Vode ove velike reke su sedam puta plavile i zatrpavale muljem Mohendžo Daro, 5.000 godina star grad koji ima tako savremeno rešen urbanistički plan da mnoge stručnjake podseća na Brodvej
Prvo što smo poželeli da vidimo kad smo stigli u Pakistan, gde smo proveli pune četiri godine, bio je Karači, najveći grad i luka, i iskopine 5.000 godina stare civilizacije u dolini reke Ind. Tog praoca svih reka.
Mapa PakistanaSvetlost koja obara
Najpre smo, naravno, obišli Karači. Osnovan je 1723. godine na obalama Arapskog mora, u jednoj od najboljih prirodnih luka u ovom delu sveta. Malo ribarsko naselje je brzo preraslo u veliki grad, sa površinom od preko 2.000 kvadratnih kilometara. Danas je to višemilionski grad, ali tačan broj stanovnika skoro ne može da se prati jer raste vrtoglavom brzinom. "Vreme je da se Karači spasava", uzvikivao je krajem sedamdesetih godina prošlog veka Aftab Mohamad Kan, poznati stručnjak za tropsku arhitekturu i planiranje gradova. Rešenje je pronađeno u preseljavanju vlade sa administracijom na sever zemlje, u novosagrađeni Islamabad. Karači je ostao industrijski, trgovački, ekonomski i kulturni centar ove velike islamske zemlje.
Posledice brzog i nedovoljno planskog rasta "azijskog Pariza" ogledaju se u njegovim velikim kontrastima. Na jednoj strani su moderne zgrade i kvartovi, od crvenog kamena, a na drugoj male kuće od ćerpiča.
Najpre smo, naravno, obišli Karači. Osnovan je 1723. godine na obalama Arapskog mora, u jednoj od najboljih prirodnih luka u ovom delu sveta. Malo ribarsko naselje je brzo preraslo u veliki grad, sa površinom od preko 2.000 kvadratnih kilometara. Danas je to višemilionski grad, ali tačan broj stanovnika skoro ne može da se prati jer raste vrtoglavom brzinom. "Vreme je da se Karači spasava", uzvikivao je krajem sedamdesetih godina prošlog veka Aftab Mohamad Kan, poznati stručnjak za tropsku arhitekturu i planiranje gradova. Rešenje je pronađeno u preseljavanju vlade sa administracijom na sever zemlje, u novosagrađeni Islamabad. Karači je ostao industrijski, trgovački, ekonomski i kulturni centar ove velike islamske zemlje.
Posledice brzog i nedovoljno planskog rasta "azijskog Pariza" ogledaju se u njegovim velikim kontrastima. Na jednoj strani su moderne zgrade i kvartovi, od crvenog kamena, a na drugoj male kuće od ćerpiča.
Mauzolej Muhameda Ali Džene Verovatno najznamenitija zgrada u Karačiju, mauzolej Muhameda Ali Džene, od belog mermera, sa impresivnom kupolom i svodovima i stalnom smenom garde, deluje svečano i spokojno. Stanovnici ovog grada su ponosni na to što Kvaid i Azam, kako ga još nazivaju, nije samo sahranjen već je i rođen u Karačiju. A i obrazovanje je stekao u lokalnoj medresi.
Ponosni su oni i na jedan od najvažnijih aerodroma u južnoj Aziji, na luku, sa dve ogromne prirodne stene izrezbarene vetrom i solju koje stoje na ulazu kao neki prirodni putokaz. A, posebno, na svoje istočnjačke bazare.
Ponosni su oni i na jedan od najvažnijih aerodroma u južnoj Aziji, na luku, sa dve ogromne prirodne stene izrezbarene vetrom i solju koje stoje na ulazu kao neki prirodni putokaz. A, posebno, na svoje istočnjačke bazare.
Karači – panorama grada Karači leži na Arapskom moru, delu Indijskog okeana u koji se sunce svakog dana utapa. Njegovi stanovnici su mudri i emotivni, uvek spremni da vam izađu u susret.
