje pružila mi se prilika da na nepreglednim pampama vidim stada guanaka (životinja nalik lamama), lisice, patagonijske zečeve i nandue (vrstu južnoameričkog noja). Jedino što nisam videla, bila su vozila. Na putu dugom preko 100 kilometara, izbrojala sam ih samo pet!

Lovac na pertle

Punta Tombo je stenovito poluostrvo, koje u dužini od 3,5 kilometara ulazi u Atlantik. Poluostrvo je pokriveno peskom, šljunkom i žbunjem. Osim nebrojenih kolonija morskih ptica, ovde živi i, posle Antarktika, najveća kolonija takozvanih Magelanovih pingvina. Pingvini spadaju u najvažnije i najatraktivnije životinje ovog regiona i simbol su Patagonije. Evropa za njihovo postojanje saznala zahvaljujući Magelanovom hroničaru Pigafeti, koji ih je nazvao "vrstom komičnih gusaka", a nauka – Magelanovim pingvinima.

Patagonija

Od svojih rođaka, kraljevskih ili carskih pingvina, razlikuju se po veličini i težini. Manji su i lakši, beli prsten im uokviruje crno lice, a trbuh je beo.

Od septembra do maja više od pola miliona pingvina boravi na dugim obalama Punta Tomba, da bi se parili, položili jaja i nastavili vrstu. Prvo dolaze elegantni mužjaci. Nepogrešivo nalaze prošlogodišnja gnezda, koja odmah čiste i tapaciraju travkama. Dve nedelje kasnije dolaze ženke, neke čak iz Brazila, da bi u oktobru položile obično dva jaja. Posle 40 dana, kada se pilići izlegu, kolonija se uvećava na na čitavih milion primeraka. Pošto hrane nema za sve, preživljavaju samo najjači pilići.

Punta Tombo i kolonija Magelanovih pingvina

Prirodni neprijatelji pingvina su lisica, armadilo, tvor, glodari, ptice koje se slade jajima i kidišu na piliće, i predatori koji ih napadaju u okeanu. Međutim, najveći neprijatelj je nafta koja pluta okeanom, drugim rečima – čovek!

U februaru počinje obuka potomaka, da bi bili spremni za martovske migracije. Predstoji im dug put čak i do Brazila, a kako im uspeva da ga prevale, ne zna se! Sledećih šest meseci pingvini život provode u vodi. U njoj čak i spavaju!

Verni do poslednjeg daha

Kada sam stupila u Punta Tombo, već na samom ulazu primetila sam mnoštvo pingvina kako se bez straha od ljudi gegaju tamo-amo. U crnim "frakovima" marširali su u većim i manjim grupama preko padina, dok su neki radoznalo izvirivali iz svojih gnezda, odnosno rupa u zemlji. Najatraktivniji u koloniji bili su "momci" koji su u potrazi za partnerkama ispuštali zvuke koji podsećaju na njakanje magaraca. Otuda im i nadimak "magareći pingvini". Mašući zakržljalim krilcima, uspravljeni i razjepljenih kljunova, dozivali su ženke da započnu zajednički život! pingvini su, inače, verni partneru i ostaju do kraja života zajedno.

Magelanovi pingvini

Koliko god da su trapavi na suvom, kada se dočepaju vode, pingvini postaju primabalerine. Sa bordo crvenih stena, gledala sam ih kako se bacaju kobalt plavi okean, vešto plivaju i još bolje rone. U međuvremenu je počeo da duva vetar, donoseći jak miris. Od izmeta sa tako jakim mirisom, dobio bi se veoma kvalitetan biogas, zaključih! Na odlasku, pažnju jednog pingvina privukle su pertle na mojoj obući. Sve do izlaza iz parka hodala sam vukući ga sa sobom jer ni po koju cenu nije hteo da ispusti pertlu koja ga je verovatno podsećala na krake lignje, kojima se inače hrane, ili na travku kojom bi dekorisao gnezdo.

