Lovćenom pokriva glavu, a noge brčka u moru, ponajbolja je geografska odrednica ovog, za istoriju Crne Gore vrlo značajnog mesta, danas prepoznatljivog uglavnom po pršutu i siru
U Njegušima sam, pre nego što sam prvi put stigla do njih, imala prilično maglovitu predstavu. Iako sam znala da je u njima rođen Njegoš i da odatle potiče dinastija Petrovića, verovala sam da je u pitanju zabit, skrajnuta od svih puteva. A i šta bi u tom ljutom kršu, kakav sam mislila da jeste, tražio iko drugi do onaj ko je tu rođen. Pokazalo se da je ta moja predstava sasvim pogrešna. Jeste da su Njeguši možda najkrševitije područje u Crnoj Gori, deo "kamenog mora", ali se rodno mesto velikog pesnika, vladike i vladara nalazi u neverovatno ravnoj, pitomoj i zelenoj dolini koju, najvećim delom, preseca put prav kao strela. A o tome da je zabit, nema govora. Štaviše, čini mi se da je teško naći predeo koji ima idealniji položaj.
Mapa lokacija NjegušaNjeguši kao da su okačeni o nebo ispod kojeg svetluca more. Do Cetinja, prestonice i kraljevskog grada naše dojučerašnje bratske republike, ima jedva dvadesetak kilometara, isto toliko do Kotora. Nekih pola sata vožnje, možda malo više za one koji nisu ovdašnji, pa nisu vešti uzanom kolovozu i serpentinama koje se smenjuju u beskraj. Ali, kada se savladaju, naročito one koje praktično počinju još u samom Kotoru, pa se automobilom ispne do prevoja koji odozdo izgleda kao da ne može da se dodirne rukom, teško je nagledati se lepote. Dole se modri Bokokotorski zaliv i zeleni poluostrvo Luštica, a gore se, u prirodnom amfiteatru okruženom kršem, pruža pitomina. I ne može čovek da se ne zapita odakle to da je ravna kao tepsija.
Njeguši U zagrljaju Mediterana
Objašnjenje nam je ponudio Lazo Božović, jedan od naših sagovornika. Nekada je Njeguško polje ležalo pod Lužinom, vodom koja je verovatno predstavljala ostatak kakvog glečerskog jezera. U to vreme ovde je bilo mnoštvo vodotokova, a najjači je bio Nelgoše, po kojem su Njeguši i dobili ime. I ceo kraj je izgledao potpuno drugačije, bio je mnogo šumovitiji. Što to više nije, krivi su tektonski poremećaji u XV veku koji su poremetili put reka, potoka i potočića i odveli ih na drugu stranu. Tako je, vremenom, jezero oteklo i presušilo, što je, razume se, uticalo i na okolni biljni i životinjski svet. Ovom prvom glave je došla nemilosrdna eksploatacija. Sa Njeguša se decenijama hrast spuštao u Boku, a odatle lađama jedrio u svet, sve dok i poslednje okolno brdašce nije ostalo golo.
Njeguši se pod ovim imenom prvi put pominju 1420. godine, dokad su se zvali Ledinac, verovatno zbog leda u kome se ovde nije oskudevalo. Ono u čemu se ovde ne škrtari jeste vrlo specifična "arija", mešavina planinskog i morskog vazduha, koja ne samo da ovaj kraj čini nesvakidašnjom vazdušnom banjom nego i već čuvenoj njeguškoj pršuti, siru i kaštradini (sušenoj ovčetini) daje jedinstven, neponovljiv ukus. Zahvaljujući upravo vazduhu, ali i plodnom tlu, ovde se još od XVI veka sejao kukuruz, a krompir i pasulj, pored sira i kajmaka koga je danas zalud tražiti, bili su glavni izvozni proizvodi. Izvozilo se najviše u Boku, zapravo u Kotor, na takozvani Crnogorski pazar do koga je vodila uzana i pogibeljna pešačka staza kojom su, bar kad je u pitanju bio odlazak na pijacu, uglavnom tabanale žene.
