Valjevska Gračanica broji svoje poslednje dane. Radovi na izgradnji brane na hidroakumulaciji Rovni polako se privode kraju. Uskoro će celo područje biti pod vodom, a na dnu jezera će se naći i ovaj srednjevekovni hram. Narod ovdašnji kao da još u to ne veruje
Zora je uveliko počela da rudi kada izbismo na brdo iznad crkve. Pod nogama sneg škripi, a po obrazima mraz štipa. Idemo u koloni po jedan, balansiramo nad uskom prtinom i osluškujemo.
Sem naših koraka i kukurikanja tek probuđenog petla, ništa se drugo ne čuje. Nema je i rečica u kanjonu, dole pod našim nogama. I nju je led zakovao i usta joj zatvorio. Iz sela Krstići, sedam kilometara od Gračanice, krenusmo po noći. Želesmo da stignemo na jutarnju službu i da Badnji dan, leta gospodnjeg 2008. godine, provedemo baš ovde. Imadosmo za to i golem razlog. Bog sveti zna, al' ovde vele da je ovo poslednji Božić u životu crkve. Možda će i Uskrs dočekati, ali mučno da će narednu zimu preskočiti.
Desetak kilometara nizvodno, kod sela Rovni, grade branu. Kada je završe, a po svemu sudeći biće to još ovog leta, voda će poteći uzbrdo. Potopiće tada i šume i oranice, i kuće i vodenice. Poplaviće i ovaj sveti hram. I džaba sad što je proglašen za spomenik kulture, što je upamtio i kralja Dragutina i kralja Milutina, i što je puno toga preko glave preturio. Voda ne pita šta će plaviti, a oni što se pitaju, ne kazuju ništa. Ćute i grade.
Da se narod ponovo okupi
Pred crkvom se svet iskupio. Došli ljudi iz Sovča, Mijača, Stubla, Tubravića, Brezovica i drugih sela do kojih dopire ova parohija. E sad, il' je zima pogolema il' naroda više nema. Tek, njih desetak pocupkuje po mrazu, premešta se sa noge na nogu, i čeka početak službe. Po strani, dve-tri žene, zabrađene u teške marame, sa cegerima i svećama u rukama, živo raspravljaju. Raspredaju, valjda, žensku muku i seosku politiku. Muškarci sa šajkačama na glavi, sa gunjevima prošaranim gajtanima, čakširama pumparicama i gumenim čizmama, uglavnom ćute. Samo jedna starina, sa sedim vlasima i povelikim brcima, vadi "mučenicu" iz šarenice, otpija gutljaj, nudi prisutne i nazdravlja:
– Neka vam je sretno Badnje jutro! Dabogda vam njive rađale, krave se telile, ambari vam vazda puni bili, mlade venčavali i decu krštavali. I ako bog da, u zdravlju i sreći, dogodine se ponovo ovde okupili.
Desetak kilometara nizvodno, kod sela Rovni, grade branu. Kada je završe, a po svemu sudeći biće to još ovog leta, voda će poteći uzbrdo. Potopiće tada i šume i oranice, i kuće i vodenice. Poplaviće i ovaj sveti hram. I džaba sad što je proglašen za spomenik kulture, što je upamtio i kralja Dragutina i kralja Milutina, i što je puno toga preko glave preturio. Voda ne pita šta će plaviti, a oni što se pitaju, ne kazuju ništa. Ćute i grade.
Da se narod ponovo okupi
Pred crkvom se svet iskupio. Došli ljudi iz Sovča, Mijača, Stubla, Tubravića, Brezovica i drugih sela do kojih dopire ova parohija. E sad, il' je zima pogolema il' naroda više nema. Tek, njih desetak pocupkuje po mrazu, premešta se sa noge na nogu, i čeka početak službe. Po strani, dve-tri žene, zabrađene u teške marame, sa cegerima i svećama u rukama, živo raspravljaju. Raspredaju, valjda, žensku muku i seosku politiku. Muškarci sa šajkačama na glavi, sa gunjevima prošaranim gajtanima, čakširama pumparicama i gumenim čizmama, uglavnom ćute. Samo jedna starina, sa sedim vlasima i povelikim brcima, vadi "mučenicu" iz šarenice, otpija gutljaj, nudi prisutne i nazdravlja:
– Neka vam je sretno Badnje jutro! Dabogda vam njive rađale, krave se telile, ambari vam vazda puni bili, mlade venčavali i decu krštavali. I ako bog da, u zdravlju i sreći, dogodine se ponovo ovde okupili.
