Udaljena 250 kilometara od najbližeg kopna, Sokotra je najveće suptropsko ostrvo i jedino stanište nekoliko desetina životinjskih i biljnih vrsta – svojevrsna kapsula života kakve nema više nigde na planeti
Šta reći o ostrvu gde se na prtljag sa jednog od dva nedeljna leta čeka najmanje sat jer se prvo istovaruje "čat", narkotička trava čije crvenkaste grumenove meštani po ceo dan prevrću po ustima? Gde se to ljudi pozdravljaju dodirujući se nosevima i kuckajući glavama poput labudova? Kakav je to mesečev pejzaž i rastinje koje podseća na scene iz filmova naučne fantastike?
Mapa ostrva SokotraOvo su prvi utisci sa Sokotre, ostrva površine 3,6 kvadratnih kilometara, posađenog usred Indijskog okeana, 350 kilometara udaljenog od obale Jemena kome pripada.
Poreklo imena ni do danas nije razjašnjeno, a smatra se da znači "ostrvo sreće". Poznato je da ga je pominjao Vergilije, kao i da je apostol Toma, na putu za Indiju, baš kraj njega doživeo brodolom. Prinudni boravak na Sokotri iskoristio je da lokalno stanovništvo prevede u hrišćanstvo.
Vladari vetrova
Na ostrvu se govori sokotri, jezik nepoznat ostatku sveta, za koji se veruje da se govorio u vreme vladavina kraljice od Sabe. Kako taj jezik ima pojmove samo za ono što može da se nađe na ostrvu, reči kao što su pas ili avion pozajmljuju se iz drugih, najčešće arapskog i portugalskog. Činjenica da sokotri nikada nije imao pisanu formu otežava proučavanje istorije ostrva. Ipak, zna se da su ovde gospodarili stari Egipćani, Grci, Rimljani, a mnogo kasnije Portugalci i Britanci.
Srednjevekovni hroničari dali su sve od sebe da ostrvo zaodenu u veo misterije. Jedan od njih, Ibn al Mudžavir, pisao je da su stanovnici ostrva često bili prisiljeni da pružaju gostoprimstvo piratima koji su se za to vreme zabavljali sa njihovim ćerkama. Nikakvo čudo što su mnogi, da bi ih sačuvali, bežali u brda. Tako se i dogodilo da je neki moreplovac, iskrcavši se na ostrvo, utvrdio da je "magično ispražnjeno". U XIII veku Marko Polo je zabeležio da su stanovnici Sokotre najbolji čarobnjaci na svetu jer umeju da "vladaju vetrovima". Zabeležio je i da su trgovali sivim ćilibarom, usoljenom ribom, tamjanom i bavili se lovom na kitove. "Velike ribe" su i danas poštovane na ostrvu, o čemu Hakim, sedi kitolovac, rado priča retkim turistima.
Ostrvo se više ne pominje sve do 1507. godine, kada se na njegovu obalu iskrcala portugalska ekspedicija. Nije ostala dugo, jedva pet godina, ostavivši Sokotru da ponovo utone u zaborav, sve do početka XIX veka, kada su ovde stigli vehabiti. Nekoliko decenija kasnije, pojavili su se i Britanci koji su počeli da prave planove da ovde naprave stajanku brodova koji treba da uplove u Crveno more. Međutim, kako je veliki broj mornara stradao od groznice, od te ideje se brzo odustalo.
Tokom Drugog svetskog rata Sokotra je bila baza savezničkim snagama. Po njegovom završetku, vojno zanimanje za ostrvo je potpuno prestalo, pa je ono prepušteno znatiželji naučnika i njihovim povremenim ekspedicijama, posebno arheolozima, botaničarima, geolozima i lingvistima.
Ipak, svi koji su tokom istorije boravili ovde ostavili su poneki trag, pa nije nikakva retkost sresti ostrvljanina plavih očiju ili riđe kose.
