09 септембар 2011

BUTAN

LET KROZ IGLENE UŠI

Aerodrom je smešten na 2.500 metara nadmorske visine, na visoravni okruženoj strmim planinskim vrhovima. Kada počnete da slećete, pilot upozorava putnike da će "avion manevrisati ka visoravni i da će drveće i planine možda izgledati bliže nego što je uobičajeno". Ono što ne kaže je da će vas ovaj manevar podsetiti na smrtonosni manevar kamikaza

Poseta Kraljevini Butan je putovanje u prošlost. Smešten na istočnim padinama Himalaja, između Indije i Kine, Butan je budistička Shangri La. Stotinama godina je ova izolovana monarhija bila zatvorena za međunarodni turizam, komercijalizaciju i napredak. Poseta vas neće samo očarati, nego i nametnuti pitanje da li ćete se ikada više vratiti u svoju zemlju živi i zdravi.

Mapa Butana

Ovo nije turistička destinacija za bojažljive, neiskusne turiste ili sladokusce. Neće vam se ugađati, neće vam biti ni udobno, ali će svako vaše čulo biti razbuđeno na nepoznat, fascinantan način. Uzbuđenje počinje već u avionu, tokom leta, a vrhunac je na samom sletanju.

Putovanje u ovu daleku zemlju na istoku je jedan od najspektakularnijih letova iznad planina. Preleće se Mont Everest u svojoj punoj raskoši, i drugi vrhovi Himalaja. Aerodrom je smešten na 2.500 metara nadmorske visine, na visoravni okruženoj strmim planinskim vrhovima obraslim šumom iznad kojih nisko lebde oblaci. Na sredini visoravni je kratka pista za sletanje. Kada počnete da slećete, pilot upozorava putnike da će "avion menevrisati ka visoravni i da će drveće i planine možda izgledati bliže nego što je uobičajeno". Ono što ne kaže je da će vas ovaj manevar podsetiti na smrtonosni manevar kamikaza. Takav dolazak je teško zaboraviti, ali je to samo početak jedne nezaboravne avanture.

Himalaji

Siromašno i skupo

Obzirom na bogato tibetansko nasleđe i čari himalajskih visoravni i vrhova, Butan posećuje mali broj turista. Da bi sačuvali čistoću budističke kulture, kraljevska vlada strogo kontroliše broj posetilaca. Umesto masovnog turizma, ovde promovišu "turizam kvaliteta", koji, naravno, ima i svoju cenu. A ona, prevedeno na jezik laika, dnevno staje oko 250 američkih dolara.

Živela sam u Hongkongu kada sam odlučila da otputujem sa "velikom grupom" od dvadesetak ljudi. Radije bih putovala sama, ali u to vreme dolazak u ovo područje je bio strogo kontrolisan. Putnička agencija iz Butana, Creative Travel PVT, je unapred ugovorila i isplatila sve letove, vize, prevoz, vodiče, hotel, pa čak i restorane u kojima smo trebali da se hranimo. Putovali smo sa Tajlanda, iz Bangkoka, a može se doći i iz Katmandua iz Nepala ili iz Indije (Delhija ili Kalkute).

Važeća moneta je ngultrum i njegova vrednost je vezana za indijsku rupiju. Kreditne kartice se ne primaju, ali vam i ne trebaju, jer je skoro sve plaćeno unapred. Išli smo krajem marta, tokom živopisnog festivala Paro Tsechu, povezanog sa Thangka-om, jednim od najvećih religioznih praznika u zemlji. Sve je trebalo da bude dogovoreno unapred i uveravali su nas da ćemo putovati prvom klasom, po standardima Butana. A o kakvim standardima je reč, ubrzo smo saznali.

Osećaj da ste negde drugde počinje samim iskrcavanjem iz aviona. Prvi poklon koji primite u Butanu je ispunjenje pluća čistim, svežim vazduhom. Sve je tiho, nema meteža, pokreta. Jedva da ima automobila. Dok se krećete kroz prostranu dolinu primećujete neobične detalje: drevni manastir, koji nesigurno lebdi visoko na planini, kuće u obliku neobičnih pagoda pravljenih od blata i drveta, rukom oslikanih prozora, koji ih čine lepšim. Dočekali su nas vodiči širokih osmeha u tradicionalnim nošnjama.

