STROMBOLI

POGLED U SREDIŠTE ZEMLJE

Vulkan na istoimenom ostrvcetu stotinak kilometara udaljenom od Sicilije, jedinstven je po učestalim, ali slabim erupcijama, koje turisti mogu da vide sopstvenim očima

Dok brodić pristaje u malu luku ostrvca Stromboli, stotinak kilometara severno od obala Sicilije, prizor ispred prozorskog okna se od monotone slike u nijansama plave boje pretvara u plakat za film o avanturama sa južnih mora i zakopanim blagom, crne plaže sa šarenim barkama i bele kućice u podnožju pomalo preteće zelenomrke kupe iz koje kulja beli dim.

Mapa i lokacija ostrva Stromboli

Uskom belom uličicom se penjemo do našeg ljubaznog domaćina, koji nam je umesto sobe dao ceo sprat za istu cenu. Blago rustičan enterijer, autentično strombolijanski – dve ogromne sobe sa starinskim nameštajem, malom plavom kuhinjom, kupatilom i terasicom koja gleda na more.

Pogled na ostrvo

Vatrena padina

Lutajući upletenim uličicama možete izbiti ili na neku od plaža ili pravo na stazu koja vodi prema vrhu vulkana, koji je stalno aktivan – na svakih dvadesetak minuta dolazi do erupcije! Srećom, one su sasvim slabe, pa selo i luka nisu ugroženi, a mali potoci lave se, uz oblake pare i dima, slivaju samo niz zapadnu stranu ostrva, koja je po tome i dobila ime "vatrena padina". Ovakva učestala aktivnost je u vulkanskom svetu veoma retka, i baš se po ovom mestu i zove strombolijanska. Čak je i prilično bezbedno popeti se, doduše jedino uz stručnu pratnju, na sam vrh planine (924 metra nadmorske visine) i posmatrati strombolijanski vatromet i osetiti zadah vulkana.

"Vatrena padina"

Ponekad, on baš i nije tako dobroćudan. Žitelji još pamte erupcije iz 1930. i 2002. godine, kada su dim i lava kuljali, a selo bilo zasuto eksplozivnim stenama ("vulkanskim bombama"). Deluje zastrašujuće, ali žrtve su čak i tada bile malobrojne – Strombolijanci znaju da se snađu u ovakvim vanrednim situacijama.

Lepa erupcija kao želja

Uspon na vulkan visok 924 m

Stvarno je šteta doći na Stromboli, a ne zaviriti u njegove stalno aktivne kratere. Zato smo se priključili grupi i krenuli na vrh vulkana, sa koga se pruža pogled na gejzire i potoke lave. Od seoske crkvice, preko starog groblja i zelenkastih žbunova, došli smo na ogroman proplanak prekriven bleštavo crnim peskom. Preko stena, za oko tri sata hoda, tačno pred zalazak sunca, stigli smo ispod samog vrha, na oko devetsto metara od nivoa mora. Rajski predeli, na koje je tokom uspona pucao pogled, naglo su se promenili: pred nama se ukazao tanak pojas crne prašine obavijen dimom, uz zvuke potmule tutnjave. Snažan vetar je svuda unaokolo raznosio sitan pepeo, a vazduh je mirisao na barut, sumpor i metal.

Erupcija

Jedno presvlačenje na vetrometini, kacige na glavu, hirurške maske na lice i pravac na vidikovac sa pogledom na kratere, uz ljubazne reči našeg vodiča: "Želim vam lepe erupcije. A ako neka bude prejaka, pokušajte da ne bežite...". S obzirom na statistike (u poslednjih 10 godina poginuo je samo jedan čovek, a dnevno se ovde popne bar njih 100), shvatili smo da je ovo bila samo šala. Ipak, za slučaj da iznenadi posetioce ponekom kišom kamenja ili snažnom eksplozijom, tu su i betonski zakloni.

Betonski zaklon za slučaj jače erupcije

Otkako su se 2007. godine otvorila još dva kratera (sad ih je ukupno tri) erupcije su postale manje predvidljive. Na svu sreću, tokom tih četrdesetak minuta koje smo proveli na vrhu, vulkan je bio pristojan domaćin – gejziri lave su se samo dva puta raspršili na nekoliko stotina metara ispod nas.

Pogled na gradić

Spust je bio mračan, pa smo zbog konfiguracije terena upadali u pesak do cevanica, uz stalno prisustvo velikog oblaka prašine kroz koji se snop baterijske lampe nije probijao na više od pola metra. Nakon dva sata i dva pražnjenja peskom prepunjenih cipela, konačno smo opet stali na asfalt, među pitome predele i prve kuće. Osećali smo se skoro kao Aksel i Oto Lindenbrok, junaci knjige "Put u središte zemlje" koje je baš ovde Stromboli izbacio iz utrobe zemlje. Nije ni čudo što je Žil Vern za kraj svog romana izabrao baš ovo mesto.

Nenad Prodanović
Politika MAGAZIN 624 – 13.09.2009.