Melem za gladijatore
Tokom poslednjih 20 miliona godina, otkako se odvojila od roga Afrike i Arabijskog poluostrva kome je pripadala, Sokotra je sve do 2000. godine – kada su prvi turisti stigli na ostrvo – bila odsečena od ostatka sveta u svakom pogledu.
Put do ostrva vodi uglavnom preko Sane, glavnog grada Jemena. Odatle se, pod oružanom pratnjom, kreće kroz fascinantnu praznu četvrt, sve do malog aerodroma kraj luke Al Mukala, odakle sledi let od 50 minuta iznad Adenskog zaliva. Aerodrom u Sokotri podignut je 1999. godine, ali tokom četiri meseca, kad duvaju monsunski vetrovi sa jugozapada, avioni retko sleću. Iako je ostrvo raj za turiste ekstremnih navika, prošle godine ga je posetilo tek nešto više od četiri stotine.
Poreklo imena ni do danas nije razjašnjeno, a smatra se da znači "ostrvo sreće". Poznato je da ga je pominjao Vergilije, kao i da je apostol Toma, na putu za Indiju, baš kraj njega doživeo brodolom. Prinudni boravak na Sokotri iskoristio je da lokalno stanovništvo prevede u hrišćanstvo.
Vladari vetrova
Na ostrvu se govori sokotri, jezik nepoznat ostatku sveta, za koji se veruje da se govorio u vreme vladavina kraljice od Sabe. Kako taj jezik ima pojmove samo za ono što može da se nađe na ostrvu, reči kao što su pas ili avion pozajmljuju se iz drugih, najčešće arapskog i portugalskog. Činjenica da sokotri nikada nije imao pisanu formu otežava proučavanje istorije ostrva. Ipak, zna se da su ovde gospodarili stari Egipćani, Grci, Rimljani, a mnogo kasnije Portugalci i Britanci.
Srednjevekovni hroničari dali su sve od sebe da ostrvo zaodenu u veo misterije. Jedan od njih, Ibn al Mudžavir, pisao je da su stanovnici ostrva često bili prisiljeni da pružaju gostoprimstvo piratima koji su se za to vreme zabavljali sa njihovim ćerkama. Nikakvo čudo što su mnogi, da bi ih sačuvali, bežali u brda. Tako se i dogodilo da je neki moreplovac, iskrcavši se na ostrvo, utvrdio da je "magično ispražnjeno". U XIII veku Marko Polo je zabeležio da su stanovnici Sokotre najbolji čarobnjaci na svetu jer umeju da "vladaju vetrovima". Zabeležio je i da su trgovali sivim ćilibarom, usoljenom ribom, tamjanom i bavili se lovom na kitove. "Velike ribe" su i danas poštovane na ostrvu, o čemu Hakim, sedi kitolovac, rado priča retkim turistima.
Ostrvo se više ne pominje sve do 1507. godine, kada se na njegovu obalu iskrcala portugalska ekspedicija. Nije ostala dugo, jedva pet godina, ostavivši Sokotru da ponovo utone u zaborav, sve do početka XIX veka, kada su ovde stigli vehabiti. Nekoliko decenija kasnije, pojavili su se i Britanci koji su počeli da prave planove da ovde naprave stajanku brodova koji treba da uplove u Crveno more. Međutim, kako je veliki broj mornara stradao od groznice, od te ideje se brzo odustalo.
Tokom Drugog svetskog rata Sokotra je bila baza savezničkim snagama. Po njegovom završetku, vojno zanimanje za ostrvo je potpuno prestalo, pa je ono prepušteno znatiželji naučnika i njihovim povremenim ekspedicijama, posebno arheolozima, botaničarima, geolozima i lingvistima.
Ipak, svi koji su tokom istorije boravili ovde ostavili su poneki trag, pa nije nikakva retkost sresti ostrvljanina plavih očiju ili riđe kose.
Melem za gladijatore
Tokom poslednjih 20 miliona godina, otkako se odvojila od roga Afrike i Arabijskog poluostrva kome je pripadala, Sokotra je sve do 2000. godine – kada su prvi turisti stigli na ostrvo – bila odsečena od ostatka sveta u svakom pogledu.
