IRAN

U ZEMLJI PESNIKA SREĆE

U Iranu, zemlji koju je priroda bogato podarila raznolikošću, sve se meri milenijumima a opeva stihovima koji slave radosti života

Bilo je rano prepodne kad smo stigli u prelep grad Širaz i zaustavili se na prostoru između drvoreda iz čijih krošnji se razlegala ptičja pesma. Slavuji, rekao nam je vodič i dodao da ih ovde ima najviše u Iranu. Između cvetnih leja ušli smo u mauzolej persijskog pesnika Hafiza. Iznad dugačke vodene površine ogledao se oblak. Ostali smo zadivljeni ispred spomenika pesnika sreće koji je, kažu, uvek pevao o životnim radostima, neuhvatljivim predskazanjima, slutnji. Kroz vazduh pun opojnog mirisa provlačio se otegnuti zvuk setne melodije. Pošljunčanom stazom krenuli smo u čajdžinicu.

Mapa Irana

Ispod razgranatog stabla divlje ruže sa bezbroj belih zvezdastih cvetova smešteno je nekoliko stolova. Uvučene niše u zidu prekrivene su persijskim ćilimima. Oni koji sede u njima kao da ne primećuju ostali svet. Podvijenih nogu, laganim pokretima privlače sisak nargila. Uvlačeći dim, dugo ga zadržavaju u sebi. Iznad njih zalazeće sunce zlati ivice visokog zida i upliće se u krošnje. Nargile kruže između tri Iranke! Puše sa uživanjem osmehujući se sve vreme… Senke nestaju u obroncima golih brda. Širaz menja svoju šarenu haljinu za svečani večernji čador.

Između dve pustinje

Širaz

Sa masom sveta prolazimo uzanim i elegantnim kolonadama Vaakil bazara. Iz jednog od mnogobrojnih zasvođenih prolaza banuli smo na nestvarno lep Trg pomorandži. Maleni prostor popločan kaldrmom podseća na senovitu baštu. Okružen je ljupkim radnjicama iznad kojih se kružno pruža terasa okupana rumenozlatnim predsutonskim zrakom. Na sredini je plitak bazen sa fontanom, a oko njega su stabla rascvetalih pomorandži. Prijatni slatkasti miris lebdi iznad tek polivene kaldrme. Tišinu remete uzvici mršavog bozadžije koji sa bokalom u ruci opseda brojne turiste u njihovoj neprekidnoj i besciljnoj šetnji…

U ovoj zemlji, gde se sve meri milenijumima, Širaz spada u mlađe gradove. Priroda ga je obdarila blagom klimom, istorija mu poklonila mir i zahvaljujući tome je postao i ostao prestonica poezije i lepote…

Širaz, pijaca

Rano ujutro napustili smo usmuli grad. Povremeno, i u naletu, topli pustinjski vetar nanosio je latice ruža na njegove snene ulice. Visoko, na zasečenoj litici planinske gromade, ugledali smo Nakši Rustem – grobnice četiri persijska kralja (Darija Prvog i Drugog i Kserksa Prvog i Drugog). Svaka od njih je ukrašena raskošnim reljefima. Zabačene glave posmatram otvor na onoj Darija Prvog. Iza tame probijenog ulaza nije ništa pronađeno. Pretpostavlja se da većina predmeta odnetih odavde sada krase neke od svetskih muzeja. Grobnice su sagrađene za života, a po želji pomenutih vladara, baš tu, na litici, da prkose vremenu.

