BORNEO

ZEMLJA ISPOD VETROVA

Ostrvo Borneo, koje nazivaju i Kalimantan, treće je po veličini u svetu.Podeljeno je između tri države: sultanata Brunej, Malezije i Indonezije

Za Sabah kažu da je zemlja svetih planina, ekološkog bogatstva i ljubaznih ljudi. Nalazi se na severu Bornea i po veličini je druga država u Maleziji. Često ga nazivaju "zemljom ispod vetrova", jer "leži ispod kaiša" tajfuna i monsuna, što je nekada moreplovcima bilo veoma važno. Zapljuskuju ga tri mora: Južno kinesko, Sulu i Celebesko. U XV veku ostrvo je islamizovano pa otuda verovatno arapsko ime Sabahu, što znači jutro.

Mapa ostrva Borneo

Danas Sabah slovi za tropski raj. Putnici iz celog sveta dolaze ovamo da bi obilazili neistražene predele u unutrašnjosti ostrva, upoznali se sa stanovništvom i tradicijom, uživali u safariju ili jednostavno na miru šetali. Obzirom na neverovatan broj različitih primeraka flore i faune, ubraja se u najbogatija područja na svetu, od kojih neka, kao što je Maliau dolina, nisu još dovoljno istražena.

Razlog za ovu jedinstvenu biološku raznolikost leži u topografiji. Tu se nalazi Maunt Kinabalu, najviša planina jugoistočne Azije, pogodna klima, relativna izdvojenost i činjenica da poslednje ledeno doba nije mnogo pogodilo Sabah. Jeste nešto dugo – nemilosrdna seča najstarije džungle na svetu. Na sreću, neka područja su spašena tako što su pretvorena u nacionalne parkove.

Svojom domovinom nazivaju ga 32 etničke grupe od kojih svaka govori svojim jezikom. Ipak, ovde svi žive u harmoniji.

Udovičina zemlja

Maunt Kinabalu, najviša planina jugoistočne Azije

Kota Kinabalu je glavni grad Sabaha. U Drugom svetskom ratu bio je potpuno razoren, ali je danas izrastao u moderan trgovački centar. Ime mu potiče od reči kina, što znači zemlja i balu, što znači udovica. U ne naročito privlačnom, K.K. kako ga nazivaju, posetila sam impozantnu džamiju sa pozlaćenom kupolom, kineski hram sa ogromnom statuom boginje milosrđa Guan Jin, zatim sjajno dostignuće savremene arhitekture, zgradu Menara Tun Mustafa i muzej, koji prezentuje tradicionalni način života. Nacionalni park Kinabalu i istoimena planina su ponos Sabaha. Na račun jedinstvenog pejzaža i vegetacije, park je kao svetska baština Malezije i čitavog čovečanstva, stavljen pod zaštitu UNESCO-a.

Kota Kinabalu, glavni grad Sabaha

Posle dva sata vožnje, u daljini su počeli da se naziru nazubljeni vrhovi moćne planine, a onda se odjednom pred nama u svoj svojoj lepoti ukazao granitni masiv tamnosive boje. Presecali su ga bezbrojni penušavi vodopadi, nalik na tankovijaste guje. Obrušavali su se niz padine hučeći i nadvikujući se sa vetrom koji je ječao kroz krošnje stoletnih stabala.

Očarani lepotom i pod utiskom koji je na nas ostavila planina, kročili smo u nacionalni park u kome žive na stotinak vrsta ptica, životinja i biljaka. Bilo je mračno, oblačno, toplo, vlažno i lepljivo. Tlo pod nogama mi se svaki čas izmicao, saplitala sam se o korenje, šibale su me grane, znoj je curio sa vrha lobanje niz leđa, da bi golicajući me i klizeći preko nogu, svoj put završavao u dubinama moje obuće.

Prašuma na Borneu

Prolazili smo kroz šumu rododendrona u koju su se od pogleda sakrile lepotice orhideje kojih u prašumama Sabaha ima preko 1.000 vrsta. Našu pažnju su privukle i nepente, biljke mesožderke! Neobične lepote, nalik na šarene čajnike, visile su na tankim peteljkama, čekajući plen. Privučene lepotom, bubice, leptiri i mušice sletale su na njihove usne i tada bi ih ščepale treplje, koje su ih gurale sve dublje da bi ubrzo skončale u lepljivom soku za varenje.

