PAKISTAN

U DOLINI INDA

Vode ove velike reke su sedam puta plavile i zatrpavale muljem Mohendžo Daro, 5.000 godina star grad koji ima tako savremeno rešen urbanistički plan da mnoge stručnjake podseća na Brodvej

Prvo što smo poželeli da vidimo kad smo stigli u Pakistan, gde smo proveli pune četiri godine, bio je Karači, najveći grad i luka, i iskopine 5.000 godina stare civilizacije u dolini reke Ind. Tog praoca svih reka.

Mapa Pakistana

Svetlost koja obara

Najpre smo, naravno, obišli Karači. Osnovan je 1723. godine na obalama Arapskog mora, u jednoj od najboljih prirodnih luka u ovom delu sveta. Malo ribarsko naselje je brzo preraslo u veliki grad, sa površinom od preko 2.000 kvadratnih kilometara. Danas je to višemilionski grad, ali tačan broj stanovnika skoro ne može da se prati jer raste vrtoglavom brzinom. "Vreme je da se Karači spasava", uzvikivao je krajem sedamdesetih godina prošlog veka Aftab Mohamad Kan, poznati stručnjak za tropsku arhitekturu i planiranje gradova. Rešenje je pronađeno u preseljavanju vlade sa administracijom na sever zemlje, u novosagrađeni Islamabad. Karači je ostao industrijski, trgovački, ekonomski i kulturni centar ove velike islamske zemlje.

Posledice brzog i nedovoljno planskog rasta "azijskog Pariza" ogledaju se u njegovim velikim kontrastima. Na jednoj strani su moderne zgrade i kvartovi, od crvenog kamena, a na drugoj male kuće od ćerpiča.

Mauzolej Muhameda Ali Džene

Verovatno najznamenitija zgrada u Karačiju, mauzolej Muhameda Ali Džene, od belog mermera, sa impresivnom kupolom i svodovima i stalnom smenom garde, deluje svečano i spokojno. Stanovnici ovog grada su ponosni na to što Kvaid i Azam, kako ga još nazivaju, nije samo sahranjen već je i rođen u Karačiju. A i obrazovanje je stekao u lokalnoj medresi.

Ponosni su oni i na jedan od najvažnijih aerodroma u južnoj Aziji, na luku, sa dve ogromne prirodne stene izrezbarene vetrom i solju koje stoje na ulazu kao neki prirodni putokaz. A, posebno, na svoje istočnjačke bazare.

Karači – panorama grada

Karači leži na Arapskom moru, delu Indijskog okeana u koji se sunce svakog dana utapa. Njegovi stanovnici su mudri i emotivni, uvek spremni da vam izađu u susret.

Breg mrtvih

A kao nadoknadu za sve čega u ovom gradu nema, ili ga ima, a ne bi trebalo da bude, ima posebnu svetlost koja ga obasjava skoro čitave godine osim kad počne period kiša. Ta svetlost će vas, ako je dugo gledate, prosto oboriti s nogu. Ona je uvek opčinjavala stanovnike juga i sve one koji putuju vrelim azijskim podnebljem i podsticala maštu da radi prekovremeno. Ovaj prirodni fenomen nalazi svoje mesto u svakodnevnom životu. U jarkim bojama koje ovde dominiraju, u folkloru, slikarstvu. Ovde nebo nije isto kao u Londonu, i to se vidi na svemu, kaže Gulam Rasul, poznati slikar, koji je i kod nas izlagao.

Povest o Bregu mrtvih (Mohendžo Daro) stara je 5.000 godina. Priča o pokušajima čoveka da odgonetne veličinu, lepotu i tajnu stare civilizacije tek devedesetak.

Voda kao opsesija

Iz Karačija stižemo dobrim putem do starog naselja iz preislamskog perioda Hajderabada. Nekadašnji glavni grad provincije Sind nalazi se na levoj obali Inda. I on je okupan svetlošću. Setili smo se Henrija Milera, koji govori o Grčkoj. Doživljaj je ovde isti. Možda još jači. Šta god da vidite, izgleda kao da vidite prvi put. Svaka stvar posebna, bilo da je stvorio Bog, ili čovek. Svetlost, kad je intenzivna, ostavlja stvari kao nage. Čovek ne mora da bude mistik ili pesnik da bi doživeo tu izuzetnu lepotu koju svetlost daje svemu.

