BEČ

KAPIJA ISTOKA

Kažu da je čuveni austrijski državnik i političar, kancelar punih 27 godina, Klemens Meternih govorio da od njegove palate počinje istok. Bilo to tačno ili ne, tek Beč (ovo ime smo pozajmili od Mađara, na nemačkom je Vin), predstavlja i granicu između severnog i južnog dela Starog kontinenta

Mada odavno više ne u prvom susedstvu, kao što je to bio dok se SFRJ nije raspala, Beč je nekako ostao u komšiluku. Već i samo pominjanje njegovog imena ne zvuči ni mnogo tuđe ni tako daleko, kao kad je reč o drugim evropskim prestonicama koje su nam geografski čak i bliže. Ništa čudno ako samo i ovlaš zagrebemo po prošlosti jer odmah na površinu isplivaju čvrste istorijske veze, kako političke tako i kulturne, koje traju puna dva veka.

Mapa i lokacija Beča

Nekad omiljena destinacija srpskih kneževa i kraljeva, mesto školovanja i utočište onih koji su svojim radom zadužili srpski narod, prestonica Austrije se i danas doživljava nekako "naški". Ne samo zbog ekonomskih i (opet) političkih veza već i zato što je, posle Čikaga, ovo najveći "srpski" grad u dijaspori. Smatra se da u Beču živi između 100 i 150.000 Srba, što, otprilike, iznosi gotovo 10 odsto njegovih stanovnika. Zato se valjda i nisam, uprkos nepoznavanju nemačkog jezika, osećala nimalo strano dok sam boravila u ovom gradu, a tome su svakako doprineli gospođa Karin Krisper koja je u, ime agencije Compress Wien, odnosno grada Beča, bila moja domaćica, te profesor Borko Ivanković iz Magistratskog odeljenja za integraciju i diverzitet.

Panorama Beča

Pešice, najbolje

Odmah po odocnelom dolasku, a za više časovno zakašnjenje ovog puta nije (poslovično) bila kriva naša železnica, naoružana planom grada i petodnevnom kartom za gradski prevoz – koja je koštala 13,50 evra – krenula sam u čuveni Ring, srce Beča sa urbanističkim izgledom dobijenim još za vreme vladavine cara franje Josifa. Uostalom, njegova ideja je i bila da se središte prestonice, sa svim njenim palatama, pozorištima i dućanima, odvoji jednim bulevarom od onog što je u to doba nazivano periferijom. U međuvremenu, Ring je postao tek jedan od 23 becirka, ili, ako vam se tako više sviđa, kvartova glavnog grada Austrije. I kad se on obiđe – a na volju vam tramvaj, autobus, metro, iznajmljeni bicikl ili, možda najbolje, pešačenje – može se reći da ste praktično videli ono što je najlepše, najzanimljivije i najznačajnije u Beču.

Gradska većnica

Pored pomenutih palata, među kojima je i carska, tu je i Gradska većnica sa tornjem visokim 98 metara i ljudskom figurom na vrhu, okružena cvetnom alejom ispred pročelja i parkom u kojem se leti održavaju besplatni koncerti i filmske projekcije, ali i razni sajmovi i festivali koji neodoljivo podsećaju na slične manifestacije kod nas. Između načičkanih šatri i tezgi, drvenih i raznih improvizovanih pultova, stolova i stolica, tiska se masa sa neizbežnim sendvičem iz koga vire svakojake kobasica i viršle u jednoj i kriglom piva u drugoj ruci. I svi uglavnom ozarenih ili zajapurenih lica. Ko ne voli kobasice, može da se odluči i za neki specijalitet arapske, tajlandske i kakve sve ne (belo) svetske kuhinje. Sve u svemu, jedan ovakav, većini očigledno prijatan ugođaj, u dobroj atmosferi, ne košta više od 10 evra, čak ni toliko.

Parlament

Vrlo blizu većnice je Parlament, takođe jedno od monumentalnih bečkih zdanja, ali građeno u stilu antičke Grčke. Njegova dva krila sa središnjim delom poduprtim sa osam korintskih stubova deluju zaista impresivno i čine da se čovek, pred ovom raskošnom lepotom, sam sebi učini mali. I preko puta Parlamenta je park, zar treba reći uredan i tako "skockan" da kratak predah na jednoj od bezbroj klupa predstavlja odmor i praznik i za oči i za dušu. Na njegovom drugom kraju čekalo me je iznenađenje: ogroman travnjak čiji je jedan deo takođe bio pokriven tezgama na kojima je nuđeno pivo, hrana pogodna da se jede s nogu ali i razni proizvodi domaće radinosti, među kojima nisu nedostajali ni oni za negu tela i lica. Međutim, ono što me je očaralo bile su Bečlije koje su ovde, usred grada, same ili u društvu jele, pile, leškarile. Nigde nikog da ih opomene da "ne gaze travu", da im zabrani badminton, fudbal ili odbojku. Vrlo me je zanimalo kad to i kako nadležne službe održavaju travnjak, ali i da li oni imaju (naše) muke i strahovanja od krpelja. Ali, to je već druga priča.

