LJUBLJANA

SKLAD ISTOKA I ZAPADA

Ono što se nikako ne sme zaobići prilikom posete Ljubljani je Tromostovje, most koji se nalazi na reci Ljubljanici, a koji se sastoji iz tri dela, jedan za automobile i dva za pešake. U njegovoj blizini se nalazi i Prešernov trg i Frančiškanska crkva

Ljubljana, glavni grad Slovenije, slovi za jedan od mirnijih gradova, ali nikako i nezanimljivih. Njegov zaštitni znak je zmaj kojeg je moguće videti na raznim znamenjima, kao i na samom grbu grada. Sam dolazak do Ljubljane je moguć na razne načine, ali ono što se nikako ne sme zaboraviti jeste viza koja je neop-odna, pošto je Slovenija članica EU od 2004. godine. Sam postupak dobijanja vize je standardni, ali rešavanje je mnogo brže i vizu je moguće dobiti istog dana kada se i podnese zahtev. Ako se opredelite da idete vozom, uživaćete u prilično lepom prizoru, šuma, brda i neverovatno čistih malih planinskih reka, naročito ako idete iz pravca Zagreba. Ono što je još bitno je i to da državljanima Srbije nije potrebna viza za ulazak u Hrvatsku. Zvanična valuta Slovenije je evro.

Mapa lokacije Ljubljane

Istorija

Sam naziv Ljubljane se prema podacima spominje još u antičko vreme, kada je grad nosio naziv Emona i bio poznat po trgovini. Početkom XII veka grad dobija nemački naziv Lajbah, što ukazuje na jak uticaj zapadne Evrope, koja će zadržatu taj uticaj i u narednim vekovima. Naziv koji Ljubljana danas ima nastao je nešto kasnije i glasio je najpre Luvigana, da bi nešto kasnije prerastao u današnji naziv. Kroz istoriju ona je bila mesto okupljanja i osvajanja, od Turaka do Napoleonovih pohoda.

Panorama Ljubljane

U novijoj istoriji, nakon raspada Austrougarske monarhije postaje formalno centar Savske banovine, da bi tokom socijalizma dobila status glavnog grada, koji je i potvrđen nakon raspada Jugoslavije.

Znamenitosti

Ono što sigurno predstavlja jednu od znamenitosti je i Ljubljanski grad, koji se nalazi u samom gradu, ali na jednoj uzvišici, brdu, na kojem je kula sa vidikovcem sa koje se pruža prelep pogled na grad i okolinu.

Ljubljanski grad

Sam Ljubljanski grad se prvi put spominje u XIII veku, kada je bio u posedu tadašnje goričke vlastele, a nakon toga je pod vlašću dinastije Habsburga, jer je tadašnja Slovenija bila pod vlašću Austrougarske monarhije, sve do 1918. godine. Ono što je danas aktuelno za videti pored vidikovca je i mala kapela, kao i niz malih pomoćnih objekata. Oni koje umori obilazak mogu da predahnu u kafe-restoranu koji se nalazi u samom Gradu, a oni koji su u formi mogu da vide i jedini sunčani sat koji se nalazi u Ljubljani, a čiji način utvrđivanja tačnog vremena nije nimalo komplikovan.

Tromostovje

Ono što se nikako ne sme zaobići prilikom posete Ljubljani je Tromostovje, most koji se nalazi na reci Ljubljanici, a koji se sastoji iz tri dela, jedan za automobile i dva za pešake. U njegovoj blizini se nalazi i Prešernov trg i Frančiškanska crkva. Inače, Franc Prešern je bio poznati slovenački pisac, koji je bio zaljubljen u jednu damu, ali ta ljubav se nije mogla ostvariti zbog tadašnjih društvenih i moralnih normi. Ono što će primetiti pažljiviji posmatrači je da Prešernov kip tačno gleda u susednu zgradu na čijoj se fasadi nalazi isklesan lik njegove neostvarene ljubavi, a koja je prema predanju živela u toj zgradi. Pošto sam trg spada u uži deo grada, tu se nalazi i turistički vozić, mape grada, ali se tu odvijaju i razne kulturne manifestacije.

Ono što je takođe zanimljivo je i vašar starih stvari koji se svake nedelje održava kraj reke Ljubljanice i na kojem se mogu pronaći razne stvari, od znački i ordenja iz bivše Jugoslavije (koji su posebno zanimljivi strancima) do harmonika, escajga, slika, knjiga i mnogo toga još. Naravno i cene su pristupačne.

Zgrada Univerziteta

U samom gradu je moguće videti još veliki broj zgrada, kao što je zgrada Univerziteta, pojedinačnih fakulteta, zgrada filharmonije, biblioteke, kao i veliki broj crkava, među kojima i jedna pravoslavna, posvećena Sv. Ćirilu i Metodiju. Ono što je karakteristično je i to da je u planu da se uradi i prva džamija, pošto postoji brojna islamska zajednica.

U toku Drugog svetskog rata grad je bio okružen bodljikavom žicom i ogradom, kako bi se ostvarila veća kontrola građana, a nakon rata ograda je pretvorena u stazu "uspomena i drugarstva", koja se danas obilazi u turističke, rekreacione i ceremonijalne svrhe. Ono što je zanimljivo za sve generacije je i BTC, odnosno ogromni trgovinsko-zabavni centar u kojem je moguće provesti nekoliko dana kako bi se obišao. Posebno treba ukazati na akva park i ringišpil za decu, restorane i kafee, ogromne prodavnice obuće i odeće, kao i sve popularnije sale za kuglanje.

Da bi se stiglo u sve delove grada preporučuje se taksi, mada je to moguće i gradskim saobraćajem, koga čine autobusi, pošto je tramvajski saobraćaj ukinut 1961. godine, posle 60 godina korišćenja.

Za sve one koji posete Ljubljanu u sećanju će im sigurno ostati sklad između Istoka i Zapada, starog i novog, specifičnih vrednosti i, naravno, poželeće da se ponovo vrate.

Katarina Jonev
Travel magazine – OnLine izdanje

PITIO

KAFENISANJE NA VRHU GLOBUSA

Iako su Beograd i ovaj gradić u švedskoj pokrajini Norboten u istoj vremenskoj zoni, u ovo doba godine tamo se smrkava već u pola tri popodne

Život je, uprkos svemu, i dalje nepredvidiv. U "novogodišnjoj rezoluciji" za 2007. odlazak Deda Mrazu u pohode nije se uopšte našao na mojoj listi. Imao sam toliko preča posla. I nijedan me od tih poslova nije vodio ka severu Švedske. Šta bih tamo? Ipak, rezultanta moga života u tih 365 dana neočekivano je promenila pravac. Dogodilo se nemoguće.

Mapa lokacije gradića Pitio

Umesto prasetine, o praznicima sam ručao pečenje od irvasa, losa, haringe… I pitepalt – knedle punjene usoljenim svinjskim mesom zahvaljujući kojima Pitio (Piteå ili samo Pitea), gradić od četrdesetak hiljada stanovnika na obali Baltičkog mora i nadomak polarnog kruga, uživa sličnu slavu kao što Leskovac uživa zahvaljujući mućkalici.

