Los Roques je jedan od verovatno najlepših koralnih arhipelaga u Karipskom moru. Nalazi se blizu mnogo poznatijih Arube i Kirasaa, na nekih 150 km severno od venecuelanske obale. Gomila malih ostrva i koralnih sprudova (ukupno oko 300, na površini arhipelaga od preko 2.000 km2) sačinjava ovo jedinstveno područje pod zaštitom države. Beli pesak, tirkizno more i pitoma obala sa niskim tropskim rastinjem – baš onako kako se i zamišljaju neponovljivi Karibi...
Za Los Roques (Los Rokes) pre nedavnog puta u Centralnu/Latinsku Ameriku nisam nikada čuo. Nije ni čudo: saznao sam u Caracasu razgovarajući sa lokalcima da ni veliki broj Venecuelanaca ne zna za njegovo postojanje.
Mapa ostrva Los Rokes
Ili, ako i zna, nije u stanju da sebi priušti odlazak u taj raj na zemlji koji može teško uticati na njihove – prosečno – tanke porodične budžete. Naravno, Internet čini čuda (www.los-roques.com) u približavanju čak i tako udaljenih krajeva. Otuda, moje se znanje naglo povećalo sa posetom pomenutom sajtu – uporedo sa željom da odem i sam se uverim u prelepe opise.
Ustajanje u 4
Inače, putovanje do Los Roquesa je – čak i kada ste jednom u Venecueli – prava mala odiseja. Aranžmani koji se nude preko nekoliko lokalnih agencija obuhvataju let od Caracasa (domaći terminal dosta velike vazdušne luke) do arhipelaga i nazad, kao i boravak od jednog ili više dana – ovo potonje u malim kućama pretvorenim u mini hotele na jedinom naseljenom ostrvu koje se zove Gran Roque. U oskudici vremena, ja sam se odlučio za jednodnevni izlet, što je onda podrazumevalo rano ustajanje i odlazak iz hotela u Caracasu već negde oko 4 ujutru. Razlog: aerodrom glavnog grada Venecuele je relativno udaljen, a uz to put je u nekim delovima uzan i ponekad kompletno zakrčen što dakle znači potpunu neizvesnost kada će se na njega stići. Raspon trajanja transfera je od 30 minuta pa do dva sata. Moj vozač Luiza – šarmantna i tipično za žene iz tog podneblja čak i 4 ujutru standardno doterana – toga je dana u oba pravca vozila po oko sat vremena. Doduše, u 15 godina staroj "Tojoti" za koju se nadala da će u najskorije vreme biti zamenjena nečim novim. I sam sam joj to poželeo – pogotovo kada je u povratku sirena počela da pišti bez prestanka, a motor pokazivao svako odsustvo želje da se pokrene...
Poletanje u 6
Ustajanje u 4
Inače, putovanje do Los Roquesa je – čak i kada ste jednom u Venecueli – prava mala odiseja. Aranžmani koji se nude preko nekoliko lokalnih agencija obuhvataju let od Caracasa (domaći terminal dosta velike vazdušne luke) do arhipelaga i nazad, kao i boravak od jednog ili više dana – ovo potonje u malim kućama pretvorenim u mini hotele na jedinom naseljenom ostrvu koje se zove Gran Roque. U oskudici vremena, ja sam se odlučio za jednodnevni izlet, što je onda podrazumevalo rano ustajanje i odlazak iz hotela u Caracasu već negde oko 4 ujutru. Razlog: aerodrom glavnog grada Venecuele je relativno udaljen, a uz to put je u nekim delovima uzan i ponekad kompletno zakrčen što dakle znači potpunu neizvesnost kada će se na njega stići. Raspon trajanja transfera je od 30 minuta pa do dva sata. Moj vozač Luiza – šarmantna i tipično za žene iz tog podneblja čak i 4 ujutru standardno doterana – toga je dana u oba pravca vozila po oko sat vremena. Doduše, u 15 godina staroj "Tojoti" za koju se nadala da će u najskorije vreme biti zamenjena nečim novim. I sam sam joj to poželeo – pogotovo kada je u povratku sirena počela da pišti bez prestanka, a motor pokazivao svako odsustvo želje da se pokrene...
