PERU

MISTERIJA IZGUBLJENOG GRADA

Sa prvim zracima sunca, pred nama se odvija neverovatan prizor. Magla se povlači neverovatnom brzinom, a pred nama izranja prelepi grad. Maču Pikču je otkriven 1912. godine, ali se ni danas ne zna ko ga je i kada gradio, a još manje šta se dogodilo sa njegovim stanovništvom

Cilj naše ekspedicije je vrh Ausangate (6.372 metra) na Andima, koji mnogi Peruanci smatraju svetim. Prva stanica je Lima, glavni grad ove južnoameričke države u kojoj živi 12 miliona stanovnika. Ili, dve trećine ukupnog stanovništva zemlje.

Lima

Osim Peruanaca, tu su i Indosu – Kečua i Ajmari, a među žiteljima su i malobrojni belci i crnci.

Španci su, 1533. godine, osvojili Kuko, glavni grad nekadašnjeg carstva Inka, da bi dve godine kasnije na samoj obali Pacifika osnovali svoje naselje – Limu. Ovde smo se zadržali dva dana, a zatim smo starim rasklimatanim autobusom krenuli ka Kuskou, udaljenom više od 1.100 kilometara. Put nas je najpre vodio pored obale okeana, a nakon dva sata vožnje smo skrenuli u brda.

Pupak sveta

Kusko, centralni trg

U nekadašnju prestonicu Inka smo stigli u rano jutro. Leži na 3.400 metara nadmorske visine i u njemu danas živi oko 200.000 stanovnika. Krasi ga prelepi trg, oivičen katedralama, koje su Španci izgradili na temeljima nekadašnjih građevina. Kečua Indiosi, na čijem jeziku Kusko znači pupak sveta, i danas žive u ovim nepristupačnim predelima. Kao potomci nekadašnjih Inka, i oni neguju kult Sunca. Nedaleko od grada, u jednom selu, sreli smo i jednog šamana (vrača). Šamanizam je u Peruu, kao i u celoj Južnoj Americi, veoma rasprostranjen, pa nije čudno što ljudi u slučaju bolesti najpre posete šamana, pa tek onda zvaničnog lekara. U ritualnim seansama koriste sokove halucigenih biljaka, pa se često dešava da se tokom terapije priviđaju i džinovske zmije, zmajevi, krokodili i druge životinje. Svrha seanse je oslobođenje od straha i neka vrsta pročišćenja. tako nešto, međutim, nismo želeli da probamo.

Koka

Šamani žive u boljim uslovima nego njihovi sunarodnici. Naš domaćin, Emanuel nas je srdačno dočekao i upoznao sa ženom i svojom decom. U prostoriji sa zemljanim podom, pažnju nam je privukao sto sa predmetima čudnog oblika, među kojima je bilo i nama poznatih – krst sa raspećem, Marija sa Isusom i druga hrišćanska obeležja. Kao gostoprimljiv domaćin obećao je da će se odmah obratiti Apusima (božanstvima), koji žive u planini na koju smo krenuli, i da će nam obezbediti zaštitu. Da bi to ostvario, počeo je sa ritualom, koji se, manje-više, sastoji od prilaganja darova, Srećom te božanstva nisu previše zahtevna. Prilozi su bili razni slatkiši, pivo (za koje reče da bogovi mnogo vole), i listovi koke, koja je po svemu sudeći, najvažnija. Koka je sveta biljka i ona se, kako šaman kaže, za lečenje ritualno koristi još od vremena drevnih Inka. Reče nam i to da se iz lista koke može saznati sudbina svakog čoveka, i da je sama biljka u vezi sa magnetnim silama božanstva Apusa. zapravo, koka je direktna veza između zemlje i neba, a Apusi i anđeli daju pouzdan odgovor o sudbini svakog ko im se obrati.

Grad pozitivne energije

Boravak kod Emanuela nas je ohrabrio, jer smo bili uvereni da će nas Apusi štititi. Dva dana smo se zadržali u gradu, a zatim krenuli u petodnevnu avanturu. Nekadašnjim stazama Inka prolazimo kroz brojna sela. Većina kuća je napravljena od slame i blata, a prvi prevoj koji smo morali savladati, Salkantaj, leži na visini od skoro 4.600 metara. U međuvremenu smo prešli nekoliko reka i tek smo petog dana, u rano svitanje, stigli do Maču Pikčua, izgubljenog grada.

"Izgubljeni" grad Maču Pikču

Maču Pikču je na visini od 3.100 metara i sa svih strana je zaštićen oštrim planinskim liticama. Tek kada smo mu prišli, shvatili smo zašto ga zovu "izgubljenim". Stajali smo na jednom uzvišenju i čekali izlazak sunca. Dole, u magli, grad se nije video. U jednom trenutku, pre sunčanih zraka, pojavljuju se prvi obrisi i neka čudna omamljujuća tišina. U tom trenutku kada se Sunce javlja iza jedne oštre litice, magla se neverovatnom brzinom povlači. Za samo nekoliko trenutaka je sve čisto, i pred nama se ukazuje neverovatan prizor prelepog grada. Sve vreme se osećaju i jake vibracije, a objasnili su nam da je ovo jedno od najjačih energetskih mesta na planeti.

