U ovoj afričkoj državi niko ne govori ono što ne misli i nije nikakva sramota reći da se nešto ne zna. Mnogo je veća praviti se da se nešto – zna
Na aerodromu u Akri veče je izuzetno toplo i vlažno. Na izlazu iz aerodromske zgrade velika grupa ljudi sačekuje prijatelje i poznanike. Među njima vidim Kvesija koji drži natpis sa našim imenima i rečju "Akwaaba", što znači "Dobro došli" na jeziku Twi (Akan).
Mapa Gane
Probijamo se do njega, a priskaču nam još tri mlađa čoveka, preuzimajući drške kofera iz naših ruku. Kvesi tiho kaže da im ne damo pare, te da će se on pobrinuti za plaćanje. Duh zajedništva koji je u Gani veoma izražen sprečava bilo koga da se ljuti ukoliko ne želi da pomogne uz malu nadoknadu. Zato i ne protestujemo kad nam je pritrčalo nekoliko ljudi da pomognu. Kvesi dvojici najupornijih nosača daje napojnicu.
Akra – aerodrom Uvek u isto vreme
U Akri je restrikcija struje, pa su veliki delovi grada u mraku. Sedeći na zadnjem sedištu taksija na kojem piše Barbarino selo (Barbara's Village) – ime mesta na kojem ćemo odsesti – počinjemo da se privikavamo na toplotu večeri, na naizmenično smenjivanje tame i svetlosti u zavisnosti od dela grada kroz koji prolazimo, kao i na miris za nas nove zemlje. To je miris benzina, vegetacije i prašine, koji je delimično doneo harmatan – topao vetar koji duva iz Sahare i navlači mutnu prašnjavu opnu iznad tla koja sprečava sunce da prži onako kako bi inače pržilo u Africi.
Tokom trajanja harmatana ljudi kašljucaju u prevozu od prašine koja se lepi za grlo, trljaju oči u koje upada sitan prah. Kad prođe njegova sezona, ostaje vidljiva crvena prašina na krošnjama drveća, velikim listovima palmi, krovovima kuća. Crvena zemlja, prisutna svuda, daje kontrast tamnozelenoj vegetaciji i tirkiznoj boji neba i okeana.
U Akri je restrikcija struje, pa su veliki delovi grada u mraku. Sedeći na zadnjem sedištu taksija na kojem piše Barbarino selo (Barbara's Village) – ime mesta na kojem ćemo odsesti – počinjemo da se privikavamo na toplotu večeri, na naizmenično smenjivanje tame i svetlosti u zavisnosti od dela grada kroz koji prolazimo, kao i na miris za nas nove zemlje. To je miris benzina, vegetacije i prašine, koji je delimično doneo harmatan – topao vetar koji duva iz Sahare i navlači mutnu prašnjavu opnu iznad tla koja sprečava sunce da prži onako kako bi inače pržilo u Africi.
Tokom trajanja harmatana ljudi kašljucaju u prevozu od prašine koja se lepi za grlo, trljaju oči u koje upada sitan prah. Kad prođe njegova sezona, ostaje vidljiva crvena prašina na krošnjama drveća, velikim listovima palmi, krovovima kuća. Crvena zemlja, prisutna svuda, daje kontrast tamnozelenoj vegetaciji i tirkiznoj boji neba i okeana.
Sunce za vreme vetra harmatan U ovoj prvoj noći našeg boravka u Africi, na koji smo pošle Emilija Poznanović i ja, kao kustosi beogradskog Muzeja afričke umetnosti, Kvesi nam govori imena mesta kroz koja prolazimo. Već smo na rubu Akre, višemilionskog grada, i skrećemo ka Kokrobiteu, ribarskom mestu, jednom u nizu sela pored okeana. Kvesi pokazuje da nam je okean sa leve strane, ali u potpunom mraku ne vidimo ništa. Tu i tamo slabašno svetlo petrolejke dopire iz mraka. Ostali spavaju.
U Barbarinom selu, malom hotelskom kompleksu, ima nekoliko kućica tipičnih za različite regione Gane: okrugle kolibe slamnatog krova i nekoliko sojenica. Kratak razgovor pred spavanje, čaša vode u veoma toploj noći. Od okeana, to prvi put sada osećamo, dolazi prijatan vetar koji donosi osveženje i miris soli. Odlazimo na spavanje sa nestrpljenjem iščekujući jutro.
