ALBANIJA

ALBANIJA ZA POČETNIKE

Usput se može videti mnogo novih kuća, ali i mnogo napuštenih fabrika i stambenih zgrada koje izgledaju kao u horor-filmovima

Za ovaj put sam se spremao već oko 2 godine i već nekoliko puta, pred sam polazak – nešto se desilo. Prvi put – novi posao, drugi put – bolnica itd, pa sam tako u međuvremenu iščitao šta se god moglo naći na Internetu i bar nekoliko puta nedeljno razmenjivao mejlove sa prijateljem iz Tirane, koji me je ubeđivao da ću se razočarati, da je sve u totalnom haosu, u kome se i oni sami teško snalaze, da se teško nalaze informacije o putovanju po zemlji, jer takve informacije ni ne postoje, a ne mogu postojati upravo zbog tog haosa, a i da mu se ponekad život u Albaniji čini kao film. I sve to me je još više kopkalo, a pošto sam našao saputnicu, prijateljicu iz Beograda, koja je takođe bila "zagrejana" za ovo putovanje, nismo želeli da duže čekamo i najzad krenuli na put. Naravno, pre toga smo se naslušali raznih priča i onoga "vi niste normalni", ali to je klasika…

Mapa Albanije

Prva stanica: Tetovo

Pa, kao grad ništa posebno, ali sa mnogo interesantnih ljudi. Autobuska stanica je prava konfuzija, podeljena je na dve strane, udaljene oko 5 m jedna od druge, ali niko ne zna šta se dešava na drugoj strani, pa čovek ima osećaj da se nikada neće izvući iz tog Tetova.

Savet: nikakvu informaciju ne tražite na šalterima, nego u agencijama pored, gde možete ostaviti stvari itd. Savršena pijaca, malo orijentalna atmosfera, u svakom slučaju proveli smo prilično zanimljiva tri sata.

Tetovo-Tirana

Tetovo

Nekoliko sati vožnje do granice, granica se brzo prelazi i evo nas…

Prvo što se može zapaziti su bezbrojni bunkeri sa svih strana, na svakom brdu, po selima itd, a drugo – ogromne količine starog gvožđa. Toliko starog gvožđa nisam u životu video. Put je sasvim OK, izuzev u nekim delovima, a na kraju se ispostavilo da je to bio i jedini dobar put, a i jedan od retkih sa saobraćajnim znacima.

Usput se može videti mnogo novih kuća, ali i mnogo napuštenih fabrika i stambenih zgrada koje izgledaju kao u horor-filmovima – neomalterisane, propale, često bez prozora.

Stambene zgrade kao u horor-filmovima

No, moram priznati da je sve delovalo bolje nego što sam zamišljao. Međutim, na kraju se ispostavilo da je to najuredniji deo Albanije. Malo smo kružili i prvo stigli u Drač, pa tek onda u Tiranu. Od Drača do Tirane vodi novi auto-put, doduše bez ijednog saobraćajnog znaka, a na ulazu u Tiranu nalaze se sve sami auto-saloni, prodajni centri i baš kad smo pomislili da tu nije uopšte tako loše, čak naprotiv, skrenuli smo u neku ulicu i počela je žurka – autobus se ljuljao tako da su stvari letele na sve strane, iza nas se dizala prašina, a rupe na putevima su zastrašujuće. Okolo su goreli neki kontejneri, saobraćaj je bio pravo ludilo, vozači su nemilosrdno trubili, dok su policajci nezainteresovano gledali u prazno… I to je to – iskrcali smo se…

Tirana

Dok smo čekali prijatelja, bili smo na idealnom mestu gde se vide svi kontrasti u Tirani – iza nas haos, a ispred nas odlično sređen bulevar u kojem je sve je delovalo mirno, opušteno, pa i usporeno.