Pitepalt je jaka hrana, iz doba kada se radilo u polju ili u šumi i kada se nije imalo. Danas je, uz jak naglasak, sastavni deo lokalnog identiteta, onog koji ni globalizacija ne uspeva da poravna. Lokalni dijalekat, ipak, polako ali sigurno nestaje.

Pitio – gradski trg

Iako je na geografskoj karti vrlo blizu "kraja" sveta, do oblasti Norboten, čiji su najveći centri gradovi Lulio i Pitio – iz Stokholma se stiže relativno jednostavno. Mada može da potraje: avionom se stiže za sat, kolima je potrebno 9-10 sati, vozom čitavih 13. A kad se jednom "popnete" gore, skoro na vrh globusa, dole, prema jugu, možete da se spuštate sankama. Sve je nizbrdica.

Pošto Pitio nema aerodrom, leteli smo do susednog Šleftija, koji je na sat vremena kolima, ali pripada drugoj "županiji". Tu sa porodicom živi Junas, brat moje devojke Ane, pa je "bilateralni susret" ugovoren još nekoliko meseci ranije, kada je putovanje još bilo u početnoj fazi planiranja.

Iz velikog aviona silazimo u malu aerodromsku zgradu. Nema ni pola pet, napolju je mrkli mrak. Svuda unaokolo beli se sneg. Kako automobili jedan po jedan odlaze sa parkinga i otvaraju vidik, postaje jasno da je aerodrom prektično usred šume. Svetla grada se ne naziru. Zima ne štipa prema očekivanju. Psihološki sam se pripremio na -25, a nema ni -5. Da li je to posledica globalnog zagrevanja? Ili je možda svevišnji hteo da me poštedi jer zna da sam zimogrožljiv?

Zaleđeno more

Autobus za dvoje

Ukrcavamo se u aerodromski autobus do grada. Nikako da krene. "Svakog časa treba da sleti još jedan avion, moramo da sačekamo i te putnike", saopštava nam ljubazna žena šofer, žilava teta od pedesetak leta. Samouverena je, kao da po putevima prekrivenim snegom i ledom može da vozi vezanih očiju.

Šleftio izgleda kao začarani gradić sastavljen od "lego" kockica. Na ulicama nema žive duše. More je zaleđeno. Praznična svetla obasjavaju kamerni ambijent. Nedelja pred Božić.

Ženski šofer telefonira. Neće moći da nas odveze do naše stanice. Uskoro sleće koš jedan avion i mora da žuri nazad na aerodrom. Javila je, međutim, kolegi da nas pokupi. Nismo čekali ni dva minuta, a gradski autobus je već bio tu. Prazan, samo za nas dvoje. Majstor nas pita dokle idemo. Zna koji je kraj, ali ne zna tačno ulicu. Nije šofer, već dispečer i seo je u autobus da bi rešio "vanrednu situaciju". Doveo nas je skoro do pred Junasova vrata.

Ni mi nismo tačno znali koji je broj kuće, što i nije bio neki problem. Što zbog manjka svetlosti, što zbog duboko interiorizovanih luteranskih načela, tek malo ko ima navučene zavese. Kroz maltene svaki prozor može da se prati "direktan prenos". Prepoznajemo naš program. Ulazimo unutra i izuvamo se. Ni u jednu kuću se ne ulazi u cipelama.

Tipične kuće dalekog severa

Od Šleftija do Pitija, gde žive Anini roditelji, vozimo se kroz noć. Širok i dobar autoput, farovi bacaju svetla daleko, nigde ni kučeta ni mačeta. Samo sneg i drveće. Da, u šumi ima životinja – irvasa, medveda, vukova… Kada bismo se udaljili od obale i krenuli ka unutrašnjosti, verovatno bismo se na nekom sporednom putu naišli na Laponce – iliti, politički korektno, pripadnike naroda Sami – i njihove irvase. Oni se spuštaju ka obali kad je u planinama veliki sneg.

Miris novca

Pitio i dan danas živi od drveća. Dimnjak fabrike papira ne prestaje da se puši ni praznikom. "To je miris novca", kaže Roger, starosedelac, aludirajući na vonj "prerade papira" koji sa vremena na vreme zapahne čitav kraj.

Iako su Beograd i Pitio u istoj vremenskoj zoni, narednih dana intenzivno zevam, nezavisno od dužine sna. Dan je kratak – sunce nije pošteno ni izašo, a već zalazi. Več oko 14.30 spušta se gust mrak. Kafa je jedna od zamena za sunčevu svetlost. Skuva se "na veliko", "spakuje" u termos i onda se dosipa. Imam osećaj da meni, nenaviknutom na polarne prirodne fenomene, ne bi pomoglo ni kada bih kofein u organizam unosio intravenozno. Tako bih rado pao u hibernaciju i probudio se kad dođe proleće.

Autoput E4 od Šleftija za Pitio

Ali, nema spavanja! Život ide uobičajenim ritmom, kao da je dan stvarno dan. Doručak u osam, ručak u podne, večera u šest. Prazničnim danima, naravno, i taj red vožnje je fleksibilniji. Temperaturni minus je, međutim, konstanta mesecima. Kratkad obdanica takođe. Ali to je prosto tako – prirodno stanje – i o tome skoro da se i ne priča. Zimi je mračno, ali je zato leti dugačak dan i to, kažu, deluje kao energetska kapsula. Aktivan si i sa minimumom sna.

Topla vatra za hladnu zimu

Iz Beograda mi stižu vesti kako je u gradu opšti haos zbog snega i leda. Ovde su sneg i led od jeseni do proleća... i sve funkcioniše cakum-pakum. Razmišljam kako često zaboravljamo na blagodeti mesta na kojem su se nekad davno "parkirali" naši preci. Mislimo da nam je sve to bogomdano i olako traćimo bogatstvo koga najčešće nismo ni svesni.

Zimska idila

Nikada ranije nisam bio negde gde je život u tolikoj meri uslovljen ćudima prirode i gde su ljudi sa prirodom odistinski saživljeni. Gde se uživa u slikama "zimske idile", škripanju snega, pucketanju leda. Gde se poštuje zima koja ledi krv u žilama. I gde se uprkos "radikalnoj" klimi uselio udoban život. Zahvaljujući i tehnološkom napretku, ali pre svega zahvaljujući razvijenoj svesti, dobroj organizaciji i solidarnosti.

Prvog dana posle Božića na naslovnoj strani lokalnih novina je priča o radniku koji je ostao bez posla dok je bio na bolovanju. Tražim da mi prevedu tekst. "To tako ne sme", glasi naravoučenije. Švedski sever brani tekovine svoje socijaldemokratije. To se osvajalo generacijama i ne prepušta se tek tako, bez borbe. Iako je pritisak sve jači.

