Na uzvišenju iznad Gornjeg Androvca, sela u aleksinačkoj opštini, smestila se neobična crkva. Priča o njoj odlično se uklapa u čitav ovaj zanimljiv i živopisan kraj
Od Niša do Beograda se nekada često išlo i danima. Dolinom Južne Morave je prolazio carigradski drum koji su pohodile sve vojske na putu ka severu i zapadu. Savremenim autoputem se danas ta razdaljina prevaljuje za manje od dva sata, ali ako imate vremena i radoznalosti, ponekad valja i skrenuti sa glavnog pravca. Barem toliko da se oseti i duh nekih davnih, prohujalih vremena.
Od Niša do Beograda se nekada često išlo i danima. Dolinom Južne Morave je prolazio carigradski drum koji su pohodile sve vojske na putu ka severu i zapadu. Savremenim autoputem se danas ta razdaljina prevaljuje za manje od dva sata, ali ako imate vremena i radoznalosti, ponekad valja i skrenuti sa glavnog pravca. Barem toliko da se oseti i duh nekih davnih, prohujalih vremena.
Mapa lokacije Gornjeg AdrovcaNa uzvišenju iznad Gornjeg Androvca, sela u aleksinačkoj opštini, okružena hrastovom šumom i brojnim proplancima, smestila se neobična crkva. Podignuta je početkom prošlog veka kao zadužbina ruske grofice i posvećena je Svetim trojicama. Svojom lepotom i veličinom, a najviše mestom na kojem je izgrađena možda će i zbuniti radoznalog putnika. Naime, hram je podignut pokraj sela, daleko od glavnih puteva i seoskih kuća, i malo čime podseća na jednu običnu, parohijsku crkvu. Međutim, svaku nedoumicu će otkloniti tabla postavljena na desnoj strani od ulaznih vrata.
Vidao ljubavne rane
Vidao ljubavne rane
Pogled na AleksinacCrkvu je podigla Marija Rajevska 1903. godine na mestu gde je 20. avgusta 1876. godine poginuo njen sestrić, ruski dobrovoljac u prvom srpsko-turskom ratu, pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski. Pukovnik je bio samo jedan od brojnih ruskih oficira stradalih na srpskoj strani, ali je po mnogo čemu bio i poseban. Najviše, možda, po tome što je upravo njegov životni put bio inspiracija legendarnom Lavu Nikolajeviču Tolstoju da ga opiše u romanu "Ana Karenjina", pod imenom grof Vronski. Poseban je i po tome što je bio izdanak jedne od najslavnijih ruskih porodica.
Crkva koju je podigla Marija Rajevska Njegov deda, general Nikolaj Nikolajevič ostavio je neizbrisiv trag u Otadžbinskom ratu 1812. godine u kojem je slomljena do tada nepobediva Napoleonova vojna sila. Njegov otac, istog imena i istog čina, bio je jedna od viđenijih osoba na ruskom dvoru, a mlađi brat grofa Rajevskog, Mihail, dugo je bio i ađutant ruskog cara Aleksandra Drugog.
Otkud jedna ovakva ličnost u Srbiji, siromašnoj i zaostaloj zemlji, još uvek zavisnoj od volje padišaha u Stambolu?
Odgovor smo dobili od vremešnog Dragomira Jovića, starine koji živi u kući preko puta hrama. On je ovde i domaćin, i zvonar, i turistički vodič. Objašnjava Jović da se nastavak Tolstojevog romana odigrao na Moravi i da je reč o romantičnoj priči o oficiru, koji posle nesrećne ljubavi dolazi u Srbiju da bi u njoj potražio novi smisao života i mir napaćenoj duši. Tako, barem, kaže knjiga. Stvarnost je, međutim, bila malo drugačija. Rajevski je u Srbiji vidao ljubavne rane, ali je istovremeno obavljao i tajni zadatak po nalogu tadašnjeg ministra vojnog Ruske carevine, generala Miljutina. Šta je bio pravi cilj njegovog dolaska u Srbiju danas je teško reći, jer je ovde proveo svega tri nedelje.
Otkud jedna ovakva ličnost u Srbiji, siromašnoj i zaostaloj zemlji, još uvek zavisnoj od volje padišaha u Stambolu?
