14 јун 2011

GAMZIGRAD

FELIKS SRBILIJANA

Nedavno smo posetili Gamzigradsku palatu kod Zaječara, koja je nedavno uvršćena na listu svetske kulturne baštine

Odluka Komiteta UNESCO-a da se Gamzigradska palata uvrsti na listu svetske kulturne baštine, doneta krajem juna na Novom Zelandu, bila je povod da je nedavno i sami posetimo. Turistička organizacija Srbije, u saradnji sa opštinskim turističkim savezima, pripremila je zanimljivo putovanje kroz Homolje i Timočku krajinu, pri čemu smo obišli Gornjačku klisuru, vrelo Mlave, Brestovačku i Gamzigradsku banju, Borsko jezero i Zlotske pećine. Iako svaka od ovih prirodnih atrakcija zaslužuje posebnu pažnju, najveće zanimanje je, ipak, vladalo za Feliks Romulijanu.

Mapa lokacije Feliks Romulijane

Poslednja paganska sahrana

Za carsku palatu iz kasnoantičkog perioda, podignutu desetak kilometara zapadno od Zaječara, dugo se verovalo da je rimski kastrum, odnosno utvrđeni vojni logor. Međutim, arheološka istraživanja su pokazala da je reč o letnjikovcu Gaja Galerija, koji je imao zanimljivu prvobitnu namenu.

Naime, tadašnji politički sistem Rimskog carstva, koje se prostiralo od britanskih ostrva na zapadu, pa sve do Indije na istoku, zasnivao se na principu tetrarhije. To je značilo da celokupnim carstvom upravljaju četiri imperatora, da njihova vladavina traje dvadeset godina, a da se posle toga, mirno i bez otpora, vlast predaje novom vladaru.

Ostaci letnjikovca Gaja Galerija

Upravo za taj period života kad se siđe sa trona svako od njih je gradio utvrđenje, palatu ili letnjikovac, zdanje u kome će mirno i udobno provesti penzionerske dane. Zato i nije čudno što skoro istovremeno, sa istim ciljem, Gaj Galerije kraj Zaječara gradi Romulijanu, a njegov tast, imperator Dioklecijan, u Splitu podiže monumentalnu palatu.

Nažalost, Gaj Galerije Valerije Maksimilijan nije dočekao penziju. Umro je u blizini Sofije, maja 311. godine, na putu od zvanične rezidencije u Solunu do Romulijane. Pretpostavlja se da je živeo oko 60 godina i da je umro od posledice gangrene. Telo je preneto na brdo iznad palate i sahranjeno u posebnom mauzoleju, podignutom u neposrednoj blizini tumula na kome je obavljena njegova apoteoza. Reč je, zapravo, o najvećem paganskom obredu tokom kojeg se voštana figura pokojnika spaljuje na lomači, a njegova duša se preseljava u svet bogova.

Jedan od mozaika

Zanimljivo je da samo dve godine kasnije Konstantin Prvi usvaja Milanski edikt i hrišćanstvo proglašava zvaničnom religijom Rimskog carstva. Dakle, poslednja apoteoza je obavljena na brdu iznad Zaječara, a poslednji rimski imperator koji vinuo među bogove, bio je upravo Gaj Galerije Valerije Maksimilijan, osnivač carske palate i jedan od 16 rimskih vladara rođenih na području današnje Srbije.

Dok gledamo maketu carske palate i rekonstrukciju arhitekture tog doba, Saša Marjanović, stručni vodič kroz prohujale vekove, objašnjava da je izgradnja počela krajem III veka, da je trajala sve do Galerijeve smrti i da se palata prostirala na šest i po hektara. Bila je podeljena na privatni i javni deo, a imala je brojne prostorije u kojima su bile svečane trpezarije, žitnice, konjušnice i odaje koje je koristila vojska.

Šema osnove palate

Iako je prošlo 17 vekova, posetilac će biti iznenađen razvojem tadašnje rimske civilizacije. Kada ne ratuju, po rečima vodiča, Rimljani grade. Probijaju puteve, podižu mostove, zidaju palate i utvrđenja. Ni danas se, nažalost, ne zna tačna receptura vezivnog materijala koji je omogućio da većina rimskih zidina preživi zub vremena. Zna se samo da je kreč gašen na licu mesta, da je mešan sa peskom, velikom količinom jaja i malo krvi. Srećom, veruje se da je korišćena samo životinjska, odnosno svinjska ili kozja krv.

