TREBINJE

NEODOLJIVI ŠARM ISPOD LEOTARA

Bistro nebo daje ljude bistra uma, pa kad se to udruži sa prelepim gradom – onda postaje jasno zašto je veliki Jovan Dučić žarko želeo da ga sahrane na jednom od okolnih brda, da mu zavičaj bude na dlanu

Sve što sam o Trebinju znala bilo je iz novina, u vezi sa raspadom Jugoslavije i prilikama nastalim usled toga. Nigde ni reči o samom gradu, lepotanu neodoljivog šarma ispod Leotara koji je, po jednom predanju, ime dobio po grčkoj reči elefteria – sloboda. I zato je on za mene predstavljao pravo otkriće, biljur skriven zahvaljujući geografskom položaju i udaljenosti od važnih magistralnih puteva. A opet, možda upravo zahvaljujući tome, Trebinje je to što jeste – pravi mediteranski grad usred hercegovačkog krša. Nedostaje mu samo morska obala.

Mapa lokacije Trebinja

Umesto nje, tu je smaragdna Trebišnjica za koju se verovalo da je najveća ponornica na svetu sve dok, u Africi, nije pronađena veća. No, ne sekiraju se Trebinjci toliko zbog toga. Više im je žao što je reka, izgradnjom akumulacionog jezera, izgubila nekadašnju čar i što nema više onih vrbaka u kojima se uz stisak ruke učilo šta je ljubav. Žao im je i što za letnjih žega ne mogu da se rashlade u njoj jer sadašnja temperatura vode od 17 stepeni ne prija ni najodvažnijim, pa ni članovima vaterpolo kluba koji su dobili struju, ali izgubili bazen koji im je priroda podarila. Žao im je i što je ukroćena, saterana u betonski kanal dugačak pedeset kilometara da ne bi zaludu gubila vodu. Mada, priznaju, ne plavi više kao nekada.

365 soba pod zemljom

Betonom ukroćena Trebišnjica

Naravno, nije Trebišnica jedino čime se grad na nekada čuvenom Via Bosnia ponosi. To je i neverovatno bistro nebo neobičnog plavetnila i vazduh u kojem se mešaju morska i planinska strujanja. Bogomdan, kažu, za astmatičare i razvijanje zdravstvenog turizma. Sam grad ne bi bio to što jeste da se, sticajem istorijskih okolnosti, u njemu nisu isprepleli razni uticaji i kulture. Ponešto od toga zapisano je u "Letopisu popa Dukljanina", mnogo toga se nalazi u beleškama dubrovačkog. ali i bečkog i drugih arhiva. Ovo je, ipak, bio grad u kome ni Turci nisu nalazili mane, naprotiv.

Panorama grada

Svoj pečat ostavila je i Austrougarska koja je sravnila sa zemljom sve što je bilo izvan bedema tek osvojenog Trebinja i grad isplanirala po svom ukusu i meri, po uzoru na primorske. Otuda onaj šmek Mediterana. Austrougarska je baš ovde podigla i tvrđavu od koje je malo šta ostalo. Jedno od njenih čuda bilo je i 365 soba pod zemljom, po jedna za svaki dan u godini, i četiri kupole za topove koji su tada bili čudo vojne tehnike: okretali su se oko sopstvene ose. Iz njih, na sreću, nikada nije ispaljena nijedna granata je Habzburška monarhija pala pre nego što je tvrđava završena.

Ono što je za njom ostalo bila je železnička pruga i prvi agregat za struju. Jedna od retkih tvrđava na Balkanu, koja je po veličini mogla da se meri sa Petrovaradinskom, srušena je posle Drugog svetskog rata.

Arslanagića most

Šta misli jedan Trebinjac?

Trebinje je grad koji je dugo živeo od vojske, rekao nam je naš vodič kroz priču o ovdašnjoj povesti Nikola Mišo Ratković, inače rođeni Trebinjac. U vreme kad je imao jedva 4.000– 5.000 meštana, u njemu je bilo 5.000–6.000 vojnika, a uz njih su išli trgovci i zanatlije. Industrije nije bilo, pa je zahvaljujući tome Trebinje ostalo čisto, nezagađeno.

Prilike su se promenile posle Drugog svetskog rata kada je podignuta industrija alata od koje je praktični živeo ceo grad. Raspadom Jugoslavije ona je gotovo ugašena, a danas privatizovana. Hoće li opet biti ekonomska potpora gradu, videćemo. Izvori prihoda traže se na drugim stranama, ali malo ko ume da objasni gde je to, obzirom na to da privrede gotovo i nema.

Ipak, u svako doba dana, kafići su puni pa tako čoveku sa strane izgleda da je stepen nezaposlenosti obrnuto proporcionalan njihovoj posećenosti. Ono što još iznenađuje jeste to da u njima devojke i mladići sede odvojeno. Isto je i na šetalištu. Prava je retkost videti neki par zajedno. Da li je u pitanju patrijarhalni duh sredine, ne baš naročito uočljiv kad su u pitanju neke druge stvari, teško je reći. Recimo, strogost vaspitanja gotovo ne postoji kad je u pitanju saobraćaj. Uskim ulicama u centru grada vozi se kao na kakvom reliju, a prekori ili glasan protest, kažu, nisu baš preporučljivi. Zbog posledice rata, objašnjavaju.