Put do ostrva vodi uglavnom preko Sane, glavnog grada Jemena. Odatle se, pod oružanom pratnjom, kreće kroz fascinantnu praznu četvrt, sve do malog aerodroma kraj luke Al Mukala, odakle sledi let od 50 minuta iznad Adenskog zaliva. Aerodrom u Sokotri podignut je 1999. godine, ali tokom četiri meseca, kad duvaju monsunski vetrovi sa jugozapada, avioni retko sleću. Iako je ostrvo raj za turiste ekstremnih navika, prošle godine ga je posetilo tek nešto više od četiri stotine.
Obala Sokotre Najstariji stanovnici poznati su pod imenom "badu" i imaju malo šta zajedničko sa trgovcima u unutrašnjosti ili ribarima afričkog porekla.
Planine Sokotre "Badu" su beduini koji se sa svojim stadima koza i ovaca stalno seljakaju u potrazi za vodom i travom.
Sokotra U planinama, gde većina i danas živi po pećinama, mnogi od njih bave se i prikupljanjem lekovitih biljaka, tamjana i drugih mirišljavih smola koje šalju u zemlje Zaliva. Sve do 1990. godine, kad je ostrvo pripojeno Jemenu, na njemu je vladala trgovina u naturi.
Pustinjske ruže mogu biti visoke i tri metra Prašnjava naselja se nalaze tik uz obalu. Kućice su uglavnom od poroznog kamena, sa krovovima prekrivenim palminim lišćem. Unutrašnjost presecaju visoravni i krečnjački platoi koji vode ka granitnim visinama Džebel Skanda, 1.570 metara visokog vrha koji, često obavijen oblacima, dominira ostrvom. Ispod je botanička bašta Sokotre. Najveću pažnju turista privlače pustinjske ruže sa svojim grotesknim tučcima nalik na slonovske surle i šume tamjanovog drveta.
Stari Egipćani su verovali da tamjan pomaže duhu da dosegne onostrani život, te su pre četiri milenijuma dolazili na Sokotru upravo zbog te mirišljave smole koja im je bila dragocenija od zlata. Drevni papirusi pominju takozvane terase tamjana, kakvih na ostrvu ima mnogo. Danas je većina prekrivena prašinom i potpuno zapuštena, a stanovnici čak i ne znaju da kažu čemu su služile.
Stari Egipćani su verovali da tamjan pomaže duhu da dosegne onostrani život, te su pre četiri milenijuma dolazili na Sokotru upravo zbog te mirišljave smole koja im je bila dragocenija od zlata. Drevni papirusi pominju takozvane terase tamjana, kakvih na ostrvu ima mnogo. Danas je većina prekrivena prašinom i potpuno zapuštena, a stanovnici čak i ne znaju da kažu čemu su služile.
Drvo zmajeve krvi Istraživanje ostrva se obično nastavlja kroz predele obrasle akacijama i crvenim kaktusima. Promiču kamile, patuljasta stoka i velika stada koza. Onda sledi nagrada za uloženi trud – drvo zmajeve krvi, simbol Sokotre čiji se jedini daleki rođak nalazi na Kanarskim ostrvima, koje podseća na džinovski kišobran a raste samo na krečnjačkom terenu. Drvo je dobilo ime po jarko crvenoj tečnosti koja poteče kada se stablo zaseče. Zabeleženo je da su Rimljani znali da "skoknu" do Sokotre da bi je prikupili jer su je gladijatori koristili za dezinfekciju rana. Danas se zmajeva krv koristi kao boja za dekorisanje grnčarije.
Samo eko-turizam
Kilometarske plaže na severu priča su za sebe. Ovde kornjače dolaze da bi položile jaja po peščanim dinama. Tu i tamo vide se izbeljene kosti ko zna kada nasukanih ili ulovljenih kitova. Okean svetluca od narandžastih kraba. Nenavikla na ljude, radoznala jata papagaj-riba okružuju retke kupače, a delfini izvode svoje akrobacije.