Za božićnu trpezu, švedski sto, naravno

Za ljude sa severa Švedske važi kako su suzdržani u ispoljavanju emocija, kako ne vole da dele pohvale i komplimente da ne bi tako "pokvarili" onoga koji je pohvale možda zaslužio. Porodične situacije – posete, kafe i čajevi, (praznični) ručkovi – izgledaju, međutim, neverovatno slične našim. Samo što se jede manje masna hrana, što se mnogo manje priča o politici o što se nigde, ali baš nigde u zatvorenom prostoru (bilo da javni ili privatni), ne puši.

Ne znam kako bi sve bilo da sam kojim slučajem u te krajeve stigao sam, ali sa beogradskom Pitijankom kraj sebe ni u jednom trenutku se nisam osetio kao stranac.

Predrag Dragosavac
Politika MAGAZIN 540 – 03.02.2008.

SUBOTICA

GRAD ZA OPUŠTANJE

Miran grad u koji se dolazi na psihofizičku relaksaciju, grad koji nema buran život, saobraćajne gužve u kojima se gube živci, niti naporne događaje koji opterećuju

Umesto da ovaj esej počnem sa Subotičanima poznatom frazom "grad na severu Bačke", za Suboticu ću reći da je to divan grad, u kom se spaja istok i zapad, secesija i modernizam, grad u kojem živi mnogo naroda i narodnosti. Kao rođena Subotičanka veoma sam ponosna na činjenicu da je Subotica bila dom mnogim poznatim umetnicima, sportistima, političarima… Za početak sadašnji predsednik Skupštine Srbije Oliver Dulić je Subotičanin, Đula Mešter, odbojkaš svoje prve servise je načinio u Subotici isto kao i svoje note Gabor Bumfort, Srđan Čolić, Gabor Lenđel, Silvester Levai, koji je sad poznat Holivudski kompozitor, Aleksandra i njen otac Kornelije Kovač… Ovaj ravničarski grad može da se pohvali i oficijelnom modnom kreatorkom Marijom Šabić, koja je autorka ovogodišnjih haljina na izboru za Palićku vilu.

Mapa lokacije Subotice

Ima još poznatih Subotičana

Jedan od dobitnika NIN-ove nagrade Danilo Kiš je takođe Subotičanin. Kako i sam navodi on se samo ovde rodio i ništa ga ne vezuje za ovaj grad, mada je i kasnije dolazio. Danas u ovom gradu opstaje i knjižara koja nosi njegovo ime, mada je mojim sugrađanima poznatija kao "Mirkova knjižara". Sledeći naš sugrađanin se nije ovde rodio, već u Rumuniji, malo manje od pola životnog veka je putovao po Austrougarskom carstvu, njegov otac je posedovao putujući muzej koji je njegova majka preuzela posle njegove smrti, a žena, Eržebet Bek posle svoje smrti ostavila subotičkom muzeju. To je čovek koji je u ovom delu Evrope prvi otvorio bioskop, i snimao edukativne filmove, prosvetljivao narod. Danas po njemu ime nose poznata diskoteka, bioskop koji je nedavno otvoren i prestižna filmska nagrada koja se dodeljuje na Palićkom filmskom festivalu. To je Aleksandar Lifka. Po svojoj želji je i sahranjen na subotičkom Bajskom groblju.

Krovovi grada

U ovaj opus bi trebalo da se ubroje i car Jovan Nenad koji je nekad posedovao ovaj deo Vojvodine, Matija Korvin mađarski kralj koji je na neki način nasledio cara Jovana i živeo na ovim prostorima, Oskar Vojnić, pisac, geograf, vulkanolog, zoolog i etnolog, Dušan Petrović – osnivač prve slavenske štamparije i dopisnik "Nevena", Deže Kostolanji ugledni mađarski književnik, Ištvan Ivanji koji je zaslužan razvoj gimnazije, osnivanje Gradske biblioteke i Gradskog muzeja.

Spomenik caru Jovanu Nenadu

Gde izaći?

Kad smo kod mesta za izlaženje u uži krug mojih omiljenih ulaze Trubadur, Beer i Stara picerija. Ali to su mesta koja bih preporučila onima koji vole dobar rok ili eventualno džez. Za one koji vole tzv. fensi mesta tu su "Boss" koji ima lepu baštu u dvorištu secesijskog zdanja koji je sada Moderna galerija Likovni susret, starijim sugrađanima poznatiji kao Rajhlova palata. U bašti su izloženi radovi poznatog vajara Save Halugina, sve u svemu mesto sa stilom, na ovaj način okarakterisano zbog devojaka mlađeg uzrasta lako odevenih, ali tamo zna biti dobrih svirki s vremena na vreme.

Rajhlova palata – dvorište

"Sax" je lokal pored sa takođe lepom baštom. "Stara picerija ", hmm, ni fensi mesto, ni ono za matorce. Lično me je najviše očarao njegov enterijer. Pun je starih slika, figurica, uramljenih fotografija od pre dva veka, starinskog nameštaja. Sa prigušenim svetlima daje osećaj mističnosti. To je mesto koje preporučujem nekom dečku da izvede devojku čije srce želi da osvoji.

Ljubitelje teatra ću morati razočarati, jer se nadaleko poznato Narodno pozorište renovira i biće van upotrebe minimum pet godina, ako je verovati arhitektama grada. To pozorište je podignuto pre jednog i po veka, tačnije 1853. imajući svrhu hotela. Između dva rata jedan deo je služio za državnu poresku upravu, a 1944. osim kafane tu je osnovano Narodno pozorište. Građevina je menjana, proširivana i prepravljana.

Ono što je ostalo od Narodnog pozorišta

U prostorijama kafane su nekad održavani balovi, predstave, zabave i bioskopske projekcije. Punu jednu deceniju, subotičko pozorište imalo je čast da u njemu režira Ljubiša Ristić. On je kasnije postao poznat po predstavama na neobičnim mestima kao što su Sinagoga ili na- zgrada fabrike. Početkom devedesetih u foajeu pozorišta je otvoren ugostiteljski lokal Yu Fest, u kojem su do početka obnove teatra održavane svirke sa poznatim gostima: Orthodox Celts, Negativ, Van Gogh, Neverne bebe, Super s karamelom i mnogi drugi i jednako dobri.

Dečje pozorište

Osim Narodnog pozorišta u Subotici postoji i Dečije pozorište. Otvoreno je 1934. Prvobitno je bilo lutkarskog karaktera. Prvi reditelj, lutkar i scenarista bio je Oton Tomanić, po struci inženjer. Rad pozorišta je obnovljen posle Drugog svetskog rata, otkada rad ne prestaje. Profesionalna postava krenula je sa radom sezone 1953/1954, a predstavom Dečaci Pavlove ulice, ime ove institucije zvanično postaje "Dečje pozorište-Dječje kazalište-Gyermekszínház". Predstave Dečjeg pozorišta su namenjene svim uzrastima i predškolskom uzrastu i srednjoškolcima; izvode se i bajke i dela Šekspira.