U svojim nedrima vlažna, tropska šuma, krije i jedan botanički raritet – egzotičnu raflesiju, najveći cvet na planeti koji zna da teži i do dva kilograma, a u prečniku dostigne čitav metar! zaista fascinantno!

U želji da još više zavirim u dubinu tropskih šuma, krenula sam u još jednu neobičnu avanturu. U šetnju najstarijom džunglom na planeti na visini od 40 metara preko platformi i visećih mostova. Sipila je kiša, bilo je klizavo, a pogled nadole, ledio mi je krv u žilama. Držeći se čvrsto za sigurnosne sajle, nogu pred nogu, prolazila sam kraj ponosnih gorostasa. Zasluženi odmor, potražila sam u toplim sumpornim izvorima Poringa. Relaksacija je učinila svoje, pa sam te noći otišla rano na počinak. Umorna, ali zadovoljna učinkom, spavala sam kao beba.

Tamu pijaca u Kota Kinabaluu

Sutradan sam, potpuno odmorna, krenula na tamu, pijacu koja u svakodnevnom životu svih ovdašnjih etničkih grupa znači mnogo više od puke prodaje voća i povrća. Osim prodaje stoke, ribe i raznih proizvoda, tamu je prilika da se obave i važni razgovori, razmene mišljenja i tračevi, saznaju novosti, sretnu prijatelji i poznanici, upoznaju novi ljudi i sazna gde će se i kada u dogledno vreme obaviti neko venčanje.

U K.K. tamu se nalazi na samoj obali. Osim raskošne ponude, ono što me je privuklo bili su zanosni mirisi i način na koji se pripremala hrana. Da je ukusna, uverila sam se sama. Odlučila sam se za pijačni "švedski sto", koji se priprema na licu mesta. Naime, na sredini dugačkog stola za kojim se jede, izloženi su sveži plodovi mora, ribe, rakovi, školjke, mekušci i morske trave. Izabrala sam nekoliko gambora, crvenkastu ribu nalik na barbuna, školjke pripremljene na roštilju i salatu od morskih trava. Pridruživši se ljudima koji su već sedeli za stolom, prstima kako dolikuje, jela sam sa uživanjem ukusnu hranu. To uživanje završila sam koktelom sačinjenim od sitnog leda, kondenzovanog mleka, želea, voća i preprženog badema. Sve ukupno, milion kalorija.

Riđodlake akrobate

Sepilok park

Lučki grad Sandakan na istočnoj obali Sabaha, bio je stotinama godina poznat po razmenama začina, lastavičijih gnezda i bisera. Odlasku tamo sam se posebno radovala, obzirom na to da se na pola sata od njega nalazi Sepilok, rehabilitacioni centar i najveće utočište orangutana na svetu gde se dovode napuštene bebe, povređene i bolesne životinje. Njegovo ime potiče od dve reči: orang, što znači čovek i utan, što znači šuma. U Sabahu i Saravaku 1.500 do 3.000 jedinki živi na slobodi. Već godinama se nalaze na čelu liste životinjskih vrsta koje se nalaze pred istrebljenjem, jer se tropske šume već decenijama sistematski krče i pretvaraju u plantaže kaučuka ili uljane palme. Iako ima neprijatelja među životinjama, ovo ukazuje da mu je ipak najveći čovek!

Hranjenje orangutana

Željna da vidim riđodlake vegetarijance, smestila sam se sa ostalim posetiocima Sepilok parka na platformu preko puta koje se nalazila ona na kojoj se u vreme hranjena okupljaju orangutani. Dolazili su vešajući se za debele konopce razvučene do okolnih stabala. Kao vešte akrobate njišući se i preplićući ruke i noge izvodili su pravu cirkusku predstavu. Na veštini koju su nam pokazali mogli bi da im pozavide i čuveni gimnastičari! Tom prilikom sam saznala da orangutani ne skaču po drveću, već da se "cirkuske veštine", kojima smo se divili, način na koji se kreću!

Riđodlaki žive u krošnjama na visini od 8 do 15 metara jer tu uvek pirka vetrić. Uredni su i čisti i nikad ne spavaju na istom mestu. Ne znaju da plivaju, jedu banane, voće, povrće i semenke. Hranu kao hrčci "štekuju" u donjoj vilici da bi kad se osame jeli na miru. Znaju da se služe sa 54 vrste alatki!