Odgovor smo dobili od vremešnog Dragomira Jovića, starine koji živi u kući preko puta hrama. On je ovde i domaćin, i zvonar, i turistički vodič. Objašnjava Jović da se nastavak Tolstojevog romana odigrao na Moravi i da je reč o romantičnoj priči o oficiru, koji posle nesrećne ljubavi dolazi u Srbiju da bi u njoj potražio novi smisao života i mir napaćenoj duši. Tako, barem, kaže knjiga. Stvarnost je, međutim, bila malo drugačija. Rajevski je u Srbiji vidao ljubavne rane, ali je istovremeno obavljao i tajni zadatak po nalogu tadašnjeg ministra vojnog Ruske carevine, generala Miljutina. Šta je bio pravi cilj njegovog dolaska u Srbiju danas je teško reći, jer je ovde proveo svega tri nedelje.
Spomenik na mestu pogibije kapetana Rajevskog O poslednjim trenucima života mladog plemića, Jović kaže da se sve odigralo na brzinu i iznenada. Rajevski je seo ispod jednog hrasta da bi napisao depešu glavnokomandujućem srpske vojske, generalu Černjajevu, tražeći pomoć. Pismo nikada nije završio, jer ga je ubrzo pogodio turski kuršum. Na mestu gde je pao, desetak metara od ulaza u hram, srpski narod je kasnije postavio spomenik, a telo je preneto u portu manastira Sveti Roman kraj Đunisa, gde je i sahranjeno.
Đule na zidu
Ovo je samo jedna priča iz burne istorije ovog kraja i samo jedan kulturno-istorijski spomenik. A, ima ih na pretek. Od Aleksinca, nekadašnje granične varoši Miloševe Srbije, pa sve do ušća Južne u Veliku Moravu protutnjale su mnoge vojske i mnogi ratovi. Tragovi sukoba se i danas mogu videti na svakom koraku.
Od Gornjeg Adrovca, dvadesetak kilometara udaljenog od Aleksinca, put dalje vodi paralelno rekom i autoputem. Njime se, najpre, stiže do atara sela Praskovača i male udoline sa svih strana okružene šumom. U njoj vekuje jedan od najstarijih manastira u Srbiji, koji je prema predanju još u devetom stoleću podigao sveti Roman, jedan od sledbenika Ćirila i Metodija. Njegove mošti i danas leže u južnom krilu crkve i narod ih smatra čudotvornim. Tokom minulih vekova manastir je bio i duhovno središte, ali i mesto okupljanja viđenijih ljudi, koji su koristili njegovu skrivenost za tajne skupove i važne dogovore. Prema predanju, uoči Prvog srpskog ustanka ovde je skoro mesec dana proveo i sam Karađorđe.
Đule na zidu
Ovo je samo jedna priča iz burne istorije ovog kraja i samo jedan kulturno-istorijski spomenik. A, ima ih na pretek. Od Aleksinca, nekadašnje granične varoši Miloševe Srbije, pa sve do ušća Južne u Veliku Moravu protutnjale su mnoge vojske i mnogi ratovi. Tragovi sukoba se i danas mogu videti na svakom koraku.
Od Gornjeg Adrovca, dvadesetak kilometara udaljenog od Aleksinca, put dalje vodi paralelno rekom i autoputem. Njime se, najpre, stiže do atara sela Praskovača i male udoline sa svih strana okružene šumom. U njoj vekuje jedan od najstarijih manastira u Srbiji, koji je prema predanju još u devetom stoleću podigao sveti Roman, jedan od sledbenika Ćirila i Metodija. Njegove mošti i danas leže u južnom krilu crkve i narod ih smatra čudotvornim. Tokom minulih vekova manastir je bio i duhovno središte, ali i mesto okupljanja viđenijih ljudi, koji su koristili njegovu skrivenost za tajne skupove i važne dogovore. Prema predanju, uoči Prvog srpskog ustanka ovde je skoro mesec dana proveo i sam Karađorđe.
Manstir Sveti Roman u Đunisu Turci su ovde retko zalazili, ali su ga topovima često gađali. Doskora se na zidu hrama moglo videti i zariveno topovsko đule, koje je više od jednog veka svedočilo o žestini bitaka u srpsko-turskim ratovima. Nažalost, neko je poželeo da ovu uspomenu sačuva samo za sebe, pa ga je pod okriljem noći iskopao i neznano gde odneo. Ostala je samo rupa kao nemi svedok našeg nemarnog odnosa prema istorijskom nasleđu.
