NIJAGARINI VODOPADI

VODENA GRMLJAVINA

I bez gledanja na putokaze znaćete da se približavate vodopadima zbog tutnjave koja se svakim pređenim metrom pojačava i kapljica vode zbog kojih ćete morati da uključite brisače. A zatim, kad konačno ugledate veličanstvenu vodenu zavesu optočenu dugom, ne zaboravite da pomislite želju, ali samo jednu, i napravite nekoliko stotina fotografija da biste ovekovečili taj trenutak zauvek

Kanadu, zemlju fascinantnih prirodnih lepota mnogi turisti zaobilaze sa must see liste turističkih destinacija uglavnom zbog nepristupačne klime koja je u nekim delovima ove prostrane zemlje vrlo surova i u kojima vlada večita zima. Rapidno naseljavanje, urbanizacija, globalno zagrevanje kao i neverovatne prirodne lepote učinili su da ova slika poslednjih nekoliko godina počne da se menja. Zbog ogromnog prostranstva koje ljudska ruka u mnogim delovima još uvek nije stigla da pokvari, Kanadu je prosto nemoguće upoznati u jednoj poseti, ali ako izbor treba suziti na samo jednu stvar onda to sigurno treba da budu Nijagarini vodopadi.

Mapa lokacije Nijagarinih vodopada

Oni se nalaze u provinciji Ontario, 130 kilometara jugozapadno od grada Toronta, ekonomskog srca Kanade. Do njih možete stići kolima za manje od dva sata lagane, prilično dosadne vožnje autoputem Kraljice Elizabete. Da biste putovanje učinili koliko toliko zanimljivim, definitivno treba da se zaustavite, protegnete noge i popijete kafu u jednom od kafe restorana poznatog lanca Tim Hortons. Ovu ikonu Kanade osnovao je čuveni Kanadski hokejaš Tim Horton davne 1964, a danas, iako više nisu Kanadsko vlasništvo, ovi kafei i dalje predstavljaju nacionalni identitet svakog Kanađanina.

Tim Hortonove reklame

U Tim Hortonsu naručite najpopularniju mešavinu tzv large-double-double što u prevodu znači obična filter kafa sa dve kocke šećera i dve doze krema za kafu. Naravno da biste pripremili sive vijuge za procesiranje predstojećih utisaka nije na odmet naručiti i neki od njihovih doughnut-a odnosno verziju naših krofni.

Potkovica i Nevestin veo

I bez gledanja na putokaze znaćete da se približavate vodopadima zbog tutnjave koja se svakim pređenim metrom pojačava i kapljica vode zbog kojih ćete morati da uključite brisače. A zatim, kad konačno ugledate veličanstvenu vodenu zavesu optočenu dugom, ne zaboravite da pomislite zelju, ali samo jednu, i napravite nekoliko stotina fotografija da biste ovekovečili taj trenutak zauvek.

Nijagarini vodopadi

Vodopadi su dobili naziv od indijanske reči onghiar (izgovara se on-ge-ara) što u prevodu znači ''grmljavina vode''. Za same slapove vezana je stara indijanskoj legenda o prelepoj devojci Lelawali. To je zapravo jedna ljubavna priča sa srećnim završetkom. Dakle, prema legendi, nemoćna da se suprotstavi očevoj volji i sledi svoje srce, Lelawala odlučuje da sebi oduzme život spuštajući se kanuom niz vodopade. Međutim, u trenutku pada niz vodopad, He-No, ljubav njenog života, bog gromova koji živi u pećini ispod potkovičastih vodopada uspeva da je spase i od tada njihovi duhovi žive zajedno u pećini vodopada.

