Prestonica Austrije je spoj različitih kultura, umetnosti pa i naroda. U njoj i ono što je poznato ima neke drugačije dimenzije i poseban šmek pa čak i tako prozaične stvari kao što je jelo kod nas poznato kao carske mrve
U Beču me je očarao i običaj, doduše pozajmljen od suseda Nemaca, da se u svakom becirku, kvartu, u parku nađe prostor za one koji bi da vikend provedu okruženi zelenilom, u miru i tišini. Zahvaljujući tome postoje manja ili veća vikend naselja bukvalno u centru grada, sa malim placevima, površine do četiri ara. Uz, uglavnom, skromne kućice, na njima je i uredno pokošena trava, poneka leja cveća, ali ima i povrća (paradajza, paprika, krastavaca, blitve) i pogdegde minijaturno stablo voća. Patuljci, labudovi, lavovi i kojekakva mitološka bića se podrazumevaju. Sve to prosečeno je uskim uličicama i obezbeđeno zaključanim kapijama koje sprečavaju radoznalce da nepozvani krstare naseljem i zabadaju nos u tuđa dvorišta.
Mapa BečaNi Prater nije ono što je bio
Ovih vikend naselja najviše ima oko Pratera, čuvenog zabavnog parka sa još čuvenijim panoramskim točkom visokim 64,75 metra sa kojeg se pruža veličanstven pogled na grad. Nekad je ovde bilo carsko lovište, a onda je car Josif Drugi odlučio da od njega napravi mesto za odmor i razonodu. Nikli su kafei, krčme, preteče današnjih kioska sa brzom hranom za one željne uživanja, ali plitkih džepova. Možda carska glava nije imala u vidu da stvara odmorište baš za običan svet ali je, upravo zahvaljujući njemu, nekadašnje lovište postalo Narodni park.
Ovih vikend naselja najviše ima oko Pratera, čuvenog zabavnog parka sa još čuvenijim panoramskim točkom visokim 64,75 metra sa kojeg se pruža veličanstven pogled na grad. Nekad je ovde bilo carsko lovište, a onda je car Josif Drugi odlučio da od njega napravi mesto za odmor i razonodu. Nikli su kafei, krčme, preteče današnjih kioska sa brzom hranom za one željne uživanja, ali plitkih džepova. Možda carska glava nije imala u vidu da stvara odmorište baš za običan svet ali je, upravo zahvaljujući njemu, nekadašnje lovište postalo Narodni park.
Panoramski točak u PrateruVek i nešto kasnije, u Parku je, po projektu engleskog inženjera Voltera Baseta, sagrađen panoramski točak, do tada neviđena atrakcija. Točak, koji je u međuvremenu postao simbol grada, besprekorno je funkcionisao sve do poslednjih dana Drugog svetskog rata kada su mu uništene sve kabine i mehanizam koji ga je pokretao. Samo godinu dana kasnije, sa njega je ponovo pucao pogled na grad.
Scena iz parka PraterOvaj ponos Bečlija ostavio me je prilično ravnodušnom, možda i zbog ambijenta u kojem se danas nalazi. Pored ove, nekad, svetske atrakcije danas se nalaze razne kuće strave i užasa, autodromi, metalne skalamerije i gusenice koje po njima gamižu i prevrću se uz ciku i vrisku i dece i odraslih, kioske brze hrane. Tu su i gomile razbacanih kesa, konzervi, hrane, plastičnih boca. Očigledno, ni Prater više nije što je bio, već nimalo privlačno mesto za jeftinu zabavu hiljada uglavnom stranih turista.
Privilegija jermenskog trgovca
Nedaleko od Pratera nalazi se i groblje koje je, po rečima Borka Ivankovića, nezaobilazno kada su u pitanju naše đačke ekskurzije, jer su na njemu poslednje utočište našli mnogi naši ljudi među kojima i Vuk Karadžić. Želela sam da vidim i bar neku od kuća u kojoj je stanovao, što i nije bilo tako jednostavno, budući da je promenio tridesetak adresa. Poslednja, obeležena spomen-pločom, nalazi se u neposrednoj blizini naše crkve i ambasade. Danas je ovo prilično miran kraj koji od centra deli jedva nekoliko tramvajskih stanica.
