AFRIKA

DŽIPOM PO AFRICI

Ako želite da svojoj deci priuštite avanturu koju nikad neće zaboraviti, iznajmite vodiča i krenite džipom po Crnom kontinentu

Ako ste posle srednje škole propustili da na godinu dana odete na put oko sveta pokušavajući da pronađete svoje ja, i ako ste danas vezani za rutinu od 9 do 5, sa 2 do 4 deteta (koji takođe hoće na put), onda bi porodična turneja džipom mogla da bude pravi odgovor na vaše molitve. Ali, ako se ježite same pomisli na Afriku, i ako ne možete da zamislite da satima imate pesak među zubima, pređite na neki drugi tekst.

Mapa Kenije, Tanzanije i ostrva Zanzibar

"Overlanding", kako se popularno naziva, može se opisati na više načina: putovanje, životno iskustvo, čak i trening živaca, ali jedna stvar je jasna – to ni malo ne liči na piknik u gradskom parku. Umesto toga, upoznaćete nove ljude, proći bezbednu avanturu i prošetati se nekim od najlepših predela u Africi. Osim toga, to je i prilika da svojoj deci pružite nezaboravno kampersko iskustvo, bez kataloga uplašenih pitanja (da li će ih povrediti divlje životinje, da li će se otrovati zbog loše higijene – šta je sa malarijom, ce-ce muvama, i ratnim područjima?) jer vi ćete biti sa njima tokom celog puta.

Start iz Najrobija

Pripreme počinju nekoliko meseci pre polaska – organizovanje viza, elementarna vakcinacija i beskrajne liste i pitanja. Pošto smo kamperi početnici, opremu smo nabavili u čuvenoj firmi Cotswold Outdoor, gde smo nabavili vreće za spavanje koje su pogodne za ekvatorijalnu klimu, dušeke na naduvavanje, mreže za komarce i neizbežne baterijske lampe koje se nose na glavi.

Najrobi, Kenija

I tako smo se prvog dana naše 16-dnevne ekspedicije našli u Najrobiju, pod punom opremom i bez ikakve ideje šta nas čeka. Tačno – u brošurama je navedena precizna maršruta, a u detaljnom vodiču sijaset pravila o tome šta se sme a šta ne sme. Ali – bilo je to jedno veliko ali – kakvi će biti vodiči na našem putovanje, i kakvi će biti ostali putnici?

Na kraju smo odahnuli. Ispostavilo se da su naših 10 saputnika, iz Australije, Kanade, i Engleske, vrlo razdragana družina, dok su deca, njih 12, u rasponu od sedam do 13 godina, odmah postala nerazdvojna. Vodič puta Vicky, njegov pomoćnik Jason, i kuvar Charles, autoritativno, ali smireno ubedili su nas da apsolutno znaju šta rade.

Pansion za žirafe

U Najrobiju smo obišli pansion za žirafe Giraffe Manor, kao i David Sheldrick Wildlife Trust, gde živi osam slonova bez roditelja. Kao ljudima, i slonovima je potrebno društvo, ljubav, i prostor koji će istraživati (dosada ih čini psihotičnim). Među njima je bila i desetomesečna McKenna, koja se odvažila da deci priđe dovoljno blizu da mogu da pipnu njeno krzno na leđima i meke nozdrve.

Jezero Naivasha

Dolina Great Rift

Od Najrobija smo se tri sata vozili do naše prve stanice. Zapanjujuća dolina Great Rift apsolutno svakome oduzima dah – to je najveća na svetu pukotina između tektonskih ploča koja preseca Keniju na pola, a poznata je po vulkanskim jezerima i egzotičnim životinjama, uključujući nilske konje i flamingose. Zaustavili smo se na mestu gde se strme litice spuštaju preko 1.000 metara u dolinu. Na istočnoj strani pukotine videli smo prvo od sedam jezera duž kenijske pukotine. Jezero Naivasha, mesto gde se odigrava priča iz knjige Joya Adamsona "Born Free".

