PERU

PUTEVIMA INKA

Iza jedne od najvećih svetskih civilizacija, nenadmašne u obradi kamena, ostao je veliki broj spomenika širom Perua, a naročito u Kusku i njegovoj okolini

Stigao sam u Kusko sa jezera Titikaka. Put je vodio preko andske visoravni visoke 4.300 metara, po čijim obodima se uzdižu planinski vrhovi pokriveni večitim snegom. Putovao sam autobusom na sprat, koji na donjem nivou ima samo 12 širokih, luksuznih sedišta, po tri u redu, koji se obaranjem pretvaraju u udobne krevete. Uveče stjuardesa putnicima podeli obrok, ćebad i jastuke. Ujutru se budite naspavani i odmorni. Kao u avionu, i to u biznis klasi.

Mapa i lokacija Perua

Tim putem je, po legendi, došao i prvi Inka, Manko Kapak u potrazi za "pupkom sveta" (kosko na kečua jeziku, kojim su govorile Inke, znači pupak). Meni je trebalo osam sati, a njemu…

A taj "pupak sveta" u kojem je zlatni štap, koji je Manko Kapak dobio od boga Inti skroz utonuo u tlo, označivši odabranu zemlju, to je mesto Kusko. Prestonica drevne imperije Inka, jedna od prestonica turizma Južne Amerike i jedini grad u Peruu u kojem sam tek u četvrtom hotelu našao slobodnu sobu, leži u dolini, na 3.300 metara nadmorske visine, okružena planinskim vrhovima.

Kusko

Silueta starog grada opasanog zidinama – to je silueta pume, svete životinje andske religije. Svoj procvat Kusko je doživeo za vreme devetog kralja, Pačakuteka ("Onog koji je promenio Zemlju"), između 1438. i 1472. godine. Njegov prethodnik Virakoča, zajedno sa svojim starijim sinom i svim dvorjanima, pobegao je iz grada pred najezdom plemena Kanča, ostavivši Pačakuteka kao odstupnicu.

Sklopivši savez sa nekoliko susednih plemena, Pačakutek je već izgubljenu bitku pretvorio u pobedu. Prvu. Onda je zbacio oca sa vlasti. To je bila druga pobeda. Zatim je proširio carstvo 1.000 kilometara na sever i 500 kilometara na jug, pokoravajući ili sklapajući saveze sa lokalnim plemenima. Dalje brojanje gubi svaki smisao.

Uske ulice i zidovi starog Kuska

Zmija, puma i kondor

Inke nisu znale za točak, a lama, kao najveća tegleća životinja, mogla je da nosi do 50 kilograma. Možda su zbog toga ulice starog Kuska uske. I možda zbog toga nisu imali potrebu za tako dobrim putevima kao Rimljani, mada su svi putevi vodili u Kusko. Iz tog perioda ostali su zidovi, nažalost samo do visine vrata, karakterističnog oblika – dole su širi i sužavaju se sa spoljne, ulične strane ka vrhu. Inke su znale da je takav način izgradnje otporniji na zemljotrese, koji su u Andima i razorni i česti.

Naravno, u kamenim palatama živelo je plemstvo. Od kamena su bili i hramovi. Ostali su živeli u kućama od gline. Zanimljivo je da je svaki naredni kralj morao sebi da podiže novu palatu, jer je u staroj nastavljao da "stoluje" mumifikovani prethodnik, sahranjen zajedno sa (živom) poslugom. Kraljevi su – kao i onaj običan svet u zajedničkim grobnicama – bili sahranjeni u fetalnom položaju. Inke su verovale da će se posle zemaljske smrti roditi na nebu.

Andska trilogija: zmija, puma i kondor

Verovali su u tri nivoa postojanja: podzemni (koji simbolizuje zmija), zemni (puma) i nebeski (kondor).