Poletanje u 6
Pogled iz aviona na deo arhipelaga Los Rokes Iz Caracasa do Los Roquesa se leti malim avionima sa propelerima (Dash 7 tog jutra) i let traje svega nekih 30-tak minuta. Pritom je prijatno, jer su svi opušteni i dobrog raspoloženja u očekivanju susreta sa neponovljivim lepotama prirode. Kako je poletanje već oko 6, to znači da se najvećim delom leti po noći, a sletanje u Gran Roque je u samo svitanje – što je samo po sebi izuzetan doživljaj. Mali praktično sportski aerodrom ima pistu koja je vrlo kratka, očigledno ne previše održavana, a kontrolni toranj je – kontejner podignut na prikolicu kamiona. Ni traga od zamornog check-in-a ili provere prtljaga – još jedno obeležje raja...
Netaknuta priroda arhipelaga Los Rokes Grupu sačekuju lokalni organizatori puta – u mom slučaju sjajni Carlos, okretni pedesetogodišnjak sa očigledno puno iskustva u ovoj vrsti posla, i njegov mlađani pomoćnik Henrik – koji će onda sve učiniti da boravak bude maksimalno prijatan. Grupa je tog puta bila sastavljena uglavnom od mladih ljudi: jednu ekipu – najbrojniju – poslala je kompanija u kojoj su radili kao dodatnu nagradu za uloženi rad, ostali su valjda sami sebe poslali na dan uživanja. Carlos me inače odmah na početku predstavio kao jedinog stranca – što iz mog nepoznavanja španskog i nije bilo teško zaključiti – i to iz Evrope. Onda su me tokom dana svi tretirali sa puno pažnje i dolazili da popričaju, uspostavljali komunikaciju na lošem engleskom i pokušavali da shvate odakle ja to dolazim. Pritom je sport opet bio od ključnog značaja da se Srbija kako-tako locira, pogotovo uz relativno sveže uspomene sa Svetskog fudbalskog prvenstva (ah, Serbia and Montenegro!). U svemu tome, svi su ostavljali prijatan utisak otvorenih i srdačnih ljudi – kao uostalom i velika većina Latinoamerikanaca koje sam prethodno imao prilike da upoznam u Meksiku, Nikaragvi ili Dominikanskoj Republici.
Gran Roke
Gran Roke
Gran Roke – pelikani love ribu u predvečerje Na jedinom naseljenom ostrvu Gran Roque (Gran Roke) nalazi se malo istoimeno mesto, zapravo selo. Stotinak kućica tipične karipske arhitekture, koje se nude i za boravak sa rasponom cena od nekoliko desetina pa i do US$ 150 na dan, sve u najveselijim mogućim bojama, sa nekoliko prodavnica, uz pokoji restoran – i to je sve. Mesto ima ukupno oko 1.500 stanovnika koji se bave turizmom, ali i ribolovom. Posve logično – teško bi bilo i zamisliti da ljudi u takvom raju, recimo, sklapaju automobile ili rade neke kancelarijske poslove...
Prve trenutke po sletanju proveo sam gledajući velike pelikane kako vešto love ribu – leteći nekih 5-10 metara iznad mora i onda se obrušavajući skoro vertikalno kada bi ugledali plen. Sat vremena nakon sletanja krenuli smo u obilazak arhipelaga katamaranom koji je prihvatio celu grupu od nekih 50-tak ljudi.
Poseta okolnim ostrvima
Prve trenutke po sletanju proveo sam gledajući velike pelikane kako vešto love ribu – leteći nekih 5-10 metara iznad mora i onda se obrušavajući skoro vertikalno kada bi ugledali plen. Sat vremena nakon sletanja krenuli smo u obilazak arhipelaga katamaranom koji je prihvatio celu grupu od nekih 50-tak ljudi.
Poseta okolnim ostrvima
Katamarani za obilazak arhipelaga Otplovili smo do prvog ostrva (Nordisqui), tu se ukotvili i odmah počeli sa morskim aktivnostima. Voda Karipskog mora je, naravno, raj za tako nešto: topla, prijatna, potpuno providna što plivanje/ronjenje uz mnogobrojne šarene ribice koje plivaju unaokolo činin neodoljivim – nakon ulaska u nju čovek jednostavno nema želju da izađe ni nakon sat ili dva vremena...
Naravno da je pritom trebalo biti jako oprezan sa suncem koje je nakon 9 h počelo da peče punom snagom: tu su za tu svrhu bile kreme kojima sam se obilato mazao. Doduše nisam imao faktor 50 koji se u ovim predelima toplo preporučuje, ali kombinacija hlada, opreza i nešto slabije kreme ipak su odigrali svoju zaštitnu ulogu. Osim ovog standardnog kupanja nudilo se i ronjenje, uglavnom sa maskom – sve se to moglo iznajmiti za nekih 15-tak evra na dan u improvizovanoj radnji pored aerodroma. Onaj ko je bio za ozbiljnije, pravo ronjenje – sa odelom i punom opremom – mogao je to da organizuje sa drugom grupom.