Predgrađe Tirane

I dok smo čekali pred Ministarstvom pravde, počeli su da nam prilaze ljudi i pitaju da li nam treba pomoć. Prvo nam je prišao stariji gospodin, koji je govorio nemački i pričao nam šta bi trebalo da vidimo dok smo u Tirani i Albaniji, i kada je najzad pitao odakle smo, očekivao sam da će njegova ljubaznost splasnuti, međutim, čovek se još i oduševio što neko iz Srbije dolazi da vidi Albaniju i čak nam ponudio da prenoćimo u njegovom stanu, ako ne budemo uspeli da pronađemo prijatelja. Ista situacija se ponavljala više puta tokom našeg putovanja. I pored toga što sam na put krenuo bez ikakvih predrasuda, takvu ljubaznost nisam očekivao. Najzad se pojavio Sotir i onda je usledilo novo iznenađenje – njegov fancy stan. Večernji obilazak Tirane… Hmmm, toliko kafića, restorana, barova na svakom koraku…

Skupi automobili, mladi, moderno obučeni sa skupim telefonima itd… sve je to nekako neverovatno, ako se uzme u obzir da smo se šetali po uništenim trotoarima, razrovanim putevima, pored sablasnih zgrada… I na kraju, završili smo u nekom fancy restoranu od stakla na vrhu jedne od najviših zgrada, a sam taj restoran se okretao oko ose i pred nama je bila cela Tirana. Mnogo svetlosti sa svih strana, mada kažu da ponekad imaju restrikcije...

Tirana, šareni balkoni stambene zgrade

Sledećeg dana smo krenuli u istraživanje: od sjaja do bede i tako u krug. Još uvek nemam neki opšti utisak o tom gradu – sve što sam video deluje mi nekako nespojivo. Sa jedne strane luksuzne, nove zgrade sa mnogo boja, skupi automobili, a malo levo i desno – krajnja beda – gomile smeća, mnogo uhranjenih pacova, rastureni pločnici i okrunjeni asfalt…

Tirana, sa druge strane ulice – gomila smeća

I sam grad je nekako "obrnuto" nastajao: 30-tih godina XX veka najpre je sagrađen lep centar sa namenom da to bude centar glavnog grada (a Tirana je tada bila selo) i okolo tog centra nije bilo ničega. Ovo okolo je nastajalo kasnije, i to na jako haotičan način…

Semafora ima malo, ulice retko imaju nazive... Centar je lep, sa interesantnim muzejom, koji kratko radi i gde tetkice već pola sata pre zatvaranja ljubazno teraju posetioce da ubrzaju razgledanje. U centru se nalazi i sahat-kula, vrlo lepa džamija, jedna od malobrojnih, koje nisu razrušene u periodu komunizma (kada je religija bila zabranjena). Mnogi sadašnji haos objašnjavaju kao reakciju na diktaturu Envera Hodže, koji je, kao i većina diktatora, bio paranoičan i želeo da apsolutno sve kontroliše. Danas se haos poistovaćuje sa slobodom. Inače, nema mnogo preostalih simbola komunizma. Osim "remek-dela" soc-realizma, Narodnog muzeja, tu je i "piramida", građevina koja srećom nikad nije doživela da bude namenjena za šta je izgrađena. Zamišljena je kao muzej života Envera Hodže, a tek što je završena, obožavani vođa je i javno postao omražen i danas je u toj "piramidi" neki restoran ili tako nešto.

Tirana, ulica

Ostatak grada je takođe interesantan. Obzirom da je grad bio pravo sivilo sa tužnim socijalističkim zgradama, gradonačelnik je došao na ideju da ih oboji u najneverovatnije kombinacije boja, tako da grad sada deluje vrlo optimistički...

Oko glavne pošte (a odatle je jedino moguće poslati razglednice koje nam je naručilo stotinak ljudi) nalazi se neka albanska varijanta Wall-Streeta. Masa dilera saletala nas je sa svih strana, a pošto je bila pauza za ručak, svi su sedeli u okolnim buregdžinicama i brojali svežnjeve novčanica od po 500, 200, 100 evra, pa smo shvatili da smo u malo "opasnoj" zoni i otišli smo na burek na drugo mesto. Burek je odličan – poprilično različit od "našeg", a specijalitet je burek sa paradajzom i lukom. Isto važi i za sladoled. To su nam i bile osnovne životne namirnice u narednim danima, uz poneki pečeni kukuruz i na ulici ubrane smokve i grožđe. Inače, sve je malo skuplje nego kod nas, izuzev onoga što se može kupiti na ulici.