Sviće tačno u 6, a u 18 časova pada mrak, i tako je tokom cele godine. Jutro donosi toliko novih utisaka: iznad naši kreveta njišu se mreže protiv komaraca; kroz prozore dopire ujednačen zvuk metle koja prolazi kroz sve delove našeg "sela". Izlazimo na trem koji je postavljen u centru Barbarinog sela. U pesku kojim je zasut, od prošle noći su ostali tragovi šapa nama nepoznatih životinja. Uz kafu, poseban slatkast prepečen hleb i džem od ananasa, slika ovog mesta se upotpunjava. Nedelja je i iz daljine čujemo gospel. Sa sasvim druge strane dopire zvuk bubnjeva. Barbara kaže da samo u obližnjem selu ima 37 različitih konfesija. Pojanje dopire iz najbliže crkve, a bubnjevi se čuju povodom sahrane u selu sa druge strane.
U Barbarinom selu, malom hotelskom kompleksu, ima nekoliko kućica tipičnih za različite regione Gane: okrugle kolibe slamnatog krova i nekoliko sojenica. Kratak razgovor pred spavanje, čaša vode u veoma toploj noći. Od okeana, to prvi put sada osećamo, dolazi prijatan vetar koji donosi osveženje i miris soli. Odlazimo na spavanje sa nestrpljenjem iščekujući jutro.
Sviće tačno u 6, a u 18 časova pada mrak, i tako je tokom cele godine. Jutro donosi toliko novih utisaka: iznad naši kreveta njišu se mreže protiv komaraca; kroz prozore dopire ujednačen zvuk metle koja prolazi kroz sve delove našeg "sela". Izlazimo na trem koji je postavljen u centru Barbarinog sela. U pesku kojim je zasut, od prošle noći su ostali tragovi šapa nama nepoznatih životinja. Uz kafu, poseban slatkast prepečen hleb i džem od ananasa, slika ovog mesta se upotpunjava. Nedelja je i iz daljine čujemo gospel. Sa sasvim druge strane dopire zvuk bubnjeva. Barbara kaže da samo u obližnjem selu ima 37 različitih konfesija. Pojanje dopire iz najbliže crkve, a bubnjevi se čuju povodom sahrane u selu sa druge strane.
Barbarino selo Obavezno pitanje
Odnos prema veroispovesti govori mnogo o žiteljima Gane. Tolerancija koja vlada među različitim konfesijama podseća na idealan svet kakvom većina društva teži. Vera je prisutna svuda i to je ono što je većini ljudi u ovoj zemlji važno. Koja je religija u pitanju nema značaja. U prevozu, u najvećoj gužvi usred nekog zakrčenja u Akri, pogled će vam pasti na verske poruke koje se nalaze svuda: na taksijima, trotroima (prevoznom sredstvu koje prima između 10 i 15 putnika), autobusima, motociklima kojima se prevozi roba, dućanu u kojem se šiju haljine po meri, frizerskom salonu, jednostavnoj staklenoj vitrini sa drvenim ramom koju neka devojka nosi na glavi i iz koje prodaje uštipke, prženi plante (vrsta banane od koje se pravi, između ostalog, čips) ili bilo koju drugu robu. Svuda se mogu pročitati natpisi poput: Bog je jedini, Budi strpljiv, Prebroj sve svoje blagoslove, Gospod je moj pastir…
I dalje sedimo u Barbarinom selu i slušamo bubnjeve koji će nastaviti da se čuju tokom celog dana. Sahrane su velike svečanosti na kojima se okuplja mnoštvo ljudi. Jedno od prvih pitanja koja koje turista čuje jeste: "Da li ste već bili na nekoj sahrani?"
Odnos prema veroispovesti govori mnogo o žiteljima Gane. Tolerancija koja vlada među različitim konfesijama podseća na idealan svet kakvom većina društva teži. Vera je prisutna svuda i to je ono što je većini ljudi u ovoj zemlji važno. Koja je religija u pitanju nema značaja. U prevozu, u najvećoj gužvi usred nekog zakrčenja u Akri, pogled će vam pasti na verske poruke koje se nalaze svuda: na taksijima, trotroima (prevoznom sredstvu koje prima između 10 i 15 putnika), autobusima, motociklima kojima se prevozi roba, dućanu u kojem se šiju haljine po meri, frizerskom salonu, jednostavnoj staklenoj vitrini sa drvenim ramom koju neka devojka nosi na glavi i iz koje prodaje uštipke, prženi plante (vrsta banane od koje se pravi, između ostalog, čips) ili bilo koju drugu robu. Svuda se mogu pročitati natpisi poput: Bog je jedini, Budi strpljiv, Prebroj sve svoje blagoslove, Gospod je moj pastir…
I dalje sedimo u Barbarinom selu i slušamo bubnjeve koji će nastaviti da se čuju tokom celog dana. Sahrane su velike svečanosti na kojima se okuplja mnoštvo ljudi. Jedno od prvih pitanja koja koje turista čuje jeste: "Da li ste već bili na nekoj sahrani?"
