Kao što su putevi u antičko doba vodili u Rim, tako su i svi putevi u doba neolita išli ka Vinči. U njoj je tada živelo skoro 3.000 ljudi, što se može porediti sa najvećim današnjim metropolama u svetu
Vekovima je Dunav zasecao desnu obalu nadomak Beograda, potkopavao geološke slojeve i na svetlost dana iznosio neke čudne predmete stare hiljadama godina. Da ne beše jednog radoznalog seljaka, koga u Vinči i danas pamte pod imenom Panta Čeprkalo i Miloja Vasića, priznatog naučnika, arheologa i direktora Narodnog muzeja u Beogradu, možda se ni danas ne bi znalo šta krije utroba zemlje nadomak glavnog grada.
Vekovima je Dunav zasecao desnu obalu nadomak Beograda, potkopavao geološke slojeve i na svetlost dana iznosio neke čudne predmete stare hiljadama godina. Da ne beše jednog radoznalog seljaka, koga u Vinči i danas pamte pod imenom Panta Čeprkalo i Miloja Vasića, priznatog naučnika, arheologa i direktora Narodnog muzeja u Beogradu, možda se ni danas ne bi znalo šta krije utroba zemlje nadomak glavnog grada.
Mapa lokacije VinčeUporni Panta danima je pravdao svoj nadimak čeprkajući po nanosu peska i vadeći razne delove razbijenog posuđa, toteme, neke čudne bodeže i udice, a zatim je sve to nosio u gradski muzej. Miloju Vasiću, školovanom arheologu, nije trebalo dugo da shvati da pred sobom ima tragove neke davne civilizacije, naroda o kome se do tada nije znalo skoro ništa.
Svi putevi vode u Vinču
Bilo je to početkom prošlog veka, a prva iskopavanja u Vinči počela su 1908. godine. U međuvremenu, arheološki radovi u više navrata su prekidani, a od 15 hektara zemljišta, koliko se procenjuje da je ukupna površina nalazišta, do sada je istraženo svega petnaestak ari. I to je, međutim, bilo dovoljno da se pouzdano tvrdi da je Vinča pupak evropske civilizacije, prva gradska naseobina na tlu Starog kontinenta.
Svi putevi vode u Vinču
Bilo je to početkom prošlog veka, a prva iskopavanja u Vinči počela su 1908. godine. U međuvremenu, arheološki radovi u više navrata su prekidani, a od 15 hektara zemljišta, koliko se procenjuje da je ukupna površina nalazišta, do sada je istraženo svega petnaestak ari. I to je, međutim, bilo dovoljno da se pouzdano tvrdi da je Vinča pupak evropske civilizacije, prva gradska naseobina na tlu Starog kontinenta.
Arheološko nalazište u VinčiO životu u doba neolita, 5.500 godina pre Hrista, ima više pretpostavki nego naučnih dokaza. Ipak, poznato je da tadašnji čovek više nije zavisio od onoga što ulovi, niti od onoga što u prirodi nađe. Već tada, kaže Dragan Jovanović, arheolog i domaćin na ovom lokalitetu, ljudi se intenzivno bave zemljoradnjom, a robne viškove iznose na tržište. Pored sela sa pašnjacima i oranicama, niču i prvi gradovi sa kućama bez okućnica, u kojima se ljudi pretežno bave trgovinom. Takva je, po svemu sudeći, bila i Vinča pre 7.500 godina. U njoj je tada živelo između 2.500 i 3.000 stanovnika, što se može porediti sa najvećim današnjim svetskim metropolama. Sem toga, kao što su u antičko doba svi putevi vodili u Rim, može se reći da su svi putevi u neolitu vodili ka Vinči.
Da je reč o prestonici jedne velike civilizacije, koja se prostirala od Karpata na severu do skopske kotline na jugu, i od reke Bosne na zapadu do sofijskog polja na istoku, potvrđuju i skoro identični tragovi pronađeni širom Balkana, na površini znatno većoj od današnje Srbije.