Breg mrtvih
A kao nadoknadu za sve čega u ovom gradu nema, ili ga ima, a ne bi trebalo da bude, ima posebnu svetlost koja ga obasjava skoro čitave godine osim kad počne period kiša. Ta svetlost će vas, ako je dugo gledate, prosto oboriti s nogu. Ona je uvek opčinjavala stanovnike juga i sve one koji putuju vrelim azijskim podnebljem i podsticala maštu da radi prekovremeno. Ovaj prirodni fenomen nalazi svoje mesto u svakodnevnom životu. U jarkim bojama koje ovde dominiraju, u folkloru, slikarstvu. Ovde nebo nije isto kao u Londonu, i to se vidi na svemu, kaže Gulam Rasul, poznati slikar, koji je i kod nas izlagao.
Povest o Bregu mrtvih (Mohendžo Daro) stara je 5.000 godina. Priča o pokušajima čoveka da odgonetne veličinu, lepotu i tajnu stare civilizacije tek devedesetak.
Voda kao opsesija
Iz Karačija stižemo dobrim putem do starog naselja iz preislamskog perioda Hajderabada. Nekadašnji glavni grad provincije Sind nalazi se na levoj obali Inda. I on je okupan svetlošću. Setili smo se Henrija Milera, koji govori o Grčkoj. Doživljaj je ovde isti. Možda još jači. Šta god da vidite, izgleda kao da vidite prvi put. Svaka stvar posebna, bilo da je stvorio Bog, ili čovek. Svetlost, kad je intenzivna, ostavlja stvari kao nage. Čovek ne mora da bude mistik ili pesnik da bi doživeo tu izuzetnu lepotu koju svetlost daje svemu.
Breg mrtvih
A kao nadoknadu za sve čega u ovom gradu nema, ili ga ima, a ne bi trebalo da bude, ima posebnu svetlost koja ga obasjava skoro čitave godine osim kad počne period kiša. Ta svetlost će vas, ako je dugo gledate, prosto oboriti s nogu. Ona je uvek opčinjavala stanovnike juga i sve one koji putuju vrelim azijskim podnebljem i podsticala maštu da radi prekovremeno. Ovaj prirodni fenomen nalazi svoje mesto u svakodnevnom životu. U jarkim bojama koje ovde dominiraju, u folkloru, slikarstvu. Ovde nebo nije isto kao u Londonu, i to se vidi na svemu, kaže Gulam Rasul, poznati slikar, koji je i kod nas izlagao.
Povest o Bregu mrtvih (Mohendžo Daro) stara je 5.000 godina. Priča o pokušajima čoveka da odgonetne veličinu, lepotu i tajnu stare civilizacije tek devedesetak.
Voda kao opsesija
Iz Karačija stižemo dobrim putem do starog naselja iz preislamskog perioda Hajderabada. Nekadašnji glavni grad provincije Sind nalazi se na levoj obali Inda. I on je okupan svetlošću. Setili smo se Henrija Milera, koji govori o Grčkoj. Doživljaj je ovde isti. Možda još jači. Šta god da vidite, izgleda kao da vidite prvi put. Svaka stvar posebna, bilo da je stvorio Bog, ili čovek. Svetlost, kad je intenzivna, ostavlja stvari kao nage. Čovek ne mora da bude mistik ili pesnik da bi doživeo tu izuzetnu lepotu koju svetlost daje svemu.
Reka Ind A, onda, voda. Pored Indijskog okeana, tu su i reke, petorečje Pendžaba, u kome je drugi grad stare civilizacije Harapa. Počeli smo da razmišljamo o vodi kao o nekom novom, vitalnom delu života. Plavo nebo, voda i svetlost daju kamenu i spomenicima gotovo bolnu belinu.
Ali, kad vode nema, okolina postaje pusta.