Karakteristična odeća na sahranama
One su prilika da se pokaže koliko je neko bio cenjen za života, ali i da se sretnu ljudi koji se dugo nisu videli, da se porodica okupi, da se popriča o važnim stvarima. Uobičajeno je da se drže četvrtkom i subotom, ali se ponekad produže i na nedelju. Tim danima lako je prepoznati ljude koji su se uputili prema kući pokojnika jer nose karakterističnu odeću, najčešće kombinaciju crno-crveno.
Običaj da se nosi crvena boja povodom sahrane ima veze sa simbolikom. Naime, ova boja simbolizuje bes zbog gubitka, ljutnju koju čovek oseća u bolu i žaljenju za preminulim. Uobičajena odeća jeste adinkra, tkanina koja je veoma važna u ovdašnjoj tradiciji, a bogato ukrašena simbolima, ručno tkana i sa ispisanim imenom vladara suparničkog naroda. Nakon što je u nekom trenutku pobeda izvojevana, od pobeđenih su preuzeti simboli i stavljeni na adinkru. Iako je prvobitno bila crna i crvena, danas je ima i u zelenoj, oker ili beloj boji, i u tom slučaju se nosi za neku proslavu.
Običaj da se nosi crvena boja povodom sahrane ima veze sa simbolikom. Naime, ova boja simbolizuje bes zbog gubitka, ljutnju koju čovek oseća u bolu i žaljenju za preminulim. Uobičajena odeća jeste adinkra, tkanina koja je veoma važna u ovdašnjoj tradiciji, a bogato ukrašena simbolima, ručno tkana i sa ispisanim imenom vladara suparničkog naroda. Nakon što je u nekom trenutku pobeda izvojevana, od pobeđenih su preuzeti simboli i stavljeni na adinkru. Iako je prvobitno bila crna i crvena, danas je ima i u zelenoj, oker ili beloj boji, i u tom slučaju se nosi za neku proslavu.
Adinkra – razne boje tkanina
Da niko nikom ne smeta
Bela se najčešće nosi tokom slavlja povodom predstavljanja novorođenčeta široj porodici i prijateljima. Skoro sva slavlja i okupljanja su javna. Kada smo, jednog od narednih dana, kolima prolazili kroz selo, videli smo plastične bele stolice postavljene sa obe strane puta. Većina gostiju je već bila na nogama, pevajući u čast novorođenčeta, svi obučeni i bele tkanine sa crnom šarom – belu adinkru, ili beli kente – drugu najznačajniju tkaninu iz Gane.
Česte su i savremene industrijske verzije ovih tkanina, koje se nose sašivene po meri u duhu ovdašnje mode za dame, a muškarci obavijene oko tela i prebačene preko ramena poput rimske toge.
Bela se najčešće nosi tokom slavlja povodom predstavljanja novorođenčeta široj porodici i prijateljima. Skoro sva slavlja i okupljanja su javna. Kada smo, jednog od narednih dana, kolima prolazili kroz selo, videli smo plastične bele stolice postavljene sa obe strane puta. Većina gostiju je već bila na nogama, pevajući u čast novorođenčeta, svi obučeni i bele tkanine sa crnom šarom – belu adinkru, ili beli kente – drugu najznačajniju tkaninu iz Gane.
Česte su i savremene industrijske verzije ovih tkanina, koje se nose sašivene po meri u duhu ovdašnje mode za dame, a muškarci obavijene oko tela i prebačene preko ramena poput rimske toge.
Akra – Kaneshi market
Kupovina iz vozila
U zemlji u kojoj je zajedništvo toliko prisutno, ono što je možda još i značajnije jeste poštovanje svačije individualnosti. Zajedništvo i individualnost se ne isključuju, i potreba čoveka da ima osoben način na koji se češlja, oblači, govori i misli suštinski se poštuje. Sama reč poštovanje je stalno prisutna u ganskoj svakodnevici, kao podsetnik na ono što smo dužni da ukažemo svakome sa kim se susretnemo.
