KRF

ODISEJ JE ZNAO GDE DA STANE

Posle silnih lutanja Homerov junak, kralj Itake, pre nego što je punim jedrima zaplovio kući, našao se na obali Krfa gde su ga ugostili Alkinos i njegova kći Nafsika. Na ovom ostrvu završila se i odiseja preko sto hiljada Srba koji su 1916. godine prošli albansku golgotu i ovde pronašli spas

Izvan svake sumnje, bar tako govore izveštaji mnogih turističkih agencija, Krf ili, kako ga još nazivaju, Kerkira i Smaragdno ostrvo jedna je od najomiljenijih destinacija srpskih turista. Svejedno da li ih vuče pijetet prema ne tako davnoj prošlosti, krvna veza sa nekim od onih 20.000 stradalnika koje je progutala "plava grobnica", ili samo želja da provedu odmor na nekoj lepoj plaži uz pesmu zrikavaca i šum talasa besprekorno čistog mora. Naši ljudi se ovde osećaju dobro, kao kod kuće, kaže Goran Pašić, iz novosadskog "Perla tursa" u čijoj organizaciji smo se i mi našli ovde. Jezička barijera im ne predstavlja naročitu prepreku. I minimalno znanje engleskog, poneka reč grčkog, pripomoć ruku, dovoljni su da gostoprimljivi i srdačni ostrvljani shvate šta se od njih želi. Sve ovo, uz dobar smeštaj, nastavlja Pašić, čini da se oni koji jednom dođu, po pravilu, vraćaju na ovo najsevernije i drugo po veličini jonsko ostrvo.

Mapa i lokacija ostrva Krf

Iz ličnog primera to mogu da potvrdim. Ma koliko puta čovek došao na Krf, on je onaj stari koji ste ostavili, sačuvali u sećanju kao najlepšu sliku, ali i uvek nov, neponovljiv, neotkriven, onaj koji mami da skrenete sa uobičajenih staza i zaronite u uzbudljiv svet prirodnih lepota, zelenila, neobičnog rastinja atraktivnog izgleda i boja, lepih žena, muškaraca očiju boje mora, pesme i muzike. Ona je u toj meri sastavni deo života da gotovo svako naseljeno mesto, ma kako malo bilo, ima muzičku školu. U skladu sa tom tradicijom, na ovdašnjem Jonskom univerzitetu pored istorije i jezika izučava se i muzika.

Pogled na Paleokastricu – prirodne lepote i zelenilo

Kad se i namćori smeškaju

I uopšte, celo ostrvo, posebno grad Krf, odiše tradicijom. Ovde se tradicionalno gaje masline, mada taj običaj ne potiče iz antičkih vremena, kako bi se moglo pomisliti, već su ga nametnuli Mlečani. Kada su u XIV veku stavili Kerkiru pod svoju vlast, iskrčili su vinograde i podigli zasade maslina. Razume se, to nije jedino što su za četiri veka ostavili u nasleđe. Šetnja kamenom popločanim ulicama starog grada, stešnjenog između dve tvrđave, učini da čovek na časak poveruje da se nalazi u Veneciji. Ista arhitektura, prozori sa drvenim škurama, raskošni balkoni od kovanog gvožđa, ukrasi od mermera ili belog kamena. I mada su neke ulice toliko uske da se od neba vidi tek plava traka, ceo grad pleni nekom čudesnom raspevanošću i odiše tako pozitivnom energijom, da čak i najveći namćori ovde počnu da gledaju kroz ružičaste naočare.

Poglede na grad Krf

Ipak, deo koji je najlepši, odakle sve šetnje počinju i gde se završavaju, jeste Spjanada, prostor između starije tvrđave i Listona. Ovaj trg je, kažu, najveći na Starom kontinentu. Severni deo zatvara nekadašnja palata engleskog guvernera, u kojoj se danas nalazi nekoliko muzeja, pored ostalih i onaj posvećen azijskoj umetnosti, jedini u jugoistočnoj Evropi. Središnji deo je pretvoren u veliki park sa rotondom na kojoj se priređuju koncerti, zatim spomenik Jonskoj republici kojoj je Krf pripadao pre nego što se 1864. godine pripojio Grčkoj, i igralište za kriket, sport koji su ostrvljanima u nasleđe ostavili Englezi. Na Spjanadi je i veliko parkiralište gde je i van turističke sezone teško naći mesto. Sa zapadne strane trga pruža se Liston, zgrada čuvena po svojoj kolonadi, sagrađena za vreme francuske okupacije ostrva. Projektovao ju je, po ugledu na ulicu Rivoli u Parizu, Ferdinand Leseps – koji je započeo i izgradnju Sueckog kanala.

