MEKSIKO

VATROMET ZVUKOVA

Otrgnuti od prašumskih lijana, drevni spomenici Meksika mame turiste podjednako kao ultramoderna zdanja koja niču na pacifičkoj obali. I jedni i drugi uz očaravajuće zvuke pesama nade i radosti

Na bujnim tropskim brežuljcima, iznad letovališta na obali Pacifika, načičkane su vile bogataša. Duž same obale niču moderni hoteli, a iza njih, zaklonjeni gustim čempresima sa negovanim baštama, kriju se vile predsednika, filmskih zvezda, slavnih muzičara.

Mapa lokacije Puerto Valjarte, Gvadalahare i okoline

U hotelskoj bašti, punoj kedrova i čempresa, lovora i palmi, bugenvilija i magnolija, marijači pevaju uz zvuke gitara, violina, marimba i trube… Iza zidova visokih bambusa mame talasi zapenušanih obala. Ugodne panj-stolice od tikovine i stolovi od bambusa, prepuni tropskog voća, raznih pića, smešteni u senke crvenih hibiskusa ili ovelisko cvetova, kako ih zovu Meksikanci, čekaju – turiste. Barmen prilazi svakom gostu i uz šarmantan smešak predlaže nacionalna pića. U vrelini meksičkog podneva, žeđ najbolje gasi koko-loko. Služi se u kori kokosovog oraha, čiji je vrh odrezan, a kokosovom mleku dodaju se čašica džina i limunov sok. Vrh kokosove kupe krasi višnja marela i kriška limuna na slamčici za ispijanje koktela. Niz tamnozelenu koru kokosa padaju cvetovi crvenog hibiskusa, kao ukras.

Noć iguane

Puerto Valjarta, panorama grada

Posle Akapulka, Puerto Valjerte je najposećenije letovalište meksičkog Pacifika. Od malog indijanskog sela, koje je otkrio Kortesov saborac, osvajač Pedro de Alvarado 1541. godine i dao mu ime Puerto las Penjas, i malog ribarskog sela, Puerto Valjarta je izrasla u moderan grad. Tu plene mirisi i boje prohujalih vremena. Ulice su prekrivene kaldrmom, u baštama kuća, starih dva, pa i tri veka, crvene se hibiskusi, plave džakarande, lenjo povijaju mesnati listovi džinovskih kaktusa. Arhitektura kolonijalnih crkava govori o prisustvu Španaca na ovom tlu. Ali i spomenik Ignasiju Luisu Valjarti, prvom guverneru meksičke države Halisko, govori o sada slobodnom gradu, koji je to ime i slobodu stekao posle meksičke revolucije 1919. godine.

I sve dok na uspavanu kaldrmu malog ribarskog sela nije kročio Džon Hjuston, Puerto Valjartu su retko posećivali i sami Meksikanci. Ali kada je Džon Hjuston rešio da na obalama Puerto Valjarte snimi film "Noći iguane" 1963. godine, i kada je sa njih došao proslavljeni bračni par Elizabet Tejlor i Ričard Barton, ribarsko mestašce sa srcem kolonijalne arhitekture razvilo se u najposećenije letovalište severno od Akapulka. A kada su kupili kuću, u stvari dve, povezane mostom, Puerto Valjarta je postala najprivlačnije letovalište Pacifika. Isto je učinio i Marlon Brando. Kada se "umorio" od Tahitija dolazio je u kuću kraj peščanog žala Pacifika, zatrpanu palmama i okruženu hibiskusima i bugenvilijama, da uživa u mirnim tropskim noćima.

Jedna od mnogobrojnih vila u Puerto Valjarti

Iz Puerto Valjarte može se na mnoge izlete: u posetu indijanskim selima i vodopadima Kvimišto. Put u džunglu najizazovniji je džipovima kroz mala indijanska sela, kraj vodopada Huanta-Katlan, a potom na konjima kroz džunglu. Zvuci džungle, hod konja uz oprezno osluškivanje opasnosti koje vrebaju, zaokupili su nam pažnju koliko i krici iz bujnog rastinja…

Plaža Mismaloja postala je i ostala čuvena po svojim iguanama, po "Noćima iguane", Avi Gardner i Džonu Hjustonu u njima.