Majstor nije odoleo

Put odavde, doduše prilično krivudav pošto sam htela da vidim mnogo toga, vodio me je pored opere, pa čuvenog Landman kafea gde se oko podne može sresti veliki broj političara do Kertner štrase. Ova pešačka zona obrubljena je luksuznim zdanjima u čijim prizemljima šljašte butici svih vrsta najpoznatijih svetskih imena, kafei sa tradicijom dugom više od veka, restorani sa vidno istaknutim cenovnicima tako da odmah znate da li će ulazak u neki od njih predstavljati šok za vaš džep. Cene u izlozima ove nekad i modne prestonice Evrope uglavnom se ne razlikuju od onih na koje smo navikli u beogradskoj Knez Mihailovoj. Tu je katedrala Sv. Stefana, preoznatljiv simbol grada sa tornjem visokim 137 metara vidljivim iz svih delova Beča.

Katedrala Sv. Stefana

Katedrala je sagrađena u gotskom stilu i izaziva strahopoštovanje svojim dimenzijama a divljenje arhitektonskim rešenjima i izuzetno bogatom reljefnom plastikom. U njoj je mnogo toga vredno, ali se čini da najviše pažnje izazivaju čudotvorna ikona Bogorodice sa Hristom i orgulje, među najvećima u Evropi, čija melodija ispunjava svaki kutak bogomolje i posetioca. Njihov majstor nije bio imun na sujetu, pa je podno njih uklesao svoj lik da pokolenja znaju kako je izgledao ovaj čarobnjak zvuka.

U Kertner štrase čuju se svi jezici sveta, nemački ponajmanje. Čuje se i srpski, i to uobičajeno glasan, ponajviše zahvaljujući desetinama hiljada koje ovde žive i rade ali i turistima, pa onima koji su došli u šoping, te studentima koji obavljaju mnoge poslove da bi zaradili za džeparac.

Gužva je od jutra do iza ponoći, samo je čine ljudi različitog starosnog doba: tokom dana sredovečni i parovi sa decom, noć pripada mladima. A mesta za izlaz bezbroj, zavisno da li se ide samo na kafu, ili kolač pride, pivo i ćaskanje sa društvom, neko oštro piće ili večeru.

Kočije za obilazak grada

Romantični mogu da se provozaju kočijama, sa uniformisanim kočijašima među kojima se nađe i poneka žustra ali uljudna dama. A konji, dobro istimareni, sjajne dlake kao da su bili na obuci u čuvenoj Španskoj školi jahanja. Ali, ako ste pomislili da se zbog njih srcem grada širi vonj, prevarili ste se. Uprkos mnoštvu konja, balege nema: specijalne kožne "pelene" postavljene su tačno gde treba.

Plaže u centru grada

Da bečki maniri nisu prevaziđena stvar, vidi se na svakom koraku. Svako kome se obratite, odgovoriće vam uljudno i nastaviti svojim poslom. U taj manir valjda spada i to što kad uđete u neki kafe, popijete kafu ili čaj i pročitate sve novine koje vas zanimaju, i u tome provedete celo popodne, tražeći ponekad samo običnu vodu (uzgred, u Beču je izvanredna) niko vas neće mrko gledati što mu zauzimate sto. A možda i to što se pauza za ručak ne koristi da se uz jelo dobro potegne iz čaše. Ovde se finim i pristojnim smatra samo krigla piva i čaša vina uz dnevni obed.

Bašta kafea

Ono što nekadašnju prestonicu muzike – gde su živeli i stvarali Betoven, Mocart, brojna porodica Štraus – izdvaja od drugih, ili bar onih na Balkanu, jeste privrženost biciklu. On, i bukvalno, može da se uz pomoć žetona iznajmi na svakom ćošku. Njime mnogi odlaze na posao, između ostalih i moji domaćini, ne samo zato što predstavlja najjeftiniju vrctu prevoza već i zbog fizičke kondicije. A ako se ko umori, jednostavno sa njim uđe u prvi tramvaj ili autobus. To je ovde sasvim normalna stvar, baš kao i uvođenje kućnog ljubimca u javni prevoz, na povocu i uz kupljenu kartu. Ono što me je ispunilo čežnjom jesu intervali u kojem gradska vozila idu, a posebno uočljivo postavljeni displeji koji odbrojavaju minute do pojave onog koji tek nailazi.

Uredan, sa fasadama koje nesumnjivo govore o standardu onih koji u njima stanuju i rade, i ovaj grad može da se pohvali da živi u zagrljaju dve reke. Dunav ovde nije tako širok i moćan kao kod nas, nije ni plav, ali su njegove obale brižljivo uređene i na njima se nalazi niz plaža, sa redovima ležaljki i suncobrana, tuševima i bazenima. U reci se niko ne kupa. Osim Dunava, Beč preseca i njegova pritoka Vin.

Olga Vukadinović
Politika MAGAZIN 560 – 22.06.2008.