Prvi pravi put koji je povezao Kotor i Cetinje išao je, naravno, preko Njeguša i probijen je 1884. godine. Njime je mogla i diližansa, što je učinilo da ovo mesto dodatno živne, mada se ne bi moglo reći da njegovi stanovnici ni ranije nisu imali vezu sa svetom. Kakvu, kazuje podatak da su učestvovali u probijanju Sueckog kanala. U tom cilju se 12 Njeguša 1866. godine otisnulo put Aleksandrije. Bilo je i onih koji su, koju deceniju kasnije, učestvovali u izgradnji pruge Bejrut-Damask, na istom poslu su se našli i u Kini, na Dalekom istoku. Tamo su 1904-1905. učestvovali i u Rusko-japanskom ratu.
Objašnjenje nam je ponudio Lazo Božović, jedan od naših sagovornika. Nekada je Njeguško polje ležalo pod Lužinom, vodom koja je verovatno predstavljala ostatak kakvog glečerskog jezera. U to vreme ovde je bilo mnoštvo vodotokova, a najjači je bio Nelgoše, po kojem su Njeguši i dobili ime. I ceo kraj je izgledao potpuno drugačije, bio je mnogo šumovitiji. Što to više nije, krivi su tektonski poremećaji u XV veku koji su poremetili put reka, potoka i potočića i odveli ih na drugu stranu. Tako je, vremenom, jezero oteklo i presušilo, što je, razume se, uticalo i na okolni biljni i životinjski svet. Ovom prvom glave je došla nemilosrdna eksploatacija. Sa Njeguša se decenijama hrast spuštao u Boku, a odatle lađama jedrio u svet, sve dok i poslednje okolno brdašce nije ostalo golo.
Njeguši se pod ovim imenom prvi put pominju 1420. godine, dokad su se zvali Ledinac, verovatno zbog leda u kome se ovde nije oskudevalo. Ono u čemu se ovde ne škrtari jeste vrlo specifična "arija", mešavina planinskog i morskog vazduha, koja ne samo da ovaj kraj čini nesvakidašnjom vazdušnom banjom nego i već čuvenoj njeguškoj pršuti, siru i kaštradini (sušenoj ovčetini) daje jedinstven, neponovljiv ukus. Zahvaljujući upravo vazduhu, ali i plodnom tlu, ovde se još od XVI veka sejao kukuruz, a krompir i pasulj, pored sira i kajmaka koga je danas zalud tražiti, bili su glavni izvozni proizvodi. Izvozilo se najviše u Boku, zapravo u Kotor, na takozvani Crnogorski pazar do koga je vodila uzana i pogibeljna pešačka staza kojom su, bar kad je u pitanju bio odlazak na pijacu, uglavnom tabanale žene.
Prvi pravi put koji je povezao Kotor i Cetinje išao je, naravno, preko Njeguša i probijen je 1884. godine. Njime je mogla i diližansa, što je učinilo da ovo mesto dodatno živne, mada se ne bi moglo reći da njegovi stanovnici ni ranije nisu imali vezu sa svetom. Kakvu, kazuje podatak da su učestvovali u probijanju Sueckog kanala. U tom cilju se 12 Njeguša 1866. godine otisnulo put Aleksandrije. Bilo je i onih koji su, koju deceniju kasnije, učestvovali u izgradnji pruge Bejrut-Damask, na istom poslu su se našli i u Kini, na Dalekom istoku. Tamo su 1904-1905. učestvovali i u Rusko-japanskom ratu.
Put Njeguši-Cetinje Nada na žici
Nabrojati u čemu su sve prednjačili zahtevalo bi mnogo prostora, pa, ipak, ima toga što se jednostavno ne može ostaviti nepomenuto.