Indijanka Lelawala (ilustracija)

Nijagarini vodopadi se nalaze na istoimenoj reci i predstavljaju prirodnu granicu između Kanade i Sjedinjenih Država. Iako prilično kratka, otprilike 58 kilometara, reka Nijagara svoju ogromnu snagu skuplja iz američkih velikih jezera povezujući Iri i Ontario. Na svom kratkom putu ona ima pad od 99 metara, a samo polovinu od tog pada ili 55 metara čine Nijagarini vodopadi. Oni se sastoje iz tri dela: kanadskog, najlepšeg, najvećeg i turistima najpristupačnijeg, zbog svog oblika poznatijeg kao "Potkovica" (Horseshoe Falls), zatim američkog koji se zapravo sastoji iz dva dela, užeg poznatijeg pod nazivom "Nevestin veo" (Bridal Veil) i šireg američkog. Iako nisu najviši na svetu, ovi vodopadi su verovatno najlepši, a zbog svoje pristupačnosti najslikaniji a samim tim i najpoznatiji pa nije ni čudo što ih godišnje poseti preko dvanaest miliona turista, neki samo da uživaju u lepotama vodopada a drugi sa namerom da se obavežu na večitu ljubav i kažu sudbonosno "da". Ovo poslednje im je i prikačilo etiketu "prestonice medenog meseca".

Vodopadi su godinama bili inspiracija mnogim umetnicima, naučnicima ali bogami i avanturistima. Legendarna Merilin Monro je ovde snimila čuveni film "Nijagara", Nikolu Teslu – našeg proslavljenog naučnika, vodopadi su inspirisali u inovatorskom radu, a dvadesetak zavisnika od adrenalina je čak pokušalo da se spusti niz ovu vodenu stihiju od kojih su neki i uspeli, ali je većina ipak život završila tragično.

Tura "Putovanje iza vodopada"

U vodopadima možete da uživate na više načina. Jedan je sa visine vodopada, koji je ujedno i visina ulice. Tu možete da priđete na par metara od vodopada, osetite njihovu neverovatnu snagu i gotovo ih dodirnete rukom. Naravno, slikanje je obavezno tako da sam sigurna da će se memorijske kartice napuniti i da će neke od napravljenih fotografija biti dostojne uramljivanja za večito sećanje. Naravno pošto je ovaj doživljaj besplatan budite spremni na neverovatne gužve i laktanje pogotovo u letnjim mesecima. Za nas romantične, predlažem spuštanje do pećine ispod vodopada, turom poznatom pod imenom "Putovanje iza vodopada" (Journey behind the Falls). Tu će vam se pružiti prilika da pokisnete do gole kože, ali i da na trenutak oživite legendu o devojci Lelawali i bogu He-No i osetite snagu njihove večne ljubavi.

Brodić "Služavka magle"

Za avanturiste je definitivno tura brodićem "Služavka magle" (Maid of the Mist) kojim ćete se približiti na samo nekoliko metara od podnožja vodopada. Tu vas ni besplatne kabanice neće zaštititi od sitnih, magličastih kapi vodopada ali to nije ni važno pošto će vam to kupanje verovatno ostati u sećanju kao jedno od najlepših u životu.

Zaljubljeni mogu da uživaju u vodopadima iz ptičije perspektive sa Skylon tornja, zaštitnog znaka Nijagarinih vodopada. Na vrhu tornja je vidikovac, a takođe i rotacioni restoran koji omogućava božanstven pogled na vodopade i okolinu. Rezervacije su obavezne i cene su prilično visoke, mada klopa nije neka. Izbor vam je tu a vi odlučite.

Genije koji je osvetlio svet

Spomenik Nikoli Tesli

Tačno preko puta vodopada sa Kanadske strane, u Julu 2006. podignut je spomenik naučniku, inovatoru, geniju, Nikoli Tesli povodom obeležavanja 150 godina njegovog rođenja. Spomenik, delo vajara Les Drysdale-a iz Hamiltona u Kanadi, nalazi se na blagoj uzvišici, na postolju motora na naizmeničnu struju sa koga Tesla zamišljeno gleda u vodopade, svoju životnu inspiraciju. Na američkoj strani nalazi se veliki, impresivan Teslin spomenik delo hrvatskog vajara Krsinića, identičan onom ispred Elektro-tehničkog fakulteta u Beogradu, koga je vlada bivše Jugoslavije poklonila Sjedinjenim Američkim Državama 1976. godine.