Palata Ferenca Rajhla

Rajhlova palata je podignuta 1903. po projektu Ferenca Rajhla. Prvobitno je bila stambena zgrada. Namerno je smeštena pedesetak metara naspram železničke stanice; arhitekta je želeo da je svi vide. Iste godine on se useljava sa ženom i dve kćerke. Nakon četiri godine bankrotira. Godine 1907. kompletna imovina Ferenca Rajhla prodata je na aukciji da bi se naplatili dugovi. Napušta palatu, svoju preostalu imovinu pakuje u voz i odlazi prvo u Segedin, a zatim se seli u Peštu gde doživljava duboku starost.

Rajhlova palata

Palata je jednospratna, raskošna zgrada, u eklektičkom stilu sa primesama mađarske varijante secesije. Na fasadi je smelo korišćena Žolnai keramika. U prizemlju je bila smeštena posluga, kuhinja, pomoćne prostorije; na prvom spratu se nalazio raskošan salon, ženska i muška soba za primanje, pušionica u orijentalnom stilu, bilijar sala, sala za muziciranje, četiri dečije sobe i kupatila. Kuhinja i trpezarija su bile povezane ručnim liftom. Dvorišni deo je bio namenjen za odmor, kao i danas, jer se tamo nalazi već pomenuti Boss. Na celoj zgradi dominira motiv stilizovanog srca.

Rajhlova palata – detalj fasade

Nakon Rajhlovog bankrotstva grad otkupljuje zgradu koja je do Drugog svetskog rata bila stambena, a nakon rata se useljava gradski muzej, da bi od šezdesetih tamo bio Likovni susret.

Sinagoga, Gradska kuća, Korzo...

Sinagoga

U našoj zemlji postoje tri sinagoge – u Beogradu, u Novom Sadu, i, meni najlepša u Subotici. Projekat je započet 1900. a u upotrebu je predata u oktobru 1902. Jedna je od najlepših, karakterišu je smela i moderna arhitektonska rešenja. Na toj građevini najimpozantnija je kupola. Na tankim nosećim zidovima, uzdiže se na 21 metar iznad tla. U sinagogi su održavani mnogi koncerti klasične i duhovne muzike, sve u čast arhitektama koji su učinili da bude jedna od akustičnijih u ovom delu Evrope. Na zidovima se nalaze četiri rozete, prečnika 4,5 metra. Vitraži su delo Mikše Rota. Na vitražima preovlađuju motivi stilizovanih latica karanfila, ruže, ljiljana i paunovog perja. Sinagoga je pod zaštitom UNESCO-a, i predstavlja sećanje na četiri hiljade Subotičana koji su poginuli za vreme Drugog svetskog rata. Restauracija je počela 2002. godine, deo novca su obezbedili NJKV Aleksandar Drugi Karađorđević i princeza Katarina, pošto su posetili Sinagogu. Ova jedinstvena građevina je uvrštena u sto najugroženijih u svetu. Projekat su izradili Deže Jakab i Marcel Komor. Pomenuta trojica su zaslužni i za jedno veličanstveno zadanje u samom centru Subotice.

Gradska kuća

Gradska kuća građena je od 1908. do 1910. u stilu eklektike, sa primesama secesije i obeležjima mađarskog folklora. Krivci za sintezu arhitekture i umetnosti su Deže Jakab koji je bio nesuđeni slikar i arhitekta, i Marcel Komor koji je rešio građevinu kao veoma funkcionalan objekat određene namene. Gradska kuća ima četiri ulaza. Ulazi se kroz čipkasto modelovan željezni portal koji je samo uvertira onome što predstoji. Sledi stepenište koje se na odmorištu razgranava na dva dela koji vode u Veliku većnicu. Zidovi su obloženi izrezbarenim, drvenim lamperijama. Dominira motiv lale. Deže Jakab je sarađivao sa stručnjacima iz Žolnai keramike u Pečuju i sam kreirao keramiku. Zasigurno se zna da je sve detalje od kvaka na vratima, preko svih dekoracija kreirao po svojim zamislima. Zidovi pored stepenica koji vode u Veliku većnicu obloženi su pločicama Žolnai keramike. Iznad njih se nalaze pločice sa znakom svih zanata koji su u to vreme opstajali u Subotici. Dve keramičke ptice se nalaze na odmorištu stepeništa.

Gradska kuća – unutrašnjost

Jedna od njih u kljunu ima prsten, simbol kraljevske loze Korvinovih, nekadašnjih vladara na ovim prostorima. Od vitraža u Velikoj većnici zastaje dah. Mikša Rot je izradio dva paža, cara Ferenca Josifa i caricu Mariju Tereziju. Najlepše vitraže mađarskih kraljeva je napravio Šandor Nađ, to su likovi Janoša Hunjadija, Verbecija, Ferenca Rakocija II, Ferenca Deaka, Lajoša Košuta, Matije Korvina i Lajoša Nađa, mađarskih svetaca – sv. Laslo i sv. Ištvan.

Najgledaniji detalj na Gradskoj kući je svakako sat. Postavljen je na tornju i okrenut na sve četiri strane sveta. Zamišljeno je da bude kao na Metropolitenu, da otkucava svakih četvrt i pun sat. Pre 35 godina ceo sat je zamenjen. Napravljen je novi električni mehanizam, brojčanik sata je od pleksiglasa i osvetljen jakom svetlošću, da se može videti i noću.

Od početka gradnje, i decenijama kasnije negirala se vrednost Gradske kuće, sve do 14. februara 1967. kada je sud u Novom Sadu doneo odluku da se Gradska kuća u Subotici stavi pod zakonsku zaštitu kao spomenik kulture. Ova građevina je prva u stilu secesije koja je stavljena pod zakonsku zaštitu. Glavni ulaz je okrenut ka zapadu. U Velikoj većnici, četvrtkom i subotom održavaju se venčanja.

Korzo

Korzo je posebna priča. To je glavna ulica u Subotici. Na neki način može se reći da je pandan Zmaj Jovinoj u Novom Sadu. Ime ove ulice je kroz istoriju menjano: Košutova, Kralja Aleksandra, Republikanska, Borisa Kidriča. Šetalište je otvoreno u drugoj polovini XIX veka kada je izgrađen put od železničke stanice, preko Rogine bare (danas Lenjinov park) do Narodnog pozorišta. Počinje palatama Prokeš i Manojlović. U vremena kad su se nosile narodne nošnje, Korzoom se "šetalo'' više zlata nego što je bilo u banci u gradu.

Mali korzo

Te šetnje su se obavljale nedeljom posle mise. Devojke koje su imale simpatiju skretale su u ulicu koja je poznata kao Mali korzo, da ih znatiželjne oči roditelja ne vide. Danas se na Korzou nalaze kafići i butici u koje ako želite da nešto kupite bolje da ulazite sa više hiljada dinara u džepu. A kafići i nisu nešto skupi.

Biblioteka, Majmun plac...

Biblioteka u Subotici postoji još od 1890. Zgradu je projektovao već pomenuti Rajhl, pet godina pre nego što će ona biti otvorena. Gradnja je završena 1896. Sve do Drugog svetskog rata služi kao Kasina ili Dom kulture. Mesto gde je današnja čitaonica je nekad bila balska dvorana, postojale su sobe za čitanje novina.