Reka Ind

A, onda, voda. Pored Indijskog okeana, tu su i reke, petorečje Pendžaba, u kome je drugi grad stare civilizacije Harapa. Počeli smo da razmišljamo o vodi kao o nekom novom, vitalnom delu života. Plavo nebo, voda i svetlost daju kamenu i spomenicima gotovo bolnu belinu.

Ali, kad vode nema, okolina postaje pusta.

Ispred Hajderabada skrećemo za Larkanu, poznatu kao rodno mesto Zulfikara Ali Buta. Mohendžo Daro je sada udaljen tridesetak kilometara. Put je lošiji, ali se okolo pojavljuju obrađena polja, svuda gde ima vode u kojoj Pakistan, i pored prividnog obilja, ipak, oskudeva. Zato su tu irigacioni sistemi, arterski bunari, kanali. Oni znače obrađena polja. Znače pšenicu i pamuk, glavne izvozne artikle Pakistana, ali i sve drugo što je pakistanskom narodu potrebno za život. Voda znači posao za ove ljude, od kojih mnoge vidimo kako leže na vrelom azijskom suncu, ili na krevetima od kanapa i bambusa, zvanim čarapi.

Mohendžo Daro – Breg mrtvih

U Mohendžo Daru ima suviše vode, ali pod zemljom. Ta voda je dugo smetala da se otkrije svih sedam slojeva ovog čudesnog grada, koji je Ind sedam puta plavio i zatrpavao muljem, a on se uvek iznova, poput feniksa, dizao, ne iz pepela, nego iz mulja. I uvek na istom mestu.

Grad je bio podeljen na tri dela. Za bogate, siromašne i administraciju. Arhitektura, gde se koristi pečena cigla, izrazito je funkcionalna. Namenjena stvaranju udobnog, ali ne i luksuznog života. Urbanistički plan je tako savremen da stručnjake podseća na plan Brodveja. Tu su kupatila, privatna i javna, bazeni za kupanje, bunari za vodu. Nema hramova kao u sumerskoj, niti kraljevskih grobnica kao u egipatskoj arhitekturi. Ulice su prave. Trgovi simetrični. Kanalizacija pokrivena. I upravo taj drenažni sistem predstavlja jedno od najvećih dostignuća gradnji, koje ni do danas nije objašnjeno.

Plan dela grada starog 5.000 godina

A to nije jedino što ne znamo o najrazvijenijoj civilizaciji južne Azije, koja se prostirala na prostoru čitavog današnjeg Pakistana, od Himalaja do Arapskog mora, sa delom Gudžarata u Indiji.

Ipak, postoje pretpostavke da je nastala posle Vavilona i Egipta. O tome, kao i o religijskim korenima, nešto više se saznalo tek posle 1920. godine, kada su započeli radovi na iskopavanju. Do tada su se naučnici oslanjali na verske spise, kao jedinu svetlost koja je razjašnjavala drevna indijska verovanja. Pakistan je, kao što znamo, nastao odvajanjem od Indije 1947. godine.

Razgledamo lepo uređen muzej u Mohendžo Daru. Ima mnogo statueta od terakote, ponajviše ženskih figura, što svedoči o obožavanju Boginje Majke. Tu, zatim, nailazimo na veliki broj ukrasnih i upotrebnih, začuđujuće savremenih, predmeta. Vaza, ogrlica, čak i šoljice od terakote neodoljivo podsećaju na one iz kojih pijemo kafu, Iznenađuje nas vaga za merenje, koja se na urdu jeziku zove terazu. To je samo jedna od velikog broja istih ili sličnih reči našima. Preuzeli smo ih preko persijskog i turskog. Druge su divan, duvar, džep i sanduk. I, naravno, čaj, koji se isto izgovara, od Rusije, preko Turske, do krajnjeg istoka.

Zgrada muzeja u Mohendžo Daru

Pored ženskog nakita koji izgleda više nego moderno, najviše iznenađuje metalna figura devojke koja igra. Mogla bi da bude zapažena u svakoj skulptorskoj postavci.