Takmičenje za simbol Majke Meseca

Vozimo se kroz sela Tarahumara Indijanaca pod obroncima nepristupačne planine Sijera Madre, koju šibaju surovi vetrovi. Kažu da u tim predelima živi još oko 60.000 Tarahumara i neznatan broj Tepehuan Indijanaca. Tamni oblaci nadneli su se nad vrhove planine. Smenjuje se pejsaž strmih dubodolina, polja kukuruza i agava. Tu je i amaranta, biljka slična spanaću čije seme ima ukus oraha. Izuzetno je zdrava i hranljiva zbog obilja proteina i aminokiselina. Amaranta je biljka kojom su se hranili stari Asteci i Maje.

Planina Sijera Madre

Privučeni zapaljenim svetlom improvizovanog ognjišta, približavamo se okupljenoj porodici. Noć je prohladna i ne može se bez toplog pokrivača. Velike crne oči nekoliko mališana izviruju ispod raspevanih šara ogromnog ćilima. Meksikanka nikuda ne odlazi bez dece. Počinjemo razgovor, a miris pečenog kukuruza utapa se u miris tekile i pečene tortilje… Naišli smo baš u vreme kad se stanovnici sela takmiče u trčanju. U uzbudljivim trkama raraipe – trčanje u slavu bogova – učestvuju žene, devojčice starije od 12 godina i mlađi muškarci.

Žene u trku bačeni prsten treba da uhvate alkom. Alka i prsten su inače simbol Majke Meseca, boginje Jurugani, za koji se bore žene i devojke. Svaki seljanin veruje u pobedu svoje žene i u opkladu ulaže najlepše predmete – rukotvorine svoje supruge: ćilime, drvene predmete, suknje vezene i pletene, velike šešire, predmete od keramike.

Rukotvorine

Svaka svoj kreator

Muškarci guraju pred sobom drvenu kuglu i treba da pretrče 35 kilometara. Zbog dužine puta i velike žege danju, takmiče se noću. Pobeda se slavi pesmom i u raskošnim odorama izvode plesovi, koji mogu da se vide i na nekim drugim mestima u svetu.

Sve što je deo umetnosti Meksika istkano je od pamuka, vune i svile, ispleteno od palminog lišća ili bambusa, oblikovano od kamena, žada ili oniksa, drveta ili keramike, izliveno u zlatu ili srebru, prošarano vedrim tonovima meksičkog duha i raspevanog podneblja.

Meksikanka svoju odeću sama kreira. Najčešće nosi sarapes i rembozo. Sarapes se nosi obavijen oko tela. Tka se i ukrašava domorodačkim šarama. Rembozo se tka od pamuka i svile. Krase ga rese dugačke i do pedeset santimetara. Žene se njime ogrću i u njima nose decu i svoj prtljag.

Tarahumara Indijanci

Nema mesta u Meksiku sa kojeg se ne čuje pesma. Nema svečanosti bez meksičkih igara. Od 120 festivala godišnje, koliko ih ima u Meksiku, većina se održava u Gvadalahari. Pesme marijačija čuju se već na aerodromu. Peva se "Gvadalahara", "Halisko"… za one koji dolaze, "Las golondrinas" ili "Ku-ku-ru-ku-ku paloma" za one koji odlaze. To je doživljaj koji se ne može uporediti ni sa čim na svetu.

Gvadalahara (na arapskom jeziku inače znači "reka posuta kamenjem", a Španci su je preuzeli od Mavara u vreme kad su oni vladali Španijom) pleni svojim kolonijalnim šarmom: muzeji, pozorište "Degolado", park "Akva azul" sa jezerima obrubljenim rascvetalim rastinjem, ukrašen mermernim figurama grčkih i rimskih bogova iz čijih ruku pršti voda. Univerzitet i brojne palate plene svojom arhitekturom, a Dom za siročad freskoslikama Hozea Klimenta Oroska.

