Drevni narod koji je pre dva i po milenijuma živeo između Tirenskog mora i reka Tibar i Arno, ostavio nam je u nasleđe pismo i togu, ali i neobične, oslikane grobnice u Ceri i Tarkviniji
Bili su odeveni u udobne, nabrane tunike, preko kojih bi prebacili živopisne široke ogrtače – bogato izvezene toge. Obuću su činile visoke sandale, kratke kožne čizme ili šiljate cipele sa nagore izvijenim vrhom, poput šumadijskih opanaka.
Muškarci, glatko izbrijani, nosili su visoke vunene kape prepoznatljivog konusnog oblika, kakve se i danas mogu videti kod toskanskih seljaka. Žene su pravile najrazličitije figure, ali je njihova "specijalnost" bila pletenica puštena niz leđa. Plemkinje su posebno bile ponosne na zlatan nakit neprevaziđene izrade i finoće, kao i na izrezbarena bakarna ogledala kakva u to vreme nije umeo da napravi nijedan drugi narod u Evropi.
Bili su odeveni u udobne, nabrane tunike, preko kojih bi prebacili živopisne široke ogrtače – bogato izvezene toge. Obuću su činile visoke sandale, kratke kožne čizme ili šiljate cipele sa nagore izvijenim vrhom, poput šumadijskih opanaka.
Muškarci, glatko izbrijani, nosili su visoke vunene kape prepoznatljivog konusnog oblika, kakve se i danas mogu videti kod toskanskih seljaka. Žene su pravile najrazličitije figure, ali je njihova "specijalnost" bila pletenica puštena niz leđa. Plemkinje su posebno bile ponosne na zlatan nakit neprevaziđene izrade i finoće, kao i na izrezbarena bakarna ogledala kakva u to vreme nije umeo da napravi nijedan drugi narod u Evropi.
Mapa lokacije LacijaOvako su su pre 2.500 godina izgledali drevni žitelji Etrurije, koja se prostirala na području današnje središnje Italije, odnosno Toskane i delova Lacija i Umbrije, i to od Tirenskog mora na zapadu (Tireni je grčko ime za Etrurce, a naziv koji smo i mi prihvatili potiče iz latinskog jezika), do reke Tibra na istoku i jugu i reke Arnoa na severu.
Oni su sami sebe zvali narodom Rasena i bili su začetnici prve velike praistorijske civilizacije na Apeninskom poluostrvu, takozvane vilanovljanske kulture iz gvozdenog doba (IX i VIII vek p.n.e.).
Rimljanima su ostavili u nasleđe pismo i brojeve, uticaje u arhitekturi, umetnosti, religiji i svakodnevnom životu.
Oni su sami sebe zvali narodom Rasena i bili su začetnici prve velike praistorijske civilizacije na Apeninskom poluostrvu, takozvane vilanovljanske kulture iz gvozdenog doba (IX i VIII vek p.n.e.).
Rimljanima su ostavili u nasleđe pismo i brojeve, uticaje u arhitekturi, umetnosti, religiji i svakodnevnom životu.
Ulice na kojima nikad nema gužvePoseta "gradu mrtvih"
Detalje o njihovom izgledu, običajima, verovanjima, društvenom uređenju i odnosu prema prirodnom okruženju i danas možemo dobrim delom saznati na osnovu fresaka i natpisa iz oslikanih grobnica u Tarkviniji (Tarquinia, Tarksuni) i Červeteri (Cerveteri, Cera, Kisri), najstarijih i najznačajnijih etrurskih naseobina, čiji se ostaci nalaze nedaleko od Rima.
Detalje o njihovom izgledu, običajima, verovanjima, društvenom uređenju i odnosu prema prirodnom okruženju i danas možemo dobrim delom saznati na osnovu fresaka i natpisa iz oslikanih grobnica u Tarkviniji (Tarquinia, Tarksuni) i Červeteri (Cerveteri, Cera, Kisri), najstarijih i najznačajnijih etrurskih naseobina, čiji se ostaci nalaze nedaleko od Rima.
TarkvinijaCera (Cerveteri) je u VI veku p.n.e. bila jedan od najmnogoljudnijih i kulturno najbogatijih mediteranskih gradova. I danas se na ceranskoj obali Tirenskog mora mogu videti ostaci popločanog pristaništa, odakle su pre dva i po milenijuma isplovljavali snažni brodovi moćne (i zbog njihovih gusarskih napada ozloglašene) etrurske flote. Turisti, međutim, ovamo dolaze pre svega zbog čuvenih nekropola.
