22 април 2011

VALJEVSKA GRAČANICA

POSLEDNJI DANI VALJEVSKE GRAČANICE

Valjevska Gračanica broji svoje poslednje dane. Radovi na izgradnji brane na hidroakumulaciji Rovni polako se privode kraju. Uskoro će celo područje biti pod vodom, a na dnu jezera će se naći i ovaj srednjevekovni hram. Narod ovdašnji kao da još u to ne veruje

Zora je uveliko počela da rudi kada izbismo na brdo iznad crkve. Pod nogama sneg škripi, a po obrazima mraz štipa. Idemo u koloni po jedan, balansiramo nad uskom prtinom i osluškujemo.

Mapa lokacije Valjevske Gračanice

Sem naših koraka i kukurikanja tek probuđenog petla, ništa se drugo ne čuje. Nema je i rečica u kanjonu, dole pod našim nogama. I nju je led zakovao i usta joj zatvorio. Iz sela Krstići, sedam kilometara od Gračanice, krenusmo po noći. Želesmo da stignemo na jutarnju službu i da Badnji dan, leta gospodnjeg 2008. godine, provedemo baš ovde. Imadosmo za to i golem razlog. Bog sveti zna, al' ovde vele da je ovo poslednji Božić u životu crkve. Možda će i Uskrs dočekati, ali mučno da će narednu zimu preskočiti.

Desetak kilometara nizvodno, kod sela Rovni, grade branu. Kada je završe, a po svemu sudeći biće to još ovog leta, voda će poteći uzbrdo. Potopiće tada i šume i oranice, i kuće i vodenice. Poplaviće i ovaj sveti hram. I džaba sad što je proglašen za spomenik kulture, što je upamtio i kralja Dragutina i kralja Milutina, i što je puno toga preko glave preturio. Voda ne pita šta će plaviti, a oni što se pitaju, ne kazuju ništa. Ćute i grade.

Da se narod ponovo okupi

Pred crkvom se svet iskupio. Došli ljudi iz Sovča, Mijača, Stubla, Tubravića, Brezovica i drugih sela do kojih dopire ova parohija. E sad, il' je zima pogolema il' naroda više nema. Tek, njih desetak pocupkuje po mrazu, premešta se sa noge na nogu, i čeka početak službe. Po strani, dve-tri žene, zabrađene u teške marame, sa cegerima i svećama u rukama, živo raspravljaju. Raspredaju, valjda, žensku muku i seosku politiku. Muškarci sa šajkačama na glavi, sa gunjevima prošaranim gajtanima, čakširama pumparicama i gumenim čizmama, uglavnom ćute. Samo jedna starina, sa sedim vlasima i povelikim brcima, vadi "mučenicu" iz šarenice, otpija gutljaj, nudi prisutne i nazdravlja:

– Neka vam je sretno Badnje jutro! Dabogda vam njive rađale, krave se telile, ambari vam vazda puni bili, mlade venčavali i decu krštavali. I ako bog da, u zdravlju i sreći, dogodine se ponovo ovde okupili.