Biblioteka

Od 1945. do 1954. u toj zgradi je bio Oficirski dom, da bi već pomenute 1954. postala biblioteka što je i danas. Svojim prednjim delom je okrenuta prema centralnom trgu. Posle više od sto deset godina postojanja, biblioteka je utočište za oko 280.000 knjiga.

Biblioteka – detalj iznad ulaza

Do njih se može doći na nekoliko načina: preko pozajmnih odeljenja za decu i odrasle, odakle se knjige mogu iznositi, naučnog odeljenja, gde se rad sa istim dozvoljava samo u čitaonici i gde se mogu naći retke knjige koje više ne doživljavaju publikaciju. Na zavičajnom odeljenju se nalaze one publikacije koje su objavljene u Subotici. Ovde se mogu naći veoma zanimljive monografije o samom gradu, građevinama, ljudima koji su ovde proveli deo ili ceo svoj vek ili su na neki drugi način ostavili traga u istoriji. Pored knjiga, novina, kataloga i ostalih izdanja, biblioteka poseduje i mnoge zvučne zapise koje digitalizuje.

Majmun plac – ograda od kovanog gvožđa

Majmun plac je, sada slobodno mogu reći, legendarno sastajalište naših roditelja. To je ništa drugo nego ograda od kovanog gvožđa, koja se nalazi ispred Gradske kuće. Ovo je bila strateški važna pozicija sa koje se sve moglo videti i na kojoj se uz malo sreće dobro moglo izgubiti u masi. Tu je bilo popularno okupljalište mladih, mesto gde je dečko izvodio svoju devojku, i, ma koliko to surovo zvučalo tu su se one pokazivale. Ovde se dolazilo oko pet poslepodne, koji minut kasnije i sva mesta na Majmun placu su bila zauzeta. Ta ograda je i danas na istom mestu, ali sve manje mladih sedi na njoj. Tek po neki prolaznik koji svrati do obližnje poslastičarnice, pa baš na ovom, nekada veoma važnom mestu, pojede sladoled, ili dve prijateljice koje su se zamorile kupovinom pa sa ovog mesta osmotre dešavanja.

Svi koji dođu u Suboticu, dožive je na poseban način. Turiste očarava specifičnim spojem kultura, koji se odražava u arhitektonskom stilu. Ovaj grad je veoma miran u smislu njenih stanovnika, nema incidenata na ulici, dobacivanja. Ukoliko se neko upusti u nedeljnu promenadu Korzoom, primetiće reku ljudi koja mirno teče, sliva se i odliva iz brojnih lokala u samom centru grada. Dozvoliću sebi lukskuz da Suboticu uporedim sa Veronom; miran grad u koji se dolazi na psihofizičku relaksaciju, grad koji nema buran život, saobraćajne gužve u kojima se gube živci, naporne događaje koji opterećuju. Ako Vam Subotica nije zadovoljila apetite za odmorom, uvek Vam je na raspolaganju Palić koji će, sigurna sam nadomestiti sve nedostatke Subotice. Dobrodošli!

Mirta Ištvanović
B92 – 23.11.2007.

VAL TORENS

NAJPOSEĆENIJI SKI-CENTAR

Val Torens je skijalište na najvišoj nadmorskoj visini u Evropi, koje istovremeno nosi i titulu najvećeg i najposećenijeg ski-centra na svetu. Saznajte iz prve ruke šta je to toliko posebno u ovom mestu smeštenom u francuskim Alpima

Počnimo od onog što je najvažnije za skijaše. U Val Torensu su godišnje padavine snega u proseku preko deset metara, što znači da ga na višim terenima ima do kraja aprila i početka maja. Među mladima i onima koji se tako osećaju Val Torens je daleko najpopularnije skijalište. Smešteno u najvišoj od Tri doline, otvoreno je od kraja oktobra do početka maja. Obzirom na nadmorsku visinu od 2.300 metara, ovo mesto je najviše u Evropi, a to garantuje dobar sneg do kraja aprila. Ski-pas je skup, 210 evra za šest dana, ali važi za sve Tri doline. Samo u sistemu Val Torensa kapacitet žičara je 60.000 ljudi na sat.

Mapa lokacije Val Torensa

Što se tiče smeštaja, nudi se sve, od jeftinih apartmana do skupih hotela, a svima je zajedničko to da se skija gotovo do ulaznih vrata, tako da se automobili ne koriste, za njih postoje velike garaže na ulasku u mesto.

Val Torens u brojkama

Val Torens ima impresivan broj kreveta, 22.500, a sa više od milion posetilaca poslednje sezone, čvrsto drži prvo mesto najvećeg i najposećenijeg ski-centra na svetu. Kada pričamo o brojkama, one o veličini skijališta su neverovatne.

Panorama Val Torensa

Skijalište Tri doline prostire se na preko 600 kilometara označenih ski-staza koje se nalaze na 400 kvadratnih kilometara. Nadmorska visina varira od najnižih 1.300 pa do 3.230 metara. U Tri doline se nalazi 16 mesta povezanih sa 200 žičara. Ima 328 staza, od čega je 56 zelenih, 120 plavih, 115 crvenih i 37 crnih. Sve su sređene, a osim njih, na raspolaganju je i prostranstvo od 142 kilometra označenih nesređenih staza. Za svaki slučaj, na staze je postavljeno 1.500 snežnih topova, a o stazama se brine oko 100 ratraka. Na samom skijalištu su heliodromi, aerodromi, od kojih je jedan međunarodni, ali samo za manje avione.

Jedna od mnogobrojnih ski-staza

Klopa, piće

Gastronomska ponuda je bogata. U ponudi je oko 70 restorana gde ćete naći sve, od brze hrane do svežih ostriga, za svačiji ukus ponešto. Cene večere sa vinom u prosečnom restoranu je oko 30 evra.

Od belih vina se pije lokalni apremont koji u radnjama košta oko 3 evra. Cena hrane i vina, pogotovo u supermarketu u Albertvilu, slične su ili jeftinije od naših, tako da većina autobusa staje na velikom parkiralištu u tom mestu ispod skijališta. Radnje u samom mestu nešto su skuplje. Osim restorana i prodavnica snabdevenih prvenstveno skijaškom opremom, suvenirima i majicama sa natpisima, dobra je ponuda barova i diskoteka.

Već godinama je najpopularnije mesto "Malazia" koja se nalazi ispod same glavne ulice gde se skija. Lokal je u poslednjih desetak godina nekoliko puta menjao ime i izgled, ali zbog svoje lokacije i dobre muzike za mnoge je obično prvi izbor. Osim njega, popularna je i diskoteka "Underground".

Atmosfera u baru Malazia

Za ljubitelje adrenalina

Jedna od najnovijih atrakcija je najduža staza za sankanje u Francuskoj – Le Toboggan. Dugačka je 6 kilometara, sa nadmorskom razlikom od 700 metara, odlična je zabava za decu stariju od osam godina i odrasle. Samo spuštanje traje duže od pola sata, a počinje na visini od 3.000 metara. Sanka se na iznajmljenim sankama, a spust košta 9 evra.