U najvećoj gužvi na mestu koje se zove Kaneshi market i koje predstavlja ne samo veliku pijacu i tržni centar već i jedno od najprometnijih mesta na kojem se hvata prevoz ka centru Akre i raznim drugim pravcima, mala je šansa da će vas neko zakačiti rukom ili torbom u prolazu. Iako svako ide svojim putem, obazrivost i poštovanje prema drugima nalažu da kroz najveću čovek prolazi smireno i miroljubivo, te tako nikom ne smeta. Svako ima podjednako pravo da prođe, da nađe sebi mesto. Uvažavanje drugog, sklanjanje u stranu onoliko koliko treba da bi drugi prošao čini da život u Akri – velikom, užurbanom i šarenom gradu – jednostavno teče.
Nekoliko prvih dana nam je zapravo i prošlo u uočavanju ovih specifičnosti međuljudskih odnosa u Gani i svakim danom bilo nam je sve teže da shvatimo zašto kod nas stvari ne funkcionišu tako.
Priroda Gane je izdašna, a voće poput manga, papaje i ananasa može se kupiti na svakom koraku, pa čak i na semaforima. Običaj da se većina stvari kupuje iz vozila čini da duž puteva nailazimo na grupe ljudi koji prodaju sve – od hrane do petrolejki. Na putevima u okolini Akre, na svakom punktu gde se iz bilo kog razloga zastaje, ima prodavaca.
U zemlji u kojoj je zajedništvo toliko prisutno, ono što je možda još i značajnije jeste poštovanje svačije individualnosti. Zajedništvo i individualnost se ne isključuju, i potreba čoveka da ima osoben način na koji se češlja, oblači, govori i misli suštinski se poštuje. Sama reč poštovanje je stalno prisutna u ganskoj svakodnevici, kao podsetnik na ono što smo dužni da ukažemo svakome sa kim se susretnemo.
U najvećoj gužvi na mestu koje se zove Kaneshi market i koje predstavlja ne samo veliku pijacu i tržni centar već i jedno od najprometnijih mesta na kojem se hvata prevoz ka centru Akre i raznim drugim pravcima, mala je šansa da će vas neko zakačiti rukom ili torbom u prolazu. Iako svako ide svojim putem, obazrivost i poštovanje prema drugima nalažu da kroz najveću čovek prolazi smireno i miroljubivo, te tako nikom ne smeta. Svako ima podjednako pravo da prođe, da nađe sebi mesto. Uvažavanje drugog, sklanjanje u stranu onoliko koliko treba da bi drugi prošao čini da život u Akri – velikom, užurbanom i šarenom gradu – jednostavno teče.
Nekoliko prvih dana nam je zapravo i prošlo u uočavanju ovih specifičnosti međuljudskih odnosa u Gani i svakim danom bilo nam je sve teže da shvatimo zašto kod nas stvari ne funkcionišu tako.
Priroda Gane je izdašna, a voće poput manga, papaje i ananasa može se kupiti na svakom koraku, pa čak i na semaforima. Običaj da se većina stvari kupuje iz vozila čini da duž puteva nailazimo na grupe ljudi koji prodaju sve – od hrane do petrolejki. Na putevima u okolini Akre, na svakom punktu gde se iz bilo kog razloga zastaje, ima prodavaca.
Kumasi
Kumasi je drugi po veličini grad u Gani, poznat po tome što je imao urbanu strukturu još u XVI veku jer je predstavljao centar velike Ašanti federacije, kraljevstva koje je nekoliko stoleća imalo primat u tom delu Afrike. I danas postoji kralj Ašanti, koji živi u jednoj od palata u okviru kraljevskog kompleksa u Kumasiju.
Zašto je i razumljivo što Ašanti istorija dominira svim muzejskim postavkama, jer je ovo kraljevstvo bilo osnova razvoja oblasti tokom nekoliko vekova. Trgovina zlatom je od njega načinila regionalnu silu, a kako je zlato bilo pod kraljevim monopolom, raskoš njegovog dvora – koja se nadaleko pročula – biće cilj mnogih kasnijih osvajača.
Onaj mračniji deo istorije – period deportovanja robova sa obala Gane, iz tvrđava koje su držali Portugalci i Holanđani, kasnije i Britanci. Pored očiglednog razloga da se ovaj deo istorije naglasi – radi osude i spoznaje do koje je mere čovek sposoban da naudi drugom čoveku – postoji i drugi razlog, a to je poseta sve većeg broja Amerikanaca afričkog porekla, koji su, između ostalog, u ime ove teške prošlosti koja je direktno pogodila njihove pretke, uložili sredstva u neke od muzeja kako se istorija ne bi zaboravila.