Krf, trg Spjanada

Liston je, sa svojim manje ili više otmenim kafanama i kafićima, u kojima, pored ostalog, može da se naruči i pivo od đumbira, još jedno od engleskih nasleđa, centar društvenog života ostrva. Svako ko drži do sebe, tu se pojavljuje svakog dana da vidi i bude viđen. To važi i za mlade. Zahvaljujući tome, Spjanada se u predvečerje pretvara u promenadu koja ključa od života i lepote.

Šta je Večera doručkovala

Šta sve nudi letovanje na Krfu teško je reći na malom prostoru, kakav je obično u novinama. Tu je "milion" kafana, kafanica i restorana sa tradicionalnom grčkom kuhinjom i neizbežnom jagnjetinom, sa cenama koje su možda nešto malo više nego u severnoj Grčkoj, ali ne i zastrašujuće. Oni koji u Beogradu, Novom Sadu, Nišu ili Čačku imaju običaj da odlaze u restoran na ručak ili večeru, neće morati da dublje zavlače ruke u džep nego što to rade u svom gradu.

Kako se od 110.000 stanovnika ostrva najveći broj bavi poljoprivredom, ponuda voća i povrća je izuzetno bogata. Isto tako i mesa i mlečnih proizvoda. Nekih ovdašnjih proizvoda nema u drugim delovima Grčke. To su, po tvrđenju ostrvljana, gravijera (vrsta sira) i numpolo (specijalno dimljen svinjski file). Ono po čemu je Kerkira još jedinstvena jesu liker i slatko od kumkvata, agruma poznatog i pod imenom mala kineska pomorandža. Osim ovde i u Sikeliju, ne gaji se više nigde u Evropi. Slatko je božanstvenog ukusa koji još dugo ostaje na nepcima, a liker je sladak i veoma jak, te se ne preporučuje više od nekoliko gutljajčića ukoliko se želi siguran hod.

Liker od kumkvata – specijalitet Krfa

A šta obići i gde sve zaviriti? Srpsku kuću, naravno, koja je u samom centru grada, spomen kosturnicu na Vidu, spomenik u Guviji, gde su se srpski ratnici iskrcali posle albanske golgote u Prvom svetskom ratu, selo Agijas Mateos u kojem se nalazi spomenik vojnicima Drinske divizije, zatim Ahileon, vilu koju je podigla austrougarska carica Elizabeta, majka prestolonaslednika Rudolfa koji je na prilično misteriozan način okončao život zajedno sa svojom velikom ljubavi – Marijom Večerom. Krfom i danas kruži priča da melanholična Sisi (kako su zvali caricu), sklona poeziji i sanjarenju, nije na ostrvo dolazila samo zbog njegove lepote i blage klime, već i zato što se tu povukao njen jedinac – koji se, zapravo, nije ubio. Jedna priča kaže da je nesrećna carica ovde rado boravila da bi utehu našla u naručju naočitog Grka. No, bez obzira na to zašto je austrijska carica ovde dolazila, prelepu vilu – okruženu ništa manje lepim parkom, koju je nazvala po imenu svog omiljenog mitskog junaka Ahila – trebalo bi videti i zbog toga što je u njoj bila srpska bolnica za oficire.

Vila Ahileon

Na listi onoga što bi svakako trebalo obići jeste i manastir Pondikonisi na Mišjem ostrvu, uvala i plaža Paleokastrica i istoimeni manastir iznad nje, pa Sidari, čuven po stenama koje se okomito dižu iz vode formirajući male fjordove u Kanalu zaljubljenih.

Manastir Pondikonisi na Mišjem ostrvu

Veruje se da par koji uspe da prođe kroz njega čeka večna ljubav. Nedopustivo je mimoići i Pantokrator, 960 metara visok vrh koji se zimi beli pokriven snegom i sa koga se pruža veličanstven pogled na ostrvo i, naravno, akvapark, najveći u ovom delu Evrope. Ono što ne stignete prvi put, obići ćete sledeći. Sigurno ćete se vratiti.

Olga Vukadinović
Politika MAGAZIN 567 – 10.08.2008.