BELOGRADČIK

ZARĐALE STENE

Zbog velikog prisustva oksida gvožđa stene u neposrednoj blizini bugarskog grada Belogradčika, ne samo da imaju crvenu boju, već deluju poput ogromnih skulptura koje na neverovatan način pobuđuju ljudsku maštu

Belogradčik, smešten na istočnim padinama Stare planine, udaljen je 170 kilometara od Sofije i 55 kilometara od Vidina. Turistima iz Srbije je najzgodnije da do njega stignu preko Zaječara i graničnog prelaza Vrška čuka. Doduše, postoji i znatno kraći put koji vodi preko prevoja Kadibogaz ali na njemu još nije otvoren zvanični granični prelaz.

Mapa lokacije Belogradčika

Sa 550 metara nadmorske visine, Belogradčik je prijatno planinsko mesto od kojeg je Midžor, najviši vrh Stare planine, udaljen jedva dvadesetak kilometara. Ono što ga čini atraktivnim i zanimljivim za turiste jesu crvene stene neverovatnih oblika u koje se uklopio na čudesno lep način. Smatra se da su se ove stene, koje se pružaju u dužinu od 30 i širinu od oko 3 kilometra, stvarale dejstvom vode, vazduha, geofizičkih i drugih sila tokom 200 miliona godina, a crvenu boju im daje prisustvo oksida gvožđa tako da su praktično sve "zarđale".

Ljudska mašta u njima prepoznaje okamenjene medvede, konjanike, Adama i Evu, pa i Hajduk Veljka koga ovde smatraju velikim junakom i upravo zato su i bile povod za stvaranje brojnih legendi od kojih je najpoznatija ona o devojci Valentini.

Panorama Belogradčika

Sini munjo, udri grome

Priča kaže da je jedna mlada devojka iz ovog kraja bila prisiljena da ode u manastir koji se nalazio u blizini. U šoku zbog toga, zaboravila je ime pa su je kaluđerice prozvale Valentina. Međutim, to ime joj nije dugo ostalo. Kada su joj odsekli kosu i obukli manastirsku odoru, svi koji su prisustvovali tom činu primetili su koliko je lepa i da neobično liči na Bogorodicu pa su je prozvali Madona. Samotan i molitvama ispunjen život u manastiru je za mladu i lepu devojku bio gotovo nepodnošljiv. Malo svetla u njega je uneo dolazak grupe hodočasnika među je bio i jedan na belom konju. Madona ga je srela u crkvi i bio je dovoljan samo jedan pogled da se zaljubi. Mladić isto tako. O svojoj ljubavi i tajnim sastancima nisu nikom govorili. Trenutak istine je nastupio kad je Madona dobila porođajne trudove i rodila dete zbog čega je morala da napusti manastir. U trenutku kada su se teška drvena vrata zatvorila za njom, sinula je munja, udario je grom a potom je zemljotres porušio manastir do temelja. Sve živo što se našlo u blizini – monahinje, Madona sa detetom i usamljeni konjanik koji je čekao, skamenili su se istog časa. Tako bar meštani objašnjavaju nastanak jedne grupe stena.

Okamenjeni hajduk Veljko

Međutim, obzirom na to da se svetlost menja tokom dana, a to isto se dešava i kad se promeni mesto sa kojeg se ove stene posmatraju, u njima mogu da se otkriju i neki drugi oblici zavisno od mašte posmatrača. Najlepše ih je posmatrati sa prostrane hotelske terase ili vidikovca koji se nalazi u neposrednoj blizini, prilikom izlaska sunca.

Pejzaž koji se stvarao stotinama miliona godina

Druga grupa stena se nalazi zapadno od grada a u njoj se izdvajaju Zbegovi i Borič. Do nje vodi dobar put, možda i zbog toga što leži na pravcu iz kojeg su u grad dolazili trgovci, putnici namernici ali i osvajači. Upravo zbog ovih poslednjih su visoke stene Boriča imale i stratešku ulogu. Naime, sa njih se lako uočavao svako ko se primicao gradu pa i neprijatelj o ćemo su odmah upozoravana okolna utvrđenja.

Vezano za Borič postoji priča o devojci koja se, poput Jovanke Orleanke, rame uz rame sa muškarcima borila protiv Turaka. Kada je i poslednji ratnik pao, devojka je skočila u ambis da ne bi završila u haremu. Cveće koje raste ispod stena, kaže dalje priča, nastalo je od suza koje je hrabra devojka lila za porobljenom zemljom.

Treća grupa stena se nalazi istočno od grada i udaljena je od njega 4 kilometra, a poslednja, četvrta, nalazi se između sela Borovica i Falkovec.

Stene su korišćene kao deo utvrđenja

Sin Vuka Karadžića, zapovednik grada

Tvrđavu iznad Belogradčika podigli su Rimljani u periodu od I do III veka nove ere. Pri tome su u najvećoj mogućoj meri koristili ogromne stene kao delove zidina pa čak i odbrambene kule. Tvrđavu je tokom VI veka obnovio i proširio car Justinijan da bi zaustavio prodor nadirućih Slovena. Mnogo kasnije dograđivao je i bugarski vladar Ivan Stracimir da bi je krajem XIV veka preuzeli Turci.

Tokom Prvog srpskog ustanka, Hajduk Veljko je oslobodio Belogradčik od Turaka, a jedan od zapovednika grada bio je neko vreme Sava, sin Vuka Karadžića. Tvrđava koja je tada sjedinila sudbinu dva susedna naroda bila je poprište oružanog sukoba između Srba i Bugara tokom rata 1885. godine.

Deo tvrđave koji su dogradili Turci

Panova kuća iz 1810. godine danas je muzej sa preko 8.000 eksponata. U gradu se nalazi i Prirodno-naučni muzej, opservatorija i Hadži Huseinova džamija iz 1751. godine koja se trenutno obnavlja. Značajan je i antički lokalitet Anište kod sela Graničak.

Tokom večernjeg obilaska grada imao sam utisak da se nalazim u Beogradu jer su iz brojnih kafića dopirali prepoznatljivi zvuci srpskog turbo-folka. Pravo mesto za degustaciju dobrih bugarskih vina i gurmanluka je etno-restoran "Madona". Uz prepoznatljiv belmuš mogu da se probaju i pikantni gulaši, dobro pripremljeno meso i raznovrsne salate.

Pećinski ukrasi u Maguri

Okolina Belogradčika je poznata po mnogobrojnim pećinama. Od stotinak otkrivenih, najpoznatija je Magura. Udaljena je 25 kilometara ka severozapadu a odlikuju je prostrani hodnici i bogat pećinski nakit. Kroz 30.000 kvadratnih metara pećinskog prostora vode hodnici dužine 2.500 metara. Posebno je interesantna takozvana Trijumfalna dvorana i ona u kojoj se nalazi Pali bor. Pećinski crteži nesumnjivo govore da je bila nastanjena pre 12 milenijuma i da su stanovnici imali precizan kalendar.

Neki crteži u Maguri su dugački i po 20 metara

Posebnost Magure je Vinska izba u kojoj se čuvaju penušava vina Magura.

Dragan Bosnić
Politika MAGAZIN 528 – 11.11.2007.