06 јун 2011

SREMSKA KAMENICA

U ZMAJEVOM ZAVIČAJU

U Sremskoj Kamenici je sve, čini se, tesno. Tesan je glavni trg, tesne su ulice, ljudi se tiskaju u prolazu, ali joj izgleda upravo to daje poseban šarm. Sve je u njoj na korak-dva, – crkve, radnje, škole, bolnica, Zmajev muzej, Dečje selo…

Do Sremske Kamenice smo došli starim drumom iz Beograda, dužim, ali, pokazalo se, bržim putem. Dobro je što smo poslušali savet našeg vozača, jer je Novi Sad, kroz koji bismo morali da prođemo da smo išli autoputem, zakrčen vozilima.

Mapa lokacije Sremske Kamenice

Zašto bismo uopšte prolazili kroz glavni grad Vojvodine da smo išli modernom saobraćajnicom? Objašnjenje je jednostavno: Sremska Kamenica je deo gradskog naselja na desnoj strani Dunava koje pripada Novom Sadu, a od kojeg ga deli samo most.

Ovaj most spaja Sremsku Kamenicu i Novi Sad

Kućice u cveću

U ovom mestu se sve vrti oko Čika Jove Zmaja. U centru je raskrsnica sa njegovim spomenikom, rad Sretena Stojanovića, a tu je u neposrednoj blizini i kuća u kojoj je stanovao. Danas se u njoj nalazi muzej čuvenog dečjeg pesnika, gde drugo nego u Ulici Jovana Jovanovića Zmaja broj 1. Nedaleko odatle, i počiva…

Centar Sremske Kamenice

Ali, obiđimo još koji krug oko trga. Dijagonalno od muzeja je crkva Svetog križa koju je u XIX veku obnovio i proširio grof Marton Marcibanji. Od jednog drugog grofa, Gvida Karačonjija, dobila je orgulje koje nismo uspeli da vidimo jer su vrata bila zatvorena. Zato nam i nije preostalo drugo, nego da napravimo još jedan mali zaokret. I pred nama se ukazalo Dečje selo, odnosno kako se zvanično zove Humanitarno-socijalna ustanova "dr Milorad Pavlović". U njemu još od 1975. godine žive deca bez roditeljskog staranja u 13 prelepo uređenih kućica, okruženih još lepšim parkom.

Katolička crkva Svetog križa

Osim po ovom selu, Sremska Kamenica je poznata i po srednjoj školi unutrašnjih poslova, koja je osnovana 1967. godine i koja svake godine upisuje 400 budućih policajaca. Zgrada je zidana od 1852. do 1856. kao kadetska škola, a za vreme Kraljevine Jugoslavije je bila Žandarmerijska škola.

Na bukvalno dva koraka od Dečjeg sela je, kako ga meštani od milja zovu, kamenički dvorac koji je građen u etapama krajem XVIII i početkom XIX veka, na kome iznad ulaza piše da ga je sagradila plemićka porodica Marcibanji de Puho. Dvorac je zapravo počeo da gradi grof Livijus Marcibanji, a današnji izgled mu je dao njegov zet Gvido Karačonji.

Dvorac Marcibanji–Karačonji

Grof Karačonji je uz pomoć stručnjaka okolinu dvorca uredio po ugledu na engleske parkove. Tako je nastao park sa retkim vrstama drveća, izgrađeno je veštačko jezerce i postavljene su kamene skulpture. Jedna od njih, takozvana "Pet glava", nalazi se na brdašcu koje je grof esteta nazvao "Brežuljak ljubavi". Nažalost, park je danas zapušten, ali to nije slučaj sa zgradom dvorca, spomenikom kulture, u kojoj je fakultet za evropske pravno-političke studije. Doduše, njen dobar izgled narušavaju grafiti.

Vraćajući se ka Zmajevom trgu i silazeći ulicom desno, stigli smo do pravoslavne crkve u čijem se dvorištu okupljao narod da bi proslavio Malu gospojinu. Crkva je podignuta između 1737. i 1758. u moravskom stilu, a zaštićena je kao spomenik kulture zajedno sa ikonom Svetog arhanđela Mihaila. U njoj se od 2002. godine nalazi i deo moštiju svete Petke. Uprkos užurbanosti domaćina da goste dočekaju kako valja, mogli smo na miru da je razgledamo, ali zbog nedostatka vremena nismo mogli da ostanemo među gostima.

Na dar manastiru

Pravoslavna crkva

Umesto da krenemo dalje niz ulicu, odlučili smo da "pešački krug" vratimo mnogo godina unazad, u istoriju. Upravo ona je zabeležila da su ovim krajem gotovo dva veka vladari Iliri, pa posle njih Kelti, zatim Rimljani koji su na desnoj obali podizali vojne logore da bi zaštitili severne granice imperije od upada varvara koji su nadirali iz močvara i ritova. Zahvaljujući tome, podignut je veliki vojni logor i naselje.

Ipak, prvi sigurniji podatak o Kamenici, kao naselju, potiče sa početka XIII veka. Ona se tada u darovnici ugarskog kralja Bele IV naziva "Villa Kamanch". Tom darovnicom se Sremska Kamenica kao posed daruje manastiru u Ukurdu, koji se tada nazivao Belafons, a danas Petrovaradin.