Glavni trg u Kusku

Glavni trg, kao i u većini drugih gradova, zove se "Trg oružja" (Armas), u spomen na oružje kojim je 28. jula 1826. godine izvojevana nezavisnost od Španije. Avenija Sunca, saobraćajna i trgovačka žila kucavica, od jutra do ponoći zagušena je ljudima i automobilima, spušta se od tog trga ka jugu.

Korikanča, ostaci vrhovnog hrama imperije

Međutim, ono najlepše i najvrednije u Kusku – najbolje očuvane ruševine u samom gradu – nalaze se istočno od Avenije. Ili, kako je nama Srbima, lakše za orijentaciju, levo od nje. Prave, uske, kaldrmisane ulice, neočekivano puste, vode pravo do vrhovnog hrama cele imperije, do Korikanče. Ili do onog što je ostalo od njega posle invazije Španaca. Sada je tu manastir Svetog Dominga.

Kameni blokovi, savršeno uklopljeni u zid

Pa ipak, ni surovim konkvistadorima nije se dalo da Korikanču ("Zlatno dvorište" na kečua jeziku) razruše do kraja. Putnik još može da položi ruku na taj kamen, na te blokove, savršeno uklopljene u zidove iz nekog, čini se, nama nedokučivog razloga. I može sa setom da uzdahne nad činjenicom da su Španci samo iz ovog hrama odneli tonu i po zlata.

Na ulice Kuska pada oštra, planinska noć. Zima je (juli mesec), u stvari, bolje je reći "sušna je sezona", jer u Peruu kiša ili pada (leto), ili ne pada (zima). A što se tiče temperature, razlika između zime i leta je samo nekoliko stepeni. Bilo kako bilo, noć brzo pada i trebalo bi da požurim u hotel, da skinem bermude i obučem skijaške pantalone, a preko majice sa kratkim rukavima navučem duks i jaknu, jer napolju je temperatura sa dnevnih 25 stepeni pala na svega 2-3.

Žrtvenik pod vedrim nebom

Kenko

Ako ne želi da se nervira, čovek bi na razgledanje neposredne okoline Kuska trebalo da krene pre podne. To razgledanje traje pola dana, ali Peruanci nemaju osećaj za vreme, tako da se uvek kasni, pa ako krenete popodne, budite sigurni da ćete poslednje lokalitet "razgledati" po mrklom mraku!

Najudaljeniji (oko desetak kilometara od Kuska) jeste Tambomačaj, pastoralni, kameni hram, ako se tako može reći, posvećen vodi, kod kojeg obrađeni kameni blokovi sa neobrađenim stenama čine skladnu celinu i svedoče o jedinstvu čoveka i prirode. Nešto bliži je Pukapukara, tvrđava-carinarnica sa divnim pogledom na planine, pa Kenko, skoro neobrađen monolit dužine 35 metara, koji svojim izgledom podseća na suve vrtove iz japanskih zen hramova, a služio je kao žrtvenik pod vedrim nebom, a najbliži Kusku, zastrašujući veliki hram-tvrđava Saksajvaman. Budući da je već pao mrak, njega nismo mogli da obiđemo.

Sveta dolina

Sledeća destinacija bila je "Sveta dolina", oko reke Urumbaba, severno od Kuska. Njen naziv smišljen je u novije doba, mada su Inke tu živele, u velikom broju, jer tle je plodno a klima blaga. nažalost, za "Svetu dolinu" je potreban ceo dan, pa kada smo krenuli u pola deset, a ne u devet, i još se na pijaci suvenira zadržali čitavih sat i po, odmah mi je bilo jasno da do crkve u selu Činčero nećemo stići. Ali, nije važno. Tu su terasasta polja sa ruševinama grada i hrama u mestu Pisak i veliki hram u Oljantajtambu. da li je tako monumentalan jer na drugoj strani doline ima "protivtežu" u visokoj planini? Zašto su graditelji ostavili nekoliko velikih stena, obrađenih u kocke usred polja kod Piska, a mogli su skroz da ih uklone? Hoćemo li ikada shvatiti stvaralačke porive ovog velikog naroda?

Zoran Petrović
Politika MAGAZIN 626 – 27.09.2009.