Privilegija jermenskog trgovca
Nedaleko od Pratera nalazi se i groblje koje je, po rečima Borka Ivankovića, nezaobilazno kada su u pitanju naše đačke ekskurzije, jer su na njemu poslednje utočište našli mnogi naši ljudi među kojima i Vuk Karadžić. Želela sam da vidim i bar neku od kuća u kojoj je stanovao, što i nije bilo tako jednostavno, budući da je promenio tridesetak adresa. Poslednja, obeležena spomen-pločom, nalazi se u neposrednoj blizini naše crkve i ambasade. Danas je ovo prilično miran kraj koji od centra deli jedva nekoliko tramvajskih stanica.
Spomen-ploča na kući Vuka Karadžića u BečuU samom centru je i zgrada u kojoj je živeo Dositej Obradović, takođe obeležena spomen-pločom, neobična po tome što je vrlo uska. Teško je zamisliti život u tako skučenom prostoru kad su svuda unaokolo zdanja koja impresioniraju i veličinom i izgledom.
Zanimalo me je i da vidim gde su živeli i drugi znameniti Srbi, recimo Branko Radičević, ali vremena za to nije bilo. Za to bi mi bio potreban čitav godišnji odmor, tešio me je moj domaćin, koji je, kako se ispostavilo, živa enciklopedija. Pored ostalog, znao je da je rodonačelnik bečkih kafea bio jermenski trgovac Johanes Diodatus kome je car Leopold Prvi 1685. godine dao privilegiju da prodaje i kuva kafu. Prvi bečki kafe nalazio se u prvom becirku, ali te zgrade više nema. Umesto nje stoji samo tabla koja radoznalca obaveštava šta se tu nalazilo.
Beč je još u mnogo čemu bio prvi. U njemu je 1736. godine izdat prvi kuvar, a 1752. postao jeprvi grad u svetu koji je dobio zoološki vrt, 1802. ovde je izveden prvi let balonom, 1824. se na njegovim ulicama pojavio prvi omnibus sa konjskom zapregom.. U nesumnjivu zanimljivost spada i podatak da 1900. godine jednoj trećini njegovih stanovnika maternji jezik nije bio nemački, a ako se zna da je 1910. u njemu živelo preko dva miliona ljudi, ta brojka nije nimalo zanemarljiva.
Poželjna integracija
Danas u prestonici Austrije živi oko 1.650.000 stanovnika od kojih oko deset odsto čine naši ljudi. Većina, po rečima Borka Ivankovića, dolazi sa idejom da zaradi za kola, stan, nameštaj, kuću i da se jednog dana vrati u Srbiju. Mnogi su ostavljali decu kod baba i deda, a onda ih ipak dovodili u Beč. Prva prepreka o koju su se, i deca i odrasli, spoticali bio je jezik, što je, naravno, prouzrokovalo brojne probleme. Jedan od načina da se oni prevaziđu bili su kursevi jezika. Oni se danas organizuju već u vrtiću kojim je obuhvaćeno 92 odsto mališana. Ovakav način zbrinjavanja dece naišao je na dobar prijem i kod naših ljudi budući da grad daje subvencije, pa izdvajanja za vrtić nisu velika ili ih uopšte nema ako se proceni da su roditelji slabijeg imovnog stanja. I dok naša deca uče jezik kroz igru i tako započinju svoju integraciju u austrijsko društvo, za mame, bake i deke takođe se organizuju kursevi jezika. Za kurs koji obuhvata 300 časova treba izdvojiti samo 90 evra.