U neposrednoj blizini je pitoreskno selo Tekila, koje je dobilo ime po meksičkom nacionalnom piću. U Tlakepakeu i Tonali oduševili su nas boje i oblici predmeta od keramike i grnčarija. Mlade Meksikanke na ulici oblikuju i obrađuju keramičke predmete, pletarske rukotvorine, igračke za decu.

Gvadalahara, Avenija Valjarta

Vozimo se ka jezeru Čapale, udaljenom oko 50 kilometara od Gvadalahare. Tolike gomile šešira nije moguće videti na nekom drugom mestu. Prodavci su opseli obale jezera širokog 30 i dugog 80 kilometara. Ono je prosto načičkano malim prodavnicama sombrera ili šešira najčešće ispletenih od sasušenih dugačkih palminih vlakana. Na jezero dolaze i Meksikanci i stranci. Voda je radioaktivna i lekovita. A muzika marijača u svako doba dana i noći čini svaki trenutak veoma prijatnim.

Dok je pesme, ima nade

Pojedini hoteli u Gvadalahari nude bogat program nacionalnog folklora u večernjim satima. Kroz predstave se prožimaju istorija i običaji, život i predskazanje iz vremena Asteka i Maja. U maskama intoniranim sadržajem predstave, nizali su se događaji o osnivanju nekadašnjeg Tenohtitlana, danas Meksiko Sitija, obrednom venčanju Asteka, padu Montezuminog carstva za jednu noć… Ni fijesta pokrajine Halisko ne završava se bez igre "Ples čaše i boce". Posetiocima se toči crno vino… Od "Igre noževa" ledi se krv. Strah razvejavaju tekila, pivo, koktel tunu od kaktusa. Za vreme ritualne igre Tarahumara Indijanaca, čija smo sela posetili, služi se piletina pečena u glini, preseca na stolu i služi uz sos od ljutih paprika, čokolade, badema, kikirikija. Tu je i tortilja. Žuretina je, pored ribljeg, omiljeno meso na meksičkoj trpezi, još iz vremena Maja.

Gvadalahara, pozorište "Degolado"

I Gvadalahara, kao i Sijudad Meksiko, ima svoj trg garibaldi, Trg marijača, sa pesmom čas raspevanom i radosnom, čas tužnom, iz duše…

Kada padne veče izlaze marijači sa svojim sombrerima, u kratkim kitnjastim kaputima koji se zakopčavaju srebrnim kopčama i dugmadima na rukavima i pantalonama. Ispod crnog žaketa nosi se bela košulja. Svira se i peva od stola do stola, na uvce, a orkestara je bezbroj. Uz pesmu marijača dočekuju se zore…

Marijači

Početkom maja, na Praznik majke, u Gvadalahari se pred zoru u svakoj ulici može čuti po nekoliko orkestara marijača. Sinovi svojoj majci priređuju ovo dirljivo muzičko zadovoljstvo. Pod prozorom majke najpre se izvodi "Las Manjanitas" iz filma "Jedan dan života", a ostalo po njenoj želji.

Zanimljivo je kako su marijači dobili baš to ime. Sredinom XIX veka u pokrajini Halisko boravili su mladi francuski vojnici i ženili se lepim Meksikankama iz Haliska. Na svadbama su svirali narodni orkestri. Muzika svirana za vreme venčanja (marijaž na francuskom), "pozajmila" je ime orkestrima, ali se u meksičkom duhu to izgovara: marijači.

Muzika marijača, sa desetak glasova u ansamblu, sa zvucima violine, trube, harfe, gitare, marimba, viuele, gitarona, postala je nacionalni simbol raspevanog Meksika. Kao i mantra njihovog životnog puta: "Asi, es la vida", i "Dok je pesme ima i nade".

Marija Savin
Politika MAGAZIN 482 – 24.12.2006.