U rasenskom "gradu mrtvih", na površini od oko 2 kvadratna kilometra se protežu ulice, baš kao u pravom naselju, duž kojih su izgrađene, bolje rečeno, izdubljene u stenama od lako obradivog vulkanskog kamena tufa, prostrane okrugle "večne kuće" sa pravim vratima, prozorima, hodnicima i sobama opremljenim kamenim nameštajem – ležajevima, stolovima, policama… Sve da "dragom pokojniku" bude što udobnije u poslednjem počivalištu. U nekima, kao što je Reljefna grobnica, na zidovima su uklesani likovi kućnih ljubimaca, raznih oruđa, ali i mitoloških bića.
U rasenskom "gradu mrtvih", na površini od oko 2 kvadratna kilometra se protežu ulice, baš kao u pravom naselju, duž kojih su izgrađene, bolje rečeno, izdubljene u stenama od lako obradivog vulkanskog kamena tufa, prostrane okrugle "večne kuće" sa pravim vratima, prozorima, hodnicima i sobama opremljenim kamenim nameštajem – ležajevima, stolovima, policama… Sve da "dragom pokojniku" bude što udobnije u poslednjem počivalištu. U nekima, kao što je Reljefna grobnica, na zidovima su uklesani likovi kućnih ljubimaca, raznih oruđa, ali i mitoloških bića.
Prostrane okrugle "večne kuće" u CeriUlazak u ove neobične građevine sa travnatim "krovom" zato više podseća na posetu živima, nego na odavanje počasti mrtvima, tim pre što su gotovo svuda postavljene električne sijalice, a ispred svake nekropole je tabla se njenim imenom.
Najvrednije predmete pronađene u ceranskim grobnicama, koje datiraju od VII do I veka p.n.e., arheolozi su odavno odneli u muzeje (najviše ih je u Vatikanskom) ali se ponešto može videti i u muzeju u centru Cere.
Večera u muzeju
Dalje u unutrašnjosti, prema Viterbou, put vodi do Tarkvinije (Tarquinia), koja je, uz Ceru, bila jedna od članica takozvanog Saveza dvanaest gradova Etrurije (među njima su, na primer, bi li i današnji Areco, Peruđa, Fijezole, Voltera… i Orvijeto, gde se, navodno, nekada nalazio antički Volsinij, glavno etrursko svetilište) i smatrana važnim centrom, sa strateškim položajem na grebenu sa kojeg se pružao pogled na prostranu obalsku ravnicu.
More se odavno povuklo daleko ka jugu, pa se iz sadašnjeg grada vide samo nepregledna polja. Doduše obnovljeno je sećanje na Etrurce, pa se već godinama svakoga leta u njihovu čast priređuje svečanost, koja počinje uličnom povorkom u kostimima srednjevekovnih vitezova, plemkinja, dvorskih velikodostojnika, konjanika, svirača i paževa, a završava se celonoćnom posetom Arheološkom muzeju.
U prizemlju palate u kojoj se nalazi muzej za učesnike proslave je ove godine poslužena večera, dok je ostalim posetiocima na raspolaganju bio izložbeni prostor na nekoliko spratova.
Tu je smeštena jedna od najpotpunijih zbirki etrurskih statua, sarkofaga, predmeta svakodnevne upotrebe i nakita iz svih perioda ove zgasle civilizacije, od najstarijeg "vilanovskog", preko "istočnjačkog" (VII vek p.n.e.), "arhaičnog" (VI vek p.n.e.), "klasičnog" (V i IV vek p.n.e.) i "helenističkog" (III i II vek p.n.e.), pa do I veka p.n.e. kad ju je Rimsko carstvo konačno "progutalo".
Najvrednije predmete pronađene u ceranskim grobnicama, koje datiraju od VII do I veka p.n.e., arheolozi su odavno odneli u muzeje (najviše ih je u Vatikanskom) ali se ponešto može videti i u muzeju u centru Cere.
Večera u muzeju
Dalje u unutrašnjosti, prema Viterbou, put vodi do Tarkvinije (Tarquinia), koja je, uz Ceru, bila jedna od članica takozvanog Saveza dvanaest gradova Etrurije (među njima su, na primer, bi li i današnji Areco, Peruđa, Fijezole, Voltera… i Orvijeto, gde se, navodno, nekada nalazio antički Volsinij, glavno etrursko svetilište) i smatrana važnim centrom, sa strateškim položajem na grebenu sa kojeg se pružao pogled na prostranu obalsku ravnicu.
