SIROGOJNO

MUZEJ NA OTVORENOM

Gosti Sirogojna, starog sela na obroncima Zlatibora, mogu da uživaju u autentičnom ambijentu života koji je ovde vladao početkom XX veka

Niz blagu padinu preko puta crkve, ograđeno direcima i pletenim prućem, načičkano vajatima, ambarima i drugim zgradama pruža se naizgled obična seoska okućnica. Kad bolje pogledate, međutim, shvatite da je malo šta ovde obično. Kuće male, od drveta napravljene, sa krovom "na četiri vode" postavljene. I stare. K'o da su vekove preko glave preturile. Nasred glavne kuće, nad ognjištem visi kazan. Domaćica ručak pristavila, pa se nekud, u prošlosti, zagubila.

Mapa lokacije Sirogojna

Pored vatre, bliže prozoru postavljena sinija. Na njoj su i crepulja, činije, drvene kašike i čutura. Nešto dalje je i krčag sa vodom. Oko sinije su tronošci. Za glavu porodice, ispod kandila i kućne ikone, posebno je mesto pristavljeno. Nažalost, domaćina nema. Ni njega, ni ukućana. Ili su se u polju zadržali, ili su se sa stokom zabavili. A, opet, ko zna, možda je i njih vreme poremetilo i u nekoj staroj priči ostavilo.

Staro selo, stari običaji

Ovo je samo mali detalj onoga što gosti Sirogojna, starog sela na obroncima Zlatibora, najpre primete. Muzej na otvorenom, prvi takve vrste u Srbiji i jedan od retkih na Balkanu, već tridesetak godina okuplja goste izdaleka, ljude znatiželjne da vide i saznaju kako se nekada živelo i radilo, čemu se nadalo i o čemu sanjalo.

Sirogojno – kuća dobrodošlice

U selu je prikazana arhitektura, unutrašnje uređenje zgrada, način privređivanja i organizacije porodičnog života ljudi sa kraja XIX i početkom XX veka. Stalnu muzejsku postavku čine dve zlatiborske okućnice, dvorišta sa stambenim i privrednim zgradama kakve su nekada imale zadružne seoske porodice na ovoj planini.

Staro selo na obroncima Zlatibora

Usred dvorišta je glavna kuća, dvodelna zgrada u kojoj su, pored glave porodice i njegove žene, živeli i stariji članovi zadruge. U njoj su se o poslovima dogovarali, slave slavili i goste dočekivali. Pored nje su postavljeni vajati, drvene brvnare, u kojima su spavali i svoje lične stvari čuvali mladi bračni parovi. Ovde sa osmehom vole da kažu da tadašnje spavaće sobe nisu imale grejanje, pa kad mraz napolju okuje i vetrovi zacijuču, niko nije brinuo za natalitet i bračne razmirice.

Unutrašnjost jedne kuće

Osim toga, svako domaćinstvo je imalo i mlekaru, ambar, koš za kukuruz, kačaru sa kazanom za pečenje rakije, hlebnu peć, pčelinjak i sušaru za šljive, pa je i to verno prikazano. Staje za stoku su van dvorišta, a posetioci mogu videti i kulače, primitivne kolibe kupastog oblika u kojima su živeli stočari u planini.

Oživelo vreme nekadašnje

Svaka zgrada u ovom muzeju, baš kao i pokućstvo, posude, sprave, oruđa i alati, potpuno su autentični, preneti i doneti iz bliže ili dalje okoline. Inicijativu za njihovo prenošenje davne 1980. godine pokrenula je organizacija domaće radinosti iz Sirogojna, a ceo kompleks je urađen prema projektu Ranka Findrika i Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Stopića pećina

Da je ideja bila valjana, potvrđuje i zanimanje brojnih turista koji retko propuste priliku da dođu na Zlatibor, a da ne obiđu i ovo selo. Tim pre što je u blizini, samo 6 kilometara dalje i Stopića pećina, jedna od najlepših podzemnih odaja u Srbiji. Desetak kilometara od Sirogojna, na ataru sela Gostilje, gosti mogu videti i prelepi vodopad na reci Katušnici, a u blizini je i banja Vapa sa brojnim izvorima lekovite vode, i rodna kuća revolucionara i socijalističkog teoretičara Dimitrija Tucovića.

Vodopad na reci Katušnici

Ono što ovaj muzej na otvorenom izdvaja od sličnih u svetu jeste činjenica da se u njemu i danas može živeti, raditi i odmarati. Naime, jedan deo starog sela je prilagođen potrebama muzejskih radnika, ali i gostiju koji dolaze tokom cele godine. U staroj krčmi se može predahnuti, ali i probati neki od starih, pomalo zaboravljenih specijaliteta. Na jelovniku su svakodnevno sir, kajmak, zlatiborska pršuta, pita od heljde, pogačice od crnog brašna i drugi kulinarski mezetluci. Kada je grupa turista veća, na trpezi se često nađe i pečena jagnjetina, pasulj prebranac, jagnjeće sarmice, razne pite i gibanice, a uz ova jela služe se i tradicionalna pića – rakija, čajevi od domaćih trava i vodnjika.

Posle dobrog ića i još boljeg pića valja malo odmoriti, a predusretljivi domaćini su obezbedili tridesetak kreveta u takozvanim konacima. Reč je, takođe, o starim brvnarama, ali se u njima nudi takav luksuz kakav se malo gde može videti. U svakom apartmanu je kamin, čajna kuhinja, brodski pod i udobni ležaj. Naravno, da bi sve bilo u skladu sa okolinom, gosti se mogu pokriti guberom, a podove krase i brojne šarene prostirke.

Učenici česti gosti

Panorama Sirogojna

Česti posetioci Starog sela u Sirogojnu su učenici na đačkim ekskurzijama. Sem priče o vremenima prošlim, đaci se mogu upoznati i sa nekadašnjim zanatima, videti šta su to radile nekadašnje abadžije, terzije, kačari, pintori, grnčari, kolari, opančari i kovači. Takođe, mogu saznati i kako se nekada pravio katran, luč i kreč, šta je kiridžiluk i rabadžiluk, šta su radile žene, a šta je bila obaveza muškaraca.

Rukom rađeni džemperi

Rekosmo da u selu svega ima, sem bivših domaćina. Ali i oni ponekad mogu vaskrsnuti! O Božiću, Uskrsu ili na Badnje veče, uoči praznika i drugih svetkovina, pojave se u liku svojih potomaka i pred radoznalim svetom iz daleka ožive vreme nekadašnje. Iz okolnih sela pristignu najstariji meštani, zasednu oko ognjišta, podstaknu vatru i krenu sa kazivanjem. Pričaju o starim običajima, ljudima, njihovom poslu i pošalicama, strahovima i nadama. Često zagude i gusle i očas posla se pred vama pojave i hajduci, vile i vilenjaci, turski zulumćari i naši junaci.

Svojim dragocenim sećanjima, tematski usmerenim i zanimljivim, ove starine pružaju dragocenu priliku da posetioci prošire znanje o narodnom životu, nekadašnjem verovanju, o paganskim i hrišćanskim običajima i da, naposletku, štošta saznaju o sopstvenom poreklu, korenima, pa ako hoćete, i o sebi samima. Jer što neko pametno reče, svako drvo odvojeno od korena je ništa drugo do običan balvan.

Vlada Arsić
Press magazin 66 – 03.02.2008.