Brodićem smo se kroz šiprag papirusa odvezli do mola nekadašnjeg jezerskog letnjikovca u kojem je živeo Joy Adamson, a koje je danas pretvoreno u muzej, gde se dugokosi majmuni vrste "colobus" veru po granama, na kojima im društvo prave teget-plavi kratkorepi čvorci i modre vrane. Vožnja od Naivashe do Gilgila (oko 40 km) zemljanim putem punom rupa trajala je gotovo tri sata.

Jezero Naivasha

Tu smo posetili sirotište "House of Hope", koje je osnovala penzionisana medicinska sestra Jill Simpson. Njen cilj je bio da deci obezbedi "ljubav, sigurnost, udobnost, podršku, hranu i sklonište", kao i da im pomogne da se suoče sa budućnošću. Elementarno obrazovanje ovde se kombinuje sa lokalnim kućnim poslovima. Deca se stimulišu da brinu o sebi – održavaju baštu sa povrćem i vode računa o kunićima i pilićima. To je sjajno okruženje za decu koja su napuštena, zlostavljana, ili HIV pozitivna.

Jezero Nakuru

Jezero Nakuru

Sledeća stanica, do koje smo putovali čitav dan, bilo je jezero Nakuru, prekriveno hiljadama flamingosa. Nakuru je još 1961. proglašeno za utočište ptica, a danas je postalo dom i nilskim konjima, leopardima, i hijenama. Posle noći provedene među bučnim divljim životinjama, zaustavili smo se na zapadnoj litici, poznatoj kao Litica babuna, i uživali u panoramskom pogledu.

Putovanje džipom

Već trećeg dana znalo se šta su čija zaduženja tokom puta: utovarivanje stvari, skupljanje vode za štedljivo pranje ruku, paljenje kamperske vatre i čišćenje džipa. Život je počinjao pre svitanja, svaki dan smo podizali i sklapali šatore i dugo vremena provodili u putu, a dan se završavao spremanjem večere. Imali smo vrlo malo vremena za relaksaciju i to je bio test za sve nas.

Jezero Viktorija

U gradiću Njoro smo se "apgrejdovali" – uzeli smo brvnare sa toaletom i toplom vodom, a sledećeg dana smo nekoliko sati proveli u vožnji kroz kilometarske plantaže čaja i šećerne trske, a zatim, pored obale jezera Viktorija, sa druge strane granice, u Tanzaniji. Snežni planinski vrhovi i naselja sa kućama od blata učinili su da se osećamo kao da smo otputovali u drevnu prošlost, što je bilo nešto sasvim drugačije od Kenije. Gradić Musoma nam je pokazao lokalni vodič, izbeglica iz Somalije.

Svuda po gradu videli smo taljige pune ananasa i manga, kao i žene koje komadima sapuna na reci peru veš. Mesare su bile pune muva, a prodavci nisu nikako želeli da pred kamerom pokažu osmeh.

Nacionalni park Serengeti

Nacionalni park Serengeti

Tu smo napunili džip potrepštinama za sledeća tri dana, koje smo potrošili u vožnji kroz ravnice Serengeti (na jeziku Maasai: "mesto gde se zemlja prostire u beskraj"). Krov našeg džipa postao je savršen podijum za posmatranje okoline – svi smo uspeli da vidimo gazele, zebre i druge divlje zveri. Na kraju smo do konačišta stigli vrlo kasno, i dok su se u Engleskoj ljudi kuvali na temperaturi koja nije zabeležena od 1936, mi smo po nikad viđenom pljusku dizali šatore i raspakivali stvari. Velike korporacije dale bi bogatstvo za ovakav timski rad. Legli smo u šatore potpuno iscrpljeni.

