SOMBOR

U TEM SOMBORU

U gradu parkova, cvetnih aleja i bujnog zelenila i danas se sporije živi, dobro vino pije i komšija poštuje. Lišeni stresa i uobičajene gradske vreve, mnogi Somborci dočekaju duboku starost. Taman da ispričaju kako se nekada živelo i snevalo u plodnoj bačkoj ravnici

Kažu da je jedan grad onoliko voljen koli­ko je pesama o njemu ispevano. Sudeći po tome, Sombor je jedan od najlepših gradova u zemlji. O njemu se nije samo pevalo, već i pričalo. Naširoko i nadaleko. Toliko da je i onima koji u njemu nisu bili, vremenom pos­tao blizak i po nečemu poznat. A sami Sombor­ci, ponositi i dostojanstveni Bačvani, rado će reći da je njihova varoš grad parkova, cvetnih ale­ja i bujnog zelenila. Reći će vam da imaju zdra­vu klimu, dobru vodu i još bolje vino. Okolina je izdašna, pa se zelenišem, povrćem, sirom, mesom i ribom snabdevaju sa svojih pijaca. A kako je živeti u mirnoj varoši, lišenoj stresa i gra­dske vreve, dovoljno govori podatak da mnogi žitelji oba pola ovde često dočekaju i stoti rođe­ndan.

Mapa lokacije Sombora

Lepe kuće

I doista, kada prvi put dođete, najpre će vas osvežiti hladovina stoletnih stabala i lepota kućnih fasada. Tome se pridaje posebna važnost jer se fasadom i danas pokazuje pravo lice domaćina, njegov ukus i finansijsko stanje. Lepe kuće, pa lepa i varoš. U centru je staro jezgro sa muzejima, galerijom, čitaonicom, gradskom kućom i crkvom, tu su i letnje bašte restorana, šetalište i brojni kuturno-istorijski spomenici. Stari deo gra­da je omeđen vencom ulica, a svaka je ponela ime jednog srpskog vojskovođe iz Prvog sve­tskog rata. Kroz samo jezgro, kako i dolikuje, proteže se i Ulica kralja Petra, vrhovnog komandanta i oslobodioca. Samo dok obiđete ovaj deo grada, zavirite u svaki ćošak i neosetno zađete u vreme ne­kadašnje, dan je odmakao. A zapravo, skoro da ništa još ni­ste videli.

Gradska kuća

Kroz Sombor, njegove ulice i prohujale vekove, proveo nas je Milan Vojnović, hroničar i jedan od najboljih poznavaoca prošlosti grada na severozapadu Bačke. O poreklu naziva samog mesta Vojnović kaže da ima više verzija, ali najverovatnije potiče od imena ugarske vlaste­linske porodice Cobor, koja je ovde podigla prvu naseobinu. Krajem XIV veka, tačnije 1391. godine, u pisanim dokumentima pominje se pominje kao Coborsentmihalj, odnosno Cobor sveti Mihailo, a potomci iste porodice, 1478. godine, grade i jako utvrđenje kako bi se branili od najezde Turaka.

Ipak, nedugo posle velike pobede Turske na Mohačkom polju, 29. avgusta 1526. godine, ceo kraj potpada pod vlast Otomanske imperije. Sombo­rska tvrđava je osvojena 1541. godine, slovensko stanovni­štvo se iseljava na obližnje sa­laše gde se bavi stočarstvom, a Mađari beže na sever. Sombor postaje sedište nahije sa tipičnim obeležjima turskog naselja, sa džamijama, hamamima i turskim školama. Osmanlije ovim područjem vladaju skoro vek i po, sve do 1687. godine i velike bitke kod Sen­te, kada su strahovito potučeni od austrougar­skih regimenti na čelu sa princom Eugenom Sa­vojskim. U samoj bici je učestvovalo i pola hi­ljada Somboraca, a od tada Srbi i Bunjevci ima­ju svoje vojne kapetane, a sam grad dobija sta­tus vojnog šanca.

Crkva Svetog Đorđa

Osetniji privredni razvoj grada počinje već početkom XVIII veka, a od 1717. godine pominje se i kao vojnička varoš. Najznačajniji događaj u istoriji grada je, svakako, 1749. godina kada So­mbor za sumu od 150.000 forinti od carice Marije Terezije dobija status slobodnog i kraljevskog grada. Povelja je pisana latinskim pismom, crnim mastilom i zlatom, a njen sastavni deo je bio i pečat-grb u crvenom vosku, koji se i danas u srebmom kovčegu čuva u Istorijskom arhivu Sombora.

Baračka iz čamca

U knjigama ovdašnjih franjevaca zapisano je da je tog dana u gradu bila velika svetkovina: so­kacima je vođen okićen vo koji je, onako sveča­rski, završio na ražnju. Zajedno sa pićem, meso je besplatno deljeno žiteljima na uličnoj go­zbi, a somborski uglednici i visoki gosti razlupali su sve čaše i bokale iz kojih su pili. Iste noći je poslato dvoje kola u Baju po nove čaše kako bi veselje moglo da se nastavi.

Fijaker stari zalutao u prošlost

Parada fijakera

Od tog doba puno vode proteklo je Duna­vom, menjale su se države i carstva, ali je So­mbor ostao svoj. Grad u kome se i danas sporije živi, komšija poštuje, dobar odnos neguje i grad u kome svaki dan života posebno vred­nuje.

Ono po čemu se Sombor donedavno pono­sio bio je veliki broj fijakera na gradskim ulica­ma. Ponosio bi se i danas, verovatno, samo da ih ima. Nažalost, ova vrsta prevoza je, po sve­mu sudeći, konačno otišla u istoriju. A samo pre tri decenije gradom je "saobraćalo" više od pedeset fijakera. Prevozili su trgovce, zanatlije, službenike, gospodu, piljarice, vesela društva, a bi­li su spremni da priteknu u pomoć i kada je tre­balo hitno stići do lekara. Dežurali su po ceo dan i nije se moglo dogoditi da dolazak voza ne bude dočekan fijakerom ili da na placu nema dežumog fijakeriste. Danas su retkost i koriste se samo u posebnim prilikama kada se želi oži­veti duh starih vremena.

Srpska čitaonica

Jedno od zdanja koje je vredno posetiti u sta­rom jezgru Sombora je i Srpska čitaonica, osno­vana davne 1842. godine. Zgrada Čitaonice je završena krajem 1882. godine i do današnjih dana nije menjala namenu. Svojevremeno je u prizemlju zgrade radila kafana, koja je okuplja­la znamenite kulturne i javne radnike, i čije je radno vreme bilo od četiri sata ujutro do četiri sata posle ponoći. Međutim, nije radila non­stop, jer tada to i nije bilo moguće. Zapravo, par minuta pre četiri sata bi bio objavljen fajront, gosti bi polako izašli na vrata u jednoj ulici, a za­tim bi, kao prvi gosti, u kafanu ponovo ulazili kroz vrata iz druge ulice.

Vlada Arsić
Press magazin 82 – 01.06.2008.