Odavde je prvi crnogorski botaničar Krsto Popov Pejović, a sem njega biljni svet sa Lovćena pomno je izučavao i saksonski kralj Fridrih Avgust. I pojava prvog automobila u vezi je sa jednim članom kraljevske kuće. U dotle čudu neviđenom, na Njeguše je 1. juna 1902. godine stigao princ Burbonski, sin Don Karlosa, španskog pretendenta na presto. Nepunih godinu dana kasnije počeo je da saobraća prvi automobil za putnički i poštanski saobraćaj. Da ovdašnjim čudima tada nije bilo kraja, pokazalo se 22. avgusta 1913. godine kada je sletela prva krilatica, kako su Njeguši nazvali avion.
Koju godinu kasnije postavljeni su drveni stubovi za žičaru, prvenstveno namenjenu prevozu robe, kojom se za 17 minuta stizalo od Kotora do Njeguša. Kada je ona prestala da radi, teško je reći, ali ima onih koji tvrde da je funkcionisala do pred sami Drugi svetski rat. Projektovali su je i gradili Austrijanci. Nešto slično je i san današnjih Njeguša, njih oko 300 na broju. Tim pre što bi jedna takva atrakcija – a za nju, izgleda, ima nade, bar ako je suditi po obećanjima nadležnih, ali i po kafanskim prepričavanjima – mogla da im dovede više turista nego što je to sada slučaj. I ko zna, možda bi opet umesto 6-7 kafana, koliko ih sada ima, opet bilo 46 kao nekada. U tako nešto veruje i Marko Radonjić, potomak čuvenih guvernadura, koji su dugo držali pola crnogorskog pečata, simbol svetovne vlasti. Marko je odrastao u velikom gradu, bavio se fudbalom, putovao po belom svetu i pre tri godine došao na porodično imanje da bi u samom centru otvorio nacionalni restoran "Kod Radonjića". Nije mu, kaže, bilo lako da donese takvu odluku, odrekne se gradskog života, porodice koja je u Podgorici, ali veruje da će ovo mesto povratiti stari sjaj i slavu. I nada se da će školsko dvorište opet odjekivati dečjom grajom, kao onda kada je bilo 600, a ne samo 4 đaka.
Nabrojati u čemu su sve prednjačili zahtevalo bi mnogo prostora, pa, ipak, ima toga što se jednostavno ne može ostaviti nepomenuto.
Odavde je prvi crnogorski botaničar Krsto Popov Pejović, a sem njega biljni svet sa Lovćena pomno je izučavao i saksonski kralj Fridrih Avgust. I pojava prvog automobila u vezi je sa jednim članom kraljevske kuće. U dotle čudu neviđenom, na Njeguše je 1. juna 1902. godine stigao princ Burbonski, sin Don Karlosa, španskog pretendenta na presto. Nepunih godinu dana kasnije počeo je da saobraća prvi automobil za putnički i poštanski saobraćaj. Da ovdašnjim čudima tada nije bilo kraja, pokazalo se 22. avgusta 1913. godine kada je sletela prva krilatica, kako su Njeguši nazvali avion.
Koju godinu kasnije postavljeni su drveni stubovi za žičaru, prvenstveno namenjenu prevozu robe, kojom se za 17 minuta stizalo od Kotora do Njeguša. Kada je ona prestala da radi, teško je reći, ali ima onih koji tvrde da je funkcionisala do pred sami Drugi svetski rat. Projektovali su je i gradili Austrijanci. Nešto slično je i san današnjih Njeguša, njih oko 300 na broju. Tim pre što bi jedna takva atrakcija – a za nju, izgleda, ima nade, bar ako je suditi po obećanjima nadležnih, ali i po kafanskim prepričavanjima – mogla da im dovede više turista nego što je to sada slučaj. I ko zna, možda bi opet umesto 6-7 kafana, koliko ih sada ima, opet bilo 46 kao nekada. U tako nešto veruje i Marko Radonjić, potomak čuvenih guvernadura, koji su dugo držali pola crnogorskog pečata, simbol svetovne vlasti. Marko je odrastao u velikom gradu, bavio se fudbalom, putovao po belom svetu i pre tri godine došao na porodično imanje da bi u samom centru otvorio nacionalni restoran "Kod Radonjića". Nije mu, kaže, bilo lako da donese takvu odluku, odrekne se gradskog života, porodice koja je u Podgorici, ali veruje da će ovo mesto povratiti stari sjaj i slavu. I nada se da će školsko dvorište opet odjekivati dečjom grajom, kao onda kada je bilo 600, a ne samo 4 đaka.