Najduža staza za sankanje – Le Toboggan

Postoje i neke ekstremnije varijante za povećanje nivoa adrenalina. Zanimljiva je škola vožnje na ledu po posebno uređenoj stazi na kojoj se voze i trke automobila. Penjanje po zaleđenim vodopadima je sve popularnije, kao i paraglajding i, za one najizbirljivije, pakleno skijanje po netaknutim padinama daleko od skijališta i uz pratnju vodiča.

Žurke 24 časa dnevno

Val Torens je ski-centar kao stvoren za mlade i one koji se tako osećaju. Nakon dnevne jurnjave po pistama, zabava počinje već rano popodne. Određeni lokali od tri popodne puštaju muziku, a postoji mnogo irskih pabova i tehno-diskoteka.

Unutrašnjost jednog restorana

U našim turističkim agencijama se nude aranžmani za Val Torens već od 400 evra, što uključuje prevoz autobusom, smeštaj u jeftinim apartmanima sa jednom ili dve zvezdice i ski-pasom za Val Torens. Skupi aranžmani u apartmanima sa četiri zvezdice, uz ski-pas za Tri doline i prevoz autobusima u kojima na svakog putnika dolaze najmanje dva mesta, tri puta su skuplji.

Suzana Obradović
Stil magazin 55 – 14.01.2008.

KERKINI

DOM BLISTAVOG IBISA

Jezero Kerkini i njegova okolina spadaju u ona čuda prirode koja su nastala intervencijom čoveka i njegovog znanja na mestu gde mu je bio ugrožen opstanak

Ovako je ukratko zapisano u svesci jedne devojčice koja je provela nekoliko dana u Centru za ekološko vaspitanje u selu Kato Poroija, nedaleko od jezera. Nastalo 1932. godine izgradnjom brane na reci Strimonas, ovo jezero je danas jedna od ekoloških zona zaštićenih Ramsarskom konvencijom. Jezero ima oblik kruške na čijem se vrhu nalazi izlazna brana, kod sela Litotopos. Površina i dubina jezera zavise od količine vode koja se reguliše propuštanjem kroz branu, pa se obično kaže da je duboko od 10 do 15 metara, široko oko 5 kilometara, sa površinom od 51,5 do 74,7 kvadratna kilometra. Udaljeno je oko 25 kilometara od Seresa, prema granici sa Bugarskom, i smešteno je ispod istoimene planine. Ovoliko je dovoljno da biste znali gde dolazite.

Mapa lokacije mesta i jezera Kerkini

A priča je mnogo lepša i uzbudljivija. Zaplet je i počeo kada su hiljade Grka morale da napuste Malu Aziju i nasele se u dolini reke Strimonas (Strume) koja se često razlivala stvarajući močvarno zemljište, pogodno za razvoj malarije. Jedino rešenje za opstanak oko 85.000 pridošlica bilo je regulisanje rečnog toka stvaranjem veštačkog jezera. Branu je izgradila američka kompanija Monks end Ulen. Jezero je zaštićeno, a sela, dvadeset i jedno u najbližoj okolini, stvarana su na pristojnom rastojanju, što je omogućilo da se u vodi i oko nje stvore nove zajednice po zakonima prirode i pod geslom da se ona treba poštovati.

U znaku ptica

Jezero Kerkini

Jezero Kerkini spada u ona mesta pored kojih hiljade turista iz Srbije prolaze svake godine, ne znajući šta se krije iza imena i putokaza, uskraćujući tako sebi još jedan neverovatan doživljaj lepote i prirodnog sklada. Na prvi pogled, sve je u znaku ptica. I hotel iznad jezera, sa čije se terase pruža jedinstven pogled na jezero i reku koja nastavlja tok posle brane, nosi znak čaplje (Erodios).

Hotel Erodios

Čaplje privlače posebnu pažnju posetilaca svojim elegantnim hodom po obodu jezerske vode, a grupe flamingosa, postrojenih po samo njima poznatim pravilima, kao da pozivaju da ih fotografišete.

Za posmatranje ptičjeg sveta određena su posebna mesta, a broj vrsta je veoma veliki. Ima ih preko tri stotine.

Čaplje elegantnih koraka

Osim pomenutih čaplji i flamingosa, ovde ima i labudova, galebova, pa i nekih veoma retkih vrsta kao što su dalmatinski pelikan, patuljasti (pigmejski) kormoran, beloglava guska. Na Kerkiniju žive i neke vrste koje su veoma retke na Balkanskom poluostrvu, kao što su kormoran, kašikara i sjajni (blistavi) ibis. Ždralovi, patke, guske, crvendaći i njima slične ptice ubrajaju se u one obične, dok iznad njih, kako i dolikuje, leti i nadgleda okolinu, nekoliko vrsta orlova, među kojima se ističu pegavi, zlatni i carski orao.

Biljni i životinjski svet na jezeru, u njemu i oko njega, toliko je bogat, da će vam s razlogom često reći – da ovde nema čega nema. Površina vode je prekrivena raznim vodenim biljkama, ljiljanima, barskim kukoljem, rogozom, trskom... a pet vrsta vrba tokom cele godine veliki deo svog stabla čuva u vodi.

Blistavi ibis

Uspavljivanje sa blagoslovom

Gde su barske ptice, tu su i ribe. Ima ih preko trideset vrsta, a njihovo gajenje i lov su strogo kontrolisani. Pripovedanje o njihovoj veličini kreće se u granicama ribolovačkih priča, pa tako neke neke dostižu i po nekoliko puta veću težinu od ptice koja za doručak pojede nekoliko takvih riba.

U jezeru i oko njega živi oko dvadeset vrsta gmizavaca i deset vrsta vodozemaca, a krupna divljač iz okolnih planina povremeno se spušta u sela, uživajući tako privilegiju da žive u zaštićenoj ekološkoj zoni. Nisu retki jeleni, košute, šakali, divlje svinje, lisice, divlje mačke, zečevi, jazavci... a o broju veverica, lasica i sličnih sitnih životinja da se i ne govori.

U ozbiljnost zaštite i brige o životinjskom svetu uverili smo se pri poseti selu Akritohori, iznad koga se nalazi velelepni manastir Svetog Jovana Preteče. Jedan divlji vepar je tih dana bio previše – podivljao. Pošto je počeo da predstavlja opasnost po okolinu, nadležni su odlučili da ga "uspavaju". Posao je obavila specijalna ekipa u kojoj su se pored lovaca i čuvara nalazili i inspektori, veterinari, pa i sveštenik koji je dao blagoslov da se to učini.

Jezero Kerkini prekriveno pticama

Kada vam u ovom kraju kažu da su jezero i cela ova oblast jedna od dragocenosti Grčke, budite ubeđeni da je to istina. Ne samo da ne postoji mogućnost da reka poplavi zemljište i uništi letinu, nego je voda jezera u pravom smislu te reči izvor bogatstva gornjeg dela Serske doline.