Zanimalo me je i da vidim gde su živeli i drugi znameniti Srbi, recimo Branko Radičević, ali vremena za to nije bilo. Za to bi mi bio potreban čitav godišnji odmor, tešio me je moj domaćin, koji je, kako se ispostavilo, živa enciklopedija. Pored ostalog, znao je da je rodonačelnik bečkih kafea bio jermenski trgovac Johanes Diodatus kome je car Leopold Prvi 1685. godine dao privilegiju da prodaje i kuva kafu. Prvi bečki kafe nalazio se u prvom becirku, ali te zgrade više nema. Umesto nje stoji samo tabla koja radoznalca obaveštava šta se tu nalazilo.
Beč je još u mnogo čemu bio prvi. U njemu je 1736. godine izdat prvi kuvar, a 1752. postao jeprvi grad u svetu koji je dobio zoološki vrt, 1802. ovde je izveden prvi let balonom, 1824. se na njegovim ulicama pojavio prvi omnibus sa konjskom zapregom.. U nesumnjivu zanimljivost spada i podatak da 1900. godine jednoj trećini njegovih stanovnika maternji jezik nije bio nemački, a ako se zna da je 1910. u njemu živelo preko dva miliona ljudi, ta brojka nije nimalo zanemarljiva.
Poželjna integracija
Danas u prestonici Austrije živi oko 1.650.000 stanovnika od kojih oko deset odsto čine naši ljudi. Većina, po rečima Borka Ivankovića, dolazi sa idejom da zaradi za kola, stan, nameštaj, kuću i da se jednog dana vrati u Srbiju. Mnogi su ostavljali decu kod baba i deda, a onda ih ipak dovodili u Beč. Prva prepreka o koju su se, i deca i odrasli, spoticali bio je jezik, što je, naravno, prouzrokovalo brojne probleme. Jedan od načina da se oni prevaziđu bili su kursevi jezika. Oni se danas organizuju već u vrtiću kojim je obuhvaćeno 92 odsto mališana. Ovakav način zbrinjavanja dece naišao je na dobar prijem i kod naših ljudi budući da grad daje subvencije, pa izdvajanja za vrtić nisu velika ili ih uopšte nema ako se proceni da su roditelji slabijeg imovnog stanja. I dok naša deca uče jezik kroz igru i tako započinju svoju integraciju u austrijsko društvo, za mame, bake i deke takođe se organizuju kursevi jezika. Za kurs koji obuhvata 300 časova treba izdvojiti samo 90 evra.
Deca u obdaništuRazume se da deca koja su jezik savladala u vrtiću sa lakoćom prate nastavu u školi. Posle devet godina odlučuju da li će školovanje nastaviti u školama sa jednostavnijim programima ili u gimnazijama koja predstavljaju pripremu za fakultet. Visokoškolske studije su gotovo besplatne, s obzirom da se plaća 360 evra po semestru što u ovom gradu sa standardom daleko iznad našeg i ne predstavlja naročit izdatak. Ali, ni njega nema ukoliko se studenti bave nekim socijalnim radom, te zato ne iznenađuje činjenica što ambicije naših ljudi i njihove dece u Beču sve više rastu. I što sve više njih odlučuje da u zauvek ostane ovde. Doduše, sa uvek spremnim koferom. Ako ništa drugo, ono bar da leto provedu u zavičaju.
Restoran Esterajher im MAKŠto se pak mene tiče, ja bih takođe da uvek imam spreman kofer. Da kad god poželim mogu da prošetam duž Kertner štrase i odem, recimo, na ručak u Esterajher im MAK (u prevodu Austrijanac u Muzeju primenjene umetnosti) restoran pod krovom Muzeja primenjene umetnosti za koji kažu da je najotmeniji u gradu, i u kome su carske mrve, i kod nas znane, ili „mocart knedle”, nešto što vam razgali srce i pri samoj pomisli na Beč.
Olga Vukadinović
Politika MAGAZIN 561 – 29.06.2008.
Politika MAGAZIN 561 – 29.06.2008.
Нема коментара:
Постави коментар