Sledećeg jutra, sa krova naših džipova do živeli smo neverovatne prizore: imali smo prilike da vidimo nekoliko krda slonova, dva leoparda, i čopor od sedam lavova. Nacionalni park smo napustili kod Kapije Naabi Hill, a šatore smo podigli na brdu odakle smo posmatrali vulkanski krater Ngorongoro.

Temperatura je brzo padala dok smo ulazili u krater Ngorongoro, koji ima 18 kilometara u prečniku, obavijen strmim liticama koje su preko 600 metara visoke. Okruženje je bilo dramatično, a prostranstvo ogromno. Najbizarniji prizor kojem smo prisustvovali bili su lavovi koji su bezbrižno spavali u senci čuvarskih džipova: bilo je teško poverovati da su pred nama ubice prvog stepena.

Kilimandžaro

Prošli smo Nacionalni park Manyara, Kilimandžaro i Arushu, gde smo naišli na krcatu pijacu na kojoj Maasai, odeveni u karakterističnu crvenu odeću, trguju stokom. Prošli smo kroz Mesareni Snake Park, gde smo posmatrali pitone, a zatim svratili u muzej o plemenu Maasai.

Plaža Kipepeo

Posle 14 sati vožnje do Dar es Salaama, smestili smo se na čuvenoj plaži Kipepeo, popularnoj među bekpekerima, ali i lokalnim kravama. Deset dana na putu uzelo je svoj danak, tako da smo postigli kompromis da neko vreme provedemo odmarajući se na moru.

Kraj na Zanzibaru

Odatle smo, posle nekoliko dana, krenuli u Zanzibar (u prevodu: zemlja crnih ljudi), koji se obogatio trgovinom slonovačom, začinima, i robljem. Stone Town izgleda bukvalno kao Marakeš na moru. Gradić vrvi od dece koja se jure po prašnjavim ulicama, muškaraca koji na povodniku vode majmune, i nebrojenih trgovačkih tezgi. Evropski i omanski doseljenici ostavili su svoj trag, fascinanantan spoj Svahili i kolonijalnih građevina, koje su mahom prazne i ruinirane.

Zanzibar, Stone Town

I tu se naša avantura završila. Deca su se izljubila na rastanku, obećala da će ostati u kontaktu, i zatim sa roditeljima krenula prema aerodromu. Čim sam stigla kući, utonula sam u kadu sa vrelom vodom i penom za kupanje, a misli su mi se vraćale Africi i našem kuvaru Kenijcu koji nam je rekao da je dve godine štedeo da bi u svojoj kući napravio rezervoar za vodu od 1.000 dolara – prvi takav rezervoar u zajednici koja broji 50.000 ljudi.

Sarah Siese
B92 (Guardian) od 11.10.2006.

TANZANIJA

OSVAJANJE KILIMANDŽARA

Obzirom na oskudan američki godišnji odmor, kao i naše uvek preambiciozne planove kako da provedemo isti, organizovanju puta u Afriku pristupili smo veoma temeljno

Najpre je određen "zadatak": kako smo svi u ekipi nekakvi planinari odabrali smo Tanzaniju sa ciljem da se u vreme novogodišnjeg praznika popnemo na najviši vrh kontinenta – Uhuru, na planini čije i samo ime zagonetno zvuči – Kilimandžaro. Potom sledi oporavak, odmaranje na safariju po nepreglednim prostranstvima severne Tanzanije: visoravan Serengeti (sećate li se serije "Opstanak"?), krater Ngorongoro i jezero Manjara.

Mapa Tanzanije

Muvati se ovim delom Afrike a ne obići čuvenu klisuru Olduvai, "kolevku" ljudske vrste, bilo bi dosta neozbiljno. Konačno, Tanganjika bez Zanzibara ne čini Tanzaniju, a kako se usput nekako potrefilo da smo svi i ronioci, ostavljamo za kraj poslasticu: nadaleko čuvene koralne atole istočnog Zanzibara. Nekadašnja pijaca robova u Kamenom gradu i plantaže začina u srcu Zanzibara su naravno nezaobilazne odrednice. U ovom delu putopisa opisaćemo prvih sedam dana avanture, dakle uspon na Kilimandžaro i dati neke opšte odrednice korisne po našem mišljenju za ugodno putovanje u ovaj čudesni deo sveta.