Vinogradi, verovali ili ne

Kad se već umorite od pešačenja i lepote vodopada predlažem relaksirajući obilazak jednih od najpoznatijih vinograda na svetu za proizvodnju famoznog "ledenog vina" (ice wine). Znam, teško je poverovati, zbog stigme koja je prilepljena Kanadi kao zemlji večitog snega i leda, ali verujte mi bićete prijatno iznenađeni prizorom predivno uređenih vinograda koji se prostiru u nedogled. Vinogradi ili tačnije njih 62 nalaze se na desetak kilometara od Nijagarinih vodopada u geografski idealnom predelu za vinogradarstvo, između dva jezera čije prisustvo omogućava prave klimatske uslove za sazrevanje grožđa, a to su hladna proleća, žarka leta i duge jeseni.

Ledeno vino

Ledeno vino spada u desertna, slatka vina. Veoma je skupo zbog toga što zahteva specifične klimatske uslove za uzgajanje i berbu, a jedan od uslova da vino zadovolji stroge svetske standarde slatkih vina je da temperatura u vinogradu pre berbe mora biti između minus 8 i minus 12 stepeni celzijusa tri dana za redom. Takvi klimatski uslovi omogućavaju optimalnu koncentraciju šećera u vinu i daju mu specifičan, jedinstveni ukus.

Ako vas put nanese na ovu stranu krajem januara i ako budete dovoljno hrabri da izdržite temperature znatno ispod nule, možete prisustvovati berbi ledenog vina i čuvenom Festivalu u čast istog. Tada se organizuju ture po vinarijama, džez koncerti, degustacije i još štošta. Inače ture po vinarijama uz obaveznu, uglavnom besplatnu degustaciju, organizuju se tokom čitave godine. Budite sigurni da ćete svašta naučiti i videti pošto su ture vrlo edukativne. Iako je prilično skupo, kupite jednu bocu za uspomenu ali i za posluženje u specijalnim prilikama.

Turistički kič

Riplijev muzej "Verovali ili ne"

Klifton brdo je američka, turistička, kič ulica kroz koju morate proći da biste zaokružili posetu Nijagari. Ona predstavlja klasičan severnoamerički dodatak prirodnim turističkim atrakcijama i sa njima čini nerazdvojivu celinu. To je ulica prepuna svakojakih jeftinih atrakcija među kojima su Riplijev muzej "Verovali ili ne", muzej voštanih figura, naravno ne tako dobra imitacija Tisoovog, muzej Ginisovih rekorda, Frankenštajnova kuća, kuća strave i užasa, radnje sa suvenirima i restorani brze hrane. Tu se definitivno može naći ponešto za svakog, mada mislim da će najmlađi posetioci uživati najviše.

Bez obzira na doba godine u koje vas put navede u ove krajeve, vodopadi vas neće ostaviti ravnodušnim pošto su podjednako lepi kad su zaleđeni i osvetljeni reflektorima u boji, kad su okruženi prirodom koja se budi u proleće, obasjani jarkim suncem u leto, ili prošarani predivnim jesenjim zlatno-žuto-narandžasto-crvenim tonovima. Zato iskoristite pruženu priliku da vidite jednu od najlepših prirodnih lepota Novog Sveta i uživajte, a pre povratka kuci isprobajte sreću u jednom od kazina Nijagare, možda vam to zaista ulepša posetu Kanadi.

Vera Marinković
B92 – 14.03.2008.

LABRADOR I NUNAVUT

ŽIVOT NA SEVERU

Postoje dve Kanade. Jedna se prostire u uskom pojasu duž granice sa SAD, od Atlantika do Pacifika ("a mari usque ad mare") i ogromna većina Kanađana živi u ovom relativno toplom klimatskom pojasu, gde su zime oštre a leta vrela. Ova mejnstrim Kanada stereotipno se može opisati kao visoko industrijalizovana, prosperitetna, anglo-francuska zemlja hokeja, javorovog sirupa i velikih jezera

Druga Kanada se prostire vertikalno, sve do Arktičkog okeana i cirkumpolarnih oblasti. Tamo je zemlja Inuita u kojoj caruje večita zima i gde su pravila življenja i preživljavanja drastično drugačija. Ogromna većina Kanađana nikad nije posetila "Drugu Kanadu."