Letnjikovac kralja Nikole Što god da rečem, malo je…
Leti, tačnije dok traje turistička sezona, ima posla zahvaljujući ugovorima sa agencijama iz Budve i Dubrovnika. Prijatan ambijent, ljubazan doček, domaći pršut i sir, znanje dva svetska jezika čine boravak u njegovom restoranu više nego pamtljivim. Zato mu se gosti i vraćaju. Zbog njih, ali i drugih, Marko oprema dvadesetak soba, unapred računajući šta bi sve gostima mogao da ponudi. Zna da, ma kako dobra, bila domaća kuhinja i čist krevet nisu dovoljni. Današnji turista bi i da švrlja okolo, pešice ili na biciklu, svejedno.
Više nego živopisno Kad se ovi raziđu i poslednji autobus zamakne za Krstac, prevoj prema moru, onda samo ća teško pada. Preostaje mu samo sedenje u sopstvenoj ili tuđoj kafani, druženje sa meštanima, uglavnom starijim jer su mladi davno otiš- li. A ni ovi nemaju mnogo vremena, treba namiriti stoku, tu i tamo pokupiti seno. Srećom, ponekad mu dođe i neko od prijatelja koji svi odreda smatraju da su Njeguši negde tamo daleko, Bogu iza leđa.
Crkva u kojoj su se venčali Njegoševi roditelji Od Marka odlazimo do crkve, jedne od 18, koja se takođe nalazi u centru i koja je pod zaštitom države. Sa nama je i Rajko Popović, meštanin i kustos Njegoševog muzeja. Čudimo se zapuštenosti ove crkve, a čudi se i on. Misli da je to jedna od malobrojnih znamenitosti koju bi valjalo ponuditi turistima isto kao i, svu u ruševinama, kuću koju je Njegoš podigao ocu i majci. Onda nam, sa setom, pokazuje zapušteno zdanje nekadašnjeg hotela podignutog u neposrednoj blizini Njegoševe rodne kuće i palaca, letnjikovca kralja Nikole.
Njegoševa rodna kuća Odatle odlazimo na drugi kraj sela, kod Milice Ševaljević, Mige, za koju tvrde da jedina u selu pravi medovinu na stari način. Mada sama održava porodično domaćinstvo, ne žali se. Kaže da vredni ljudi mogu dobro da žive. Usput nam odaje i poneku tajnu dobre medovine. Važno je da se dugo kuva, pažljivo skida pena i dodaje studena voda, sve dok ne postane gusta i ne dobije boju čaja. A za medovinu je, tvrdi, najbolji pelinov med.
Već na odlasku, srećemo Dragoljuba Mirkovića koji nam kaže da su Njeguši specifično pleme koje je dalo mnoge umne glave, gostoljubiv svet koji ne zna za krvnu osvetu, gde se ne pamte pljačke. "Što god da rečem o Njegušima, malo sam reka. To vi je moja ultima", pozdravio nas je na ispraćaju.
Već na odlasku, srećemo Dragoljuba Mirkovića koji nam kaže da su Njeguši specifično pleme koje je dalo mnoge umne glave, gostoljubiv svet koji ne zna za krvnu osvetu, gde se ne pamte pljačke. "Što god da rečem o Njegušima, malo sam reka. To vi je moja ultima", pozdravio nas je na ispraćaju.
Olga Vukadinović
Politika MAGAZIN 513 – 29.07.2007.
Politika MAGAZIN 513 – 29.07.2007.
Нема коментара:
Постави коментар