Manastir Svetog Jovana Preteče

Kao deo prirode

Kerkini je i jedno od ribom najbogatijih jezera u Grčkoj, a više od polovine bufala u celoj zemlji živi upravo na ovom području. Ovde je centar za praktično i teorijsko ekološko vaspitanje, ali i jedno od najlepših mesta za odmor i rekreaciju, gde se čovek oseća kao deo prirode i uživa u svim njenim blagodetima.

Obilazak jezera moguć je asfaltnim putem, pešice pored obale ili čamcima na vesla. Bilo šta da odaberete, poželećete da to učinite još koji put. Znakova "životinja na putu" nema, jer se to podrazumeva, a jata ptica često će vam zakloniti vidik, što najčešće zavisi od doba dana i promena koje nastanu u harmoničnom životu jezerskog sveta. Zabeležen je i fenomen kad je nebom iznad jezera letelo jato od preko hiljadu flamingosa. Kažu da nije veliki broj ljudi imao privilegiju da vidi taj prizor.

Obilazak jezera Kerkini čamcima na vesla

Okolina je bogata i istorijskim znamenitostima; od turskih utvrđenja, tvrđave Rupel, prelepih starih naselja na padinama planina sa očuvanom izvornom arhitekturom do nekoliko značajnih duhovnih centara – pravoslavnih manastira. Neki od njih su veoma blizu jezera. Dva su posvećena svetom Đorđu, jedan u selu Manastiraki, a drugi na samoj obali u mestu Korifudi. Posebno je posećen manastir manastir Svetog Jovana Preteče, ne samo zbog monumentalnosti i prelepog pogleda na celo jezero, već i zbog arhitektonskih rešenja koja su urađena po ugledu na svetogorski manastir Ksenofont, tako da i žene mogu da vide kako izgledaju i kako su organizovani atonski manastiri.

Priča bi mogla da bude mnogo duža. Ali, možda će vas već i ova podstaći da poželite da vidite kako se sunce pomalja iznad planine, uz graju i zvuke hiljade ptica i drugih ovozemaljskih stvorenja, i da posle taj doživljaj, vredan divljenja, prepričate prijateljima.

Tomislav Ž. Popović i Panagiotis E. Grigorijadis
Politika MAGAZIN 537 – 13.01.2008.

HONGKONG

URBANA DŽUNGLA

U Hongkongu ćete videti zlatni "rols-rojs", ali i prodavnice sa sekend hend protezama za zube. Grad u kojem je novac etika, nova religija kojoj se svi klanjaju

Od Srbije do Hongkonga put je dugačak. Ide se preko Evrope. Gde smo, vidiš bolje sa strane, kada se malo odmakneš. Obilazeći gradove Evrope shvatiš dokle je stigla usnula Srbija. Odlazeći u Hongkong možeš da naslutiš na koji je put krenula Evropa.

Mapa lokacije Hongkonga

Prvi susret sa Hongkongom je aerodrom Ček Lap koji je čitavo jedno ostrvo. To je drugi na kratkoj listi objekata koji je čovek napravio, a vidi se sa meseca. Tako tvrde! Samo njegov terminal je veći od londonskog Hitroua i njujorškog JFK-a kada se sastave zajedno.

Aerodrom na ostrvu

Od aerodroma do Hongkonga putuje se 23 minuta vozom u koji vam kofere unose Kinezi sa belim rukavicama. I onda stignete direktno u centar sveta, u grad gde se sklapaju poslovi. Gde je biznis zaista biznis. Ovde se govori engleski, kantonski i kineski.

Centar sveta – panorama Hongkonga

Jedinstvena arhitektura

Iako mnogi turisti dolaze u ovaj grad svetlosti da bi kupovali u zadivljujućim tržnim centrima, jeli u najboljim restoranima sveta, ima hiljadu boljih stvari koje ne smete propustiti. Vrh Viktorija na visini od 610 metara je brdo sa kojeg se pruža najlepši pogled na svetu.

Pogled na Hongkong sa vrha Viktorija

Inače, u svim vodičima pronaći ćete da su njihove zgrade nejlepše, najveće, kako je to jedinstveno na svetu, kako je u njihovu izgradnju potrošeno toliko novca da to svet još nije video. I stvarno, u ovom gradu ima toliko unikata. Počev od restorana, pa sve do najčuvenijeg parka Okean gde su smešteni najveći kavez za ptice, kuća leptira i veliki akvarijum.

Ovo je najnaseljenije mesto na Zemljinoj kugli. Stambene zgrade su visoke i preko sto spratova. Kažu da je ovde bogat čovek ko ima stan veći od 40 kvadrata, a ko ima kuću, taj je veoma bogat čovek.

Grad zadivljuje zen enterijerima. Zen načinom života. Azijskim mirom. Drugačijom kulturom življenja. Verovanju da breskvin cvet tera zle duhove.

Park Okean u Hongkongu

Opijumski rat

Kroz vekove Hongkong je bio ribarsko naselje sa nekoliko hiljada ljudi, ali je rane 1800. godine luka postala značajno mesto za britanske trgovačke brodove. Hongkong je u istoriju ušao preko čaja i opijuma. Kinezi su čaj prodavali za srebro. Englezi su plaćali opijumom iz Bengala. Opijumski rat je počeo zato što je kineska vlada zabranila uvoz opijuma i time oštetila engleske trgovce.

Mirom u Nankingu Kina, koja je izgubila rat, morala je Hongkong da ustupi Engleskoj, da plati ratnu odštetu, otvori pet novih luka engleskoj trgovini i zaključi ugovor po kojem se engleskim građanima u Kini daju velike privilegije. Godine 1860, posle drugog konflikta, Englezi stiču i Koulun i granična ostrva. Pekinškom konvencijom iz 1898. godine ovom spisku dodate su i Nove teritorije. Tada Englezi iznajmljuju od Kineza ove teritorije na 99 godina.

U zapadnoj dvorani Velike palate naroda, zgrade Svekineskog narodnog kongresa, 1984. godine Margeret Tačer i Đao Cijang potpisali su Britansko-kineski sporazum, kojim se Britanija konačno odriče vlasti nad svojom kolonijom. Tim potpisom Hongkong je 1. jula 1997. godine postao Specijalni adminstrativni region Kine.

Objašnjenje uz feng šui

Sjaj i beda

Ko nije video Hongkong, nije video arhitektonsko čudo sveta. Ceo grad je građen po feng šuiju, drevnoj kineskoj veštini čija je suština ravnoteža i balans. Harmonija prostora se u ovom gradu oseća na svakom koraku. Tradicija i moderan život. Superiorni i skromni. Kadilak i rikša. Sjej i beda. Zlatni "rols-rojs" i sekend hend proteze za zube. Japanci koji čekaju u redu da bi ušli u Tifani prodavnicu i prodavci na tezgama koji čitav radni vek provedu na jednom kvadratnom metru.

Džunke u Aberdinu na kojima žive siromašni Kinezi

Aberdin je ribarsko selo, sa nekoliko stotina džunki na kojima žive siromašni Kinezi. Ali, postoje zgrade koji kompjuterski menjaju boju fasade, zgrade čiji je jedan sprat jedna fabrika. Sve je to Hongkong. Unikatno mesto na planeti, gde je sve moguće.