U Afriku se ne ide na slepo ako ne želite da prisustvujete scenama sličnim onima iz filma Blood Diamond. Prvo se treba raspitati za lokalne prilike: Tanzanija (kao i Kenija kroz koju smo samo prošli) su uglavnom bezbedne za turiste. Obe države se oporavljaju od tekovina kolonijalizma i potom još goreg socijalizma, ali su u načelu stabilne i članice su EAC, afričkog ekvivalenta EU. Stanovništvo je strahovito siromašno, što svi znamo iz knjiga i novina, ali uživo zaista deluje šokantno čak i ako dolazite iz Srbije, i kod došljaka izaziva osećaj stida.

Kilimandžaro, iz naše sobe u Springlands hotelu, Moši

Ipak, nekim čudom ljudi su zaista dobre naravi, što se možda može pripisati i odsustvu gotovo bilo kakvog važnijeg prirodnog resursa koji bi privukao belosvetske "biznismene" iz razvijenih zemalja da poseju seme međuplemenskih sukoba. Meštani vas primaju veoma toplo i uopšte turisti, koji zemlji donose veliki prihod, su poštovani na svakom koraku. Skoro svi govore kakav-takav Engleski jezik a usput se trude da vas nauče osnovama kisvahilija. U manjim gradovima Tanzanije može se slobodno kretati, ali treba biti spreman na konstantnu navalu uličnih trgovaca i izvanredno zabavno cenjkanje.

Masai

Posebno interesovanje bude veoma ponosni i prepredeni Masai koji će vam, ako su mlađi, naoružani kopljima ali bez ikakve pretnje radoznalo prilaziti i započinjati razgovor, pokušavati da vam prodaju neku sitnicu ili se fotografisati sa vama. Dobro je imati pri ruci sitne poklončiće i deliti ih njihovoj prelepoj dečici koja vas sa osmehom i radoznalošću jednakoj vašoj pažljivo posmatraju.

Masai

Možda nije nebitno reći da je u kontinentalnom delu dominantno hrišćansko stanovništvo, dok su na Zanzibaru ljudi gotovo isključivo muslimanske veroispovesti. Ali je zaista teško odlučiti gde se došljak bolje oseća. U svakom slučaju, ako obiđete oba dela Tanzanije bićete izloženi neverovatno interesantom kulturnom kontrastu.

Postoji veliki broj turističkih agencija koje organizuju uspon na Kilimandžaro, a pomoći će vam i oko drugih aktivnosti. Mi smo se, po preporuci, opredelili za britansko-tanzanijsku firmu EWP-ZARA. Organizovali su za nas prilično povoljno prevoz od Sijetla u Americi, do Najrobija u Keniji, zatim prevoz do i smeštaj u Mošiju, koji je pored Aruše glavno polazište za uspon. Najam nosača i vodiča, smeštaj i ishrana na terenu je bila potpuno u njihovim rukama, mada se to može obezbediti i po samom dolasku, pod uslovom da nije špic sezone. Ako želite da putujete iz Srbije, ekonomski dobra varijanta je da se infiltrirate u neko od planinarskih društava (PSD "Pobeda" i PSD "Železničar" recimo), koja su uspešno i profesionalno organizovala uspone za svoje planinare po izvanredno niskim cenama.

Za obe zamlje potrebne su vize, a ako putujete i vraćate se preko Najrobija, trebaće vam za Keniju viza sa višestrukim ulaskom. Ne morate se lomatati da nađete konzularno predstavništvo ovih država u Srbiji niti na Balkanu – nema ga i ne treba vam, jer vize lako, brzo i jeftino dobijate na aerodromu u Keniji, odnosno na graničnom prelazu između Kenije i Tanzanije.

