LOP BURI

PRESTONICA MAJMUNA

Kada su ljudi počeli da se vraćaju u vekovima napušten tajlandski grad Lop Buri, majmuni koji su ga u međuvremenu osvojili, nisu pokazali ni najmanji znak da nameravaju da ga napuste. Međusobno natezanje ljudi i životinja, završilo se tako što su ostali da žive zajedno

Ušavši u Lop Buri, gradić koji se odvajkada nalazio na ulazu u tajlandsku džunglu, 150 kilometara severoistočno od Bangkoka, zanemeo sam od čuda! Hiljade majmuna svađalo se sa ljudima, gađalo ih, skakalo po njima i oko njih, nedvosmisleno pokazujući da su svoji na svojem. Kako je i kada započela ta svađa, kazuje istorija.

Mapa lokacije Lop Burija

Lop Buri je bio veliki grad još u VI veku. Mada je od tada prošlo mnogo vremena, velelepni hramovi iz tog perioda još su dobro očuvani. U Lop Buriju je i kraljevska palata sagrađena 1666. godine u okviru koje su se nalazili i apartmani za strane diplomate i goste. Najpoznatiji među njima je bio Grk Konstantin Phaulkon, koji je postao kraljev ministar. Danas ovaj grad u čijoj su okolini nađeni tragovi života iz petog milenijuma pre nove ere, broji oko 45.000 stanovnika. Stari deo mu je konzerviran gotovo u celosti.

Kada su ljudi počeli da ga dižu, tu su živeli majmuni. Dugo su ove dve vrste sisara živeli u neprijateljstvu, a svi pokušaji da se majmuni oteraju – bili uzaludni. Danas, ipak, žive zajedno u miru i – toleranciji zahvaljujući, pored ostalog, i tome što su podelili teritoriju: životinje su dobile sve parkove i ruševine, ljudi sve ostalo. Međutim, to ne znači da ih među ljudima nema, već da ih ima u mnogo manjem broju. Šokiralo me je ponašanje majmuna koji se bez ikakvog straha, potpuno slobodno, svuda kreću: po trotoarima, automobilima, krovovima zgrada…

Jedan starosedelac Lop Burija sa ogledalom

Ljudi se prema njima ponašaju kao prema komšijama: a ako iznerviraju otimanjem ručka, gađaju ih kamenjem i specijalnim oružjem, praćkama bez kojih se ne izlazi na ulicu. Razume se da blizina ljudi nije ostala bez uticaja na život majmuna – nije bilo druge nego da i oni pokušaju da se prilagode. Tako, primera radi, kad je na semaforu crveno svetlo, ne prelaze ulicu, već strpljivo čekaju zeleno za pešake. Čak i ako koji pešak krene na crveno, majmunu se to neće dogoditi!

Kratkotrajno prijateljstvo

Bilo da žive u malom gradu ili u metropoli, majmune poslovi ljudi ne zanimaju, niti im dozvoljavaju da ih uznemiravaju. Na "svojoj" teritoriji, u parkovima i oko ruševina i oni su neprikosnoveni gospodari. Zato na samom ulazu u najveći park stoji obaveštenje za turiste: "Pazite da vam majmuni ne ukradu tašnu". Navikli da im posetioci stalno donose hranu i slatkiše, prilično se uzbune ako se to ne dogodi, pa će, kad ogladne, oteti prvu torbu koju ugledaju! Video sam kako nekoj nepoznatoj ženi majmun krade tašnicu, a zatim se hitro penje na drvo. Spretno ju je otvorio i počeo da izbacuje stvari. Shvativši da nema hrane, poprilično se naljutio, vratio se do žene, bacio joj tašnu na glavu, zatim joj skočio na ramena i počeo da je udara i krešti – kako se samo usudila da dođe u njegov deo grada bez banana!

Majmuni u svom ambijentu

Svako ko je ovde bio, reći će vam da majmuni mogu da budu agresivni i da nije preporučljivo mnogo ih uznemiravati. Zato sam i poželeo da se sa njima bolje upoznam. Stekao sam neverovatna prijateljstva, ali su ona potrajala – taman toliko vremena koliko im je trebalo da pojedu banane koje sam im poneo.

Najluđu zabavu doživeo sam u ruševinama jednog hrama iz VII veka. Nekoliko desetina majmuna je počelo da me spopada, a tri su mi se popela na glavu. Grizli su me, ljubili, njušili, vukli za ruku i šetali unaokolo kao da sam im kućni ljubimac. Bili su prijateljski raspoloženi sve dok nisam rešio da pokušam da oslobodim glavu.

Majmuni vole da se popnu na ljude

To nije bilo nimalo jednostavno, bar pola sata sam išao okolo sa jednim upornim mužjakom na temenu, kome je očigledno prijao pogled sa visine. Čupao mi je kosu i "pevao" serenadu iz dubine svog majmunskog srca. Ko zna dokle bi to trajalo, da mi u pomoć nije priteklo dvoje Evropljana koji su mi dali bambusov štap – najbolje oružje protiv ove napasti. Kasnije, kada sam hteo da izađem iz parka, isti majmun je sedeo na stubu kapije i uporno me posmatrao. Zaustavio sam se i malo i ja buljio u njega. Čudniji osećaj nikada nisam imao: gledati se netremice u oči sa majmunom, doživljaj je koji se da lako opisati.

Pijanka do zore

Gozba za četvoronožne stanovnike Lop Burija

Svakog novembra meštani iznose ogromne stolove i priređuju bogatu gozbu za majmune. Kako to izgleda nije teško zamisliti ako se zna da im uz hranu, ostavljaju i piće (alkoholno i bezalkoholno). Nema grotesknije scene nego posmatrati ih podnapite.

Briga o mladima

Ono što me je oduševilo, jeste briga odraslih majmuna prema mladima. Ona počinje još pre njihovog rođenja – nije ni najmanje preporučljivo prilaziti blizu ženke sa stomakom jer je nekoliko, na sve spremnih mužjaka, uvek u blizini. Kad dođu na svet, bebe majmuna se čvrsto drže za svoje majke i nema dirljivije scene od one kada sisaju. Poodrasli mladunci se neprestano igraju; uživao sam u posmatranju dva od kojih je jedan pokušavao da se popne u hram, dok ga je drugi stalno držao za rep i vukao nazad, pa se svaki pokušaj završavao padom. Uočio sam i da se među četvoronožnim stanovnicima Lop Burija jasno vidi hijerarhija: tačno se zna ko kosi, a ko vodu nosi.

Viktor Lazić
Politika MAGAZIN 481 – 17.12.2006.