Rimljani su poznati hedonisti, a jedno od najvećih zadovoljstava bilo im je opuštanje u termama. Kupatila su bila sa hladnom, toplom i vrućom vodom, a kroz celu palatu je prolazio javni vodovod. I ovde su pronalaženi delovi olovnih cevi, ali će mnogi reći da je Rim i propao zbog toga, jer je došlo do opšteg trovanja olovom. Verujemo, međutim, da Rimljani nisu previše razmišljali o zagađenosti životne sredine, posebno u vreme kad su vinogradi dobro radili i kad su podrumi bili puni odličnog vina.

Inače, termalna voda, koja sada izvire u Gamzigradskoj banji, po svemu sudeći je nekad proticala pored same Romulijane, ali se vodena žica, usled zemljotresa, klizišta ili nekog drugog tektonskog poremećaja, izgubila i otišla dalje. Ako je ova pretpostavka tačna, verujemo da se voda temperature od 42 stepena koristila i za potrebe privatnih i javnih termi u samoj palati.

Što sačuva vreme, unište đaci

Ostaci zidina i kapija

U vreme Galerija ovde se odvijao i bogat kulturni život. Rimljani su ljubitelji pozorišta, pisane javne reči, slikarstva i vajarstva. Mnoga sačuvana dela nastala u kamenu stvorena su upravo u Romulijani. Nisu bili lišeni ni "ekstremnih sportova": trka dvokolica, gladijatorskih borbi ili surovih trenutaka kad su hrišćane bacali u kavez sa lavovima. Ova poslednja zanimacija upražnjavala se sve do početka IV veka, do uvođenja hrišćanstva. To je razlog što se i danas u carskoj palati mogu videti ostaci žrtvenika iz paganskih vremena, ali i bazilika iz doba hrišćanstva.

Posebno mesto u životu palate imala je Romula, majka imperatora. Činjenica da se i nad njenim odrom obavljala apoteoza, odnosno da je i sama nakon smrti svrstana među bogove, dovoljno govori o njenom značaju. Veruje se da je bila paganska sveštenica i da se klanjala Kibeli, majci bogova, božanstvu koje se stiglo sa Bliskog istoka. U palati su pronađeni ostaci Kibelinog hrama – deo stepeništa, platforma na kojoj se uzdizao hram i ostaci žrtvenika na kome se prinose žrtve.

Replika žrtvenika

Tokom boravka u palati zabeležili smo i jednu, najblaže rečeno, neshvatljivu priču. Naime, prvobitni žrtvenik je punih XVII vekova odolevao iskušenjima rata, požarima, rušenju, mrazu, snegu, kiši i vetru. A onda su mu doakali neki novi klinci. Ne tako davno, ovde je došla jedna ekskurzija, deca su videla žrtvenik i, bez nekog posebnog razloga, počeli da skaču po njemu sve dok ga nisu potpuno uništili. To je i razlog što umesto autentičnog spomenika danas možemo gledati samo njegovu repliku.

Zbog ovakvih i sličnih turista, najvredniji detalji i spomenici se danas čuvaju u Muzeju u Zaječaru, a u samoj palati su većinom izložene kopije. To se posebno odnosi na vajarska dela, najznačajnije delove podnih mozaika, ostatke oruđa, oružja i nakita.

Deo podnih mozaika

Iako se poslednjih decenija, otkako traju arheološka istraživanja, mnogo toga otkrilo i saznalo, Feliks Romulijana i danas krije mnogobrojne tajne. Neke će otkriti vreme, neke će nepovratno pokriti prašina zaborava. Ipak, najvažnije je da je UNESCO ovu prelepu palatu na istoku Srbije uvrstio na svoju listu i da će svet uskoro početi da dolazi. Na nama je da se što bolje organizujemo, da goste na pravi način dočekamo i ugostimo i, naravno, da Feliks Romulijanu ljubomorno sačuvamo.
Vlada Arsić
Press magazin 50 – 14.10.2007.

Нема коментара:

Постави коментар