Uspon

Za uspon na Kilimandžaro postoje dva vremenska "prozora" – jedan je u januaru, u teoretskoj pauzi između kratke i duge kišne sezone, sto vam surovo kratkom godišnjem odmoru dodaje nekoliko vrednih dana. Drugi termin je između juna i oktobra, kada je u toku glavna sušna sezona. Nije da se ne može penjati po kiši, ali i nije neki ugođaj. U januaru će vas na vrhu Kilimandžara dočekati dubok sneg i dosta niske temperature (do -20º C), dok ćete u drugom terminu penjati go kamen po jakom suncu.

Uhuru, pogled sa 4.500 m, na putu ka Barranco Hutu

Mada nije lokalnim zakonom propisano potpuno je zdravorazumski vakcinisati se protiv nimalo naivnih zaraznih bolesti koje još uvek haraju kontinentom a čiju listu možete naći u WHO publikacijama. Tablete protiv malarije su neophodne čak i u kontinentalnom delu Tanzanije jer usled globalnog otopljavanja komarci operišu i na većim nadmorskim visinama. U naseljima treba piti isključivo flasiranu vodu, ili sasvim solidno "Kilimandžaro" pivo i izbegavati uzimanje svežeg voća i povrća. Za uspon biće vam potrebne tablete za pročišćavanje vode a za svaki slučaj zgodno je imati i neku bočicu antibiotika i anelgetika da zbog trivijalnog trovanja ili početnih znakova visinske bolesti da ne biste na pola puta odustali od čitavog poduhvata. Od kobri koje pljuju otrov i žive u ovom delu Afrike jedino je seks bez zaštite opasniji.

Uhuru, Karanga Hut, 3.900 m

Iako važi za relativno lak za osvajanje, Uhuru – vrh Kilimandžara sa svojih gotovo 6000 m svakako nije za potcenjivanje. Dobar deo leta i jeseni posvetili smo pripremama za uspon. Kako imamo sreću da živimo u podnožju Stenovitih planina, započeli smo sa vikend-pentranjima na neke od lokalnih "fourteeners"-a (vrhova od preko 14.000 stopa nadmorske visine) koji sa svojom visinom i klimatskim zonama predstavljaju 25% skaliran Kilimandžaro. Sa prvim snegovima prebacili smo se na vikend-skijanje, a preostale dane popunili uobičajenom vožnjom bicikla, vežbom u teretani i drugim sportovima. O dobroj kondiciji ne treba posebno govoriti ali je podjednako važno da se boravi na velikoj nadmorskoj visini što je duže moguće, da bi se minimizirala mogućnost visinske bolesti.

Kilimandžaro je pod zaštitom države oličene u rendžerima naoružanim AK-47 puškama, koji kao paramilitarna formacija patroliraju nacionalnim parkom. Nije moguće penjati se bez vodiča niti je uputno praviti bahanalije po parku. Uobičajena praksa je da za svakog planinara koji kreće na uspon radi po dva nosača, a onda za celu grupu još i kuvar, nekoliko pomoćnika, vodič i njegov asistent. Iako je maksimalna težina lične opreme koju vam nose ograničena na 15 kg, treba biti racionalan sa stvarima i ne zagorčavati ionako težak život nosačima. Kako na Kilimandžaro svakodnevno kreće stotine planinara, uspon liči na veliku migraciju stanovništva. Od ove važne aktivnosti živi veliki deo mlađe populacije oba gradića jer je daleko pofitabilnija od uzgoja banana i rada na plantažama kafe.

Karanga Wall, 4.200 m

Smeštaj na terenu je, uključujući kuhinju i trpezariju u solidnim šatorima podignutim u kampovima čija se infrastruktura sastoji od rupa za šatore, rendžerskog limenog kontejnera i definitivno nedovoljno poljskih toaleta. Ali ovde ionako niko nije došao zbog komfora već zbog neverovatnog pogleda koji se pruža svuda naokolo i izazova da se savlada ovaj vulkan po mnogo čemu jedinstven na svetu.