Izletu na Valdez sam se posebno radovala jer sam želela da iz neposredne blizine vidim fascinantni životinjski svet najvećeg poluostrva Argentine. Sa kopnom ga povezuje zemljouz, karakteriše ga tipična patagonijska priroda, a u sredini sa 40 metara ispod površine mora nalaze se tri slana jezera. Na obalama Valdeza jedna za drugom ređaju se kolonije jedinstvenih životinja: pingvina i drugih ptica, morskih lavova, foka, morskih slonova… Tu su i kitovi koji hiljadama godina dolaze da se pare u vodama oko poluostrva.

Ptičje carstvo

Nedaleko od zemljouza, u pravcu severa, nalazi se takozvano Ptičje ostrvo, čiji su obrisi inspirisali francuskog pisca Sent Egziperija, u vreme dok je u Patagoniji dugo radi kao pilot poštanskog aviona, da za knjigu "Mali princ" načini uvodnu ilustraciju zmije koja je progutala slona. Nebo nad Valdezom bilo je kristalno čisto i neverovatno plavo, ali vetar je bio veoma jak, pa jedošlo do promene plana. Umesto na posmatranje kitova u zalivu Nuevo, krenuli smo na sever, do Punta Norte, gde smo uspeli da vidimo grupu orki – kitova ubica.

Orke – kitovi ubice

U vode oko Valdeza oni često dolaze u jesen sa svojim mladunci,a. Zahvaljujuću njihovoj neverovatnoj inteligenciji, orke se dresiraju i mogu se videti u mnogim akvarijumima širom sveta. Ugledala sam prvo velika leđna peraja, a zatim i zatupaste glave i karakteristične crno-bele fleke koje su se razlikovali od kita do kita, kao i leđna peraja. Mada znaju da budu dugačka i do 180 santimetara bilo je i kraćih peraja, a jedan od njih imao je peraje zavrnuto na levu stranu. Ličilo mi je na veliki uvojak!

Pošto je vetar i dalje duvao u zalivu Nuevo, krenula sam ka jugu do Kale Valdez. Tamo su na šljunkovitoj obali ležali hiljade morskih lavova i morskih slonova. Na vrhu strme obale nalazio se vidikovac sa koga se pružao veličanstven pogle na okolinu. Ogromne životinje bezbrižno su leškarile na šljunkovitoj plaži.

Morski lavovi

Povremeno bi se promeškoljile, gurajući topli šljunak pod sebe,a uzdignutim zadnjim perajima mahali su kao lepezama. Podsećali su me na debele morske sirene. Kraj nekih ženki ležali su kao zift crni mladunci. Oglašavali su se glasovima nalik na kevtanje, a onda bi se gladni bacili mami na sisu.

Ljubav do – bola

Dok kod ženki između morskih slonova i morskih lavova nisu uočljive razlike, kod mužjaka jesu. Morske slonove krasi veliki nos nalik na surlu, a morski lavovi oko vrata imaju neku vrstu grive.

Morski slon

Poligamni mužjaci, iako ogromni i teški, na obali su neverovatno hitri i okretni u vreme parenja, i u borbi za teritoriju i harem. Na vratu i grudima mužjaka uočljivi su "ratni" ožiljci, a kod ženki na leđima oni od ljubavnog ugriza u vreme parenja. Morski slonovi su u stanju da se pare i po sto puta godišnje!

Sišavši na obalu, čula sam silno brundanje, a zatim i riku. Tri "mačo" mužjaka su se "nadrikavala" kao tri tenora na audiciji za lokalni hor. Njihove razjapljene čeljusti bile su načičkane sitnim žutim zubima. Jeste da su sitni, ali ožiljci koje ostavljaju na debeloj koži, ukazivali su da su veoma oštri. Rika je odjednom prestala, a "tenori" su, puzeći, otišli svako na svoju stranu, da bi se izvrnuli i izležavali na toplom šljunku.