More se odavno povuklo daleko ka jugu, pa se iz sadašnjeg grada vide samo nepregledna polja. Doduše obnovljeno je sećanje na Etrurce, pa se već godinama svakoga leta u njihovu čast priređuje svečanost, koja počinje uličnom povorkom u kostimima srednjevekovnih vitezova, plemkinja, dvorskih velikodostojnika, konjanika, svirača i paževa, a završava se celonoćnom posetom Arheološkom muzeju.
U prizemlju palate u kojoj se nalazi muzej za učesnike proslave je ove godine poslužena večera, dok je ostalim posetiocima na raspolaganju bio izložbeni prostor na nekoliko spratova.
Tu je smeštena jedna od najpotpunijih zbirki etrurskih statua, sarkofaga, predmeta svakodnevne upotrebe i nakita iz svih perioda ove zgasle civilizacije, od najstarijeg "vilanovskog", preko "istočnjačkog" (VII vek p.n.e.), "arhaičnog" (VI vek p.n.e.), "klasičnog" (V i IV vek p.n.e.) i "helenističkog" (III i II vek p.n.e.), pa do I veka p.n.e. kad ju je Rimsko carstvo konačno "progutalo".
Etrurski simboli za brojeveNakon toga je nestao i etrurski jezik. Kako nijedan drugi poznati jezik njemu nije blizak, današnji naučnici imaju muke da razumeju značenja reči i gramatiku, mada se tekstovi na njemu ispisani – a do danas ih je otkriveno više od 10.000 – mogu lako pročitati, s obzirom da etrursko pismo potiče od grčkog (a preko njega od feničanskog).
Prvi veći podstrek proučavanju etrurskog jezika bio je pronalazak "Zagrebačkog omotača na mumiji", u XIX veku sa oko 1.300 reči na trakama od lanenog platna. Drugo važno otkriće su bile zlatne ploče iz okoline Cere, na kojima je isti tekst bio napisan na etrurskom i (već dešifrovanom) feničanskom jeziku, što je omogućio veliki prodor u "misteriju"
Vratimo se, međutim, u Arheološki muzej u Tarkviniji. Njegov najpoznatiji eksponat, ujedno i jedan od simbola etrurske civilizacije u savremenom svetu, jeste par krilatih konja od terakote iz IV veka p.n.e. Nekada davno bili su neupadljiv deo friza na jednom hramu, sad ponosno zamahuju kopitama prema oduševljenim posmatračima.
Prvi veći podstrek proučavanju etrurskog jezika bio je pronalazak "Zagrebačkog omotača na mumiji", u XIX veku sa oko 1.300 reči na trakama od lanenog platna. Drugo važno otkriće su bile zlatne ploče iz okoline Cere, na kojima je isti tekst bio napisan na etrurskom i (već dešifrovanom) feničanskom jeziku, što je omogućio veliki prodor u "misteriju"
Vratimo se, međutim, u Arheološki muzej u Tarkviniji. Njegov najpoznatiji eksponat, ujedno i jedan od simbola etrurske civilizacije u savremenom svetu, jeste par krilatih konja od terakote iz IV veka p.n.e. Nekada davno bili su neupadljiv deo friza na jednom hramu, sad ponosno zamahuju kopitama prema oduševljenim posmatračima.
Čuveni etrurski krilati konji u Arheološkom muzerjuBanket za pokojnika
Na brdu jugoistočno od Tarkvinije nalazi se još jedna čuvena nekropola, sa oko 6.000 dubokih grobnica iskopanih u tufu, oslikanih najraznovrsnijim prizorima iz svakodnevice naroda koji već odavno ne postoji, a ipak na tim slikama nastavlja da slavi život kroz ples, sportska nadmetanja, lov, igru sa kućnim ljubimcima, rad u polju ili voćnjaku…
Na brdu jugoistočno od Tarkvinije nalazi se još jedna čuvena nekropola, sa oko 6.000 dubokih grobnica iskopanih u tufu, oslikanih najraznovrsnijim prizorima iz svakodnevice naroda koji već odavno ne postoji, a ipak na tim slikama nastavlja da slavi život kroz ples, sportska nadmetanja, lov, igru sa kućnim ljubimcima, rad u polju ili voćnjaku…
Ulazi u grobniceEtrurci su, vidi se iz tih scena, vodili bogat društveni i kulturni život, poštovali su i podsticali umetnost, ali su takođe uživali i u obilnim gozbama (doduše, ne u raskalašnim orgijama kao Rimljani) koje su priređivali raznim povodima, a obavezno prilikom sahrana.