Kuvar, pomoćnik i kuhinja

Hranu za planinare i nosače na licu mesta priprema kuvar koji zaslužuje svaku pohvalu, kako za svoju veštinu tako i za izdržljivost u iznošenju čitave kuhinje na leđima skoro do samog vrha. Ostatak ljudi postavlja i rasprema kamp, transportuje svoje i deo nasih stvari, a kad nekom od planinara zagusti ne libe se da ponesu i njegov dnevni ranac. Svi su veoma vedri i druželjubivi i pored nesumnjivo velikog napora koji podnose zarad našeg zadovoljstva.

Nažalost, nosači i vodiči su veoma slabo opremljeni, naročito za zimske uslove koji vladaju na vrhu planine. Na ovo treba računati i nije loše poneti po neki deo opreme viška, za pozajmljivanje. Primera radi, nakon trećeg dana uspona, naša grupa je ostala bez vodiča i njegovog pomoćnika zbog opekotina na očima jer nisu imali naočare za sunce neophodne za kretanje po snegu a mi nismo imali da im pozajmimo. Kilimandžaro je surova planina i iako u početku izgleda kao da oni rade za vas, vrlo brzo će se pokazati da jedni od drugih zavisite.

Tako smo pri kraju uspona našim nosačima pozajmljivali po potrebi ko je šta imao viška: štapove za penjanje, kape, rukavice, a kad su nam se na pola puta šestorica nosača razbolela kljukali smo ih lekovima kojih smo Bogu hvala imali u izobilju, uključujući i domaću rakijicu od kajsije. Zauzvrat, kad su stariji među nama zanemoćali pred samim vrhom, vodiči su ih bukvalno nosili na Uhuru. Na kraju, ne treba zaboraviti da nosači i vodiči žive praktično od bakšiša koji se daju po povratku sa planine i zato ne treba nikako škrtariti na ovome.

Poslednji dan 2006, iznad oblaka. Barranco Hut, 3.900m

Zavisno od rute koju odaberete, uspon na Kili može trajati između 4 i 7 dana. Mi smo odabrali sedmodnevnu Mačame rutu. Time smo priuštili sebi solidnu aklimatizaciju i dovoljno dana da se rešavanje sitnih problema rasporedi po njima tako da uspon predstavlja ipak uživanje a ne samo mučenje i rizik. Glavna teškoća sa kojom smo se susreli je bila gotovo neprekidna kiša, neuobičajena za ovo doba godine, od koje je trebalo sačuvati garderobu i vreće za spavanje, naročito za poslednju, snežnu deonicu uspona. Ipak gotovo svakog dana Kilimandžaro bi nas podario kratkim ali impresivnim razvedravanjem, čisto da pokaže kakvim lepotama raspolaže i da nas podstrekne da istrajemo.

Dolina ispod Karanga Wall-a (4.200m)

Od opreme za kretanje po terenu osim dobrih gojzerica i planinarskih štapova nije potrebno ništa više, čak ni za finalni uspon. Pri hodanju treba taktizirati i slušati iskusne nosače koji vas pri obilaženju na uskim planinskim stazama stalno bodre i pozdravljaju sa "pole-pole", što znači polako, bez žurbe. U slučaju da vas ipak strefi visinska bolest, nosači će vas u sankama bezbedno spustiti sa vrha na dovoljno nisku kotu gde ćete se već vrlo brzo oporaviti i nastaviti silaženje podvijenog repa, ali na svojim nogama.