Uveče smo se sreli sa Gentijem iz HC, koji je neverovatan lik – za pola sata za našim stolom je bilo 20 ljudi, niko nikoga nije poznavao, a svi su poznavali njega, pa se on negde izgubio na nekih pola sata, a u međuvremenu društvo za stolom je raslo i raslo… I na kraju dolazi najinteresantniji deo večeri: naše pitanje – kako da dođemo do autobuske stanice i kada kreće autobus za Berat? Opšti smeh – nema autobuske stanice, a nema ni reda vožnje… Ispostavilo se da je to, naizgled, jednostavno pitanje izazvalo pravu konfuziju u društvu. Svako je imao neku svoju teoriju sa kog mesta kreću autobusi, pa su počeli da zovu prijatelje, broj potencijalnih mesta se povećavao, a mi, veče pred polazak, nismo znali ni odakle ni kada, a ni kako krećemo dalje…

Tirana, šarene fasade stambenih zgrada

Jedini spas nam je bio Sotir (inače mu i ime znači Spasitelj): njegova metoda je bila da zove taksiste, pravi sa lud i pita: "Koliko bi koštalo kad biste me vozili do mesta odakle kreću autobusi za Berat?"… I tako se broj potencijalnih mesta sveo na dva, a pošto su od 5 taksista dvojica rekla da je to Birra Tirana, a trojica Uzina Enveri, rukovodili smo se time da je 3:2 merodavnije i odlučili se za Uzinu Enveri. Inače, u Tirani, a ni drugde, ne postoji autobuska stanica. Autobusi polaze sa raznih mesta, zavisno od pravca, a to su uglavnom napuštene fabrike, s tim što se ta mesta menjaju iz nedelje u nedelju… Haos… A tek red vožnje... pa, do 8 ujutru još se i može otići negde, a posle toga teško. Uglavnom ne postoji nikakva organizacija javnog prevoza – ko god ima autobus ili nešto što liči na autobus, može da vozi kad god hoće, kuda god hoće i nažalost, i koliko god ljudi hoće...I tako, ustali smo rano i oko 8 ulovili autobus za Berat.

Berat

Berat, po arhitekturi jako podseća na Ohrid

Za oko 3 sata klackanja autobusom i za nekih 3 evra, a uz bogatu ponudu albanskog turbo-folka, stiže se u Berat. Berat je, uz Butrint, jedino mesto u Albaniji pod zaštitom UNSECO-a i po arhitekturi jako podseća na Ohrid.

Berat, crkva

Pronašli smo smeštaj sa doručkom za po 10 evra i krenuli u istraživanje grada. Na vrhu brda u gradu nalazi se tvrđava, u okviru koje ima 11 srednjovekovnih crkava, a sami delovi tvrđave su naseljeni. Pojedine crkve su poprilično dobro očuvane, a u jednoj od njih se nalazi i muzej sa delima ikonopisca Onufrija, koji je živeo XVI veku. Samo to okruženje izgleda sjajno…

Berat, freska u crkvi

U samom gradu nalazi se i četvrt Magalem, muslimanski deo grada, sa tradicionalnom arhitekturom i dve lepe džamije. Čuvar jedne od njih je bio jako ljubazan i otvorio nam je i džamiju i tekiju, koja pripada bektašima. Bektaši su posebna, mnogo liberalnija muslimaska sekta, a osnovao ju je zapravo jedan Jevrej koji je prešao u islam. Danas bektaša ima najviše u Albaniji (gde važe za jednu od zvaničnih konfesija), a u manjoj meri ih ima i u Makedoniji i na Kosovu. Pored toga, vredi posetiti i Etnografski muzej, tetkice u muzeju su bile super – svojski su se trudile da nam na mešavini raznih jezika objasne sadržaje u muzeju, a zahvaljujući zajedničkim nam turcizmima, razumeli smo se savršeno.