Mapa i lokacije Labradora i Nunavuta

Jedno od mnogobrojnih poslovnih putovanja ovom prostranom zemljom odvelo me iz Otave (Ottawa), preko Labradora i Nunavuta, sve do Severozapadnih Teritorija. Bila je sredina aprila i topli prolećni vetrovi rastapali su poslednje ledene blokove na reci Otavi. Kasno popodne, dan pre polaska, sedeo sam u letnjoj bašti "Starbaksa" (Starbucks), srčući espreso na prijatnih 23 stepena Celzijusa. U Ikaluitu, jednom od gradova koje ću uskoro posetiti, tog dana bilo je 22 ispod nule – tačno 45 stepeni hladnije.

Postvil: 500 km od bestraga

Ja: Zdravo, Džoun, stižem sutra ujutro avionom iz Gus Beja. Objasni mi, molim te, kako da dođem do tvoje kancelarije.
Džoun: Zorane, ne znam da li ti je poznato da su u ovo doba godine jedini prevoz od aerodroma do Postvila motorne sanke?
Ja: Nisam znao. Izvini, zaboravio sam da ih ponesem.
Džoun: Nema problema. Ja ću te dočekati. Kratke pantalone i havajsku košulju slobodno ostavi kod kuće.

Otava, kanadski parlament

Na severnoj obali Labradora, smešten u podnožju brda Posthil i na obali živopisnog zaliva Kaipokok, fjorda koji se gotovo 50 km iz Labradorskog mora useca u istočnu obalu Severne Amerike, nalazi se Postvil. Iako ima školu, kliniku i aerodrom, na kojima bi mu pozavidela i mnogo veća mesta, u Postvilu živi manje od 250 stanovnika.

Postvil, panorama mesta leti

Postvil (Postville) je naselje drugačije od svega što ste videli, doživeli ili zamišljali. Devet meseci u godini ovde je zima. Prosečna temperatura u januaru i februaru je –40, ali se živa često spušta i do –60. Zato i ne čudi što su motorne sanke, koje se u Kanadi nazivaju ski-du (ski-doo), ovde osnovno prevozno sredstvo. Manje-više svako poseduje i vozi ski-du, koji, pored transporta, predstavlja i važan statusni simbol, pa ga njegovi ponosni vlasnici neumorno timare. Mnogi poseduju pikap kamione i poneki automobil, ali su potonji neupotrebljivi tokom najvećeg dela godine i samo im krovovi tu i tamo vire iz smetova.

Urednost ovog minijaturnog naselja prvi je šok za putnika-namernika. Ulice – staze po kojima jure motorne sanke uredno su označene saobraćajnim znacima i uličnim tablama. Svetlo-plave administrativne barake omeđuju glavnu ulicu, u kojoj se osim dela vlade Nunatsiavuta (lokalne samouprave Inuita) i opštine, nalaze još pošta i hotel. Bežični internet pokriva čitavo naselje, a besprekorna snežna belina pojačava utisak pedantnosti i čistoće. Gradić je 2002. osvojio nagradu za najurednije naselje u provinciji Njufaundlend i Labrador (Newfoundland and Labrador).

Vozila na točkovima nisu od velike koristi u Postvilu

Svoje ime Postvil duguje trgovačkoj stanici kolonijalne kompanije Hadsons bej (Hudson’s Bay Company), koja je u XIX veku ustanovljena na obližnjem brdu i koje su kolonisti nazvali Stanično Brdo (Post Hill). Logično, naselje koje je izraslo iz ove trgovačke postaje nazvano je Postvil. Kaipokok je inače i pre belih doseljenika bio značajan trgovački čvor za lokalna plemena, koja su tokom proleća i leta kampovala u ovom kraju razmenjujući dobra – hranu, krzna i ostale potrepštine.