Na pomen tako "daleke" budućnosti, mnogi se rastužiše. Gledaju crkvu u kojoj su kršteni, venčani, u kojoj su i precima opelo držali. Gledaju zidine stare svetinje i prosto ne veruju da im je, možda, poslednji put da se ovde Bogu mole.
– Znaju li oni – ljuti se jedan momčić – da je ova crkva Nemanjićka zadužbina, da je najstarija Gračanica u Srbiji, da su je Turci rušili, harali i palili, pa joj opet nisu naudili? Pa zar od srpske ruke da strada?
– Šta da se radi – smiruje ga čovek sa crnom šubarom i crvenim džemperom. Muka je i kad vode nema, a sa ovim jezerom će rešiti problem i u Valjevu, Lazarevcu, Aranđelovcu... Kažu da će sa njime i turizam ovde procvetati...
– Procevataće k'o što su im i rupe na putu procvetale! – uključi se u diskusiju i jedna baba. – Grade oni tu nesrećnu branu već tri'est godina, al' ništa im od ruke ne ide. I prugu od Valjeva do Loznice grade više od sto godina, pa ništa. Počinjali su i devesto četrnaeste, i četres' prve, i devedeset prve... Kako radovi započnu, tako ih rat prekine. Tako to biva kad se bez blagoslova radi.
– Pa nije baš bez blagoslova – suprotstavi se ponovo čovek sa šubarom. – Kažu da su patrijarh German i vladika Jovan, bog da im dušu prosti, blagoslovili da se crkva potopi i nova sagradi.
– Blagoslovili mog pokojnog Milinka! – ne da se baba. – Ko da su ih komunisti pa nešto pitali. Nego je bilo: rušimo staru i gradimo novu il' ćemo ovu potopiti, a ništa nećemo graditi. Pa vi sad birajte.
– Ma nije voda ni trebalo dovde da stigne – uključi se i deda ćelave glave i povelikog trbuha. – Hteli su, najpre, branu nasipati do četre's metara visine, al' što su kasnije presamudili i duplo veću gradili, sam će bog znati. Čujem, opet, da ljudi već počinju šumu obarati i drva izvlačiti. Barem da nešto pred vodom pretekne.
– Znaju li oni – ljuti se jedan momčić – da je ova crkva Nemanjićka zadužbina, da je najstarija Gračanica u Srbiji, da su je Turci rušili, harali i palili, pa joj opet nisu naudili? Pa zar od srpske ruke da strada?
– Šta da se radi – smiruje ga čovek sa crnom šubarom i crvenim džemperom. Muka je i kad vode nema, a sa ovim jezerom će rešiti problem i u Valjevu, Lazarevcu, Aranđelovcu... Kažu da će sa njime i turizam ovde procvetati...
– Procevataće k'o što su im i rupe na putu procvetale! – uključi se u diskusiju i jedna baba. – Grade oni tu nesrećnu branu već tri'est godina, al' ništa im od ruke ne ide. I prugu od Valjeva do Loznice grade više od sto godina, pa ništa. Počinjali su i devesto četrnaeste, i četres' prve, i devedeset prve... Kako radovi započnu, tako ih rat prekine. Tako to biva kad se bez blagoslova radi.
– Pa nije baš bez blagoslova – suprotstavi se ponovo čovek sa šubarom. – Kažu da su patrijarh German i vladika Jovan, bog da im dušu prosti, blagoslovili da se crkva potopi i nova sagradi.
– Blagoslovili mog pokojnog Milinka! – ne da se baba. – Ko da su ih komunisti pa nešto pitali. Nego je bilo: rušimo staru i gradimo novu il' ćemo ovu potopiti, a ništa nećemo graditi. Pa vi sad birajte.
– Ma nije voda ni trebalo dovde da stigne – uključi se i deda ćelave glave i povelikog trbuha. – Hteli su, najpre, branu nasipati do četre's metara visine, al' što su kasnije presamudili i duplo veću gradili, sam će bog znati. Čujem, opet, da ljudi već počinju šumu obarati i drva izvlačiti. Barem da nešto pred vodom pretekne.