Eksponat muzeja – metalna figura devojke koja igra

Na kraju, zastajemo pred ogromnom slikom na kojoj savremeni umetnik, nošen krilima mašte, predstavio svoju viziju civilizacije u dolini Inda. Vidimo plodnu dolinu reke, žito i pamuk koje utovaruju u lađu. Životinje, poput slona i bufala, govore o obilnim kišama, kojih danas nema u toj meri.

Vidimo i mladu ženu u kostimu, koji podseća na današnji bikini. Da li je to još jedan dokaz da se moda vrti u krug – ostaje tajna. Kao, uostalom, i druga važna pitanja. Još su zapretena i neodgonetnutim starim rukopisima. Ali, ovo što je otkriveno predstavlja veliko obećanje. U međuvremenu, ostaje da uživamo u lepoti otkrivenog. I u ponekoj tajni.

Danica Diković-Ćurguz
Politika MAGAZIN 494 – 18.03.2007.

PEŠAVAR

GRAD NA GRANICI

Uprkos mnogim osvajačima proteklih vekova i najnovijoj najezdi izbeglica iz okolnih zemalja, ovo čarobno mesto je uspelo da sačuva svoju lepotu, tradiciju i identitet

Pešavar (Peshawar), čije ime na persijskom znači "grad na granici", u drevna vremena bio je poznat ka Purušapura, "grad cveća". Osvajali su ga Grci, razarali Huni, gradili moguli, okupirali Persijanci, Siki i Britanci. I svi oni su ostavili svoj trag i pečat u ovom gradu koji je danas prestonica pakistanske severozapadne granične provincije.

Mapa lokacije Pešavara

Od davnina Pešavar slovi za grad trgovine i karavana i bio je jedno od ključnih mesta na "putu svile", dugom preko 8.000 kilometara, koji je povezivao Kinu sa Bliskim istokom i Mediteranom i bio izuzetno važan za razvoj velikih civilizacija Kine, Indije, Mesopotamije, Persije, Egipta i Rima.

Buda u togi

Danas je to kosmopolitski grad u kome zajedno žive Paštuni, Tadžiki, Uzbeki, Iranci, Romi, Afgani… njih 2,5 miliona, a pominje se i broj od još 2 miliona izbeglica, nakon sovjetske invazije na Avganistan 1979. godine, zatim talibanskog građanskog rata i američko-britanske invazije. Zato je Pešavar postao prenaseljen, zagađen i bučan. Osim što važi za grad trgovaca i zanatlija, za njega se slobodno može reći i da je grad izbeglica.

Bila je nedelja, pa sam odlučila da odem u pešavarski muzej, izgrađen od crvene opeke u viktorijanskom stilu, sa malim parkom ispred. Muzej je bogat eksponatima: tu se mogu videti kolekcija novčića, nakita, rukopisa, umetničkih predmeta, etnoradova, oružja, slika i nošnji.

Pešavarski muzej

Naročito je značajna zbirka statua koja prikazuje Budin život. Na nekima od njih prikazan je u grčkoj togi, što dokazuje mešavinu starih kultura na ovim prostorima.

Nebo se odjednom natmurilo i njegovo čelično sivilo počele su da presecaju britke munje. Grmelo je, ali kiša nikako da padne. U očekivanju pljuska, ulice su opustele, a ja sam se sklonila u prodavnicu tepiha. Vlasnik Ali i njegov sin priredili su nam bogatu prezentaciju: malih, srednjih, velikih, skupih, jeftinih, persijskih, baludžistanskih, avganistanskih i tako u nedogled. Samo su nedostajali leteći ćilimi!

Tepih

Uspeli su da prodaju nekoliko lepih i skupih tepiha, koje su spakovali u specijalne vreće od jute da se ne bi oštetili u putu. U međuvremenu, sivi oblaci su se razišli. Nad nama purpurno nebo borilo se sa sumrakom. Došla je noć i vreme za povratak u hotel. Na ulazu su stražari naoružani kalašnjikovima i plavooki vratar u tradicionalnoj nošnji, sa turbanom na glavi koji se završavao platnenom lepezom. A onda je u hotelskom lobiju usledila pojedinačna kontrola svakog gosta! Kao na aerodromu, prošli smo prvo kroz rendgen, pa podvrgnuti ručnoj konztroli.