Udaljenost je ono što definiše ovu minijaturnu zajednicu. Najbliže naselje je Makovik, koje je zimi na oko dva sata vožnje sankama, kad je zaliv zaleđen. Jedini put do tamo leti je brodom ili avionom. Najbliži grad je Srećna Dolina/Gus Bej (Happy Valley/Goose Bay). Ova vojna vazduhoplovna baza veselog imena i ne tako srećne svakidašnjice smeštena je na ušću reke Čerčil (Churchill River) u jezero Melvil (Lake Melville) i do nje se stiže posle 40-tak minuta leta avionom – dvomotornom skalamerijom koja neodoljivo podseća na famozni "pajper" legendarnog avanturiste Mister Noa.

Do Njufaundlenda, koji zajedno sa Labradorom čini jednu od 10 kanadskih provincija i koji u Postvilu jednostavno zovu "Ostrvo" (The Island), put je skup – oko 1.300 dolara. Da se stigne bilo gde odavde, predstavlja značajan finansijski izazov čak i za dobrostojeće građane. Letovanje na Kubi u sred zime za nekih 500 dolara za nedelju dana kupanja u toplom Karipskom moru, začinjeno mohitosima i pinja koladama, što je inače sasvim normalna stvar za urbanite u južnijim delovima Kanade, ovde je privilegija retkih.

Sent Džons, glavni grad provincije Njufaundlend

Život u ovako izolovanoj sredini predstavlja veliki izazov za ovdašnje stanovnike. Moji domaćini su mi ispričali kako mladi koji odu u veće centre na školovanje imaju velikih poteškoća da se prilagode novim uslovima. Sent Džons (St. John's), glavni grad provincije Njufaundlend i Labrador, koji je za Kanadske uslove grad osrednje veličine, za Postvilce je metropola i mnogi omladinci se često odaju porocima velikog grada ili padnu u tešku depresiju usled teškoće da se adaptiraju. Zbog toga je u "obližnjem" Gus Beju, koji broji nekih 8.000 stanovnika, nedavno ustanovljeno prelazno odeljenje gde se studenti iz malih zajednica šalju da završe prvu godinu koledža pre nego što se zapute u veće centre.

Inuitska porodica

Populacija Postvila je mešovita. Pored potomaka britanskih i francuskih kolonista ovde žive i starosedeoci – potomci Prvih naroda (First Nations), uglavnom plemena Inu (Innu) kao i Inuiti (Inuit), našim čitaocima poznatiji kao Eskimi (sto je inače pogrešan i u Kanadi politički nekorektan termin). Inu i Inuiti su, uprkos sličnom imenu, potpuno različite nacije. Dok su Inu pripadnici velike skupine Prvih naroda i govore jednim od algonkvinskih dijalekata, Inuiti su poseban narod, vrlo specifičnog načina života i običaja i njihova teritorija se u Kanadi prostire kroz Nunatsiavut u Labradoru, Nunavik u Kvebeku, teritoriju Nunavut, Severozapadne Teritorije (Northwest Territories) i Jukon (Yukon).

Inuiti, u stvari, žive od Grenlanda, preko Kanade do Aljaske (SAD) pa čak i (diskutabilno) do Sibira. I Prvi narodi i Inuiti, zajedno sa Metisima čine kanadske Aboridžine (Aboriginal people(s)), koji imaju specijalan status i samoupravu.

Kanadski Aboridžini

Jedna od povlastica za Aboridžine u Kanadi je i pravo na lov u tradicionalnim lovištima po povlašćenim uslovima. Mnogi stanovnici Postvila upotpunjuju svoju trpezu mesom divljači i ribe koju love u nepreglednim šumama i vodama severnog Labradora.