Manstir Tvrdoš

Inače, u ličnom kontaktu, Trebinjci su vrlo predusretljivi, ljubazni, spremni da pomognu i, po rečima nekih sagovornika, osećaju se kulturnom elitom. Ali, opet po tvrđenju upućenih, Trebinjac nije čovek koji će odmah reći šta misli. Pričaće i pričaće, ne izjašnjavajući se ni o čemu dok vas dobro ne upozna, što ne mora obavezno da se shvati kao mana već kao posledica viševekovnog iskustva. Ovde su se zaista smenjivali gospodari i, da bi se opstalo, moralo je da se razvije umeće preživljavanja.

Uloga Dučića

Ništa manje nisu vidljive ni neke sasvim posebne niti koje Trebinjce vezuju za njihov grad. Uzmimo samo Jovana Dučića, pesnika koji je (ma koliko bio daleko) uvek žudeo za njim, uzdigao ga do nebeskih visina, trudio se da mirisu Orijenta, koji su ovde u svom bagažu doneli Turci, doda začin Mediterana, pre svega sa pogledom na obližnji Dubrovnik i Cavtat. Zahvaljujući tome, u grad na Trebišnjici stizale su pošiljke iz Grčke, Španije, Egipta, sve ono što je trebalo da ga približi svetu. I nikakvo čudo onda što ovdašnji Muzej Hercegovine spada u najbogatije u Republici Srpskoj.

Zgrada opštine

Teško je u malo reči pobrojati sve šta je Dučić učinio za zavičaj. Jedna od najvidljivijih stvari svakako je park u centru koji je nastao po njegovoj želji i u kojem su, tačno jedna preko puta druge, smeštene skulpture dva velika pesnika – Njegoša i Dučića. Prvi podignut 1934. a drugi 1996. godine.

Skulptura Jovana Dučića u parku u centru grada

Sa tim parkom, zamišljenim kao spomenik srpskom duhu, čuvaru tradicije, vezan je, u civilizaciji posve redak slučaj koji se dogodio za vreme Drugog svetskog rata kad su ustaše i bukvalno za grane platana – jednog od simbola grada – obesile Njegošev spomenik. Skinuo ga je i sačuvao jedan musliman. Sa parkom, ali i ovdašnjim mentalitetom, u vezi je i priča koja, onako "muški", kaže da će iz njega devojka izaći nedirnuta tek kad kameni lavovi na ulazu u njega zariču, kad Njegoš okrene list knjige koju drži u ruci i kad topovi na bedemu počnu da pucaju.

Na park se naslanja bašta pod platanima koji su ovde stigli zajedno sa Austrijancima. Ima ih tačno 16, što zna svaki rođeni Trebinjac i što je test pitanje za svakog ko se nekom hvališe da je baš odavde. Pod više od stoleća starim razgranatim krošnjama, koje i po najvećim žegama pružaju dubok hlad, voleo je, kažu, da sedi Josip Broz Tito. U njihovoj senci je i neveliki, ali vrlo ljubak, hotel "Platani" u kojem ima samo 26 postelja, pa je uputno na vreme rezervisati sobu u njemu. Dvokrevetna soba košta 110 KM.

Novi život Starog grada

Restoran Alfa

Trebinje jeste malo i, osim svoje lepote i hercegovačke Gračanice na obližnjem brdu Crkvina (gde su 22. oktobra 2000. godine, 57 godina nakon smrti u SAD, preneseni zemni ostaci Jovana Dučića a koju je, kao zadužbinu, podigao Branko Tupanjac, Trebinjac nastanjen u SAD) u čijem su kompleksu i galerija i ikonopisačka radionica, malo toga nudi potencijalnom turisti. Ipak ono je ekonomski, kulturni i visokoškolski centar. Pored Likovne akademije, u njemu su i Viša turistička škola i Fakultet za menadžment.

Motel "Konak" u selu Mosko

Istini za volju, Trebinje ima još jedan, znatno veći od prethodnog, hotel "Leotar" koji je takođe često pun. Ako vam se dogodi da na vreme ne obezbedite konak, ne znači da ćete čitavu noć morati da probdite u nekom kafiću ili automobilu. Samo desetak kilometara od grada je selo Mosko i u njemu izuzetno dobro opremljen motel "Konak" koji će vam ostati u sećanju po dobroj usluzi, prihvatljivim cenama i ljubaznom osoblju.

Stari grad

Posebnost Trebinja svakako je i Stari grad koji se razbaškario na desnoj obali Trebišnjice u kojoj se danonoćno samozaljubljeno ogleda. Poput kamenog Narcisa. Nekada moćno i teško osvojivo utvrđenje, danas je svojevrsna niska lepih kafića i restorančića, galerija i negovanih bašta. U blizini je i Dučićeva ulica koja je, pored toga što je najlepša u Trebinju, popločana kamenom, po želji kamenoresca Gojka Šiškovića koji je smatrao da na taj način treba da se oduži rodnom gradu. Nažalost, umro je pre nego što mu je želja ispunjena, ali je nesumnjivo uspeo da doda još jedan biser u lepom đerdanu Trebinja. I zarobi oči stranca, tako da ih zauvek ovde iznova traži.

Olga Vukadinović
Politika MAGAZIN 505 – 03.06.2007.