Naravno da je pritom trebalo biti jako oprezan sa suncem koje je nakon 9 h počelo da peče punom snagom: tu su za tu svrhu bile kreme kojima sam se obilato mazao. Doduše nisam imao faktor 50 koji se u ovim predelima toplo preporučuje, ali kombinacija hlada, opreza i nešto slabije kreme ipak su odigrali svoju zaštitnu ulogu. Osim ovog standardnog kupanja nudilo se i ronjenje, uglavnom sa maskom – sve se to moglo iznajmiti za nekih 15-tak evra na dan u improvizovanoj radnji pored aerodroma. Onaj ko je bio za ozbiljnije, pravo ronjenje – sa odelom i punom opremom – mogao je to da organizuje sa drugom grupom.
Topla, prijatna, potpuno providna voda Tokom tog višesatnog boravka dobili smo i odličan ručak – pečenu ribu sa prilogom i salatom što se sve – uz izbor pića, uključujući čak i karipske koktele – služilo na našem katamaranu. U ponudi je bio i jastog koga je trebalo dodatno platiti nekih dvadesetak dolara. Iz zadovoljnog izgleda nekolicine koja se odlučila za tu varijantu bilo je više nego jasno da je jastog bio dobar – no ni riba definitivno nije zaostajala, potvrđivala su naša zadovoljna lica.
Put se nakon višesatnog odmora i kupanja na tom prvom ostrvu nastavio posetom narednom (Madrizqui) koje je bilo podjednako lepo u kombinaciji belog peska i tirkiznog mora. To novo ostrvo je imalo i nekoliko kuća – bogataša i političara iz Venecuele, kako su mi objasnili. No kuće nisu bile ni velike ni pretenciozne i uklapale su se odlično u ambijent niskog tropskog rastinja na obali. Uz to, bile su i prazne tog dana tako da nisu nimalo narušavale utisak odsustva civilizacije. Zapravo jedino što je taj utisak donekle kvarilo jesu bili povremeni prolasci velikih čamaca sa snažnim motorima – ili čak i manjih jahti – ali i to je bilo dovoljno retko da ne poremeti ukupni sklad i tišinu...
Povratak
Vreme je u takvom uživanju neumitno prolazilo i trebalo je oko četiri popodne krenuti nazad. Katamaran, nekih pola sata za povratak do Gran Roque-a i onda čekanje do poletanja aviona – u "čekaonici", kako se pretenciozno nazivao sasvim otvoren i popločan prostor koji su činila četiri stuba i krov...
Put se nakon višesatnog odmora i kupanja na tom prvom ostrvu nastavio posetom narednom (Madrizqui) koje je bilo podjednako lepo u kombinaciji belog peska i tirkiznog mora. To novo ostrvo je imalo i nekoliko kuća – bogataša i političara iz Venecuele, kako su mi objasnili. No kuće nisu bile ni velike ni pretenciozne i uklapale su se odlično u ambijent niskog tropskog rastinja na obali. Uz to, bile su i prazne tog dana tako da nisu nimalo narušavale utisak odsustva civilizacije. Zapravo jedino što je taj utisak donekle kvarilo jesu bili povremeni prolasci velikih čamaca sa snažnim motorima – ili čak i manjih jahti – ali i to je bilo dovoljno retko da ne poremeti ukupni sklad i tišinu...
Povratak
Vreme je u takvom uživanju neumitno prolazilo i trebalo je oko četiri popodne krenuti nazad. Katamaran, nekih pola sata za povratak do Gran Roque-a i onda čekanje do poletanja aviona – u "čekaonici", kako se pretenciozno nazivao sasvim otvoren i popločan prostor koji su činila četiri stuba i krov...
Lepa Luiza Let nazad je bio podjednako udoban i brz, a noć je već padala kada smo ponovo dodirnuli pistu aerodroma u Caracasu. Lepa Luiza je čekala na dogovorenom mestu da me odveze nazad do hotela, nakon što smo uz malo muke startovali njenog još malo pa "old-timera"... Prelep dan se okončao prijatnom večerom ekipe sa kojom sam inače putovao tim delom sveta i onda posetom jednom salsa klubu u Caracasu u kome se inače nigde ne ide pešice – čak ni po danu... Ali to je već tema neke druge priče.
Deeme3
B92 – 17.03.2007.
B92 – 17.03.2007.
Нема коментара:
Постави коментар