Prvi zrak Sunca prolazi kroz dva otvora u steni i direktno obasjava piramidu Sunca, u samom centru grada. Pored piramide je i kamen isceljenja, a dovoljno je, kažu, prisloniti se na jednu izbočinu na njemu, pa ćete biti obasuti neverovatnom pozitivnom energijom. Dok stojite, imate utisak, da ste u nekoj drugoj dimenziji, pa zaista verujemo u priče da su ovde česte neobične vizije.

Neverovatno brzo podizanje magle

Grad je, inače, otkrio Hiram Birgham, 1912. godine. Leži na kraju kanjona reke Urubamba, na rubu tropske kišne šume. Iza njega se uzdiže vrh Huayana Picchu, čije visoke litice celo područje čini, praktično, nedostupnim. Ni danas se ne zna ko je i kada gradio, a još manje gde je nestalo njegovo stanovništvo. Legendi, naravno, ne manjka. Po jednom predanju, grad je služio kao utvrđenje za zaštitu stanovnika Kuskoa od napada ratobornih naroda. Drugi veruju da je Maču Pikču bio ogromni samostan u kome su živele Sunčeve device, mlade devojke čiji je zadatak bio da udovolje željama vladara Inka. Treća verzija ovo mesto povezuje sa astrologijom, odnosno posmatranjem zvezda.

U gradu ima oko 200 građevina, podignutih na prostranim paralelnim terasama oko velikog središnog trga. Stepenaste terase su van naseljenog područja i pretpostavlja se da su služile za uzgajanje biljaka. Verujemo, međutim, da će misterija ovog grada dugo biti nerazjašnjena.

Sveta planina

Alpaka

Nakon povratka u Kusko, krenuli smo ka selu Tinki koje se smestilo na visini od 3.800 metara na severnoj strani planine Ausangate. Veoma je siromašno, ali s obzirom na to da ima puno stanovnika, ujedno predstavlja i neku vrstu opštine. Stanovništvo se uglavnom bavi stočarstvom, a najviše uzgajaju alpake, vrstu životinje koja podseća na mešavinu ovce i lame.

Malo došljaka ovde dolazi, pa nije čudno što su nas veoma radoznalo posmatrali. Deca su, po pravilu, bila "najhrabrija", a tome su verovatno doprinele i bombone, koje smo delili "i šakom i kapom". Posle prespavane noći, krenuli smo ka drugoj etapi naše avanture – vrhu Ausangate, visokom 6.372 metra. Stanovništvo Kečua ovu planinu smatra svetom. Vekovima skrivena i zolovana od ostatka sveta, ovde su živela brojna plemena, koja su čuvala i "sa kolena, na koleno" prenosile tajnu šamanskog učenja. Tek odnedavno, šamani su odlučili da deo svog rituala predstave i drugima.

Sveta planina Ausangate

Sveta planina (el Apu) Ausangate ima i svoj praznik, koji uz hodočašće i slavljenje Gospoda (Oullur Ritti) okupi veliki broj ljudi. Reč je o jednom od najvećih praznika u Peruu, a slavi se neobični susret malog Marijanita Mauta i jednog belog dečaka. To se dogodilo 1870. godine, a prema legendi beli dečak je bio bez odeće, skoro smrznut. Marijanito je požurio do bišopa (poglavara crkve) i zatražio nešto odeće za svog novog prijatelja. Sveštenik je pratio dečaka do svetog Apu planine Ausangate, a kada je stigao čekao ga je neverovatan prizor – dečak je bio usred blještave svetlosti. Uplašeni sveštenik ga je uzeo za ruku, izvukao iz svetlosti, ali je dečak već bio transformisan u Tauanca drvo, na kome se odslikavao Hrist u agoniji. Ova slika je urezana u steni, a od 1920. godine na ovom mestu se slavi Gospod i organizuje pravi festival na kojem se, uz drevne običaje nekadašnjih Inka, veliča i hrišćanstvo. Na hodočašću učestvuje više hiljada ljudi, a veruje se da planina Ausangate i njen najviši vrh – Bele Kordiljere, predstavljaju večnog zaštitnika Kuskoa.

Deca Kečua Indosa

Nakon dva dana pešačenja smo stigli i do južne strane planine, odakle smo planirali da osvojimo još jedan vrh. Nažalost, na visini od 6.250 metara nailazimo na velike pukotine, a povremena tutnjava lavine nas upozorava da Aposi više ne žele da ih uznemiravamo. Posle svega što smo videli i čuli, jasno je da ovo upozorenje prihvatamo veoma ozbiljno. Vraćamo se u selo gde počinjemo pripreme za odlazak u prašume Amazona. O tome, nekom drugom prilikom i na drugom mestu.

Dragan Pavlović
HORIZONT 12/06