Arheološki lokalitet u Vinči leži pored same obale Dunava, dvadesetak kilometara nizvodno od Beograda. Drumskim putem je od centra grada udaljen je 15, a od naplatne rampe u Bubanj potoku svega desetak kilometara. Nažalost, iako kulturni turizam u svetu doživljava pravu ekspanziju, turista je malo. Možda će ih biti više kada se ovaj lokalitet konačno istraži, kada se izgrade makete zgrada iz tog vremena ili kada se otvori reprezentativna muzejska postavka. Četrdesetak kvadrata izložbenog prostora, koliko sada iznosi, ni približno ne može da dočara nekadašnji život, a još manje atmosferu prohujalih vremena.
Da je reč o prestonici jedne velike civilizacije, koja se prostirala od Karpata na severu do skopske kotline na jugu, i od reke Bosne na zapadu do sofijskog polja na istoku, potvrđuju i skoro identični tragovi pronađeni širom Balkana, na površini znatno većoj od današnje Srbije.
Arheološki lokalitet u Vinči leži pored same obale Dunava, dvadesetak kilometara nizvodno od Beograda. Drumskim putem je od centra grada udaljen je 15, a od naplatne rampe u Bubanj potoku svega desetak kilometara. Nažalost, iako kulturni turizam u svetu doživljava pravu ekspanziju, turista je malo. Možda će ih biti više kada se ovaj lokalitet konačno istraži, kada se izgrade makete zgrada iz tog vremena ili kada se otvori reprezentativna muzejska postavka. Četrdesetak kvadrata izložbenog prostora, koliko sada iznosi, ni približno ne može da dočara nekadašnji život, a još manje atmosferu prohujalih vremena.
Mapa Vinčanske civilizacijeKoliko je celo ovo područje nedovoljno istraženo, ali ni dovoljno zaštićeno, potvrđuje i priča koju smo nedavno zabeležili. Naime, pre dvadesetak godina u Ritopeku pronađen je zlatni oklop nekog rimskog velikodostojnika, koji se danas čuva u jednom od beogradskih muzeja. Skoro istovremeno, u Boleču je pronađena bronzana glava rimskog imperatora, a u Umčarima srebrni pojas iz istog doba. Država se pronalazačima "zahvalila" prigodnim priznanjima, ali je činjenica da više niko ništa ne prijavljuje. Ili se više ništa ne traži, ili su savremeni "arheolozi" pronašli novi način da predstave (i dobro unovče) svoje pronalaske.
Ono što Vinču izdvaja od drugih arheoloških lokaliteta jeste činjenica da se ovde život nikada nije prekidao. Ne potvrđuje to samo dubina arheoloških slojeva, već i stari smederevski put kojim su se ljudi kretali u svim epohama. Iskrzani asfalt prekrio je tursku kaldrmu, a ispod nje, još dublje, i danas leže rimske ploče po kojima se išlo u antičko doba. Teško je reći šta se ispod njih nalazi, ali istina je da se istom trasom, pored Dunava, išlo od samog početka ljudske civilizacije.
Putem koji bi se mogao nazvati i stazom vremeplova, stigli smo i do centra Grocke, petnaestak kilometara udaljene od Vinče. Danas je to jedna od sedam prigradskih opština, sa svim onim mukama i nevoljama kojima obiluje gradska periferija. Njen je značaj u prošlosti, međutim bio znatno veći. Kažu da su gročanske oranice i voćnjaci u antičko doba hranili građane Singidunuma i Viminacijuma, pa ne čudi i veliki broj rimskih utvrđenja koja su branila ovo plodonosno područje. U tursko doba Grocka je bila važno odmorište na carigradskom drumu, a iz tog vremena ostale su i brojne zgrade koje čuvaju uspomenu na davna vremena.