Samo što su banane podeljene, na platformi je nastala graja. Iz krošnji preko naših glava, skačući i cičeći, na gozbu je stigla grupa makaki majmuna. Bezobrazni kradljivci uspeli su da ukradu nekoliko banana i sa njima nestanu u krošnjama. Ubrzo su se orangutani povukli u džunglu, a na platformi je ostala samo jedna ženka, Dženi, koja se kreveljila i pravila grimase, izazivajući buru smeha među posetiocima. Njeni obrazi širili su se i skupljali, kao da su luft baloni. Kada se "samlela" svu hranu, uhvatila se za konopac i posle nekoliko gimnastičkih bravura, od kojih je najupečatljivija bila istovremena nožna i ručna špaga, nestala u krošnjama!

Mužjak proboskis majmuna

Na Borneu inače živi 13 vrsta primata, među kojima je verovatno najupadljiviji proboskis i nosonja. Mužjaci su prepoznatljivi po velikom mesnatom nosu nalik na surlu, "pivskom stomaku" i utisku da nose narandžasti "žaket", preko belih "pantalona".

Beli radža

Saravak je najveća država u Maleziji za koju kažu da je više od raja. Nalazi se na jugozapadu Bornea i odlikuje se prirodnim lepotama, jedinstvenom florom i faunom i velikom etničkom raznolikošću. Tokom istorije pripadao je sultanatima od Bruneja. Nezadovoljni starosedeoci često su dizali pobune sve do 1839. godine kada im na put staje avanturista Džejms Bruki. U znak zahvalnosti, sultan mu je dodelio titulu radže od Saravaka. Bio je to početak vladavine "belih" radža i dinastije Bruki, koja je tokom vremena prisvojila još mnoge delove Saravaka. Posle Drugog svetskog rata i japanske okupacije postao je britanska kolonija, da bi se 1963. godine priključio nezavisnoj Maleziji.

Glavni grad je Kučing, koji je ime dobio zahvaljujući nesporazumu. Naime, pristigavši u naselje na reci Saravak, Džejms Bruki je upitao za njegovo ime, pokazavši rukom u pravcu mesta na kome je sedela jedna mačka. Kučing – mačka, odgovorili su meštani! tako je naselje dobilo ime Mačka.

Kučing

Iz Kučinga put nas je vodio do sela Bako a odatle u istoimeni nacionalni park. Vozili smo se brzim čamcima prvo po blatnjavoj reci, a zatim po ništa manje blatnjavom Južnom kineskom moru! Iako je bilo oblačno, sunce je nemilosrdno pržilo. Nastupila je oseka, pa smo do odredišta na obali, morali da pešačimo kroz glib. Noge su nam do članaka upadale u žitko blato. Činilo mi se da za sobom vučem bukagije. Samo što smo se dočepali restorana, oko nas su se sjatili makaki. Zavlačili su nam se u torbe, krali hranu sa stola, a na naše pretnje reagovali kezeći se i pokazujući šiljate zube.

Bako je najstariji nacionalni park u Saravaku i stanište mnogih biljnih vrsta i životinja. nazivaju ga predvorjem kišnih šuma. Kroz to predvorje krenuli smo na drugu stranu parka. Kroz sablasne mangrove, preko vlažnih i klizavih litica, kišnih šuma, zmijolikog korenja i vulkanskih stena, posle dva sata hoda, stigli smo na liticu sa koje se pružao veličanstven pogled na peščani zaliv i žuto-zeleno more! Sišavši na plažu, prepustili smo se miru i tišini.

Dugačka kuća

Odavde smo čamcima otplovili u etno-selo u kojem mi je pažnju privukla takozvana "dugačka kuća". Karakteristična je po tome što se pruža i do 150 metara i što se, radi bezbednosti, nalazi na stubovima. U ovakvim kućama, pod jednim krovom, žive stotine ljudi! Svaka porodica ima svoje prostorije, a zajednička je veranda, na kojoj se druže i provode slobodno vreme.

Posetu selu završila sam na obali malog jezera. Bilo je mirno i glatko pa su se u njemu ogledale seoske kuće, palme, plavo nebo i beli tufnasti oblaci. Da nije bila zbilja, mislila bih da je bajka.

Sonja Lapatanov
Politika MAGAZIN 515 – 12.08.2007.