Berat, Etnografski muzej

Oko Berata se nalaze predivne planine i nacionalni park sa vodopadima, koji, nažalost, nismo uspeli da vidimo. U 2. nedelji avgusta svake godine se na jednoj od planina održava svetski skup bektaša, koji traje nekoliko dana i čuo sam da je prilično interesantan događaj. Sve u svemu, Berat je super, a što se tiče stila života – sve se čini kao povratak u 70-te. Uveče se svi šetaju i retko ko sedi u kafićima, prodavnice su takođe u "retro-stilu", pa čak i ljudi.

Mi smo se u međuvremenu izveštili u pronalaženju autobusa. Stanica je tamo gde ima više od jednog autobusa, a najpouzdanije informacije o polascima se mogu dobiti u okolnim kafanama. Kao i uvek, u opticaju je bilo nekoliko varijanti, ali na kraju odlučili smo se za najčešće pominjanu i, iako su svi u Tirani bili skeptični da ćemo uspeti, pronašli smo autobus za Gjirokastru, naravno oko 8 ujutru i nastavili putovanje.

Gjirokastra

Gjirokastra

Put do Gjirokastre je katastrofalan, sličan onim u Gruziji, ali čini mi se da je još malo gori i ne baš tako veliku distancu prevalili smo za celih 5 sati… Najpre smo pojeli burek, u buregdžinici ostavili rance i krenuli u razgledanje grada. Gjirokastra je dosta manji grad, sa lepom tradicionalnom arhitekturom, koja je dosta različita od one u Beratu, naravno, sa tvrđavom na vrhu brda, na koje smo se, po običaju, penjali po najvećem suncu…

Gjirokastra, tvrđava – vojni muzej

Tvrđava je obrasla korovom, uređena je kao vojni muzej sa nekim skalamerijama iz posleratnog perioda i ulaznica za to košta oko 2 evra, s tim što, kao i u ostalim slučajevima, nismo dobili ulaznicu. Pretpostavljam da je to završilo u džepu čuvara. Obzirom da unutrašnjost tvrđave nije ništa naročito, a vi ne želite da častite dokone čuvare, na tvrđavu se popnite sa suprotne strane od ulaza prema sahat-kuli (ovo smo otkrili tek kada je bilo kasno). Na tvrđavi se nalazi i američki avion iz 60-tih, koji je greškom sleteo u Albaniju... Mogu da zamislim šta se dogodilo jadnom pilotu.

Gjirokastra je inače rodni grad Envera Hodže, a rodna kuća mu je preuređena u etnografski muzej. Nema nikakvog znaka koji bi ukazao na to, ali raspitivali smo se po gradu i otkrili. Nažalost, Gjorkastra propada. Stare kuće se urušavaju i sami stanovnici Gjirokastre su pomalo ljubomorni na Berat, koji je pod zaštitom UNESCO-a, dok je njihov grad ostavljen na milost i nemilost.

Za par sati smo videli sve što nas je zanimalo, pa smo odlučili da se ne zadržavamo duže u Gjirokastri, nego da potražimo prevoz do Sarande. Navodno, ima dosta autobusa. Međutim, jedan kombi nam je otišao ispred nosa, a sledeći autobus je kretao tek možda za sat i nešto, pa je Aleksandra odlučila da stopiramo. OK, pouzdao sam se u njen šarm.

I zaista, za nekoliko minuta zaustavio se neki besni auto sa još besnijim vozačem, ljubiteljem turbo-folka. Sve je delovalo čudno... Tri mobilna, usput neki čudni tipovi i na kraju – tap: 10 euro, please... I šta ćemo – izvadismo 10 euro... Doduše, vozili smo se oko 70 km, pa nije toliko strašno... Inače, na jugu svi imaju beli luk sa nekim zelenim štraftama u kolima... interesantno...

Munjevitom brzinom stigosmo u Sarandu...