Istorija spakovana u kineskoj radnji
Ono što Vinču izdvaja od drugih arheoloških lokaliteta jeste činjenica da se ovde život nikada nije prekidao. Ne potvrđuje to samo dubina arheoloških slojeva, već i stari smederevski put kojim su se ljudi kretali u svim epohama. Iskrzani asfalt prekrio je tursku kaldrmu, a ispod nje, još dublje, i danas leže rimske ploče po kojima se išlo u antičko doba. Teško je reći šta se ispod njih nalazi, ali istina je da se istom trasom, pored Dunava, išlo od samog početka ljudske civilizacije.
Putem koji bi se mogao nazvati i stazom vremeplova, stigli smo i do centra Grocke, petnaestak kilometara udaljene od Vinče. Danas je to jedna od sedam prigradskih opština, sa svim onim mukama i nevoljama kojima obiluje gradska periferija. Njen je značaj u prošlosti, međutim bio znatno veći. Kažu da su gročanske oranice i voćnjaci u antičko doba hranili građane Singidunuma i Viminacijuma, pa ne čudi i veliki broj rimskih utvrđenja koja su branila ovo plodonosno područje. U tursko doba Grocka je bila važno odmorište na carigradskom drumu, a iz tog vremena ostale su i brojne zgrade koje čuvaju uspomenu na davna vremena.
Istorija spakovana u kineskoj radnji
Grocka, centar varošiU samom centru varoši, popločanom mermerom i ukrašenom kandelabrima, i danas se mogu videti kuće stare više od dva veka. Savića mehana, Kara-Pešićeva, Vlakovića i Nišlića kuća, samo su neka zdanja koja prkose zubu vremena. Većina ih je pod zaštitom države, ali šta je država kod nas sačuvala? Para za njihovu obnovu nema, a privatni vlasnici jedva čekaju da se same sruše, pa da debelo unovče placeve koje sada zauzimaju.
Ipak, i kada ih ne bude bilo, ostaće lepa uspomena. Većina ovih kuća zabeležene su na celuloidnoj traci, pa kada danas šetate varoškim trgom, imate utisak da ste usred nekakvog filmskog grada. Tako je, recimo, u Apostolovića kući Soja Jovanović snimala i svoj poznati film "Put oko sveta", koji i danas ljubitelji filma pamte po čuvenom jagodinskom trgovcu i svetskom putniku Jovanči Miciću. Kuću je od Turaka, 1853. godine, kupio Rista Apostolov, a na vrhuncu popularnosti imala je deset soba, trem i terasu, kao i saračke i obućarske radnje u prizemlju.
Ipak, i kada ih ne bude bilo, ostaće lepa uspomena. Većina ovih kuća zabeležene su na celuloidnoj traci, pa kada danas šetate varoškim trgom, imate utisak da ste usred nekakvog filmskog grada. Tako je, recimo, u Apostolovića kući Soja Jovanović snimala i svoj poznati film "Put oko sveta", koji i danas ljubitelji filma pamte po čuvenom jagodinskom trgovcu i svetskom putniku Jovanči Miciću. Kuću je od Turaka, 1853. godine, kupio Rista Apostolov, a na vrhuncu popularnosti imala je deset soba, trem i terasu, kao i saračke i obućarske radnje u prizemlju.
Savića mehanaFilmsku slavu doživela je i Savića mehana, koju je Puriša Đorđević izabrao za snimanje sce- na za filmove "Jutro", "San" i "Tri". U tursko doba kafana je imala i sobe za odmor, a česti gosti, rekoše ovde, bili su hajduk Veljko, Čučuk Stana i njihovi bećari. Možda bi savremeni parovi i danas poželeli da neko vreme u njoj provedu, samo da u međuvremenu nije pretvoren u kinesku radnju.
Kafana Stara Grocka zimiSlična sudbina zadesila je i kafanu "Stara Grocka", za koju rekoše da dva veka nije menjala namenu. Doduše, kafana i danas postoji, ali umesto nekadašnjih olajisanih patosa, kariranih stolnjaka, starih astala i stolica, novi vlasnici su je opremili savremenim enterijerom, koji će malo koga impresionirati.
Vlada Arsić
Press magazin 79 – 11.05.2008.
Press magazin 79 – 11.05.2008.
Нема коментара:
Постави коментар