ZEMUN

NA DUNAVU, KRAJ GARDOŠA

Iako više od sedam decenija predstavlja sastavni deo Beograda, odnosno čini jednu od današnjih gradskih opština, Zemun je u srcu svojih stanovnika ostao grad za sebe

Ako se ljubav meštana prema jednoj varoši ogleda u broju ispevanih pesama, Zemun je svakako jedan od najpopularnijih gradova na svetu. O njemu se toliko pevalo, pričalo, prepričavalo, dodavalo i oduzimalo, da je vremenom postao blizak i onima koji u njemu nikada nisu bili.

Mapa lokacije Zemuna

Iako više od sedam decenija, tačnije od 1. aprila 1934. godine, predstavlja sastavni deo Beograda, odnosno čini jednu od današnjih opština, Zemun je u srcu svojih stanovnika ostao grad za sebe. Mesto gde se mirnije, zdravije i opuštenije živi. Štaviše, mnogo je starih Zemunaca koji će prelazak preko Brankovog mosta i danas smatrati neprijatnim, često i nepotrebnim putovanjem. I zaista, u starom gradskom jezgru Zemuna, u prečniku od svega nekoliko stotina metara, smestilo se sve ono bez čega se jedna varoš ne može ni zamisliti.

Živi se k'o nekada

Žila kucavica savremenog Zemuna, Glavna ulica, poslednjih godina se ubrzano menja. Nestaju polako birtije i kafane, gase se bioskopi i stari zanati. Potiskuju ih ekspoziture banaka, predstavništva novih preduzeća, savremeni kafići i modni butici. Ove nužne i neumitne promene, barem zasad, kao da teku mimo okolnih ulica i sokaka. U njima se život ni danas ne požuruje, zimnica se zajednički sprema, a komšijsko kafenisanje je i dalje deo svakodnevnog rituala. Što bi stariji rekli, živi se k'o nekada.

Zemunska Glavna ulica

Glavna ulica deli zemunski Donji grad na dva dela. Levo se prostire veliki park koji okružuju pravoslavna i katolička crkva, osnovna škola, Gimnazija i Gradska bolnica. Desno, ka Dunavu, smestile se zgrade Magistrata, nekadašnje Kapetanije i Skupštine opštine, velika pijaca i brojne kafane čiji nazivi upućuju da se tu negde, iza ugla, krije i velika reka.

Milenijumska kula na Gardošu

Iznad grada su tri uzvišenja – Gardoš, Ćukovac i Kalvarija, prelepi vidikovci sa kojih pogled daleko dopire, a odmah iza njih je i Francstal, nekadašnji deo Gornje varoši, u kojem su, do kraja Drugog svetskog rata, većinu meštana činili Nemci.

Dunav u Zemunu

Svaki deo Zemuna je priča za sebe, istorijski vredna i zanimljiva. Ipak, većina Zemunaca će svoje goste najpre odvesti na obalu Dunava, gde rekoše da sve počinje i sve se završava. Generacije i generacije starosedelaca živele su kraj obale velike reke, bavile se ribarenjem, brodarenjem ili trgovinom.

Kraj njega su se rađali, na njemu su živeli i pored njega umirali. I danas, kada se malo drugačije živi, Dunav ima posebno mesto u srcu svakog Zemunca.

Pogled na Zemun sa Dunava

Dovoljno je možda prošetati uveče stazom koja od "Šarana" vodi ka klubu "Radecki", zastati kraj neke od kafana i čuti o čemu se i danas najviše i najlepše peva.

Junaci našeg doba

Bogorodičina crkva

Posebnu draž zemunske obale upravo i čine te doskorašnje prizemljuše, pretvorene u neobične restorane i kafiće. Međusobno se toliko razlikuju, da će svaki gost, bez obzira na potrebe, želje ili navike, ubrzo naći svoje mesto i svoju kafanu. Većina lokala je odavno deo zemunskih legendi, a brojne anegdote i dogodovštine se prenose sa kolena na koleno.

Nikolajevska crkva

Tako se, recimo, o Piletu, korpulentnom vlasniku restorana "Galeb", čiji nadimak nikako ne odgovara činjeničnom stanju od 150 kilograma žive vage, i danas priča kao najljubaznijem zemunskom domaćinu, koji će vas usrdno dočekati i prvu turu, po pravilu, častiti. A onda će do zore, za vašim stolom i na vaš račun, "popiti Boga" prisećajući se brojnih zemunskih junaka, čija su imena odavno ostala bez prezimena. I naravno, niko se zbog toga neće ljutiti. Naprotiv. Mnogi će požuriti da opet dođu i ponovo nešto saznaju.

Ili, na primer, šta reći o klubu "Radecki", poslednjem mestu na zemunskoj stazi, gde se dozivanje kelnera obično pretvara u nemoguću misiju.

Priču o zemunskim restoranima valja dopuniti i kultnim restoranom "Reka", gde se mesto obično rezerviše dva meseca ranije, ili "Kajak klubom" u kome se, kažu, žene češće mogu videti na stolu nego na stolici.

Putokazi

Nisu, međutim, samo ugostiteljski objekti mesto gde se dočarava duša Dunava ili duša Zemuna. Ako je verovati rečima nedavno preminulog pisca i zemunskog hroničara Joce Kozomare, najbolje je doći na veliku pijacu, prošetati međ' prepunim tezgama ili, još bolje, odstojati sat ili dva, oslušnuti šta narod priča, i naposletku, uz pun zembilj, kući poneti i najnovije tračeve, koji će, koliko sutra, postati i deo zamunskih hronika. A junaci svih tih priča i anegdota, poput Saše Rumenog, Vlade Sremca, Mirka Najinog, Mutve, Kize Alasa i mnogih drugih, možda se i neće naći u školskoj lektiri, ali će ih dugo pamtiti neki novi klinci, koje tek traže svoje mesto u zemunskoj antologiji. Među one kojima se Zemun vekovima odužuje šalom, pesmom i stihom.

Vlada Arsić
Press magazin 48 – 23.09.2007.