Otkako je otkrivena pre pola veka, pećina u blizini Aranđelovca oduševljava arheologe, speleologe i turiste. Istraženo je 170 metara pećine, ali se pretpostavlja da je višestruko duža
U podnožju Venčaca, na samom ulasku u Aranđelovac iz pravca Topole, pre pola veka probijen je ulaz u Risovačku pećinu. Od tada je u njoj štošta otkriveno, ali pećina i danas krije mnoge tajne. Risovačka pećina je otkrivena sasvim slučajno sredinom prošlog veka. Otkidajući kamen po kamen plemenite planine, radnici su stigli i do malog, jedva primetnog ulaza u nedra Venčaca. Krenuli su uskim kanalom i ubrzo, umesto granita, minerala i krečnjačkih stena naišli na dvoranu kostura. Od poda do tavanice, visoke nekoliko metara, sve je bilo puno kostiju. Stručnjaci su ubrzo otkrili poreklo i starost ostataka nekadašnjeg života, a potom su stigli arheolozi i speleolozi. Istraživanja su počela 1953. godine i sa manjim prekidima trajala skoro tri decenije. Za to vreme je istraženo, osvetljeno i turistima omogućeno da vide 170 metara pećine. Procenjuje se, međutim, da je višestruko duža. Od novca, ali i vremena, zavisi kada će i njena poslednja tajna izaći na svetlost dana.
Mapa lokacije Risovačke pećineOtkrivena slučajno
Priča o Risovačkoj pećini vraća nas u daleku prošlost planete. U vreme kada je Zemlju zahvatio četvrti, poslednji talas ledenog doba. Dnevna temperatura spustila se na minus 60 stepeni, što je primoralo brojna životinjska stada iz severne i srednje Evrope da krenu ka jugu, ka toplijim krajevima. U neobičnom društvu našli su se zajedno medvedi, divlji konji i magarci, hijene, lisice i lavovi. Za njima su krenuli i bizoni, jeleni, nosorozi i poneki mamut. Manje zimogrožljivi su se zavukli u pećine i špiIje današnje Srbije.
Priča o Risovačkoj pećini vraća nas u daleku prošlost planete. U vreme kada je Zemlju zahvatio četvrti, poslednji talas ledenog doba. Dnevna temperatura spustila se na minus 60 stepeni, što je primoralo brojna životinjska stada iz severne i srednje Evrope da krenu ka jugu, ka toplijim krajevima. U neobičnom društvu našli su se zajedno medvedi, divlji konji i magarci, hijene, lisice i lavovi. Za njima su krenuli i bizoni, jeleni, nosorozi i poneki mamut. Manje zimogrožljivi su se zavukli u pećine i špiIje današnje Srbije.
Risovačka pećina, natpisDrugi su zastali, predahnuli i nastavili – ka Africi. Tragove njihovog boravka i danas otkrivamo na mestima koje ljudi, i pored svih napora, nisu stigli da unište. Na mestima gde sunce nikada ne sija i gde se čovek, više na sreću nego na žalost, i danas kreće brzinom puža.
Ulaz u Risovačku pećinuRisovača je danas jedna od najposećenijih i najatraktivnijih pećina u Srbiji. Od aprila do kraja oktobra na prostranom parkingu pored rečice Kubršnice svakodnevno se zaustavljaju konvoji autobusa različitih registarskih oznaka. Dolaze đaci, penzioneri, porodice sa decom. Dočekuju ih turistički vodiči, dobri poznavaoci tamnog vilajeta. Otključavaju železna vrata, pale svetlo i pažljivo otkrivaju metar po metar izbetonirane uske staze. Objašnjavaju da su stene krečnjačkog porekla, da nema vlage, a bez nje nema ni previše pećinskog nakita. Stene su suve, ali staza nije. Zadignutih nogavica i povijenih glava (visina svoda mestimično pada i na 1,7 metara) gledamo gomilu kostiju pored kojih prolazimo.
Kosti praživotinjaOstavile su ih skoro sve životinjske vrste iz doba paleolita. Mnoga imena nam odavno ništa ne znače (ekvidi, bovidi, cervidi), ali su neke vrste uspele da evoluiraju i opstanu do današnjih dana. Među pronađenim kostima faune nema tragova ljudi. Gde su tada bili naši daleki preci? Zar je moguće da im nije bilo hladno?