Namirnice u severnim delovima Kanade su veoma skupe zbog visokih troškova prevoza. U jedinoj prodavnici u naselju roba je i do tri puta skuplja nego u Otavi. Supruga lokalnog sveštenika mi je objasnila kako njena porodica namirnice kupuje godinu dana unapred. Budući da su iz St. Džonsa na Njufaundlendu, oni provedu dve nedelje godišnje u gostima i u šopingu. Brodovi idu do Postvila samo leti, i ta roba se pre zime transportuje i skladišti u njihov veliki podrum. Međutim, ne može svako da priušti ovakav luksuz, budući da mnogi žitelji niti imaju rođake na "Ostrvu", niti imaju dovoljno velike podrume u kojima bi uskladištili toliku robu. Oni moraju da se zadovolje onim što nađu u preskupom i osrednje snabdevenom Sheppard’s Variety Shop-u ili da se pouzdaju u svoje lovačke sposobnosti.

Jedina prodavnica u krugu od nekoliko stotina kilometara

A u leto, tamo negde sredinom jula kad se sneg stopi u bujice, a ledeni okov zaliva Kaipokok popusti svoj nemilosrdni stisak, brodovi i kitovi iz Atlantika uplove u zaliv. Zaore se trube sa moćnih lađa, a mlazevi iz duvaljki na glavama morskih grdosija pretvore more u paradu džinovskih plovećih fontana. Zeleni pokrivač okolnih brda zameni beli, a ribom prebogate reke privuku grizlije i ponekog odvažnog turistu iz unutrašnjosti.

Život je lep i lagan za stanovnike Postvila tokom ova tri meseca.

Ikaluit, Nunavut: U zemlji Ljudi

Na samom rubu polarnog kruga, ugnežđen na obali zaleđenog Frobišerovog zaliva, na južnom kraju Bafinove Zemlje nalazi se Ikaluit (Iqaluit). Ikaluit je grad ponoćnog sunca, večitog leda i surove lepote. Ja sam ga posetio jednog sunčanog aprilskog dana. Termometar je pokazivao samo 22 stepena ispod nule.

Ikaluit je najmlađi glavni grad u Kanadi i administrativno središte teritorije Nunavut. Na Inuktitutu, jeziku Inuita, Ikaluit jednostavno znači "ribe". Mesto je vekovima poznato kao neiscrpno lovište ribe, osnovne hrane "Ljudi", sto je prevod reči "nuit" (jednina je "Inuk"). Referendumom iz 1987. naselju je vraćeno njegovo tradicionalno ime, a prethodno je na mapama označavano imenom Frobišer Bej (Frobisher Bay) i bilo je najveća američka vazduhoplovna baza u ovom delu sveta u toku Drugog svetskog rata, odakle je vojska i oprema, preko Grenlanda, transportovana na evropske frontove. Kasnije je baza postala značajna karika NATO Pakta i NORAD-a, ali je završetkom hladnog rata izgubila na važnosti. Danas je Ikaluit prestonica Nunavuta, najnovije kanadske teritorije proglašene 1999. godine i taj status garantuje mu ekonomski opstanak i prosperitet.

Pogled na deo Ikaluita i zaleđeni Frobiser Bej

Na ovoj geografskoj širini nećete naći nijedno drvo. Tajga se već uveliko pretvorila u arktičku tundru, a mahovina, lišaj, trava i živopisno cveće retki su predstavnici flore koji su se usudili da prkose ledenim severnim vetrovima. Posetilac iz pogodnijih klimatskih uslova ne može da prestane da se pita kako su ljudi uspeli da opstanu i razviju kulturu tokom milenijuma provedenih u borbi sa ovim verovatno najekstremnijim uslovima na planeti. Antropolozi tvrde da su preci današnjih Prvih Naroda i Inuita potomci praistorijskih lovaca iz poslednjeg ledenog doba od pre nekih 12.000 godina. Oni su, sledeći divljač, iz Sibira jednostavno prepešačili Beringov moreuz koji je u to vreme ledenim mostom bio povezan sa severnoameričkom kopnenom masom.

Kultura i tradicija Inuita fascinira svojom originalnošću i nosi dubok pečat ekstremnih uslova iz kojih je ponikla. Od karakterističnih simbola najčešće ćete videti inukšuk i ulu. Inukšuk je čovekolika skulptura od naslaganih kamenih ploča, jedna vrsta putokaza koji služi da lovcima i putnicima-namernicima označi put, ali i teritoriju prethodnika. Ulu je polumesečasti nož kojim inuitske žene čiste kožu foke, inače jedne od životinja kojima Inuiti najviše duguju svoj opstanak.