Na banketima su jeli, pili, svirali, pevali, igrali i vodili (učene) razgovore, i to ravnopravno i žene i muškarci. Na izbledelim freskama ih možete raspoznati pre svega po boji: žene su svetlopute, muškarci tamni (što nas je odvelo do pogrešnog zaključka da su među gostima bili i Afrikanci).
Među instrumentima koje su koristili su flauta, lira, rog, zvona, kastanjete… Upečatljivi prizori tipičnog etrurskog banketa prikazani su u Leopardovoj grobnici, a pogrebnog plesa u Grobnici lavica (nazivi su dati prema liku životinja na freskama).
Kako se može zaključiti sa fresaka iz tarkvinijskih nekropola, ispraćaj pokojnika je za Etrurce bila (još jedna) prilika da, pored banketa, organizuju i omiljene "sportske igre", recimo, takmičenje u ubacivanju diskova u posudu sa vinom (Opsenareva grobnica), u penjanju duž jarbola (Augursova grobnica), u trci dvokolica (Bigasova grobnica)…
Na banketima su jeli, pili, svirali, pevali, igrali i vodili (učene) razgovore, i to ravnopravno i žene i muškarci. Na izbledelim freskama ih možete raspoznati pre svega po boji: žene su svetlopute, muškarci tamni (što nas je odvelo do pogrešnog zaključka da su među gostima bili i Afrikanci).
Među instrumentima koje su koristili su flauta, lira, rog, zvona, kastanjete… Upečatljivi prizori tipičnog etrurskog banketa prikazani su u Leopardovoj grobnici, a pogrebnog plesa u Grobnici lavica (nazivi su dati prema liku životinja na freskama).
Kako se može zaključiti sa fresaka iz tarkvinijskih nekropola, ispraćaj pokojnika je za Etrurce bila (još jedna) prilika da, pored banketa, organizuju i omiljene "sportske igre", recimo, takmičenje u ubacivanju diskova u posudu sa vinom (Opsenareva grobnica), u penjanju duž jarbola (Augursova grobnica), u trci dvokolica (Bigasova grobnica)…
Razuzdani plesni par iz Triklinijeve grobniceNajlepše freske – kao što je ona iz Triklinijeve grobnice, koja prikazuje razuzdani plesni par – brižljivo su prenete u Arheološki muzej Tarkvinije i druge muzeje, kako bi se sačuvale od propadanja u vlažnoj, memljivoj tami nekropola. Iz istog razloga, za posetioce je otvoreno svega petnaestak od ukupno nekoliko hiljada ovih podzemnih odaja.
Briga o zagrobnom životu Etruraca bila je povezana sa njihovim verovanjem da je ljudski život tek delić sveta u kojem je čovek neraskidivo povezan sa biljkama, životinjama i prirodom koja ga okružuje. Za porukama od bogova ovaj antički narod je tragao u grmljavini, letu ptica, ali i proricanju na osnovu životinjske jetre koja je smatrana za "kosmos u malom".
Uvereni da će najbolje razumeti i slediti volju svojih mnogobrojnih božanstava proučavajući "nebeske znake" ili upirući pogled u rasporenu životinju, Etrurci su tako propustili da prepoznaju mnogo jasniju najavu nadolazeće katastrofe – Kelta, Rimljana i drugih osvajača koji će ih izbrisati sa mape novog sveta.
Briga o zagrobnom životu Etruraca bila je povezana sa njihovim verovanjem da je ljudski život tek delić sveta u kojem je čovek neraskidivo povezan sa biljkama, životinjama i prirodom koja ga okružuje. Za porukama od bogova ovaj antički narod je tragao u grmljavini, letu ptica, ali i proricanju na osnovu životinjske jetre koja je smatrana za "kosmos u malom".
Uvereni da će najbolje razumeti i slediti volju svojih mnogobrojnih božanstava proučavajući "nebeske znake" ili upirući pogled u rasporenu životinju, Etrurci su tako propustili da prepoznaju mnogo jasniju najavu nadolazeće katastrofe – Kelta, Rimljana i drugih osvajača koji će ih izbrisati sa mape novog sveta.
Aleksandra Mijalković
Politika MAGAZIN 582 – 23.11.2008.
Politika MAGAZIN 582 – 23.11.2008.
Нема коментара:
Постави коментар