Govorili su odlično engleski jezik. Kasnije smo čuli da se u školama uči kao drugi jezik. Posle preuzimanja prtljaga, smestili su nas u dva vozila: trošan kombi i veoma star turistički autobus, koji je izgledao preširok da bi išao putem. Naš prtljag je bio uvezan u obliku piramide za krov autobusa. Dok smo se truckali na putu prepunih rupa, shvatili smo da je, uprkos lepoti pejzaža koju smo prvo videli, Butan siromašan i, za razliku od susednog Tibeta, nedirnut civilizacijom.

Šumski resursi Butana

Od 670 hiljada stanovnika, skoro 80 odsto preživljava zahvaljujući poljoprivredi. Žive u rasutim, udaljenim selima, do kojih je najbliži put često udaljen i nekoliko dana hoda. Butan je tek 1962. godine počeo da gradi puteve i električnu mrežu. Televizija nije bila dozvoljena sve do 1999. godine. Veliki deo populacije živi u kućama sa zemljanim podom i ognjištem umesto šporeta. Ekonomija je jedna od najnerazvijenijih u svetu i prvenstveno se zasniva na poljoprivredi i prodaji hidroelektrične snage Indiji.

Zanati, naročito tkački i pravljenje religijskih predmeta za kućne oltare, donekle dopunjuju prihod. Zbog nepristupačnosti zemlje i loših puteva, trgovina se nikada nije razvijala. Osim reklame za Nestle čokoladu. koju smo primetili na jednoj zgradi, ništa nas drugo nije podsećalo na ostatak sveta. Ali prava avantura je tek počinjala.

Sobe bez grejanja

Stali smo ispred nečega što je trebalo da bude najbolji hotel u Paru, ali je to više ličilo na rastureno gradilište. Plastična cerada je delimično pokrivala krov od šindre, a gomila smeća je "krasila" ulaz. Ljubazno osoblje nam je poželelo dobrodošlicu i tada smo, zapravo, shvatili da se hotel tek gradi i da će, možda, jednog dana zaista izgledati lepo. Ali, ovo nije bio taj dan. Iznenađenje je bilo još veće kada su nas obavestili a su rezervacije za prvu klasu otkazane i da su svi ostali hoteli u Paru prebukirani.

Para, panorama grada

Bila sam iskusan putnik i pripremljena za svakakva iznenađenja u zemljama trećeg sveta. Spakovala sam toplu zimsku odeću, baterijsku lampu, komplet za prvu pomoć i tablete za prečišćavanje vode, šibice i ostale potrebne sitnice. Saputnici su mi se na tome smejali, ali razloga za smeh nije bilo. To su shvatili tek kada smo otkrili da naše sobe nemaju grejanje, tekuću vodu i toalete. Još manje smo se smejali kada je ubrzo počeo da pada i sneg.

Smestili smo se kako smo znali i umeli i razgledanje je moglo da počne. Otišli smo da vidimo Ta Dzong, građevinu koja je prvobitno bila osmatračnica, ali je u njoj od 1967. godine smešten Nacionalni muzej. U njemu je fascinantna kolekcija umetničkih dela, relikvija, religioznih thangka slika i čuvenih poštanskih maraka, poznatih po svojoj lepoti. Dok je sneg provejavao, koračali smo do Rinpung Dzonga, monaške škole Para i sedište administracije.

Kraljevski dvor

Odmah do nje je Palata Ugye Pelrli, Kraljevski dvor koji se može videti jedino spolja. Vratili smo se u hotel umorni, pokisli i bilo nam je hladno. Nakon večere u sveže izmalterisanom podrumu, koji je trenutno poslužio kao trpezarija, otišla sam na spavanje u jakni, džemperu, rukavicama, čarapama i noseći vunenu kapu na glavi.