Plaža za morske lavove i morske slonove

Na drugom kraju plaže, blizu zarđalog sidra, primetila sam neko komešanje. Ptice su kliktale i kružile nad grupom ženki od kojih je jedna upravo donela na svet mladunče, koje je na sav glas kevtalo na gramzive ptice koje su razvlačile i jele posteljicu. Kaka li će to lajavac da bude kad poraste!

Dobroćudni orijaši

Krenula sam do Puerto Piramidesa, jednog sela na poluostrvu Valdez, čekajući da stane vetar i najzad vidim kitove. Posle okrepljenja u lokalnom restoranu, dočepala sam se plaže. Bila je veoma duga i nalazila se u zavetrini, zahvaljujući strmoj obali. U susret mi je naišao. Rekao mi je da se na obali nalazi kit. Na žalost, kad sam se približila shvatila sam da se radi o uginulom mladunčetu.

Vetar je u međuvremenu popustio, a u zalivu su počeli da se pojavljuju kitovi. Izbacivali su mlazeve vode uvis, plutali su i prevrtali se, da bi odjednom kao torpeda iskočili iz vode. Svake godine od jula do decembra oko poluostrva Valdez krstare kitovi usani i zubanu. Usani u zaliv Nuevo dolaze da bi se parili jer je tu voda toplija i mirnija nego na otvorenom moru, u kojem inače caruju zubani, tačnije orke. Usani su miroljubive i druželjubive životinje, a povrh svega i veoma radoznale.

Kit na dohvat ruke

Najzad je došao trenutak da krenem u susret kitovima. Naš čamac se nalazio na čeličnoj konstrukciji nalik na zaprežna kola sa kanatama. Kada smo se ukrcali, ogroman traktor odgurao je konstrukciju u dubinu, da bi je zatim izvukao ispod čamca koji je nastavio da plovi. Zanimljiv način za ulazak plovila u vodu! Iznenada je u neposrednoj blizini čamca voda počela da brbori i grgori, da bi se na površini pojavilo ogromno, glatko crno telo ženke, a onda i mladunčeta. Svi smo vrisnuli, što od straha, što od oduševljenja. Plivali su tik uz nas izbacujući prednja peraja kao da plivaju kraul. U stvari, mama i beba kit su se mazili i grlili!

Virtuozni skok kita

Prisustvovala sam veličansvenoj reviji virtuoznih skokova, pirueta i glatkih tela koja su izletala u vis, da bi zatim uz prasak pljusnula u modru površinu okeana. Mnogi su pokušavali da objasne ovaj fenomen, ali odgovor nisu našli: Jedni su smatrali da je u pitanju sistem komunikacije, pominjalo se da na taj način pokušavaju da se oslobode parazita, ili da se jednostavno zabavljaju i igraju. Okeanski džinovi su bez straha plivali paralelno sa našim čamcima, koji je u odnosu na njihovih 70 tona bio prava orahova ljuska! Znali su i da nam prepreče put i uteraju strah u kosti. Da smo se kojim slučajem sudarili, svi bismo sigurno poleteli u vodu. Tada sam videla radoznale, bezobrazne, žmirkave oči kita orijaša. Jedan nas je posebno zabavljao. Sve vreme je "dubio na glavi", tako da mu je iznad površine vode bio zadnji deo tela i veliko peraje u obliku srca. To lepo veliko peraje koje se presijavalo na narandžastom suncu, ulepšalo mi je u potpunosti današnju avanturu. Moje strpljenje i čekanje se ipak isplatilo. Na odlasku sam dobila sertifikat kao dokaz da sam posetila ovo mesto, a za uspomenu – kitovu kost. Negde u zalivu Nuevo izgubila sam naočare koje su mi bile drage. Neka ih kitovima!

Sonja Lapatanov
Politika MAGAZIN 586 – 21.12.2008.