Ispred Hajderabada skrećemo za Larkanu, poznatu kao rodno mesto Zulfikara Ali Buta. Mohendžo Daro je sada udaljen tridesetak kilometara. Put je lošiji, ali se okolo pojavljuju obrađena polja, svuda gde ima vode u kojoj Pakistan, i pored prividnog obilja, ipak, oskudeva. Zato su tu irigacioni sistemi, arterski bunari, kanali. Oni znače obrađena polja. Znače pšenicu i pamuk, glavne izvozne artikle Pakistana, ali i sve drugo što je pakistanskom narodu potrebno za život. Voda znači posao za ove ljude, od kojih mnoge vidimo kako leže na vrelom azijskom suncu, ili na krevetima od kanapa i bambusa, zvanim čarapi.
Ali, kad vode nema, okolina postaje pusta.
Ispred Hajderabada skrećemo za Larkanu, poznatu kao rodno mesto Zulfikara Ali Buta. Mohendžo Daro je sada udaljen tridesetak kilometara. Put je lošiji, ali se okolo pojavljuju obrađena polja, svuda gde ima vode u kojoj Pakistan, i pored prividnog obilja, ipak, oskudeva. Zato su tu irigacioni sistemi, arterski bunari, kanali. Oni znače obrađena polja. Znače pšenicu i pamuk, glavne izvozne artikle Pakistana, ali i sve drugo što je pakistanskom narodu potrebno za život. Voda znači posao za ove ljude, od kojih mnoge vidimo kako leže na vrelom azijskom suncu, ili na krevetima od kanapa i bambusa, zvanim čarapi.
Mohendžo Daro – Breg mrtvih U Mohendžo Daru ima suviše vode, ali pod zemljom. Ta voda je dugo smetala da se otkrije svih sedam slojeva ovog čudesnog grada, koji je Ind sedam puta plavio i zatrpavao muljem, a on se uvek iznova, poput feniksa, dizao, ne iz pepela, nego iz mulja. I uvek na istom mestu.
Grad je bio podeljen na tri dela. Za bogate, siromašne i administraciju. Arhitektura, gde se koristi pečena cigla, izrazito je funkcionalna. Namenjena stvaranju udobnog, ali ne i luksuznog života. Urbanistički plan je tako savremen da stručnjake podseća na plan Brodveja. Tu su kupatila, privatna i javna, bazeni za kupanje, bunari za vodu. Nema hramova kao u sumerskoj, niti kraljevskih grobnica kao u egipatskoj arhitekturi. Ulice su prave. Trgovi simetrični. Kanalizacija pokrivena. I upravo taj drenažni sistem predstavlja jedno od najvećih dostignuća gradnji, koje ni do danas nije objašnjeno.
Grad je bio podeljen na tri dela. Za bogate, siromašne i administraciju. Arhitektura, gde se koristi pečena cigla, izrazito je funkcionalna. Namenjena stvaranju udobnog, ali ne i luksuznog života. Urbanistički plan je tako savremen da stručnjake podseća na plan Brodveja. Tu su kupatila, privatna i javna, bazeni za kupanje, bunari za vodu. Nema hramova kao u sumerskoj, niti kraljevskih grobnica kao u egipatskoj arhitekturi. Ulice su prave. Trgovi simetrični. Kanalizacija pokrivena. I upravo taj drenažni sistem predstavlja jedno od najvećih dostignuća gradnji, koje ni do danas nije objašnjeno.
Plan dela grada starog 5.000 godina A to nije jedino što ne znamo o najrazvijenijoj civilizaciji južne Azije, koja se prostirala na prostoru čitavog današnjeg Pakistana, od Himalaja do Arapskog mora, sa delom Gudžarata u Indiji.
Ipak, postoje pretpostavke da je nastala posle Vavilona i Egipta. O tome, kao i o religijskim korenima, nešto više se saznalo tek posle 1920. godine, kada su započeli radovi na iskopavanju. Do tada su se naučnici oslanjali na verske spise, kao jedinu svetlost koja je razjašnjavala drevna indijska verovanja. Pakistan je, kao što znamo, nastao odvajanjem od Indije 1947. godine.