Naravno da jeste. Ali ljudi nisu zalazili duboko u pećinu. Živeli su ispred nje i unutra ulazili samo dokle je dopirala svetlost dana. Nažalost, upravo taj deo Risovače, dug oko 20 metara, bespovratno je uništen eksploatacijom kamena pre nego što se i shvatilo da pećina postoji. Zato i nisu nađeni tragovi ljudi iz starijeg kamenog doba, iako se pouzdano može zaključiti da su ovde živeli.
Pećinski ljudi
Porodicu pećinskog čoveka zatičemo na kraju istraženog dela Risovače. Umesto davno nestalih predaka, gledamo njihove rekonstruisane figure. Povijen, pored ognjišta, kleči glava poporodice i glača kamen. Sa njegove leve strane, stariji sin pokušava da napravi bodež. Mlađi sin stoji. Preko levog ramena drži batinu, a u desnoj ruci ubijenog zeca. Pozadi je žena sa naramkom drva. Njen posao je da održava vatru. Ako se ugasi, porodica će morati da je ubije. Kao nauk i primer drugim ženama. Razumljivo, jer vatra za njih nije samo izvor toplote, već osnovni preduslov života. Nešto do čega se teško stizalo i nešto što ih je od zverinja štitilo.
Naravno da jeste. Ali ljudi nisu zalazili duboko u pećinu. Živeli su ispred nje i unutra ulazili samo dokle je dopirala svetlost dana. Nažalost, upravo taj deo Risovače, dug oko 20 metara, bespovratno je uništen eksploatacijom kamena pre nego što se i shvatilo da pećina postoji. Zato i nisu nađeni tragovi ljudi iz starijeg kamenog doba, iako se pouzdano može zaključiti da su ovde živeli.
Pećinski ljudi
Porodicu pećinskog čoveka zatičemo na kraju istraženog dela Risovače. Umesto davno nestalih predaka, gledamo njihove rekonstruisane figure. Povijen, pored ognjišta, kleči glava poporodice i glača kamen. Sa njegove leve strane, stariji sin pokušava da napravi bodež. Mlađi sin stoji. Preko levog ramena drži batinu, a u desnoj ruci ubijenog zeca. Pozadi je žena sa naramkom drva. Njen posao je da održava vatru. Ako se ugasi, porodica će morati da je ubije. Kao nauk i primer drugim ženama. Razumljivo, jer vatra za njih nije samo izvor toplote, već osnovni preduslov života. Nešto do čega se teško stizalo i nešto što ih je od zverinja štitilo.
Kompozicija porodice pračovekaKako je živeo naš predak? Treba znati da je sasvim zavisio od prirode i da se morao pokoravati njenim zakonima. Bavio se lovom, ribolovom i sakupljanjem plodova u prirodi. Bio je snažne građe, nižeg rasta, visok prosečno oko metar i po. Po svom izgledu znatno više je podsećao na današnje savremene ljude, nego na čovekolike majmune. Bio je to život u kome je jedini cilj bio sačuvati ga što duže.
Iako je štošta otkriveno, Risovača i danas krije mnoge tajne. Pretpostavlja se da postoje kanali koji dopiru daleko u srce planine, ili, možda izlaze pri vrhu Venčaca. Istraživači će tek imati pune ruke posla. Uzgred, moraće da objasne i kako su se gomile kostiju našle na mestu gde životinje nisu mogle same ući, niti ih je ko mogao uneti. Pretpostavlja se da ih je tu ostavio rečni nanos ponornice, koja je ovuda proticala, ali se, za sada, ne zna odakle je dolazila i gde je uvirala. Mnoga pitanja za sada nemaju pravi odgovor. Sve to, ipak, turiste manje zanima. I ovo što je dosad otkriveno više je nego impresivno i zanimljivo.
Iako je štošta otkriveno, Risovača i danas krije mnoge tajne. Pretpostavlja se da postoje kanali koji dopiru daleko u srce planine, ili, možda izlaze pri vrhu Venčaca. Istraživači će tek imati pune ruke posla. Uzgred, moraće da objasne i kako su se gomile kostiju našle na mestu gde životinje nisu mogle same ući, niti ih je ko mogao uneti. Pretpostavlja se da ih je tu ostavio rečni nanos ponornice, koja je ovuda proticala, ali se, za sada, ne zna odakle je dolazila i gde je uvirala. Mnoga pitanja za sada nemaju pravi odgovor. Sve to, ipak, turiste manje zanima. I ovo što je dosad otkriveno više je nego impresivno i zanimljivo.
Vlada Arsić
Press magazin 84 – 15.06.2008.
Press magazin 84 – 15.06.2008.
Нема коментара:
Постави коментар