Inukšuk – čovekolika skulptura

Moj planirani četvoročasovni izlet u Ikaluit da prekratim vreme između dva leta pretvorio se u dvodnevnu neplaniranu avanturu. Naime, avion zbog tehničkih problema nije mogao da nastavi put za Jelounajf (Yellowknife), te sam se, zajedno sa ostalim putnicima, na račun avioprevoznika smestio u obližnji hotel. Bio je ponedeljak, a sledeći let je bio tek u sredu. Budući da mi se Ikaluit na prvi pogled svideo, nisam previše protestovao. Doduše, ne bi mi puno pomoglo ni da sam se bunio, pošto se iznajmljivanje pseće zaprege nije činilo kao najbolja alternativa. Zahvaljujući brzoj internet konekciji bio sam u stanju da na svom laptopu iz hotela završim dobar deo posla, tako da je šteta zbog otkazanog leta bila svedena na minimum. Bonus vreme iskoristio sam da grad temeljno obiđem i fotografišem.

Inuitska porodica u šetnji Ikaluitom

Od kolege-brodolomnika sa otkazanog leta koji je čest gost Ikaluita saznao sam da se u blizini lokalne osnovne škole nalazi lep, moderan bar, te sam se naveče zaputio u tom pravcu. Nakon dvadesetak minuta neuspešne potrage osetio sam kako mi noge bride pod naletima oštrog vetra na minus 30. Istovremeno je počela da me hvata panika od smrzavanja i nostalgija za SMB termičkim dugim gaćama koje sam pre više od deceniju i po doneo iz vojske i koje su ostale u mom stanu u Otavi. Na moju veliku radost, ubrzo sam ugledao skupinu meštana, uglavnom Inuita, koji su lagano obučeni pušili i ćaskali ispred ulaza u bar. Ušao sam i, kao i obično kad prvi put posetim neko mesto, zatražio lokalno pivo, što je barmena nateralo na smeh. Ništa od čega bi se napravilo pivo ne uspeva u krugu od nekoliko hiljada kilometara. Na kraju je dobro poslužio i Hajneken. Ubrzo sam se upustio u razgovor sa lokalnim umetnikom koji se izdržava praveći skulpture od soapstone-a, šupljikavog, mekanog kamena steatita koji Inuiti tradicionalno koriste za klesanje.

Mornarska kantina u zalivu

Po povratku u hotel, dok sam se spuštao sa brda prema gradu, pogledao sam u kristalno čisto ponoćno nebo nad kanadskim Arktikom. Jedan pramičak nalik na izdužen oblak uokvirivao je deo svoda iznad moje glave. Dok sam ga gledao, iako nisam primetio prelaz, pramičak se nekako izdužio, raširio i pretvorio u svetlozelenu, vijugavu stazu koja se gubila u pravcu horizonta. U tom trenutku sam shvatio da posmatram auroru borealis, svetlost severa. Sledećih sat vremena, ne mareći za surovu hladnoću, proveo sam gledajući najspektakularniji lajt-šou od kad je sveta i veka. Astronomi i fizičari kažu da aurora nastaje sudaranjem naelektrisanih čestica sunčevog vetra sa molekulima i atomima u Zemljinoj atmosferi. Meni se više sviđaju legende Inuita i Algonkvina, prema kojima su raskošna svetla ceremonijalne nebeske vatre oko kojih plešu duhovi predaka. U ruskoj tradiciji, polarna svetlost je Ognjeni Zmaj koji dolazi da zavede žene dok im muževi nisu kod kuće.

Aurora borealis, svetlost severa

Šta je istina, prosudite sami. Meni je bilo čast i privilegija upoznati te, Aurora.