Jelena Ranković
Stil magazin 46 – 12.11.2007.

GRADAC

SVET DIVLJINE U SRCU GRADA

Klisura reke Gradac spada u zaštićena područja Republike Srbije. Ekolozi je smatraju najčistijom rekom u zemlji

Klisura reke Gradac spada u zaštićena područja Republike Srbije. Ekolozi je smatraju najčistijom rekom u zemlji. Predstavlja poslednje stanište vidri u Evropi, ali i nekih drugih ugroženih vrsta. U njenim gudurama još se mogu videti vodenice stare nekoliko vekova, vajati i drugi oblici nekadašnjeg neimarstva.

Klisura je omiljeno izletište Valjevaca i njihovih gostiju. Osim njih, ovde dolaze i poklonici verskih putovanja, kao i istinski zaljubljenici u prirodu.

Mapa lokacije reke Gradac

Mesto gde se umire od starosti

Gradac je rečica koja se u Kolubaru uliva u centru grada. Međutim, nekoliko stotina metara dalje, slika se menja. Umesto urbanih pejzaža, izranja svet divljine. U blizini ušća je podignuta brana ispred koje je stvoreno malo jezero. Kristalno čista voda podseća na veliki akvarijum u kom se šepure razne vrste riba. Najbrojnija su jata pastrmki, koja kod pasioniranih pecaroša izazivaju razne emocije.

Na njihovu žalost, stroga pravila Ekološkog društva u vezi sa količinom ulova i dopuštenim vrstama mamaca doprinose da većina ovih rečnih kraljica umire od starosti. Razočarani su i ljubitelji brčkanja. Voda je tokom leta toliko hladna da se samo najodvažniji usuđuju da zarone. Zadovoljne su jedino pivopije. Flaša se u vodi ohladi brže nego u frižideru.

Brzaci na reci Gradac

Duž same obale je otvoreno nekoliko malih restorana, koji su veoma srećno uklopljeni u ambijentalnu celinu. Većina kafanskih objekata predstavlja preuređene stare vodenice, ali buke nema nigde. Dok gosti u neposrednoj blizini vode satima vežbaju "isključivanje mozga", tišinu i mir remete jedino radoznale patke, plovke, guske i razne vrste divljih kokošaka. Ljubitelji aktivnog odmora mogu probati veštinu jahanja u konjičkom klubu u Deguriću, do kojeg se iz pravca Valjeva stiže samo uskom pešačkom stazom. Uživaćete u prelepim pejzažima pored reke, a još više u malom kafiću pored štale u kom se muzika čuje i usred bela dana.

Manastir Ćelije

Jedno od zanimljivih mesta jeste ekološko domaćinstvo Vladana Brankovića, koje se nalazi u neposrednoj blizini manastira Ćelije. Od puta je udaljeno oko 200 metara, ali se pešačenje višestruko nagrađuje.

Da bi se uživalo u zaista nesvakidašnjoj atmosferi kanjona, neophodno je, međutim, ispuniti nekoliko uslova. Prvi je da ste vični akrobatici. Jedini način da se pređe reka jeste uz pomoć položenog brvna, a alternativa je pešačenje kroz vodu. Na koji god način da se stigne, čeka vas zanimljiv odbor za doček.

Stado divljih koza, koje ovde obavlja neku vrstu recepcionerskog posla, sa velikim interesovanjem se prihvata svakog gosta. Zauzvrat, ponuda restorana obuhvata i kvalitetan kozji sir, koji se retko gde može pronaći. Jedna od novina je da je preduzimljivi domaćin odlučio da proširi turističku ponudu. U toku je izgradnja nekoliko vajata, tako da se već od narednog leta ovde može i prespavati.

Mirniji tok reke Gradac

Selo episkopa

Klisura reke Gradac je poznata i po nekoliko manastira i kulturno-istorijskih spomenika. Najpoznatiji je manastir Ćelije, zadužbina kralja Dragutina iz XIV veka. Danas je to ženski manastir sa jednim od najpriznatijih crkvenih horova. U prošlosti, međutim, ovde su živeli monasi i nadaleko čuveni duhovnici. U porti crkve je sahranjen Ilija Birčanin, narodni vojvoda i prva žrtva seče knezova. Kao iguman, krajem XVIII veka, ovde je boravio i Bogu se molio Hadži Ruvim, još jedna žrtva dahijskog zuluma.

U crkvenim krugovima je pokrenuta inicijativa da se i ovaj hrišćanski mučenik kanonizuje u svetitelja. Za sveca se predlaže i doktor Ava Justin Popović, takođe iguman manastira Ćelije. Smatra se jednim od najvećih duhovnika i teoretičara Srpske pravoslavne crkve. Bez suda i krivice, posleratne vlasti osudile su ga na doživotnu izolaciju. Više od tri decenije, sve do smrti 1979. godine, otac Justin je živeo iza manastirskih kapija. Dovoljno dugo da ostavi dubok trag u pravoslavnoj misli i dogmatici.

Prva slova i osnovna znanja o životu ovde je sticao i sveti Nikolaj Velimirović. Nekadašnji vladika žički i ohridski rođen je u selu Lelići, koje se nalazi na uzvišenju iznad klisure. Umro je u Americi polovinom prošlog veka, a pre desetak godina njegove mošti su prenete u rodni kraj. Spokoj su našle u manastirskoj crkvi, a u neposrednoj blizini otvoren je i muzej. U seoskoj kući skromnih dimenzija, izgrađenoj u šumadijskom stilu, izložene su lične stvari, dokumenta i rukopisi narodnog svetitelja.

Lelići su siromašno planinsko selo sa malo ljudi i još manje kuća. Većina ih je razbacana po okolnim brdima i visovima. Ipak, Nikolaj nije jedini božji sluga dostojan vladičanskog štapa koji je ovde rođen. Odavde potiču i blagopočivši vladika šabačko-valjevski Jovan, kao i episkop Artemije, glava Raško-prizrenske eparhije. Zbog svega se kanjon Gradca ponekad naziva i dolinom svetaca, što donekle objašnjava mir i spokojstvo koje se može osetiti na svakom koraku.

Detalj iz kanjona reke Gradac

Istine radi, treba spomenuti da dolina ima i drugu stranu. Kada zavlada noć, koja se u tesnac spušta brzo i bez upozorenja, sve postaje drugačije. Žubor vode, kloparanje vodeničnog kamena, glasovi raznih životinja i drugi zvuci lako se pretvaraju u nejasnu simfoniju prirode,
koju svako doživi na različit način. Oni maštovitiji i strahu skloniji, u ovim notama obično čuju sve ono što slute i čemu se ne raduju. Počev od raznih drekavaca, koji su nekoliko godina punili i stupce dnevne štampe, pa sve do nadaleko poznatog srpskog vampira – Save Savanovića. Njegov idejni tvorac, srpski književnik Milovan Glišić, slučajno ili ne, rođen je baš ovde – u klancu reke Gradac.

Vlada Arsić
Press magazin 51 –14.10.2007.