Zašto je i razumljivo što Ašanti istorija dominira svim muzejskim postavkama, jer je ovo kraljevstvo bilo osnova razvoja oblasti tokom nekoliko vekova. Trgovina zlatom je od njega načinila regionalnu silu, a kako je zlato bilo pod kraljevim monopolom, raskoš njegovog dvora – koja se nadaleko pročula – biće cilj mnogih kasnijih osvajača.
Onaj mračniji deo istorije – period deportovanja robova sa obala Gane, iz tvrđava koje su držali Portugalci i Holanđani, kasnije i Britanci. Pored očiglednog razloga da se ovaj deo istorije naglasi – radi osude i spoznaje do koje je mere čovek sposoban da naudi drugom čoveku – postoji i drugi razlog, a to je poseta sve većeg broja Amerikanaca afričkog porekla, koji su, između ostalog, u ime ove teške prošlosti koja je direktno pogodila njihove pretke, uložili sredstva u neke od muzeja kako se istorija ne bi zaboravila.
Kumasi – muzej
Kralj u papučama
Poseta pijaci, poput one u Kumasiju – prema nekima druge po veličini u zapadnoj Africi – možda ostavlja i jači i potpuniji utisak o ovdašnjoj tradiciji. Površine za koju se teško može naći poređenje kod nas, pijaca je skup prolaza natkriljenih tendama, sa redovima malih zanatskih radnji levo i desno. U jednom takvom prolazu nailazimo na starijeg čoveka koji izrađuje tradicionalne papuče koje se nose u specijalnim prilikama – čak ih i kralj nosi, naravno u najraskošnijoj varijanti. Zanatlija proba papuče prema našim stopalima i na licu mesta ih zakiva tako da savršeno pasuju.
Dućan mu miriše na kožu i gumu, miris koji se meša sa mirisom industrijskog tekstila koji se prodaje odmah do dućana, kao i mirisima pržene hrane koju pronose pored nas. Uz ljubaznu pomoć prijatelja bez kojih ne bismo našli izlaz iz pijačnog lavirinta, prolazimo dalje pokraj brojnih tezgi i radnjica sve dok nas opijajuća raznovrsnost robe ne savlada, te možemo da percipiramo samo beskrajno smenjivanje boja.
Poseta pijaci, poput one u Kumasiju – prema nekima druge po veličini u zapadnoj Africi – možda ostavlja i jači i potpuniji utisak o ovdašnjoj tradiciji. Površine za koju se teško može naći poređenje kod nas, pijaca je skup prolaza natkriljenih tendama, sa redovima malih zanatskih radnji levo i desno. U jednom takvom prolazu nailazimo na starijeg čoveka koji izrađuje tradicionalne papuče koje se nose u specijalnim prilikama – čak ih i kralj nosi, naravno u najraskošnijoj varijanti. Zanatlija proba papuče prema našim stopalima i na licu mesta ih zakiva tako da savršeno pasuju.
Dućan mu miriše na kožu i gumu, miris koji se meša sa mirisom industrijskog tekstila koji se prodaje odmah do dućana, kao i mirisima pržene hrane koju pronose pored nas. Uz ljubaznu pomoć prijatelja bez kojih ne bismo našli izlaz iz pijačnog lavirinta, prolazimo dalje pokraj brojnih tezgi i radnjica sve dok nas opijajuća raznovrsnost robe ne savlada, te možemo da percipiramo samo beskrajno smenjivanje boja.
Kumasi – pijaca
Upoznavanje sa ljudima u Gani deluje lako. Dovoljno je sedeti na jednom mestu duže vreme i sa svakim ko bude prošao, seo, odmorio se malo u hladu, biće moguće zapodenuti razgovor. U tome zaista može da prođe ceo dan, zato što je svaka komunikacija prijatna, uljudna i bogata i zato što se ne shvata olako. Niko ne priča ono što ne misli. Iskrenost je u suštini većine odnosa.
Zalazak sunca na morskoj obali U Gani se mnogo ljudi međusobno poznaje. Posle nekoliko dana provedenih tamo prolazili smo kroz Kokrobite pozdravljajući meštane kao stare znance. Osećaj te vrste prihvaćenosti na mestu na kojem je čovek proveo tek desetak dana i bogatstvo razmene mešu ljudima prevazilaze bilo koje evropsko iskustvo.
Ana Garić
Politika MAGAZIN 502 – 13.05.2007.
Politika MAGAZIN 502 – 13.05.2007.
Нема коментара:
Постави коментар