Jelounajf: Dijamantska prestonica Severne Amerike

Starosedeoci ovo mesto zovu Somba K’e - "Tamo Gde Su Pare". Jelounajf (Yellowknife) je nastao 1935. kad je Novi Svet zatresla jedna od mnogobrojnih zlatnih groznica. Horde kopača zlata i avanturista pohrlili su ovamo da se obogate, a neki su to i uspeli. Kada su udarci krampova zamukli, a reke prestale da valjaju zlatno grumenje, ovde su otkrivena nalazišta dijamanata – najveća u Severnoj Americi.

Svoje englesko ime Yellowknife, što u prevodu znači "Žuti nož", grad duguje bogatim nalazištima bakra od kojega su lokalna plemena Dene Žuti Noževi pravili svoja oruđa. Grad se nalazi u Severozapadnim Teritorijama (North-West Territories), na severnoj obali Velikog Robovskog jezera (Great Slave Lake), na oko 400 kilometara južno od polarnog kruga. Danas ovde živi gotovo 20.000 stanovnika vrlo živopisnog sastava. Mnogi doseljenici u poslednje vreme dolaze ovamo zbog svoga umeća u obradi dijamanata, kao što je slučaj sa velikom grupom Jermena koji su se protekle decenije ovde naselili.

Jelounajf, panorama grada

Sam grad čini se dosta prosperitetan i nov, sa modernim građevinama i infrastrukturom, a prosečna zarada ovde jedna je od najviših u čitavoj Kanadi. Gotovo svaka zgrada u centru je ukrašena slikama ili muralima lokalnih umetnika sa motivima karakterističnim za ove krajeve: životinjama, tajgom i sveprisutnom aurorom.

Pored dijamanata, još dve stvari doprinose prosperitetu i bogatstvu Jelounajfa: Prvo, mesto je administrativno središte Severozapadnih Teritorija i zbog toga je dom mnogim vladinim institucijama, činovnicima i propratnim pogodnostima koje status jedne provincijske prestonice sa sobom nosi. Drugi izvor prihoda su armije turista iz Japana koji dolaze ovamo svake godine između septembra i aprila da vide polarnu svetlost. Osim što je dijamantska prestonica, Jelounajf je i jedno od mesta odakle se aurora borealis može najjasnije i najčešće videti. U to sam se uverio sledeće večeri, stojeći na sred zamrznutog jezera u blizini mog hotela, oko pola časa pre ponoći. Dok se sunčev sjaj još nazirao na horizontu, aurora se ponovo pokazala – jasnija i raskošnija nego dve noći pre toga u Ikaluitu. Ovaj put je izgledala kao široki put koji se račva i vijuga između konstelacija. Osim zelenih nijansi, na momente su se videli i ružičasti odsjaji eksplozija sunčevih čestica u zemljinoj magnetosferi. Senke su ponovo igrale svoj večiti ples oko nebeske vatre severa. Ognjeni Zmaj se vratio da zavodi dokone djevuške.

Polarna svelost u Jelounajfu

Lokalci ne mogu čudom da se načude šta to tera hiljade posetilaca iz dalekog Japana da se zapute čak ovamo u ledena bespuća severne Kanade samo da bi videli polarnu svetlost. Za njih je to najobičnija stvar na svetu. Da citiram jednog meštanina: "Ta stvar je na nebu stalno, ali koga zabole uvo" (That thing’s up there all the time, but who cares!).

Nikoga, osim ostatka čovečanstva, nas koji ne živimo u blizini zemljinih polova.

Epilog

Nakon četiri sata kašnjenja aviona u Jelounajfu, neizbežnih komplikacija na edmontonskom aerodromu (zaobići ako je moguće) i troipočasovnog leta iznad široke prerije i bezbrojnih jezera, vratio sam se u Otavu. Dok se avion pripremao za prizemljenje, gledao sam zelene krošnje i mislio na Ikaluit, permafrost i zemlju bez drveća. Dve nedelje na severu potpuno su preoblikovale način na koji doživljavam Kanadu, zemlju u kojoj živim već sedam godina. Ugao posmatranja zaista mnogo znači.

Zoran Vidić
B92 – 30.06.2008.