Doručak se sastojao od rovitih jaja, putera od mleka jaka, hladnog tosta i voća. Autobus je ponovo natovaren da bi krenuli ka Timbuu, udaljenim nekoliko sati. tada smo otkrili da je autobus beznadežno zaglavljen u smrznutom blatu ispred hotela. Na kraju smo ga otkopali i stigli do modernog glavnog grada. Modernog po njihovim standardima. Posetili smo javnu biblioteku u kojoj je ogromna kolekcija drevnih budističkih tekstova, rukopisa, savremenih naučnih knjiga i tabli za štampanje molitvi. Očarala nas je i Slikarska škola, u kojoj deca svih uzrasta uče komplikovanu, drevnu umetnost oslikavanja svitaka i pravljenja figura od gline. U jednoj od prostorija sam nabasala i na školskog kuvara, koji je pripremao ručak od belog pirinča u velikom loncu iznad otvorene vatre.

Timbu, panorama grada

Kako su dani odmicali naši utisci su bili sve jači. Posetili smo i tradicionalni Medicinski institut, srednjevekovne tvrđave, manastire, zanatske centre, pijace i budističke hramove, koji su udomili stotine monaha starosti od 4 do 80 godina. Vozili smo se nesigurnim putevima, prolazili planinske prevoje na 3.350 metara nadmorske visine, putovali bez svetala i vrištali na krivinama. Gde god smo došli, prethodni utisak je bio bleda senka u odnosu na ono što nas je tek čekalo.

Siromašni, ali dostojanstveni

Ljudi Butana su gostoprimljivi, dobrodušni, ljubazni i mirni. Žive u skladu sa prirodom, zadovoljni su i skoro da ne primećuju koliko im je zemlja osiromašena. Neko je upitao vodiča da li bi, možda, voleo da jednog dana živi u Kaliforniji. Odgovor je bio iskren i po meri. Nevino je pogledao turistu i jednostavno pitao: "Zašto?" Mala deca, koja su nas iz radoznalosti pratila svakog dana, nikada nisu molila za novac ili slatkiš. Umesto toga, ljubazno su pitala za obične hemijske olovke. Bilo nam je žao što nismo mogli da ispunimo njihove molbe. Ako postoji išta što bih mogla da posavetujem buduće posetioce da ponesu, to bi bile stotine olovaka i bojica.

Punakha

Dok smo se vozili po okolini, od Timbua do Punakha, od Gangrey Gomp-a nazad u Paro, pejzaži su nas fascinirali svojom različitošću i izgledom. Posetili smo restorane koji su bili daleko od standarda. Nekoliko ljudi iz grupe se otrovalo hranom, izazvanom raznim bakterijama. Oni su morali da ostanu u hotelu sve dok ne ozdrave. Nadajući se tome, pre polaska iz Hongkonga, spakovala sam konzerve, krekere i orašasto voće, znajući da to može dugo da traje i bez frižidera.

Butanska deca

Celu nedelju sam živela samo na tome. Puter od jakovog mleka i "misteriozno" meso, koje nas je čekalo u svakom bifeu "zapadnjačkog" stila, mnogima je delovalo kao vrsta kazne.

Želeli smo da probamo lokalne kulinarske specijalitete, ali nam ih niko nije ponudio. Do kraja putovanja, parče italijanske salame koju sam ponela sa sobom, moglo se prodati i po ceni zlata.

Festival Paro Tshechu

Najimpresivniji utisak na mene je ostavila poseta festivalu Paro Tshechu. Tsheshus su prilike kada se pleše, a sam ples ima izrazit religijski naboj. To je dan slavlja kada se lokalno stanovništvo oblači u najlepša odela. Pre zore smo se odvezli da bismo prisustvovali uvodnoj, dugačkoj thnakha-i, poznatoj pod imenom Thongdroel. Veruje se da samo gledajući ovu scenu možete da se oslobodite svih patnji koje vam opterećuju dušu. Ceremonija se odvija jednom godišnje i tada dolazi svet iz najudaljenijih krajeva da primi blagoslov. Ceremoniju je pratila muzika i pevanje sve dok sunce nije visoko odskočilo.

Kao putnik – fotograf, planiram svoja putovanja u skladu sa potrebom da pronađem delove sveta koji su po meni lepi, egzotični ili izuzetni na neki drugačiji način. Butan je sve ovo i još mnogo više. Sledeći put bih iznajmila ličnog vodiča i išla sama, da još više istražim nepoznate delove ove divne, netaknute i magične zemlje.
Denise George
Horizont 08 – 01.01.-28.02.2007.

Нема коментара:

Постави коментар