Samo eko-turizam
Kilometarske plaže na severu priča su za sebe. Ovde kornjače dolaze da bi položile jaja po peščanim dinama. Tu i tamo vide se izbeljene kosti ko zna kada nasukanih ili ulovljenih kitova. Okean svetluca od narandžastih kraba. Nenavikla na ljude, radoznala jata papagaj-riba okružuju retke kupače, a delfini izvode svoje akrobacije.
Crni kormoran – ima ga samo na Sokotri Po mamutskim stablima baobaba, divljeg nara i urminih palmi, ili po žbunovima begonija, vrzmaju se retke ptice. Biolozi procenjuju da na ovom ostrvu živi najmanje 12 odsto životinjskih i biljnih vrsta kojih nema više nigde u svetu. Flora i fauna ostrva satkane su od čudnih vrsta kojih odavno više nema u drugim krajevima sveta. Preko 270 endemskih vrsta biljaka, dvadesetak ptica, neobični reptili i insekti učinili su da Sokotra bude nazvana novim Galapagosom, zbog čega je UNESCO ovo ostrvo uvrstio u list svetske baštine. Jedna od retkih vrsta koje se mogu videti još samo ovde jeste crni kormoran. Ova elegantna ptica-lovac, simbol Arabijskog poluostrva i njegovih ostrva, ugroženija je nego ikad do sada.
Vekovima su stanovnici ostrva, danas ih ima oko 40.000, živeli u harmoniji sa prirodom. Izlazak iz izolacije preti da postane zla sudbina Sokotre jer su razne strane ribarske flote sve bliže njenim obalama. Nevolje su na pomolu jer ostrvski ekosistem postaje ugrožen.
Retki turisti su očarani kilometrima devičanski belih plaža i prozirnim tirkiznim morem. Pozicija ostrva nudi savršenstvo poklonicima ronjenja, čega i lokalno stanovništvo postaje sve zavisnije. Zato se pomno baca na učenje engleskog da bi svoje koralne sprudove učinilo atrakcijom kao što su to učinili i Egipćani sa svojim na Crvenom moru.
Vekovima su stanovnici ostrva, danas ih ima oko 40.000, živeli u harmoniji sa prirodom. Izlazak iz izolacije preti da postane zla sudbina Sokotre jer su razne strane ribarske flote sve bliže njenim obalama. Nevolje su na pomolu jer ostrvski ekosistem postaje ugrožen.
Retki turisti su očarani kilometrima devičanski belih plaža i prozirnim tirkiznim morem. Pozicija ostrva nudi savršenstvo poklonicima ronjenja, čega i lokalno stanovništvo postaje sve zavisnije. Zato se pomno baca na učenje engleskog da bi svoje koralne sprudove učinilo atrakcijom kao što su to učinili i Egipćani sa svojim na Crvenom moru.
Devojka sa Sokotre Vlada, uz pomoć Evropske unije, želi da im pomogne ali ujedno nastoji i da očuva ekološki sistem najvećeg suptropskog ostrva na svetu. Prvi milion dolara potrošila je da bi asfaltirala 30 kilometara puteva, proširila električna mreža i otvorio prvi "međunarodni" hotel u glavnom gradu Hadibu.
Sokotra želi da ostane svoja, jedinstvena mešavina avanturista, trgovaca, beduina, ribara i retkih turista. "Veoma smo siromašni mada možemo mnogo šta da ponudimo eko- turistima", kaže ribar Abdul. "Ali, ne želimo masovni turizam. Znamo da bi nam on uništio život", dodaje Abdul.
Sokotra želi da ostane svoja, jedinstvena mešavina avanturista, trgovaca, beduina, ribara i retkih turista. "Veoma smo siromašni mada možemo mnogo šta da ponudimo eko- turistima", kaže ribar Abdul. "Ali, ne želimo masovni turizam. Znamo da bi nam on uništio život", dodaje Abdul.
R. Petrović
Politika MAGAZIN 489 – 11.02.2007.
Politika MAGAZIN 489 – 11.02.2007.
Нема коментара:
Постави коментар