Saranda

Saranda, šetaliste uz more

Saranda deluje potpuno drugačije u odnosu na to što smo viđali proteklih dana – uredno, čisto, mirno. Doduše, plaže ima svega stotinak metara, nije posebno čista, a šljunak je dosta neudoban... Međutim, kasnije smo videli, "baš sređeno" je samo šetalište uz more, ostalo je osrednje, ali OK.

Pošto nam je Saranda delovala skupo, a ispostavilo se da izgled vara, pronašli smo prevoz i otišli do Butrinta, tamo sreli Aldija, koji radi tamo i pronašli smeštaj u obližnjem selu Xarra, gde se navodno može videti tradicionalni život itd. Međutim, u Xarri žive isključivo gastarbajteri, koji iz Grčke ponekad navrate u selo.

Uveče smo završili na seoskoj slavi u susednom selu Mursi, gde žive (tokom leta) lokalni Grci i slava je bila ludilo – dva raštimovana orkestra paraleno su svirala i sve je više zvučalo kao free-style jazz nego "tradicionalna" muzika. Na kraju – tuča...

Butrint i Butrintsko jezero

Butrint, jezero

Posle kupanja u Butrinskom jezeru, zaputili smo se na arheološko nalazište Butrint (ulaznica 6 evra). Antički ostaci usred šumarka. Između ostalog mogu se videti ostaci amfiteatra, hramova, palata i to je sve priča za sebe... Nažalost, veliki deo ostataka je bio pokriven vodom...

Butrint, amfiteatar

Nakon Butrinta vratili smo se u Sarandu, ododlučili da tamo provedemo ostatak dana i prespavamo, pronašli smo smeštaj za 10 evra, koji je bio sasvim OK, kupali se, uživali itd., i ustanovili da je Saranda, ustvari, najjeftinije mesto u kome smo bili...

Dhermi, plaža

Sledećeg dana smo imali poziv za kampovanje u Dhermiju, mestu sa najlepšim plažama. Genti i njegovo društvo su odseli u kampu i očekivali nas. Smogli smo snage da se narednog jutra probudimo u 5.30 i pronađemo "autobus" koji je išao prema Valoni, a usput stajao i u tom Dhermiju. Međutim, na samom početku putovanja, krenula je strašna kiša, nebo je bilo crno i na kraju smo odlučili da se izvinemo Gentiju i nastavimo put do Valone (Valore), odakle je još bilo šanse pronaći autobus do Tirane. Nakon što smo platili ne baš toliko malo, a autobus je bio prepun svega i svačega, neudoban i star, nestali su i oblaci i kiša i pred nama su se, baš u blizini tog Dhermija, ukazali kilometri nedirnutih, pustih peščanih plaža.

U Dhermiju sam pokušao da nagovorim vozača da nam vrati deo novca (ionako nije delio karte), ali uzalud. Čovek je, jadan, zbog nas izgubio putnike, mada je i ovako natrpao barem 20 ljudi više... Iz protesta smo odlučili da ostanemo u tom "vozilu" i nastavimo put. Svakako bismo zbog ostajanja na kampovanju imali problem da se na vreme vratimo kući.

Valona (Valore)

Valona

Grad je OK, dosta se gradi, puno prljavštine. Peščane plaže, ali jako prljave... Dovoljno vremena za jedno duže kupanje i povratak u Tiranu.

Već smo bili premoreni, pa smo odlučili da ostanemo kod Sotira još jedno veče i sledećeg jutra krenemo u Makedoniju.

Tako i bi... Povratak u Tetovo: obzirom da smo morali da ostanemo još jedno veče u Tetovu, kako bismo se uklopili u red vožnje ohridskog autobusa, potražio sam Zorana iz HC i ostali smo kod njih. Sjajni ljudi!

Narednog jutra, nakon još jedne konfuzne jurnjave kroz tetovsku stanicu, ulovili smo prevoz do Beograda i tako se završava ovo putovanje. Vratili smo se kako bi neki rekli "živi i zdravi"...

Putovali: Vasko, Aleksandra; Piše: Vasko
Klub putnika Srbije – 20.-29.08.2006.