CARSKA BARA

BANATSKA PRAŠUMA

Carska bara – nekada omiljeno lovište princa Rudolfa i nadvojvode Franca Ferdinanda, nesuđenih careva Habzburške monarhije – danas je specijalni Rezervat prirode u kojem važi trajna zabrana lova

Doživljaji Toma Sojera, Haklberi Fina, Indijane Džonsa i drugih junaka književnih i filmskih dela, ljubitelje avanture vode u močvarne predele reke Misisipi, prašume Amazona ili u džungle Afrike. Da nešto slično postoji i kod nas, pa još u srcu Banata, teško je i zamisliti. Ipak, svega desetak kilometara južno od Zrenjanina, u Blizini Ečke, nalazi se specijalni Rezervat prirode "Carska bara", mesto gde se još uvek živi i umire u skladu sa prirodnim zakonima.

Mapa lokacije Carske bare

Carska bara je idealno mesto za vikend. Posebno ukoliko se dolazi sa celom porodicom. Za nekoliko sati provedenih ovde, deca će više saznati o životu u prirodi nego na svim časovima u školi. Rezervat je daleko od asfalta i gradske vreve, ali vas čekaju neki drugi, verujemo prijatniji zvuci. Osim predaha od naporne nedelje, boravak u prirodi biće i prilika da se odmorite od visokih štikli, šminke i uske garderobe. Patike i trenerke su obavezne, a dobro raspoloženje se podrazumeva.

Plovidba kroz životinjsko carstvo

Rezervat se prostire na bezmalo 1.700 hektara površine i, osim Carske, Perleske i bare Tiganjike, obuhvata i staro korito reke Begej. Predstavlja jedno od najbogatijih staništa retkih vrsta barskih ptica, raznovrsne flore, krupne i sitne divljači. Obilje vode pogoduje i razvoju Neptunovog carstva, pa se ovde mogu sresti i skoro sve riblje vrste – od deverike i karaša do soma i šarana. Ipak, bogatstvo faune neće obradovati one koji zadovoljstvo traže u hvatanju i ubijanju životinja. Stalna zabrana lova, ribolova, paljenje vatre i zabrana boravka ljudi od 22 do 5 časova ujutru, samo su deo propisa kojim se omogućava da priroda diše "punim plućima". Ljudi se ovde mogu ponašati isključivo kao pristojni gosti.

Ovde caruje priroda

Sa druge strane, pravi ljubitelji prirode zaista imaju šta da vide i dožive. Celo područje je isprepleteno tajanstvenim šumskim stazama kojima se može šetati, trčati, pa čak i voziti bicikl. Za bezbednost su zaduženi rendžeri, čija je uloga da štite prirodu od ljudi, ali i ljude od sebe samih. Po brojnim kanalima se može ploviti kajakom, kanuom ili čamcem na vesla, a posebna atrakcija je brod sa oko 50 mesta, koji kao da je prenet iz nekog Tvenovog romana. Nažalost, iako po redu vožnje Banatskom amazonijom krstari svakog dana, nivo vode starog Begeja i okolnih kanala je poslednjih dana toliko nizak da plovidba zasad nije moguća.

Brod je usidren u neposrednoj blizini malog restorana, napravljenog od kamena, drveta i trske. Ovo je jedino mesto u rezervatu na kojem se loži vatra, a koristi se za roštilj, kotlić i pečenje ispod sača. Ukoliko vas lik nekog od konobara neodoljivo podseti na Robinson Krusoa, nemojte se iznenaditi. Divljina i ovde čini čuda.

Posetioci moraju da se pridržavaju strogih pravila

Osim izgrađenih vidikovaca za posmatranje ptica, turistima se pruža i mogućnost foto-safarija, sve popularnije zamene za lov. Ukoliko je društvo veće, možete se baviti i kolektivnim sportovima. Obzirom na to da asfalta nema nigde, odbojka na pesku se nameće kao prirodan izbor.

Istorijske pikanterije

Za ljubitelje prošlosti, okolina Ečke i same Bare nudi i pregršt istorijskih "pikanterija". Iako predstavlja carstvo životinjskog i biljnog sveta, svoje ime rezervat duguje prvim gostima. Tokom XIX veka, ovo područje je bilo omiljeno mesto za lov i terevenke celokupnog plemstva Habzburške monarhije. Sve do smrti, 1889. godine, Ečku i okolinu redovno je posećivao princ Rudolf, sin cara Franje Josifa i nesuđeni naslednik prestola. Novi prestolonaslednik, vojvoda Franc Ferdinand je od prethodnika, osim titule, nasledio i navike. Voleo je da lovi jelene, vukove i divlje svinje, ali je ovde ulovio sopstvenu ženu. U katoličkoj crkvi u Ečkoj, zadužbini porodice Lukač, venčao se sa izabranicom svoga srca – Sofijom. Jedan od razloga što je brak zaključen baš ovde je, verovatno, činjenica da sama veza nije ispunjavala tadašnje moralne kodekse. Nova snajka je, naime, postala plemkinja tek nakon venčanja.

Carstvo flore i faune

Stare ečanske hronike zabeležile su posete i drugih viđenijih gostiju. Prilikom svečanog otvaranja dvorca, krajem avgusta 1820. godine, među uglednicima se našao i grof Esterhazi. Sama poseta, pa čak i ceo događaj verovatno bi već bili zaboravljeni da se u pratnji grofa tada nije našao i jedan devetogodišnji dečak. Ostalo je zabeleženo da je maestro za klavirom oduševio sve prisutne. Nije ni čudo, obzirom na to da se mladi pijanista zvao Franc List.

Lovački dvorac u Ečkoj, poznatiji kao Kaštel, donedavno je radio kao hotel u kojem se moglo prespavati. Nažalost, raskoš nekadašnje aristokratije se odavno izgubila u vremenu. Umesto nje, kao uspomena na davno prošlo vreme, ostala je patina starine, škripavi podovi i prozori koji ne dihtuju. Nalazi se usred prostranog parka, sa brojnim alejama cveća i lepim, ali već pomalo naherenim spomenicima. Dvorac je pre nekoliko godina privatizovan, renoviranje zgrade je u toku, ali je veoma teško reći kada će ovaj istorijski vredan objekat ponovo biti otvoren za goste.

Vlada Arsić
Press magazin 45 – 02.09.2007.