Voda nadire, nada zamire
I taman se diskusija rasplamsala, kad zvona odjeknuše. Tuku zvona pravoslavna i opominju da je vreme molitvi. Ljudi polako, jedan po jedan, u pobožnoj tišini celivaše crkvena vrata i priđoše oltaru. Žene sa leve, muškarci sa desne strane. Otac Zoran okadi prisutne i započe sa čitanjem. Ljudi pogureni stoje i sebi u bradu nešto govore. Mole se Bogu. Mole se za zdravlje, berićet, mir i slogu, a najviše, verujemo, za svoju svetinju. Da se čudo dogodi, da voda ne potopi.
Pri povratku, na visu iznad crkve, zastadosmo i dole pogledasmo. Crkva svetog arhangela Mihaila, najstarija Gračanica u Srbiji, broji svoje poslednje dane. Reka Jablanica, koja je sa tri strane okružuje i vekovima štiti, sada pod ledom zlokobno ćuti. Uskoro će proleće. Da li će voda svojim tokom ići ili će uskoro i drugačije poteći, teško je reći. Oni što znaju, zasad ćute. Ćute i grade.
Misli nam prekide nečija sekira i tresak stabla što pade u šumi. Da li to narod i danas spasava što se spasti može? Srećom, prevarili smo se. Na stazu pred nama izađe seljak sa sekirom u ruci i badnjakom na ramenu. Požele nam dobro jutro i ponudi rakijom. Upita nas odakle i kojim dobrom dolazimo. A zatim se osvrnu oko sebe, pogleda u šumu i onako, više za sebe, prozbori:
– Otkad znam za sebe u ovom zabranu sečem badnjak. Sekli su ga i otac, i deda, i svi moji... Gde ćemo dogodine, sam bog sveti zna.
I taman se diskusija rasplamsala, kad zvona odjeknuše. Tuku zvona pravoslavna i opominju da je vreme molitvi. Ljudi polako, jedan po jedan, u pobožnoj tišini celivaše crkvena vrata i priđoše oltaru. Žene sa leve, muškarci sa desne strane. Otac Zoran okadi prisutne i započe sa čitanjem. Ljudi pogureni stoje i sebi u bradu nešto govore. Mole se Bogu. Mole se za zdravlje, berićet, mir i slogu, a najviše, verujemo, za svoju svetinju. Da se čudo dogodi, da voda ne potopi.
Pri povratku, na visu iznad crkve, zastadosmo i dole pogledasmo. Crkva svetog arhangela Mihaila, najstarija Gračanica u Srbiji, broji svoje poslednje dane. Reka Jablanica, koja je sa tri strane okružuje i vekovima štiti, sada pod ledom zlokobno ćuti. Uskoro će proleće. Da li će voda svojim tokom ići ili će uskoro i drugačije poteći, teško je reći. Oni što znaju, zasad ćute. Ćute i grade.
Misli nam prekide nečija sekira i tresak stabla što pade u šumi. Da li to narod i danas spasava što se spasti može? Srećom, prevarili smo se. Na stazu pred nama izađe seljak sa sekirom u ruci i badnjakom na ramenu. Požele nam dobro jutro i ponudi rakijom. Upita nas odakle i kojim dobrom dolazimo. A zatim se osvrnu oko sebe, pogleda u šumu i onako, više za sebe, prozbori:
– Otkad znam za sebe u ovom zabranu sečem badnjak. Sekli su ga i otac, i deda, i svi moji... Gde ćemo dogodine, sam bog sveti zna.
Vlada Arsić
Press magazin XX – 13.01.2008.
Press magazin XX – 13.01.2008.
Ništa neobično da Srbi sami sebi ruše dokaze postojanja na ovom prostoru.Taj kraj će doziveti sudbinu Ibarskog Kolašina-Zubin Potok gde su potopljeni dvorac i crkve Brnjak( tu se vodi bitka s' šiptarima oko prelaza)zbog neke smešne branice
ОдговориИзбриши. Da su bar rešili energetski problem nego su samo iselili srpsko stanovništvo. Mozda bi u najgorem slučaju trebalo izmestiti Hram kao u Pivi.Potapanje ne dolazi u obzir.
Svi Srbi u Valjevo.Spasimo srpsku svetinju!!!!!!!!
ОдговориИзбришиВећ дуже време се Срби у Србији ништа не питају !
ОдговориИзбриши