Kanađani i Amerikanci na putu za Shira Cave

Logori su razmešteni postepeno po nadmorskoj visini i svaka deonica između njih se ispešači prepodne, za 3-6 časova. Ostatak dana se aklimatizuje u kampovima. Uspon počinje u podnožju Kilimandžara, kada pravo iz plantaža kafe i banana zađete u neverovatno gustu, vlažnu i toplu tropsku šumu, koja vri od živog sveta. Do vrha se oko vas izmenjaju četiri različite klimatske zone. Prašumu smeniće na oko 3000 m nisko i žilavo rastinje. Zatim dolazi tundra prekrivena oskudnim žbunjem i lišajevim uz dodatak nekoliko potpuno neverovatnih biljaka specifičnih samo za ovo područje. Konačno se zalazi u snegom i ledom okovan krajolik vulkanskog porekla, gde je smešten Barafu, poslednji glavni kamp naše rute, na 4700m nadmorske visine.

Barafu Hut, 4.700m

U Barafu kampu se provodi ostatak dana uglavnom u ishrani i dremanju, da bi se na vrh krenulo tačno u ponoć. Do kratera Kilimandžara se dolazi za nešto oko 6 sati (Stella Point), po mesečini, veoma niskoj temperaturi i na nekim mestima do pojasa dubokom snegu. U ovom poslednjem cugu savlada se visinska razlika od gotovo 1.200 m uz minimalne pauze. Ako vas ne oduva vetar, tačno u osvit dana hodajući po strmom obodu kratera konačno se izlazi na Uhuru. Čak i da nemate sreće sa oblacima Uhuru će vas počastiti nestvarnim pogledom na okolne glečere koji još uvek nisu sasvim iščezli.

Nakon obaveznog slikanja pored table, čestitanja i tapšanja po ledjima, sledi vrlo brz silazak sa vrha pre nego što se razmekša sneg, kada hodanje nizbrdo postaje veoma teško i opasno.

Uhuru, 5.895 m

Silazak

Prilično naporan silazak do podnožja Kilimandžara traje gotovo čitava naredna dva dana, ali sada vam već ništa teško ne pada, jer ste sa pravom puni sebe zbog uspeha koji ste postigli i priča koje nosite.

Lednici na vrhu Kilimandžara

Uz malo pripreme, sreće i napora na vrh Kilimandžara se zaista svako može popeti.

Silazak sa vrha, Kosov Hut, 5.000 m

Ova čudesna planina koja se sa svojih 6 kilometara nadmorske visine suvereno izdiže nad istočnoafričkom ravnicom će vas za ne mali uloženi trud bogato nagraditi prizorima lepote i surovosti prirode kakve do sada verovatno niste videli.

Flora na tundri Kilimandžara, 4.300 m, put za Barranco Hut

Povedite računa o tempu, imajte solidnu obuću i odeću i postarajte se da je održite suvom. Pijte dovoljno tečnosti, čak i kad vam se čini da niste žedni. I uživajte...

Silazak kroz prašumu u podnožju Kilimandžara

Jumbo!

Srđan Pajić
B92 – 10.02.2007.

ZANZIBAR

OSTRVO GDE RASTU CRNE ZVEZDE

Zanzibar je dugo bio tajno mesto za odmor bogatih turista koji su posle uzbudljivog safarija želeli da uživaju u netaknutoj prirodi. Sada niču moderni turistički kompleksi

Zanzibar je najšareniji u vreme oseke. Čim se povuče tirkiznoplavi okean, žene u haljinama živih boja dolaze da bi tražile alge u vodi koja im seže do članaka. Kada se sagnu, njihova odeća, koja leprša na blagom povetarcu, podseća na jata leptira. Na horizontu se ljuljuškaju ribarski brodići, a na obali kokosove palme plešu u ritmu vetra. Posle nekoliko sati Indijski okean ponovo nadolazi i, dok sunce iza njih poput vatrene lopte uranja u more, žene sa svojim ulovom odlaze kućama.

Mapa i lokacija ostrva Zanzibar

Na ostrvu Zanzibar, na kapiji Afrike, do pre stotinak godina na plantažama karanfilića i bibera još je vladalo ropstvo. Iako se zvanično nalazilo pod upravom sultanata iz Omana, nemački i britanski kolonisti, koji su ga naselili, pretvorili su njihove stanovnike u robove.