Ime Sremska Kamenica se svakako slovenskog porekla, jer se i kod njenog prvog naziva "Villa Kamanch" nazire koren slovenske reči kamen, pa se pretpostavlja da je ime dobila po kamenu kojeg ovde ima južno od nje.

Od XIV pa sve do početka XVI veka, Sremska Kamenica se pročula kao podunavska varošica u kojoj su cvetali zanati, trgovina i kultura. Najteže dane u svojoj istoriji Sremska Kamenica preživela je za vreme turskih osvajanja. Prvi put su je Turci razorili 1520. godine kad i mnoga druga sremska mesta, a šest godina kasnije, posle pada "neosvojivog" Petrovaradina, ponovo je stradala.

Posle turske najezde Sremska Kamenica je opustela. Na mestu bogate i poznate varošice ležale su ruševine i paljevine. Godine 1702. austrijske vlasti preuzimaju Kamenicu od Turaka, nazivaju je Kamenic, a 1728. godine ona postaje vlasništvo generala barona Ifelina. Tačno na prelazu između dva veka ponovo je promenila vlasnika i postala posed grofa Marcibanjija, a potom i njegovog zeta Karačonjija.

Panorama grada (u pozadini Novi Sad)

Kamenica se u tom periodu brzo razvijala i već 1886. godine je postala opština u sastavu iriškog sreza i to ostaje sve do 1941. godine, da bi 1955. bila pripojena, na samo dve godine, opštini Petrovaradin, posle čega je ušla u sastav novosadske.

Poslednje utočište

Posle ovog kratkog izleta u istoriju vratili smo se u sadašnjost i prošetali obližnjim izletištima: Popovicom, Glavicom, Andrevljem, Iriškim vencem, Zmajevcem, Stražilovom, Koviljsko-petrovaradinskim ritom…

Utisak je više nego dobar, možda i zbog prelepog dana i suncem obasjanih predela i zelenila. Iako malo mesto, sa isto tako malim centralnim trgom, ona ima svoja "predgrađa": Donju i Gornju Kamenicu, naselja Bocke i Tatarsko brdo i Staroiriški put u kojima živi preko 11.000 stanovnika (po poslednjem popisu iz 2002. godine – 11.140).

Zgrada Instituta za kardiovaskularne bolesti

Šetnja kroz Kamenicu ne bi bila potpuna da nismo posetili i nadaleko čuveni Institut za kardiovaskularne bolesti Vojvodine, koji je od centra Novog Sada udaljen 5, a od Beograda 75 kilometara. Zgrada Instituta, koji je osnovan 16. novembra 1977. godine, okružena je parkom, koji je zbog svoje lepote i vrednosti pod zaštitom države. Ovo je prilika da podsetimo da je moderna medicina stigla u kamenički kraj zahvaljujući škotskoj lekarki dr Ketrin Mekfejl, a da je lokacija na brdu Čardak izabrana pre svega zbog klimatskih pogodnosti.

Vraćajući se u centar varošice, kružni tok raskrsnice nas je opet doveo na početak našeg razgledanja – Zmajev muzej, simbol Sremske Kamenice i kuću u kojoj je veliki pesnik (1833-1904) proživeo poslednje godine života. Muzej je osnovan 1933. godine, povodom stote godišnjice pesnikovog rođenja.

Zmajev muzej (tabla)

Nije zgoreg da se prisetimo: Zmajev otac Pavle je bio i gradonačelnik Novog Sada. Zmaj se oženio Ružom Ličanin (koju je, zajedno sa petoro dece izgubio za samo 10 godina). Čika Jova je živeo i radio u raznim gradovima, ali se tri puta vraćao u Kamenicu i tu je i umro – u 4:30, kako podseća zidni sat čije kazaljke pokazuju vreme smrti.

U muzeju smo se duže zadržali da bismo videli na šta su to Kameničani tako ponosni. Sa pravom. Zmajev dom je kuća jednostavne arhitekture, panonskog seoskog tipa. Dvorište je kao nekad popločano lomljenim kamenom, a u njemu su još tri pomoćne prostorije i podrum. Park u dvorištu muzeja ukrašen je bistom pesnika koju je uradio Ivan Meštrović. Kako su ratna zbivanja od 1941. prilično oštetila Zmajev muzej i spomenike, on je 1953. bio rekonstruisan, na 50. godišnjicu od pesnikove smrti. Potpuna rekonstrukcija je završena 1957. godine kad je muzej ponovo otvoren za publiku, ali i prihvaćena ideja o festivalu dečje poezije sa imenom "Zmajeve dečje igre". I još jedan dokaz da je Zmaj simbol ove varoši: i tamošnja osnovna škola od 1951. godine nosi pesnikovo ime.

Inače, Sremska Kamenica nije samo poznata po znamenitim ljudima (ima i dugu sportsku tradiciju jer od 1919. postoji fudbalski klub "Fruškogorac") i građevinama, već i po raznim manifestacijama: na saobraćajnoj petlji Mišeluk se svake godine održavaju auto, moto i karting trke. Postoji i Fruškogorski maraton koji kreće iz naselja Popovica, uranci su deo tradicije u Kameničkom parku, kao i upravo završeni dani vina.
Nada Torlak
Politika MAGAZIN 523 – 07.10.2007.

Нема коментара:

Постави коментар