Valjevska Gračanica

Na pomen tako "daleke" budućnosti, mnogi se rastužiše. Gledaju crkvu u kojoj su kršteni, venčani, u kojoj su i precima opelo držali. Gledaju zidine stare svetinje i prosto ne veruju da im je, možda, poslednji put da se ovde Bogu mole.
– Znaju li oni – ljuti se jedan momčić – da je ova crkva Nemanjićka zadužbina, da je najstarija Gračanica u Srbiji, da su je Turci rušili, harali i palili, pa joj opet nisu naudili? Pa zar od srpske ruke da strada?
– Šta da se radi – smiruje ga čovek sa crnom šubarom i crvenim džemperom. Muka je i kad vode nema, a sa ovim jezerom će rešiti problem i u Valjevu, Lazarevcu, Aranđelovcu... Kažu da će sa njime i turizam ovde procvetati...
– Procevataće k'o što su im i rupe na putu procvetale! – uključi se u diskusiju i jedna baba. – Grade oni tu nesrećnu branu već tri'est godina, al' ništa im od ruke ne ide. I prugu od Valjeva do Loznice grade više od sto godina, pa ništa. Počinjali su i devesto četrnaeste, i četres' prve, i devedeset prve... Kako radovi započnu, tako ih rat prekine. Tako to biva kad se bez blagoslova radi.
– Pa nije baš bez blagoslova – suprotstavi se ponovo čovek sa šubarom. – Kažu da su patrijarh German i vladika Jovan, bog da im dušu prosti, blagoslovili da se crkva potopi i nova sagradi.
– Blagoslovili mog pokojnog Milinka! – ne da se baba. – Ko da su ih komunisti pa nešto pitali. Nego je bilo: rušimo staru i gradimo novu il' ćemo ovu potopiti, a ništa nećemo graditi. Pa vi sad birajte.
– Ma nije voda ni trebalo dovde da stigne – uključi se i deda ćelave glave i povelikog trbuha. – Hteli su, najpre, branu nasipati do četre's metara visine, al' što su kasnije presamudili i duplo veću gradili, sam će bog znati. Čujem, opet, da ljudi već počinju šumu obarati i drva izvlačiti. Barem da nešto pred vodom pretekne.

Crkva Gračanica

Voda nadire, nada zamire

I taman se diskusija rasplamsala, kad zvona odjeknuše. Tuku zvona pravoslavna i opominju da je vreme molitvi. Ljudi polako, jedan po jedan, u pobožnoj tišini celivaše crkvena vrata i priđoše oltaru. Žene sa leve, muškarci sa desne strane. Otac Zoran okadi prisutne i započe sa čitanjem. Ljudi pogureni stoje i sebi u bradu nešto govore. Mole se Bogu. Mole se za zdravlje, berićet, mir i slogu, a najviše, verujemo, za svoju svetinju. Da se čudo dogodi, da voda ne potopi.

Pri povratku, na visu iznad crkve, zastadosmo i dole pogledasmo. Crkva svetog arhangela Mihaila, najstarija Gračanica u Srbiji, broji svoje poslednje dane. Reka Jablanica, koja je sa tri strane okružuje i vekovima štiti, sada pod ledom zlokobno ćuti. Uskoro će proleće. Da li će voda svojim tokom ići ili će uskoro i drugačije poteći, teško je reći. Oni što znaju, zasad ćute. Ćute i grade.

Misli nam prekide nečija sekira i tresak stabla što pade u šumi. Da li to narod i danas spasava što se spasti može? Srećom, prevarili smo se. Na stazu pred nama izađe seljak sa sekirom u ruci i badnjakom na ramenu. Požele nam dobro jutro i ponudi rakijom. Upita nas odakle i kojim dobrom dolazimo. A zatim se osvrnu oko sebe, pogleda u šumu i onako, više za sebe, prozbori:
– Otkad znam za sebe u ovom zabranu sečem badnjak. Sekli su ga i otac, i deda, i svi moji... Gde ćemo dogodine, sam bog sveti zna.
Vlada Arsić
Press magazin XX – 13.01.2008.

3 коментара:

  1. Ništa neobično da Srbi sami sebi ruše dokaze postojanja na ovom prostoru.Taj kraj će doziveti sudbinu Ibarskog Kolašina-Zubin Potok gde su potopljeni dvorac i crkve Brnjak( tu se vodi bitka s' šiptarima oko prelaza)zbog neke smešne branice
    . Da su bar rešili energetski problem nego su samo iselili srpsko stanovništvo. Mozda bi u najgorem slučaju trebalo izmestiti Hram kao u Pivi.Potapanje ne dolazi u obzir.

    ОдговориИзбриши
  2. Svi Srbi u Valjevo.Spasimo srpsku svetinju!!!!!!!!

    ОдговориИзбриши
  3. Већ дуже време се Срби у Србији ништа не питају !

    ОдговориИзбриши