U Stoun Taunu , dva metra ispod zemlje, nalazi se pijaca robova koja je zatvorena već dva veka. U prostoriji ne većoj od dva stola za stoni tenis po 75 ljudi zbijenih kao sardine čekali su da budu prodati na javnoj licitaciji. Na najvećoj pijaci robova u istočnoj Africi godišnje je prodavano 27.000 robova.

Stoun Taun, spomenik pijaci robova

Godine 1890. Nemci su ostrvo predali Omanu, a tek 1964, kada su proterani poslednji sultani, Zanzibar je povratio autonomiju. Posle ujedinjenja sa Tanganjikom stvorena je nova država koja je dobila ime Tanzanija.

Začini – crne zvezde

U drugoj polovini XIX veka čak 90 odsto prodatog karanfilića uvozilo se sa Zanzibara i susednog ostrva Pembe. Vazdušna strujanja su išla na ruku Zanzibaru jer je između oktobra i marta severoistočni vetar "kaskazi" navodio jedrenjake kupaca iz Omana i drugih arapskih zemalja do ostrva.

Tu su kupovali karanfilić, biber, đumbir i muskatni oraščić, čija je cena otprilike odgovarala ceni zlata. Arapi i Persijanci su na ostrvu prodavali porcelan i svilu. Trgovina je trajala oko pola godine, sve dok vetar ne bi promenio pravac. Sa "kuzijem" bi jedrenjaci prepuni robe ponovo otplovili u svoje luke.

Kuća čuda

U "Kući čuda" iz 1883. godine, koja je bila sav ponos i dika sultana Sejida Bargaša, danas se nalazi neorganizovana zbirka loše očuvanih artefakata te epohe. Ali, pre 120 godina, palata je bila nadaleko poznata po svojoj raskoši. Bila je to prva građevina u jugoistočnoj Africi koja je imala lift, električno osvetljenje i tekuću vodu. Kapija je bila toliko velika da je kroz nju mogao da prođe slon, a zbog visokog tornja sa satom palata je dugo bila najviša građevina u tom delu sveta.

Zanzibarci i dan-danas trguju začinima koji nazivaju crnim zvezdama. Jedan kilogram karanfilića na pijaci u glavnom gradu Stoun Taunu košta 5.000 tanzanijskih šilinga, oko 5 evra.

Zanzibar je dugo bio tajno mesto za odmor bogatih turista, koji su posle uzbudljivog safarija želeli da provedu još nekoliko dana uživajući u suncu i moru i netaknutoj prirodi, ali u međuvremenu gotovo svakog meseca iznikne neki novi hotelski kompleks.

Prizon ajlend

U prestonici živi većina od ukupno milion stanovnika ostrva. Nekada su u njoj bleštale palate nalik na one iz hiljadu i jedne noći, ali uprkos tome što je grad 2000. godine proglašen spomenikom svetske kulturne baštine, od nekadašnje raskoši nije mnogo ostalo.

Stoun Taun, glavni grad Zanzibara

Preko dana na ulicama je veoma živo. Tada ćete videti muškarce koji na rasklimatanim biciklima prevoze banane, žene sa kantama koje odlaze po vodu, a između njih decu koja trče, starce koji hramlju i trgovce koji na motorima odvoze tkanine do mušterija.

Kada sunce oslabi, omladina se okuplja na obali Stoun Tauna. Oni najmlađi uče da plivaju uz pomoć plastičnih flaša vezenih oko struka, a stariji skaču sa mola u more.

Ribari sa ulovom

Turisti iscrpljeni od vrućine pijuckaju koktele u "Afrika hausu", odakle se pruža predivan pogled na čamce kojima ribari odlaze u ribolov i na Prizon ajlend, gde su nekada do kraja života boravili zatvorenici, a danas džinovske kornjače.

CDC/MA
BLIC Panorama 70 – 13.04.2008.