Kiber prolaz

Umesto noćnog izlaska u grad obišla sam hotelske dućane, prošetala se parkom i kroz zatvorenu kapiju uspela da bacim pogled na jednu od pustih pešavarskih avenija.

Sutradan sam otišla do čuvenog Kiber prolaza, koji povezuje Pakistan i Avganistan. Na prometnim ulicama Pešavara zatičem zaklone od džakova sa peskom, a iza njih naoružane vojnike. Posle završenih formalnosti oko dobijanja dozvole za posetu Kiber prolazu, dobili smo pratnju koja je ušla u autobus pod punom ratnom spremom. Osećaj nije bio nimalo prijatan, ali pomirila sam se sa neizbežnim, jer je na ovoj teritoriji na snazi "škola oružja". Zbog blizine granice i njene važnosti, duž čitavog puta primetni su do zuba naoružani vojnici, među njima i dečaci. Nije ni čudo kada u ovoj zemlji muško dete odmah po rođenju od oca na poklon dobija revolver, a odrasli oružje često nose i kao ukras ili modni detalj.

Kiber prolaz (prevoj)

Nekada davno, probijajući se kroz stene, reka Kabul je tekla kroz Kiber prolaz, a kada je promenila tok od njenog korita je nastao put koji se penje po serpentinama na visinu od 1.100 metara. Osim današnje drumske veze izgrađene 1897. godine postoji i veoma spora ali sigurna železnička pruga iz 1925. godine, koja prolazi kroz 950 tunela. Gradili su ga Britanci, a kažu da je vožnja železnicom veoma atraktivna, ali za tu avanturu nismo imali dovoljno vremena.

Kiber prolaz je kroz istoriju imao izuzetan strateški značaj i nemi je svedok bezbrojnih događaja koji od davnina potresaju ovu teritoriju. Kroz minule vekove osvajali su ga Arjani i Aleksandar Veliki sa svojom vojskom, Persijanci, razarali ga Huni, ponovo gradili bramani, pa osvajali indijski moguli… Siki i Afgani su takođe ostavili svoj pečat, pre nego što su prolaz zauzeli Britanci.

Kiber prolaz počinje kod mesta Džamrud, uz koje se nalazi istoimena tvrđava koju su izgradili Siki, a 15 kilometara dalje je utvrđenje Šahgai u kojem su pogranične snage. Krećući se ka vrhu, susretali smo se sa mnogobrojnim izbeglicama iz Avganistana koji žive u kampovima pored puta. Mnogi od njih su u njima i rođeni i tu žive kao druga generacija bezemljaša i beskućnika.

Naš autobus se zaustavio na jednoj lakat krivini, sa koje se pruža pogled na dolinu i Pešavar u daljini. Ništa naročito, pomislila sam, ali sam promenila mišljenje kada mi je vodič rekao da baš sa tog mesta o događajima u Pakistanu izveštavaju poznati novinari raznih TV stanica.

Ali džamija u Kiber prolazu

Prelazeći preko planinskog lanca Soliman, po uzavrelom tlu i između dve države, dolazimo do najviše tačke Kiber prolaza na visini od 1.100 metara i njegovog najužeg dela. Tu se nalazi Ali džamija i istoimeno utvrđenje nazvano po Aliju, Muhamedovom zetu.

Poslednje mesto pre granice sa Avganistanom je Landikotal, čuven po krijumčarskoj i švercerskoj pijaci i prodavnicama vatrenog oružja, zbog koga ga nazivaju "Divljim zapadom" Pakistana. Gola, surova brda delovala su nestvarno. Po njihovim obodima vijuga granična linija između dve zemlje, koji je odredio i obeležio britanski general Durand. U daljini su se videli avganistanski grad Torkam i reka Kabul.

Kiber prolaz je u vreme hipi pokreta bio popularna tačka na "hipi stazi" koja je obično počinjala negde u Evropi i vodila preko Istanbula, Teherana, Kabula, Peševara i Lahorea, da bi se obično završila na Goi ili u Katmanduu.

Napojnica za priču

Pravi razlog za obilazak Pešavara je poseta starom gradu, pravom lavirintu ulica i kuća ispucalih fasada i oštećenih prozorskih ukrasa, koji govore o sjaju prohujalih vremena. Osim ljudi, nezaobilazni učesnici predstave na ovom čudesnom mestu su brojne rikše i male zaprege koje vuku mršavi konjići magarci.