Na putu za Isfahan nailazimo na ruševine starih karavan-saraja napravljenih za predah i odmor. Samo mašta može da dočara živost kakve odavno nema, sada, kroz avetinjski prazne odaje čuje se samo pustinjski vetar koji se poigrava peskom…

U hramu vatre

Ostaci palate Darija Prvog

Na iskraj dana stižemo u prelepi zeleni grad Jazd, stari grad, koji se ugnezdio između velike Slane i pustinje Lut. Kao izuzetno delo ljudskih ruku, stavljen je pod zaštitu UNESCO-a. Bili smo ubeđeni da je grad nastao na mestu nekadašnje oaze. "Ne", rekao nam je naš vodič Kalim. "Persijanci su Jazd podigli na surovom tlu, na goleti po kojoj sunce neprestano i nemilosrdno prži, gde nije bilo ni pomisli na kišu ili izvor u blizini. Voda u grad je stizala sa daleke planine Šir Kuk podzemnim kanalima (kanatima)."

I baš kao da je ima u izobilju, već na ulasku nas dočekuju parkovi i bezbrojne fontane sa razigranim tankom mlazevima koji neprestano streme gore, prema usijanoj Sunčevoj lopti. Posebnu pažnju privlači staro jezgro Jazda. Sagrađeno u orijentalnom stilu sa nizom naizgled spojenih kuća boje zemlje. Između njihovih širokih i niskih kupola bez prozora uzdižu se "kule vetrova", visoki stubovi slični dimnjacima sa uzanim dugačkim otvorima kroz koje neprestano struji vazduh. Neko ih nazva klima-uređajima srednjeg veka. Polumračni prolazi vode do spleta uličica sa skrivenim nišama i kapijama, drvenim i dobro obezbeđenim tako da privatnosti njihovih vlasnika čak ne može ni naslutiti…

Na tim, nedokučivim, i od pogleda zaštićenim prolazima uočljivi su samo zvekiri. Ima ih po dva; na levoj strani je ženski a na desnoj muški. Oba su od mesinga, bogato ukrašeni. A, po njihovom zvuku, oni iza kapije znaju kojem polu pripada gost, zapravo, da li vrata treba da otvori domaćin ili domaćica…

Posetili smo zoroastrijanski hram vatre. U Jazdu živi oko 12.000 sledbenika ove stare religije. Osnovana je u VII veku p.n.e. za vreme dinastije Sasanida. Njen osnivač Zoroastar propagirao je pravila da se čini, misli i radi dobro! (U večitoj borbi Ameša Spentasa i Ahrimana – dobrog i zlog boga – pobeđuje uvek dobro.)

Jazd

I mada je bilo veoma toplo kada smo ušli u jednostavno nameštenu kuću hram, gorela je vatra. "Gori neprestano od V veka", rekao nam je Kalim i dodao da je u njenoj blizini uvek čovek koji je zadužen da je održava. Persijanci su obožavali vatru: smatrali su je izvorom svetlosti, spasom u hladnim pustinjskim noćima. Međutim, verovali su i da sagoreva sve što je nečisto!

Bezbrižne lutalice

Na periferiji grada, gotovo u samoj pustinji, uzdižu se dva brežuljka sa kulama na vrhu. Svoje umrle Persijanci su odnosili na vrh tih kula i prepuštali njihova tela pticama. Smisao toga je, verovali su, da se zagađuju ni zemlja, ni vazduh, ni voda.

Jedna od tradicionalnih nošnji u Iranu

Asfaltna traka vijugavog puta povela nas je dalje kroz uskovitlanu pustinjsku prašinu, provlačeći se između brda, dolina i stenovitih planinskih prevoja. U jednom trenutku, potpuno neočekivano, na visoravni smo ugledali nekoliko šatora. Bili su to nomadi. Čim smo izašli iz autobusa, bosonoga deca su nam potrčala u susret. Bucmasta, nasmejanih lica, gledala su nas radoznalo. Iza njih je stala vitka crnokosa žena obučena u plamenocrvenu haljinu. Prišla joj je druga u zelenoj, pa treća u dugačkoj suknji sa cvetnim dezenom…

Beba u naručju majke imala je kapicu izvezenu zlatnim nitima. Debeljuškaste ručice pružala je ka našim maramama. ispod jedne od nadstrešnica ugledali smo drveni krevet prekriven ovčijim krznom, a pored njega ćurku koja je čeprkala po zemlji.