U samoj porti, jugoistočno od oltara prvobitno je položeno i telo ruskog plemića iz pređašnje priče. Grob je i danas obeležen kamenom na kome je urezan pravoslavni krst, ali imena nema. Porodica je telo ubrzo prenela u Razumensku kod Kijeva i tamo ga sahranila u porodičnoj grobnici, ali je ostala legenda po kome je srce nesrećnog grofa Rajevskog, po njegovom amanetu, zauvek ostalo u Srbiji. Ipak, ma koliko nam ovo godilo, valja reći da je istina malo drugačija. Srce je doista ostalo u grobu, ali ne iz idealističkih i rodoljubivih motiva, već zbog krajnje praktičnog razloga.
Naime, da bi se moglo otpremiti na tako dalek put, telo se moralo najpre balsamovati, a unutrašnji organi odstraniti. Time je, uistinu, deo njegovog tela zauvek ostao u našoj zemlji.
Deligrad – grad junaka
U samoj porti, jugoistočno od oltara prvobitno je položeno i telo ruskog plemića iz pređašnje priče. Grob je i danas obeležen kamenom na kome je urezan pravoslavni krst, ali imena nema. Porodica je telo ubrzo prenela u Razumensku kod Kijeva i tamo ga sahranila u porodičnoj grobnici, ali je ostala legenda po kome je srce nesrećnog grofa Rajevskog, po njegovom amanetu, zauvek ostalo u Srbiji. Ipak, ma koliko nam ovo godilo, valja reći da je istina malo drugačija. Srce je doista ostalo u grobu, ali ne iz idealističkih i rodoljubivih motiva, već zbog krajnje praktičnog razloga.
Naime, da bi se moglo otpremiti na tako dalek put, telo se moralo najpre balsamovati, a unutrašnji organi odstraniti. Time je, uistinu, deo njegovog tela zauvek ostao u našoj zemlji.
Deligrad – grad junaka
Karađorđe Od manastira Svetog Romana, pre nego što kod Đunisa ponovo stupite na autoput, svakako valja obići i Deligrad, grad junaka, kako ga je nazvao Karađorđe, a danas obično selo sa svega 200 stanovnika. Ipak, ime Deligrada će trajno ostati u istorijskom sećanju naroda, a uspomenu na to doba i danas čuvaju crkva, šančevi i brojni palisadi na mestu nekadašnjeg utvrđenja. Drveni grad su podigli bećari na početku Prvog srpskog ustanka i uvek je predstavljao golemu prepreku nadirućoj turskoj sili. Ovde su tokom XIX veka Srbi ostvarili svoje najveće pobede i doživeli najteže poraze, a od ishoda borbi na Deligradu često je zavisio i ishod ratova i sudbina zemlje.
Kada je podignut 1805. godine u njemu se mogla smestiti posada od 2.000 vojnika, artiljerija i brojne konjušnice, a tu su bile i zemunice za smeštaj ljudi, hrane i municije. Iskopani rovovi se i danas mogu videti, ali je znatiželjnih gostiju malo. Većina protutnji autoputem, ne znajući, a često i ne mareći za muke i stradanja naših predaka. Doduše, nije ni čudno, jer smo jureći u budućnost odavno zanemarili i sadašnjost. O prošlosti, uistinu, malo ko razmišlja.
Kada je podignut 1805. godine u njemu se mogla smestiti posada od 2.000 vojnika, artiljerija i brojne konjušnice, a tu su bile i zemunice za smeštaj ljudi, hrane i municije. Iskopani rovovi se i danas mogu videti, ali je znatiželjnih gostiju malo. Većina protutnji autoputem, ne znajući, a često i ne mareći za muke i stradanja naših predaka. Doduše, nije ni čudno, jer smo jureći u budućnost odavno zanemarili i sadašnjost. O prošlosti, uistinu, malo ko razmišlja.
Vlada Arsić
Press magazin 69 – 24.02.2008.
Press magazin 69 – 24.02.2008.
Нема коментара:
Постави коментар