Pored širokih bulevara i avenija, Pešavar je sačuvao i uzane sokake i tipične orijentalne bazare, nastale u vreme kada je ceo grad bio velika pijaca za robu koja se transportovala preko Kiber prolaza. Među bazarima je najpoznatiji Kisa Kavani, koji je pisac Radjard Kipling opisao kao "bazar pripovedača", jer su tu u prepunim gostionicama talentovani pripovedači za napojnicu trgovcima i vojnicima pričali priče iz davnina i recitovali balade.

Pošto na bazaru nema turista, svojim prisustvom predstavljali smo svojevrsnu atrakciju, ali trgovci prema nama nisu bili neljubazni niti neprijatni.

Bazar Kisa Kavani

Cenkanje je i ovde sastavni deo kupovine, i to ovdašnji trgovci rade sa stilom i uz uvažavanje mušterije. Lepo sam se "nadigravala" sa njima dok, na obostrano zadovoljstvo, nisam kupila nekoliko lepih šalova za svoje prijatelje.

Mahabat Kan Džamija

Sa bazara krećemo ka džamiji Mahabat Kan, podignutoj 1630. godine. Zdanje je veoma lepo i graciozno, sa dva otmena minareta, klasičnog dizajna i ukrašeno floralnim i geometrijskim šarama i motivima. Ispred džamije se nalazi veliko otvoreno dvorište sa 99 šadrvana. Priča kaže da su Siki, navodno, minarete džamije koristili kao vešala, dok su ovde vladali u XIX veku.

Čovk Jadgar trg

Čovk Jadgar trg još jedno je od obeležja Pešavara. nalazi se u centru starog grada i oduvek je predstavljao mesto okupljanja, protesta i proslava sa različitim povodom.

Spomenik koji ga krasi posvećen je herojima rata sa Indijom iz 1965. godine i omiljeno je mesto među veteranima koji ovde dolaze da ćaskaju i dremnu. Kroz uzane ulice stigli smo i do Bala hisar tvrđave, što na persijskom znači "visoka tvrđava", a ime joj u potpunosti odgovara, s obzirom to da su zidine visoke i do 30 metara. Moćnom zdanju su konačni izgled dali Britanci sredinom XIX veka.

Ručno oslikani autobusi

Tokom boravka u Pešavaru moju pažnju su privukli i neobični automobili, kamioni i motocikli, ukrašeni kao da će nastupati na vašarima. Koreni ovoga sežu dublje u prošlost, kada su vlasnici ukrasima i kićankama kitili svoje kamile. Karoserije kamiona se ukrašavaju desetinama metalnih kvadrata od kojih je svaki ručno oslikan prizorima iz života.

Ručno oslikan autobus

Posebna pažnja poklanja se izboru boja, koje blistaju na suncu i privlače poglede stranaca. Ukrašavanje je veoma skupo, ne postoje dva isto oslikana kamiona ili autobusa. Ovo "umetničko izražavanje" slobodno se može nazvati pešavarskim naivnim slikarstvom, zbog kojeg je autobuska stanica veoma živopisno mesto.

Samo što sam stigla u hotel, usledio je poziv gospodina Alija, vlasnika prodavnice tepiha. Pozvao me je u goste sa nekoliko saputnika. U hotelskom lobiju već nas je sav uparađen i namirisan čekao, pa nas je sa dve limuzine, u velikom stilu, kao filmske zvezde odvezao u svoj dom.

Jedna od pešavarskih vila

Ogromna vila okružena negovanom baštom i cvećem, izgledom se nikako nije uklapala u stvarnost, ali, na kraju krajeva, svaki grad ima svoje Dedinje! Ljubazni domaćin nudio nas je svakakvim đakonijama i različitim alkoholnim pićima kojih je bilo u izobilju.

Na kraju posete pokazao nam je izuzetno vrednu kolekciju tepiha, nasleđenu od dedova i pradedova koji su odavno došli iz Avganisrana, čak je bio spreman da mi neki od njih i pokloni, ali mi se ponuda učinila isuviše lepom da bi bila istinita!

Sonja Lapatanov
Politika MAGAZIN 610 – 07.06.2009.