Razgledamo lepo uređen muzej u Mohendžo Daru. Ima mnogo statueta od terakote, ponajviše ženskih figura, što svedoči o obožavanju Boginje Majke. Tu, zatim, nailazimo na veliki broj ukrasnih i upotrebnih, začuđujuće savremenih, predmeta. Vaza, ogrlica, čak i šoljice od terakote neodoljivo podsećaju na one iz kojih pijemo kafu, Iznenađuje nas vaga za merenje, koja se na urdu jeziku zove terazu. To je samo jedna od velikog broja istih ili sličnih reči našima. Preuzeli smo ih preko persijskog i turskog. Druge su divan, duvar, džep i sanduk. I, naravno, čaj, koji se isto izgovara, od Rusije, preko Turske, do krajnjeg istoka.
Ipak, postoje pretpostavke da je nastala posle Vavilona i Egipta. O tome, kao i o religijskim korenima, nešto više se saznalo tek posle 1920. godine, kada su započeli radovi na iskopavanju. Do tada su se naučnici oslanjali na verske spise, kao jedinu svetlost koja je razjašnjavala drevna indijska verovanja. Pakistan je, kao što znamo, nastao odvajanjem od Indije 1947. godine.
Razgledamo lepo uređen muzej u Mohendžo Daru. Ima mnogo statueta od terakote, ponajviše ženskih figura, što svedoči o obožavanju Boginje Majke. Tu, zatim, nailazimo na veliki broj ukrasnih i upotrebnih, začuđujuće savremenih, predmeta. Vaza, ogrlica, čak i šoljice od terakote neodoljivo podsećaju na one iz kojih pijemo kafu, Iznenađuje nas vaga za merenje, koja se na urdu jeziku zove terazu. To je samo jedna od velikog broja istih ili sličnih reči našima. Preuzeli smo ih preko persijskog i turskog. Druge su divan, duvar, džep i sanduk. I, naravno, čaj, koji se isto izgovara, od Rusije, preko Turske, do krajnjeg istoka.
Zgrada muzeja u Mohendžo Daru Pored ženskog nakita koji izgleda više nego moderno, najviše iznenađuje metalna figura devojke koja igra. Mogla bi da bude zapažena u svakoj skulptorskoj postavci.
Eksponat muzeja – metalna figura devojke koja igra Na kraju, zastajemo pred ogromnom slikom na kojoj savremeni umetnik, nošen krilima mašte, predstavio svoju viziju civilizacije u dolini Inda. Vidimo plodnu dolinu reke, žito i pamuk koje utovaruju u lađu. Životinje, poput slona i bufala, govore o obilnim kišama, kojih danas nema u toj meri.
Vidimo i mladu ženu u kostimu, koji podseća na današnji bikini. Da li je to još jedan dokaz da se moda vrti u krug – ostaje tajna. Kao, uostalom, i druga važna pitanja. Još su zapretena i neodgonetnutim starim rukopisima. Ali, ovo što je otkriveno predstavlja veliko obećanje. U međuvremenu, ostaje da uživamo u lepoti otkrivenog. I u ponekoj tajni.
Vidimo i mladu ženu u kostimu, koji podseća na današnji bikini. Da li je to još jedan dokaz da se moda vrti u krug – ostaje tajna. Kao, uostalom, i druga važna pitanja. Još su zapretena i neodgonetnutim starim rukopisima. Ali, ovo što je otkriveno predstavlja veliko obećanje. U međuvremenu, ostaje da uživamo u lepoti otkrivenog. I u ponekoj tajni.
Danica Diković-Ćurguz
Politika MAGAZIN 494 – 18.03.2007.
Politika MAGAZIN 494 – 18.03.2007.
Нема коментара:
Постави коментар