Nomadi

Ispod većeg, okruglog šatora, jedno uz drugo sedela su odrasla deca. U sredini je čučao čovek koji im je nešto pričao. Škola, objasnio je Kalim. Učitelj je obično jedan od nomada koji su završili osnovnu školu u gradu.

Kažu da se o nomadima nekad posebno brinulo. Dolazili su im lekari i stomatolozi da ih pregledaju i, ako treba, leče. Na početku leta, da bi izbegli visoke temperature, nomadi odlaze sa stadima na planinu, a zimi se vraćaju i biraju doline uz reke gde začas podignu svoje šatore. Žive u potpunoj slobodi i ne poštuju nikakve zakone izuzev sopstvenih…

Te bezbrižne lutalice viđali smo duž puteva i bespuća, po kosinama ili u podnožju brežuljaka, svuda gde ima trave.

Ostavi me da počivam u miru

Ispred nas je nepregledno polje sa divljim makovima nežnih majušnih cvetova. Usred tog cvetnog prostranstva sa golim masivnim planinama u daljini nalazi se arheološko nalazište Pasargade u okviru kojeg je Kirova grobnica.

Arheološko nalazište Pasargade

Kralj Kir je jedna od najmarkantnijih istorijskih ličnosti. Ujedinio je istočnoiranska plemena, a osvajajući Mediju postao vladar moćnog persijskog carstva (od 558. do 529. godine p.n. e.). Zahvaljujući borbenosti iranskih gorštaka i odlično obučenoj konjici, Kir je neprestano uvećavao granice svoje zemlje. Kambis, njegov sin, nastavio je očevim stopama ali nije bio ni približno tako uspešan.

Ispred nas se uzdizala impozantna grobnica sagrađena u obliku zigurata. (Meštrović, opčinjen njenim izgledom, projektovao je spomenik Neznanom junaku na Avali.) U svom osvajačkom pohodu na iransku visiju, Aleksandar Veliki je naredio da se sruši, međutim, kad je ušao, iznad vrata je ugledao reči:
"Ja sam Kir Veliki! Ko dođe da uništi moje mesto isto će postati mrtav kao ja, zato savetujem svakom ko dođe da ne dira ovo mesto, i neka me ostavi da počivam u miru."

Na miru su ga ostavili čak i Arapi, ubeđeni da u veličanstvenom hramu počiva telo Solomonove majke.

Po legendi, Kirov deda je sanjao da u utrobi njegove ćerke raste drvo. Na osnovu tog sna njegovi savetnici su zaključili da će roditi sina koji će ga zbaciti sa vlasti. Odmah posle porođaja, Kir je rođaku Harpagu naredio da novorođenče ubije, ali ga je ovaj, sažalivši se, poneo u planinu pastiru čija je žena istog dana rodila mrtvorođenče. Njih dvoje su sa mnogo pažnje i ljubavi odgajali dečaka, a on je rastao i izdvajao se od drugih lepotom i bistrinom uma. Svake zime, ljudi koji su silazili sa planine pričali su o neobičnom mladiću i ubrzo je tajna bila razotkrivena. Kad je Kir saznao istinu o svom poreklu, zbacio je dedu sa prestola i ubio ga…

Odmaranje uz pušenje nargile

Pored prašinom prekrivenog asfalta pružilo se selo sa niskim kućama od blata. Tako stopljeno sa pustinjom, izgledalo bi kao da se nalazi na kraju sveta da se ispred nas nisu stvorila dva dečaka na motociklu. Sa prebačenim platnenim torbama velikim kao bisage, posmatrali su nas radoznalo. Sivilo pejzaža razbijao je samo razgranati čempres širokog stabla sa natpisom da je star preko 4.000 godina. Dečaci su brzo izgubili interesovanje za nas i odjurili praćeni oblacima peska, a mi smo nastavili put dalje, prema sivim gromadama iza kojih nas je čekao Isfahan…

Mila Starčević
Politika MAGAZIN 518 – 02.09.2007.